Skip to main content

BALADA O PROLAZNOSTI - Vjekoslav Vidaković

BALADA O PROLAZNOSTI



Zahvaljujući velikom crnom oblaku, koji je polako prekrivao sunce, palanačko groblje se činilo sumornijim nego što zapravo jeste.

Bilo je sve teže ignorisati vetar. Ipak, stajali smo mirno, smerno, nadajući se brzom kraju.

Nas desetak i pop.

Znao sam da obaveza služenja vojnog roka (pa makar ono bilo i civilno) podrazumeva učestvovanje na „manifestacijama“ ovog tipa ali sam mislio da u takvim slučajevima regrut mora biti raspoređen na službu u javnom komunalnom preduzeću (ili u neku ustanovu sličnog profila) a ne u Dom zdravlja, ali, da citiram svog prepodobnog i prenaivnog oca: „Kolega je umro, red je…“

Ispraćaj milog nam pokojnika je tekao bez prisustva porodice, rodbine i prijatelja. Samo laborantsko odeljenje lokalnog Doma zdravlja. I to nikome nije bilo čudno…Nikome od tih mojih vajnih kolega (privremenih, hvala bogu), od tih spodoba praznih, ukočenih pogleda, večito ušuškanih u uloge nemih posmatrača, u kojima su se osećali udobnije nego u svojim kaputima i bundama…

Već petnaestak minuta sam kružio pogledom po tim licima i nelagodu je polako smenjivao bes. Opravdan. Tugaljive face, pogledi upereni u zemlju, spojene šake što mirno počivaju na stomacima… Da li je moguće da su stvarno toliko tupi i ravnodušni da čak ni ovo nije dovoljno da isprovocira njihove učaurene mozgove omamljene platama, ratama i kamatama ili postoji nešto o čemu ja nemam pojma…

Budući da je njegov performans ionako deo obaveznog programa, popa nije osećao potrebu da u svoj nastup unese imalo emocija. Beše dosadno.

To se, naravno, nije videlo na licima mojih kolega.

Čeznuo sam za cigaretom. Moj večiti saveznik u kriznim situacijama. Ali nisam želeo da ispadnem nepristojan u društvu….

Sledećih desetak minuta smo proveli uz popine žalopojke. Koje je on svojim činovničkim pristupom obesmislio do krajnjih granica. I mada je sve to vreme zurio u kovčeg ispred sebe, nisam stekao utisak da u tim trenucima lupa glavu oko identiteta raba božijeg. Iako mu je čak i ime pomenuo nekoliko puta.

Doca je bio kul. Dignute kragne, oborene glave, zurio je u tačku između svojih italijanskih cipela. Kad se ovo završi sešće u Pajero i svratiti u prvi kafić na koji naiđe. On je tu i inače „ispred kolektiva“, znači – još jedno otaljavanje. Sutra će se, verovatno u novim klompama, vratiti svojim redovnim aktivnostima – prcanju sestara i pišanju u lavabo. (Vi „autsajderi“, koji u zdravstvene ustanove nikad ne ulazite na službeni ulaz i dalje smatrajte ovo „jednim od onih“ stereotipova… Briga me… ja znam. Video sam.)

Dobro, on je okej… Mislim, od njega čovek i ne treba da očekuje bogznašta.

Ali ostali, ova gomila beslovesnih idiota za čiju tupost izgleda nema vremenskih i prostornih ograničenja… oni su me dovodili do ludila. Već pola sata stoje tu i bleje. Bez reakcije, komentara, pitanja…

Doca je istupio par koraka držeći u ruci list papira.

Zanemario sam pristojnost i ugurao šaku u džep.

Govor je bio kratak.

Ipak, ne dovoljno da bi se izbegli eufemizmi.

Oko mene lica nepromenjena. Kao spomenici.

Njima se i ne isplati da idu odavde…

Stegoh upaljač u džepu.

Zar su toliko nesposobni, lenji, glupi ili šta već, da ne mogu da povežu činjenice koje su im, već godinama unazad, svakodnevno (sve do juče), od šest do trinaest h igrale pred nosevima. Da li je stvarno moguće da ovozemaljske navike sada mrtvog nam kolege ni u jednom trenutku njima nisu izgledale čudno? To što je uvek nosio sunčane naočare? To što nikad nije izlazio na pauzu? To što je jedini on sistematski izbegavao da radi u smeni sa sestrom Kovač, koja je imala najveći dekolte među sestrama i najveće raspeće među sisama u celom Domu zdravlja? To što nikad nije prao ruke, kao svi ostali u laboratoriji, nad lavaboom (iznad kojeg je visilo ogledalo), već ih je uvek trljao alkoholom?… Nisam mogao da verujem: smrt laboranta kojeg niko nikad nije video kako uništava uzorke krvi proći će bez ijedne reakcije…

Familija ne baca zemlju…!

(Vetar se pojačao pa je bilo nemoguće utvrditi iz kog dela „tužnog skupa“ je stigla ova polurečenica. Ali to nije ni bilo važno. Predstavnici te egzotične vrste kojoj je uputstvo namenjeno ionako ne behu prisutni na ovoj ceremoniji.)

„Familija ne baca…“

Poželeh da se popa za vreme svog nastupa upitao koliko će uzeti za svoje pojavljivanje.

Jer pravo pitanje nije koliko već od koga…

Bio sam ljut na sebe. Trebao sam znati da mi njihovo ponašanje na sahrani neće otkriti bilo šta. Da neće biti nikakvih „reakcija, pitanja, komentara“… jer je sumnja plod razmišljanja, a bar toliko sam ih poznavao…Uostalom, ja nisam ništa bolji od njih jer očekujem potvrdu svojih sumnji od nekog koga duboko prezirem…U pravom sam društvu. Odgovarajućem…

Zemlja je padala po kovčegu.

Smenjivali su se nad rakom, tuplji nego ikad.

Iskoristio sam priliku i pogledom potražio jedini preostali logičan razlog njihovog nenormalnog ponašanja.

Ali; marame, šalovi i rol-kragne sprečiše moj pokušaj racionalizacije.

Munja je pocepala nebo iznad nas na pola.

Konačno!!!

To me je oraspoložilo.

I munja i njihove reakcije.

Uživao sam u svakom trzaju, uzdahu, prigušenom uzviku…

„Kako malo čoveku treba da bude sretan…“

Uživanje, naravno, nije potrajalo. Ni cigaretu nisam upalio a sve se već vraćalo u granice „uobičajenog“. Ugašeni pogledi i tromi pokreti. Ipak, dodatnu satisfakciju mi je pružila njihova zbunjenost koju nisu uspeli tako lako sakriti. Iako su prilično brzo ovladavali situacijom, koristeći staru proverenu metodu – ignorisanje očiglednog.

Znaci života behu već davna prošlost. Glava uvučenih u ramena, kao da su dodatno postiđeni svojim prethodnim reakcijama, polako su se kretali ka kapiji.

Nikad nisam raspolagao takvom tišinom.

Sagnuo sam se, dohvatio grumen i bacio ga u jamu.

„Pokoj ti večni, Savo Savanoviću!“

Istog trenutka su se svi, kao po komandi, zablenuli u mene.
Sledećeg je počela kiša.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …