Skip to main content

DANAS OVDE, A DOGODINE U JERUŠALAJIMU - Vladimir Stojnić


DANAS OVDE, A DOGODINE U JERUŠALAJIMU



Sa znanjem koje sada, posle svega posedujem, iz mraka koji se spustio na mene pričam ovu priču. Na svojim opsežnim putovanjima koja preduzimah u vremenu kad su me skolile muke, koje ću pričom nagovestiti, čudni događaji su se susticali i tako isprepletani umnožavali. Moji hroničari, kasnije saznah, na ova putovanja ne gledahu blagonaklono. U nekim se spisima čak pominju kao neplanirana pomeranja koja sudbinski tok dovode u pitanje. Do mene su stizale, na ovom mestu to prvi put otkrivam, vesti da je nekolicina njih rešila da odloži pisaljke i potraži me u nadi da će me odvratiti od mojih hirovitih premeštanja s mesta na mesto. Odvraćanje je moglo značiti samo jedno. Možda sam i tada to nesvesno znao, ali me je neproverenost ovih vesti zadržala na kursu koji sam sledio. Ali vratimo se neobičnim zbivanjima koja su me na ovom putu zapljuskivala ali me nisu budila. Naprotiv, kao da sam uvlačen u ne toliko dubok koliko omamljujući san. Po gradskim trgovima, ulicama, restoranima i hotelima raznih zemalja nailazio sam na ljude koji su se ponašali kao da me odnekud poznaju.

Zbunjivali su me razgovori koje sam vodio sa tim ljudima na njihovu inicijativu, to što su mi znali ime (oslovljavali su me sa Džoš) kao i to što u njihovim očima bejah jedinstven, neko od koga se očekuju velike stvari. Nisam znao kakve to stvari, ali u ovim razgovorima dominirahu službe, interesi, pogodni trenuci, nezadovoljstvo trenutnim stanjem i velika doza zavereništva. Iz bog zna kog razloga prihvatah ovu igru kao nejasni dodatak mojim maglovitim i nesigurnim svetskim lutanjima tih godina. Ipak, najviše od svega me je zbunjivao pozdrav koji čuh nebrojano puta: “Danas ovde, a dogodine u Jerušalajimu!” Zašto baš tamo?

U Jerusalimu sam prvi put bio tek nekoliko decenija kasnije, kada moji zamršeni putevi i čvor koji nosih u grlu polako počeše da se raspetljavaju. Bio je oktobar 1973, a ja sam se tamo obreo kada su ujedinjene vojske Egipta i Sirije napale grad. Ovim napadom je izbio Jom Kipur rat, ili kako ga oni nazvaše Ramazanski rat, koji je zamišljen od strane Arapa kao povratak teritorija izgubljenih 6 godina ranije u Šestodnevnom ratu. Jedna od tih teritorija bejaše i Istočni Jerusalim u kome sam se igrom slučaja nalazio tog kobnog oktobra ‘73. Jednog dana kada sukobi počese da jenjavaju, na ulici mi pritrča jedan zadihani čovek sa redenikom oko prsa, ali bez oružja, stavi svoj kažiprst uzdužno preko usta i utrča u jednu od mnogih okolnih kuća zatvorivši za sobom polako kapiju. Začudi me sloboda Izraelaca koji i u drugoj polovini 20. veka vrata drže otključana. Nisam se stigao ni pomeriti sa mesta, kada dotrča grupa do zuba naoružanih i prilično besnih ljudi, vičući na mene na nekom nerazumljivom jeziku. Da ne bih dužio priču, stvari su se odvijale munjevito. Ispitivali su me obaveštajci Mosada, bejah optužen za saradnju sa Arapima i završio bih sigurno u nekoj uličici pribijen uza zid da me neko ne prepozna. “O ne”, pomislih, “možda je bolje i umreti nego da se ova agonija nastavi.” Čelni ljudi se razočaraše još više posle ovog prepoznavanja, neko promrmlja da možda više nema nade i na kraju me pustiše bez objašnjenja.

Muke, čijih se početaka i pravih razloga više ne sećam, godinama počeše sasvim da blede. Vratio sam se u Ameriku nesvestan vremena koje je prošlo, nesvestan toga da sam još uvek u prvoj polovini tridesetih mada to nikako ne bi smelo biti tako prema uobičajenom protoku vremena. Oženio sam se znajući više o supruzi nego o sebi i poveo što se kolokvijalno kaže miran život. Bio sam spokojan sve do tog dana.


U pola noći moju ženu i mene probudi glasno šuškanje ispred vrata. Kada sam se približio da oslušnem, vrata se provališe, padoše na mene, i ja se sručih na pod. U mom stanu se nađoše tri krupna čoveka obučena u crno, držeći u rukama velike noževe. Jedan od njih prisloni odvaljena vrata na njihovo mesto da napolju niko ne posumnja. Htedoh da viknem, ali oni dograbiše moju polugolu, još pospanu ženu i podmetnuše joj tu nožekanju pod grlo. Izbih iz glave misli o zvanju pomoći ili borbi. Najsitniji među njima, i ujedno najinteligentnijeg izgleda, priđe mi, povuče me za kosu koja je padala po ramenima i obavesti drugu dvojcu: “To je on.” Pogleda me i reče: “Znači uzalud te skinusmo sa onog krsta pre dve hiljade godina. Uzalud uočismo svoju grešku, ha, Džošua ? Ili ti ime Ješua više prija?“ Ja se, užasnut, u trenutku setih svega. Setih se učenika, rimljana, Judinog poljupca, Golgote, krsta, svega. Naglo me zaboleše dlanovi, stopala i jedno rebro na desnoj strani tela. On nastavi: “Dogovarati se sa nečastivm da bi se takvo čudo izvelo nije nimalo jeftino, znaš. Dve hiljade godina bez države, to je visoka cena, zar ne? Ali ti to nisi umeo da ceniš, vekovima vodiš ignorantski život. Trebalo je samo da se prikloniš svojoj staroj, originalnoj veri i deci izrailja. To je tako jednostavno i logično. Posle incidenta u Jerusalimu, sve je bilo jasno, ali je umerenija struja tvojih hroničara odlagala ovaj susret koliko je mogla. Sve bi bilo drugačije da nisi izabrao da se ponašaš kao maloumnik sve ovo vreme.” Usledila je pauza u govoru koja je jasno ukazivala na ono što će uslediti. Reče još: “Zbogom”. Tada sva trojica izgovoriše uglas rečenicu na jeziku koji sad prepoznah bez problema: “Samo onaj koji se pripremi za Sabat može jesti na Sabat.” Jedan od njih mi priđe, prisloni nož uz vrat i snažno ga povuče. Ugledah preneraženo lice moje žene i tada mi mrak pade preko očiju.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem