Skip to main content

Miroslav Adzic - ZMAJEVA POSETA

ZMAJEVA POSETA



Brod, zapravo i ne bese brod. Nije plovio i nije se kretao, bar ne onako kako mi to zamisljamo. Mozda bi jedino na njegovom tragu opazili struk magle ili sjajne prasine. Ali njima je to bio brod najbolji i najlepsi koji su imali.

Vrac se upravo vracao od poglavice kojeg je lecio od teske boljke - uboda dve strele u slabinu. Nacas je zastao, omirisao vazduh, opazio nesto sumnjivo, ali je ipak lagano krenuo prema reci. U plicaku kupala su se deca. On se pope na malu stenu medju visoko drvece i snazno hitne pregrst lisca u reku otravsi ruke.

Opet se nesto osecalo u vazduhu - vaznost dana, bogovi, duhovi, sta li? Ode do male cistine nasred sela i povika:

"Veceras cemo plesati! Bogovi ce nas slusati!"

Iz koliba pocese da izlaze ratnici.

* * *

Oni Zemlju nisu videli plavom, a ni okruglom. Moglo bi se reci da su prisli vrlo blizu no da ste ih trazili, ne bi ste ih otkrili milionima kilometara naokolo.

"Hocemo li da se sasvim priblizimo, Din?"

"Samo da utvrdimo da li ima sta zivo" rece ovaj, misleci na sitnicu od zivota kakav je i sam bio.

Zapravo, nisu se spustili. Mozda bi se moglo reci da su usli, jer se to, kazu, njima tako cinilo.

Oblici, koje mi znamo, nisu im nista znacili. Dok se Atlantik zestoko penio, oluje vitlale iznad juznog Pacifika i krda slonova tabanala preko africkih savana, njima se sve cinilo savrseno mirno, tajanstveno, uz samo povremene slabe pokrete koje su i oni znali.

* * *

Ipak su uzeli oruzje.

"Pazi" viknu Kal. "Onde se nesto mice."

Djavi ce ga sad znati sta je to bilo. Mozda se neko nasmejao, mozda se neko napio ili otreznio, zavrsio skolu, ubio se. A mozda se nesto i stvarno pomaknulo. Uglavnom Kal se prepao nasmrt i ispalio nasumice nekoliko hitaca.

Vrac se opet trze.

Din je stajao pod onim sto obicno zovemo pecurkom, jedva sagledajuci vrh a zacudo, vec je bio uzeo i strpao u posudu za uzorke nekoliko tona stenja.

"Ono onde je ipak bio vetar" rece Kal, misleci na ono sto se u njegovom svetu tako zvalo. "Cini se da nema bas nikakvog zivota!"

A da je mogao videti...

* * *

Ples je pocinjao.

Vrac prvi udari nekoliko puta po bubnju, a onda bubnjanje prepusti mladicima. Cvrsce natiskujuci zivotinjsku kozu na usi, udje u svoju kolibu.

"Ovi mladi ne u meju ni da bubnjaju kako treba" zestio se, smestajuci se na prost lezaj. "Dugo je do ponoci."

U ponoc se vrac pridruzivao plesu.

Udje zguzvana starica.

"Neces da gledas mlade ljude kako rasipaju snagu i ljube vatru?"

Vrac je odmeri preko volje.

"To cine za bogove, a ne da bih ja gledao."

"Bas zato bi i sada trebao biti onde."

Povuce je da sedne i, sasvim ozbiljno, polako izgovori:

"Ja sa bogovima imam tajni sporazum! A ti sada podji putevima koji su ti nebom dani." I pokloni se.

Sasvim ubedjena i sasvim zaplasena zena izidje.

"Malo tisine, konacno..."

* * *

Da je pala noc, opazili su po tome sto su se naglo poceli smanjivati - kao i uvek. Tela, ako bi se mogla tako nazvati, jer su bila malo onde, malo ovde, pa malo svud okolo, sto njima, naravno, nije smetalo, polako su bledela i zgusnjavala se, a zapravo su bila vrlo cvrsta. Sve to nije uticalo na njihove glavne funkcije. Nisu spavali jer su uvek bili tu negde. A bili su stvarniji od nas.

Opazili su da zemlja postaje toplija, i to im je prijalo. Odmarali su se uzimajuci hranu, djavo zna kakvu.

Onda spazise Vraca. Nije se pomerio, nikakva zavesa nije pala, nista se nije sklonilo, ni postalo providno. Jednostavno, Din ugleda nesto zanimljivo. Uze da pogleda, mada se Vrac i dalje odmarao u svojoj kolibi, razmisljajuci o novim kombinacijama zacina za obredna jela.

Uglavnom, Din je pazljivo posmatrao, i da je imao rame, zacelo bi smo mogli reci da se Kal nadvirivao nad njim.

"Ovo nalikuje na zivot!" radovao se Din. "Ponecemo obavezno!"

I uze posudu za uzorke, spustajuci oprezno dragocenost unutra.

"Znas li sta nam ovo moze doneti?! Zamisli! Zivot u ovoj zabiti!"

Kalu bi krivo sto nije pazljivije posmatrao. Nesvesno se osvrte, ali mu odmah bi jasna glupost tog pokreta, pa nastavi jesti.

"A tako lako... Neverovatno" rece Din.

* * *

Oseti priblizavanje ponoci i podje medju mladice na cistini. Nista mu nije nedostajalo. Ono sto je Din uzeo i cvrsto zapakovao da ne pobegne nije se moglo udaljiti ni ostetiti. Iz Dinove perspektive cinilo se drukcije, ali iz Vraceve je sve bilo u redu i uvek ce biti. Cak i ond kad se Dinu bude cinilo da je uzorak vec ambisima i ambisima daleko od mesta gde pripada.

Zvezde se nisu videle.

Rasiri ruke, i svi ostali digose glave prema nebu.

Otegnuta pesma potece i Vrac se prvi zanjiha. Onda se drhtaj pronese kroz mlada tela i ples Otvorenog Neba krenu. Reci pesme govorile su o slavnim i hrabrim precima, mudrim poglavicama koji raskriljuju zastor na vratima neba kao sto uzice drze skute teske zavese. O hrabrim ratnicima ciji je pepeo odnela Velika Reka do mesta gde se nebo izliva na Zemlju.

Pred zoru se razvedrilo.

* * *

Kal iskoristi zoru da potrazi jos onakvih oblika sto su nalikovali na zivot, ali bez uspeha. Vrac je osamljen razmisljao na obali dok su sjajni listovi bljeskali prvim suncevim zracima iznad nizine preko reke. Da li su bogovi culi njihovu odu vernosti? Jos ga je drzao onaj cudni osecaj od juce - fini osecaj tudjeg prisustva onde gde nema mesta za dvojicu. Da li bogovi traze jos, ili su i demoni dosli po svoje? Bogovi i demoni, pih! Nacas pomisli to, pa se uplasi vise od toga da bi mu neko mogao naslutiti misli, nego samog zla u njima. Sunce se konacno izdize iznad zemlje, i Vracu se ucini vrlo lepo. Nekome to ne sme biti drugo nego glava boga iz koje prska vatrena krv, ali njemu je to tako nalikovalo na... u ljubavnika Velike Reke i brata zelene prasume.

* * *

Ne znamo kako im je izgledalo nase Sunce, ali cini se da im se vrlo svidelo jer su svoj boravak produzili za ceo jedan dan. Pokupili su jos neke uzorke mada nista zivo, izmenili jos neke stvari koje bi nama zvucale smesno, uzeli dva-tri suvenira i polako poceli da se pripremaju za odlazak. Uostalom, da su ostali jos jedan dan, zahvatio bi ih priod kada im se vreme naglo izduzuje a to je uvek neprijatno u tudjem svetu. Zato su te periode provodili u sigurnosti doma ili broda.

"Gotovo!" rece Din. "Pricvrsti elisu!" Zapravo nije to bilo nikakvo pricvrscivanje i nije bila elisa, ali...

Otisli su polako - izbledeli, i nestali pored znaka na ivici ovog zadzepka svemira, onakvog kakvog su oni znali.

Cas posla, i nema ih.

* * *

Vrac je jos bio pored reke zamisljen i nekako tuzan, sto je bilo vrlo retko osecanje u njegovom plemenu, ma koliko je zivot i te kako nemilosrdan.

Nekako mu bi lose. Sakom je podupro umornu glavu i prepustio se lekovitim zracima.

»Bogovi traze jos«, ponovo pomisli, upotrebljavajuci tu rec da sebi olaksa ionako naporno razmisljanje. Vedro je, ali je nebo zatvoreno.

I pomisli na velike pretke Gnuaka i Tuklutu koji su citav dan na nebu sjali kao mala sunca, a zatim izbledeli i nestali u pravcu Meseca.

A onda oseti nesto cudno. Kao talasanje ili potres, kao kad se ogromne mase vode razmicu, uzdizu i penusaju da otvore prolaz ali iz svojih dubina. A zatim ona sama izvije glatko telo i zapliva kroz vazduh, veliki zmaj, zelen i lep, sirokih celjusti i okruzen srebrom sto bezi sa skliskog tela. Cista snaga zastruja kilometre uokolo. I pokret se uspori, kapi stanu u trenu, rasprse se polako, vrlo polako, i pocnu da padaju, a veliko telo vodenog zmaja jos pliva uvis i celjusti se sire bez zvuka. Za tren sklapa oci, i telo ide nazad dole, ili se kameni...

Vrac zatrese glavom da otera nepoznatu zivotinju.

Din i Kal su vec bili daleko, po onome sto su oni mislili, mada sa jednog stajalista nisu ni dolazili, ili su mozda uvek bili ovde i uvek ce i ostati.

Dan je zaista bio lep.

Udje u poglavicinu kolibu da pogleda kako je rana, a nek su deca krenula da se brckaju u plicaku i traze sitne vodene zivotinje.

"Bogovi su zadovoljni" rece poglavici, svome vrsnjaku.

"Znam" odgovori ovaj. "Rekli su mi."

Vrac se nasmesi.

"I meni."

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem