Skip to main content

POJAČANJE - Vladimir Lazović


POJAČANJE



U polumraku sobe staze na mapama jedva su se nazirale, predmeti poput magičnih kaciga i bodeža prigušeno su svetlucali, oči protivnika su blistale… ali ako bi neko dotakao kacigu s vizirom video bi da je načinjena od kartona, i da je mač od mekog drveta, ofarban srebrnom bojom. A u sobi je besneo rat. Družine su se borile na život i smrt – koja će prva stići do začaranog blaga, ispuniti zadatak i steći najveću slavu.

S prezrivim osmehom, visoki dečak pomerio je figuru konjanika s buzdovanom, bacio dve kockice na mapu pred sobom, osmotrio rezultat i glasno objavio: ”Sedam! Zadao sam udarac, tvoj oklop trpi štetu od minus sedam poena!”

Sučeljene za velikim stolom koji se nije ni video pod beleškama, mapama i neobičnim predmetima, dve ekipe bez daha pratile su bacanje: vrhunac meča. Da bi sve ličilo na Senovitu Zemlju, navukli su zavese na prozore i zapalili nekoliko sveća, na stočićima i policama u sobi. Ovo je bila i jedina stvar oko koje su se takmičari složili, u svemu drugom uspeli bi samo da se posvađaju.

Šest starijih dečaka -Crni Vitez, tri Paladina i dva čarobnjaka Reda Vatre – cerili su se sa svoje strane stola: dobijali su. Njihovi protivnici, četiri mlađa dečaka i dve devojčice, behu na mukama. Patuljci – ratnici sa svojom Čarobnicom, pojačani jednim malim Zmajem, bili su pred teškim porazom. Ekipa koja pobedi biće apsolutni šampion za ovaj raspust, ali to nije sve: ekipa koja pobedi neće zatvarati usta mesecima, i u svakoj prilici će ismevati i vređati drugoplasirane. Čak ni to nije najgore, pomislio je Kralj Patuljaka, najgore je što on sam neće moći da izbegne sitno i svakodnevno vređanje, jer moraće da živi sa Crnim Vitezom, vođom protivničke družine.

Crni Vitez beše njegov stariji brat.

Odloživši sekiru od šperploče i gurnuvši kartonski šlem na potiljak, Kralj patuljaka sabra poene na papiru pred sobom, pa reče: “Probio si mi oklop,ali nisam ranjen.Odstupiću…koliko koraka pokažu kocke. Čarobnice, možeš li da baciš na njega bilo kakvu čaroliju?”

“Nemam više ni jednu, sve smo potrošili dok smo se borili u klancu… Imam još bajalicu za zaljubljivanje!”, tužno reče devojčica krupnih očiju, ogrnuta plavom maramom kao plaštom.

Gromki smeh sa druge strane stola.

“Ti, Zmaju?”

“Zmaj je ugruvan, ranjen, i ne može više da riga vatru. Snaga mu iznosi minus dva poena!” Katastrofa, pomisli Kralj.

“Taj Zmaj je praktično lipsao. Prodajte nam njegovu kožu, daćemo po pet poena za oporavak svakome od vas!”, reče jedan od Čarobnjaka, dok mu je glas podrhtavao od suzdržanog smeha.

“Nikad!”, uzviknu Kralj Patuljaka i baci kockice. “Devet! Povlačim se za devet koraka preko potoka!” Ako Crni vitez hoće da se bori sa njim, moraće da sjaši i ostavi konja.

“Zašto vi momci nikad ne priznate, kad je stvarno gotovo?”, reče Crni Vitez, uzimajući kocke. Jedan od Čarobnjaka htede da kaže nešto; Vitez prezrivo odmahnu rukom: “Gotovi su, pukli su, samo da ih dotučem! Ceo raspust mučimo se s klincima – i konačno, znaće se ko je najbolji!”

“Ne mogu ovo više da slušam”, jedan od patuljaka naže se do Kraljevog uha. “Idem, valjda ima još onog soka u frižideru. Ovde je gotovo!” I teškim, razočaranim korakom, debeli dečak – Kraljev štitonoša – odgega se put kuhinje da uzme čašu soka.

“Sad gledaj!”, reče Crni Vitez. “Šest! Sjahao sam i pregazio potok!”

Sa oštećenim oklopom i ono malo snage što mu je ostalo, Kralj nije imao šanse. Ne protiv ratnika koji ima pedeset poena snage u rezervi, plus pet poena štete protivniku, za svaki udarac koji zada: zaista, kraj igre.

Ali isprsio se i rekao: “Boriću se do kraja…Pet!”

“Odbij mi pet poena od snage – nisam ni osetio! A sada, ima da te ugazim!”

Tu Kralj Patuljaka nije izdržao, i šapnu: “Bato, zašto? Ja tebi nikad tako ne bih rekao!”

Crni Vitez osmehnuo se nadmoćno. “Ti si mali gad koji mi se stalno zapliće u noge, i tužaka me! I još misliš da možeš da se boriš sa mnom!”

Više igrača prignulo se bliže, da čuju šta vođe razgovaraju šapatom. Svestan da kraj pripada njemu, stariji brat viknu: “Napadam!”, i baci kocke. Ali rezultat beše mršav: dva. Nije čak ni pogodio Kralja.

“Dobro”, prosikta on, “u novom bacanju gotov si!”

Kralj podiže kocke… Nema nade. Kako god ih baci, sledećim udarcem Crni Vitez završiće igru. To je kraj – a zatim će ga svakodnevno podsećati kako je za malo izgubio, i podsećati…

“Gospodaru, dopustite da bacim kocke umesto vas!”

Iznenadni nalet promaje kroz otvorena vrata ugasio je sve sveće osim jedne. Samo, svetlo mu i nije trebalo da zna ko pita: njegov štitonoša, dečak okruglog lica, upravo se vratio iz kuhinje. Blago njemu, čaša soka i malo čokolade popraviće mu raspoloženje – ali taj nema starijeg brata… Pa, u svakom slučaju je gotovo: ne okrećući se, Kralj spusti kocke štitonoši u šaku.

“Pozivam se na pravilo broj osamdeset dva iz Knjige”, glasno objavi štitonoša. “Pošto je ovo poslednje bacanje, zahtevam da bacam tri kocke: ako dobijem tri šestice, bacaću još jednom.”

Crni Vitez zausti da opsuje, ali suzdrža se i okrete prvom Čarobnjaku: “Šta ovaj priča?”

Čarobnjak se nakašlja: “Ovaj… ima to pravilo. Ali, tri šestice…”

Vitez se nasmeja. “Dobro, davljenik se i za slamku hvata. Bacaj tri kocke!”

Kraljev štitonoša priđe stolu, bučno spustivši sekiru: nije zvučala kao igračka od šper ploče. Ova je bilo teška. I kao da je u sobu doneo dah hladnog vazduha – kao da je dugo, dugo silazio sa planine…Svašta.

“Ej”, reče Crni Vitez “lakše s tim, ovo je moj nameštaj!”

Dok se štitonoša naginjao nad sto, iznenađeni Kralj osmotrio je njegovu kacigu: svi patuljci iz ekipe imali su iste šlemove od kartona, ali ovo…njegov drug kao da je svoj šlem drukčije ofarbao, pri slabom svetlu izgledao je kao pravi. Od sjajnog metala.

Dečak je bacio tri kocke: idućeg trenutka uspravio se, i objavio: “Tri šestice, gubiš osamnaest od snage, i ja bacam još jednom!”

Crni Vitez gledao je ne verujući očima; onda udari šakom po stolu jako, da njegova figura – olovni konjanik – pade na bok. “Nema šanse da dva puta dobiješ isto!”

Dečak – patuljak poigravao se kockama u šaci, a onda ih baci još jednom. Sve glave nagnuše se nad sto…da bi hor glasova uzviknuo složno: “Tri šestice!!”

“Gubiš još osamnaest poena od snage”, objavi kraljev štitonoša. “Sa tri šestice ja imam pravo da bacam još jednom!”

Vitez beše skamenjen nekoliko trenutaka, onda dograbi svoj bodež – igračku, i besno ga hitnu na suprotni zid. “Hajde”, reče besno, “baci, pa da završim stvar!”

“Pozivam se na pravilo devedeset devet”, mirno reče štitonoša. “Ako neko tri puta dobije po tri šestice, može da povrati izgubljene poene za snagu celoj družini! Isto kao da je pronašao čarobni izvor!”

Po prvi put Vitez beše uzdrman: pogleda jednog pa drugog čarobnjaka, ali oni su samo nemo klimali glavama. Poznavanje pravila beše njihov posao.

U mrtvoj tišini štitonoša baci kocke: kao da su se kotrljale duže nego obično, preko mape… da bi se zaustavile kao tri šestice. I dok je ekipa starijih dečaka besno lupala nogama o pod, vikala i psovala – beše gotovo – štitonoša se naže i reče Kralju: “Nikad, ali nikad, nemoj da im se uklanjaš s puta!” I izađe, ostavivši zamišljenog Kralja sa sećanjem na dodir bele brade – koja nipošto nije delovala kao brada od vate.
I u tom trenutku, kad je Crni Vitez u besu prelomio svoj mač, u sobu uđe debeli dečak – Kraljev štitonoša – sa čašom soka u jednoj i jabukom u drugoj ruci, i videći radost na jednoj a bes na drugoj strani stola, reče: “Ovaj… da li sam nešto propustio?”

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …