Skip to main content

IGOŠA - Vladimir Lazović


 IGOŠA





Sve oko njih beše u žutocrvenim i smeđim nijansama, veliki festival umiranja zelenih letnjih slika. Šetali su lagano između vitkih breza, šutirajući gomile opalog lišća: mala dečakova šaka u velikoj, toploj šaci starijeg čoveka. Uspeli su da naljute jednog zeca, koji se izgubi u nekoliko dugih skokova. Neka ptica s crvenom ćubom pratila ih je, prelećući sa jedne ogoljene krošnje na drugu.

“Zašto uvek klatiš sat ?”, upita dečak.

“Da ti privučem pažnju. On je za nas dvojicu kao ključ: sa njim otvorimo tajna vrata – i evo nas ovde…”, reče stariji.

“A gde smo to – ovde?”

“U zemlji Oz”, osmehnu se doktor. “Čitao si to…”

“Oz ne postoji!”, pobuni se dečak.

“Dobro, onda neko slično mesto. Lakše mi je da uzmem sat, nego da napravim ciklon koji je odneo Doroti!”

Njegov mali drug se smejao, ali tada stigoše do ivice šume: na čistini se dizala prostrana, vremešna kuća na sprat sa sumračnim tremom, sa krovom potamnelim od kiša i godina, sa velikim prozorima u kojima se ogledalo slabašno Sunce. Iza kuće mreškala se siva površina jezera, bojom nalik nebu iznad njih. Mališa se trže: “Moramo li?”

“To je samo stara kuća, kao svaka druga.”

“Radije ne bih…” poče dečak.

“To je fina kuća, u kojoj je prijatno stanovati. Mislim da ima puno mesta za igru… Sačekaj sada!”, reče čovek malo promenivši glas. Dečak kao da se zaledi u pokretu.

Odahnuvši, doktor se okrenuo u stolici da odloži pozlaćeni sat na lancu, koji je koristio umesto klatna. S druge strane stola sedela je mršava bleda žena, kršeći prste u krilu. Prostorija uređena s puno ukusa za nju nije postojala: nije primećivala cvetne žbunove u veliklim saksijama; ni poster- panoramu na zidu na kojoj je bio neki dvorac u večernjoj izmaglici; ni meki bledozeleni tepih u koji bi stopala utonula, ni police ispunjene knjigama u kožnom povezu i drvenim afričkim skulpturama… Sedela je skoro ne dišući, očiju prikovanih za dečaka u drugoj fotelji, nepomičnog.

“Dovde smo stigli prošli put”, reče čovek blago. “Izgleda da ćemo danas malo dalje.”

Progovorila je tiho, s naporom. “Da li smete… da ga ostavite ovako?”

“Ali, bezbedan je. Ove pauze – za njega, to je kao da je zadremao”.

“Zašto verujete… da će danas biti drukčije?”

“Zato što se ne opire. Nismo više protivnici. Danas je, izgleda, raspoložen za saradnju, otvorio se i možda ćemo stići…”, zastao je, tražeći prave reči, “do vrata iza kojih živi taj strah”.

… Načinili su još nekoliko koraka, ćutke, dok je smežurano lišće šuškalo pod nogama: obasjana kosim jesenjim suncem, kuća ih je čekala, nema. Samo su senke pod tremom postale gušće. Negde u šumi dozivale su se ptice.

“Gde voliš da se igraš?”, čovek se saže da podigne prut sa tla. “U dvorištu, ili u kući? U svojoj sobi?”

Dečak se namršti, njegove blistave smeđe oči suziše se. Nije odmah odgovorio: “U dvorištu”.

Doktor zastade da baci pogled na besprekoran travnjak: zaboravljena lopta i nekoliko igračaka. “To je zbilja lepo dvorište, voleo bih da imam takvo… Ranije, zar nisi voleo da se igraš i u sobi ?”

“Ranije… voleo sam”.

“Šta se dogodilo? Ispričaj mi zašto ne voliš više tu sobu, čak ni svoju kuću. Molim te.”

Prizor se promenio.

Doktor je sada stajao u sobi – nevidljivi posmatrač. Velika svetla soba; na tapetima prizori iz bajki. Na podu, dečak se igrao figurama vojnika. Vrata su bila otvorena, iz kuhinje se čuo majčin glas. Pevušila je, zastala, pa upitala: “Mili, s kim to razgovaraš?”

Video je laku zbunjenost na njegovom licu. “Sa jednim dečakom, mama. Mali je i hoće da se igra.”

Zveket posuđa u kuhinji zamro je. “Paa… Kako on izgleda, mili? Šta kaže?” Trag osmeha u njenom pitanju.

“Kaže da mu je dosadno, jer nema društva kao ni ja… I gladan je. Kaže da nije lepo što ni jednom nismo ostavili malo mleka i koricu hleba, tamo gde ostavljamo mrvice za ptice… Mama, daj mu hleba!”

“Gde on živi, u komšiliku ?”

“Ne, kaže da živi ovde. U kući.” Nešto u njegovom glasu natera majku da proviri kroz kuhinjska vrata.

Naravno, samo jedan dečak sedeo je na podu.

I ponovo, prizor se promenio.

Ista soba, nekog drugog dana: kroz prozor se videla površina jezera u suton. Dečak na podu igrao se modelima automobila, ali u toj igri bilo je nečeg… neobičnog. Uzeo bi mali auto i pružio, kao da ga dodaje nevidljivom drugu. Spustio bi igračku na pod, sačekao nekoliko trenutaka, onda je vratio pa pružio novu. Njegove usne pomerale su se u nemom razgovoru. Majka se pojavila na vratima i stajala tiho, prateći ovu igru s bolno – brižnim izrazom lica.

Dečak je ispustio auto – igračku i rekao: “Neću!” Majka se trže od tih reči, ali nije stigla bilo šta da kaže – dečak je ustao, povukao se dva koraka, i nastavio: “Neću tako da se igram! Idi! Ostavi me!”

Prišla je brzo i zagrlila ga: drhtao je. Ovo s nevidljivim drugom otišlo je predaleko. “Šta se desilo, mili? Zašto vičeš?”

“Hteo je da se igramo drukčije… Ljutio se što mu nismo ostavili malo hleba, kod kućice za ptice… Rekao je da nisam dobar drug, jer ne mislim koliko je on gladan… I kako hoće da se sad igramo kod njega! Neću da idem tamo da se igram!”

Trudeći se da navuče masku vedrine, nežno ga je zagrlila. Zvučala je skoro veselo kada je pitala: “A gde te je pozvao? Gde se to on igra?”

“Na obali jezera.”

“Mislim da imamo slučaj viška maštovitosti, ne baš čest u praksi, ali… ništa što se ne bi moglo popraviti. Zapravo, kod njega je sve u redu – siguran sam da možemo da racionalizujemo taj osećaj usamljenosti. Zar u okolini nemate baš ni jednog vršnjaka za igru?” Doktorov pogled preko naočara beše blag, pun razumevanja. Oko dečakove dijagnoze nije se kolebao: ali morao je da ohrabri i majku, od čijeg držanja zavisi brzina oporavka.

Ništa što Majkl Majers ne bi mogao da popravi… Bože, odakle joj to?

Stresla se. “On uskoro polazi u školu, mislim da ćemo tamo naći nekoliko drugova za početak, ali u komšiluku – ne. Kuća je prilično, hm, izdvojena.” Zaćutala je i malo se namrštila. “Doktore, verujem da ste u pravu, ali… ima stvari koje me zbunjuju.” I plaše, čuo je on u njenom glasu. “Usamljeni dečak počne da razgovara s izmišljenim drugom… Dobro. Samo, neke njegove reči, to šta navodni drug kaže, učinilo mi se… poznato. Trebalo je malo vremena da se setim. Narodna predanja, folklor: dete koje se utopilo, duh stanuje ispod praga, i ponude koje mu treba ostavljati – malo hleba, pre svega. A to me je…” Ona zadrhta.

Doktor spusti svoju šaku preko njene: majčina beše ledena.

“Razumem. On priča pomalo… morbidne stvari. Ali za ovo postoji gomila objašnjenja. Tu priču mogao je da čuje na televiziji, da pronađe u bajci – on već čita; mogli ste mu vi sami nekad davno ispričati priču u kojoj se pominje taj duh – igoša… U njegovim godinama ništa se ne zaboravlja – samo se odloži u stranu, do upotrebe. A upotreba može biti i ovakva. Videćete, još jedan dolazak i… “

Prekinula ga je, odmahnuvši glavom. “Hiljadu puta ste u pravu, doktore. Samo, otišla sam u gradsku biblioteku i pregledala stare komplete lokalnih novina. Nije bilo teško – jedino izdanje, sve je na mikrofilmovima, godinama unazad. Ne umem da kažem šta sam tražila – da saznam više o gradiću u koji smo se doselili, pretpopstavljam… I pronašla sam: pre nekih sedam godina, u jezeru se udavio dečak. Pogađate gde je stanovala njegova porodica?”

Doktor je protrljao sklopljene oči. Vrativši naočari na nos, pogledao je ženu razoružavajućim pogledom, punim simpatije. “Sada razumem poreklo vaših podočnjaka. Vi ste čvrsta žena: na vašem mestu neki bi već odlepili. Možemo da okončamo ovo. Kada on” – tu klimnu prema dečaku – “počne da se smeje kao nekad, počećete i vi. I neće biti važno ko je ranije stanovao u vašoj kući.”

“U jednim novinama bila je i slika…”

“… dečakovog oca. Da. Ne treba da vas čudi što pokušavam da pomognem drugima: to je jedino što mi je ostalo.”

Samo za trenutak, učinilo joj se da vidi nešto u njegovim očima.

“A kako stvari stoje, vašem sinu možemo da pomognemo, sada kad smo upoznali njegov strah. Znate li gde ćamo sutra svi otići ?”

Morao je ponovo da upotrebi svoj čarobni sat, jer dečak drukčije ne bi pristao. Čak i u tom stanju – po njegovom brzom plitkom disanju; po nesvesnom trzanju dečakove šake koju je držao u svojoj- osećao je da je pacijenta dogurao do ruba hrabrosti. Stajali su na niskoj obali jezera, skoro dotičući mutnu vodu vrhovima cipela. Obgrlivši rukama ramena, majka je stajala nekoliko koraka iza njih.

Ušavši u dečakov um, još malo je ulepšao prizor. Napravio je divan jesenji dan samo za njih dvojicu: sada su na obali stajali sami, majka se nije videla.

“Znači, dogovorili smo se”, reče doktor. “Nevidljivi dečaci ne postoje. Niko ne živi u tvom podrumu, ni u jezeru. Možeš zamišljati prijatelja kakvog želiš – ali ne možeš se igrati s njim. On te neće dodirnuti. Da li se slažemo dovde?”

“Dd…da”, nevoljno procedi dečak.

“Sada, pozvaćemo tog drugara koji te je uplašio, i čekaćemo. Možemo prilično dugo da stojimo ovde. A pošto se on ne pojavi – neće se pojaviti – da li se slažeš da posle odemo u tvoju staru sobu? I da posedimo tamo, a?”

“Da”, reče dečak, malo sigurnije. Doktor oseti njegovu želju – da poveruje, da svakako veruje ovom sedokosom čoveku. Nekada davno, javila bi se savest…

“U redu, zovimo ga”, reče starac.

Čekali su. Minuti su se nizali.

U jednom trenutku… bio je gotovo siguran da čuje slabo pljuskanje vode. Ali površina jezera bila je potpuno mirna.

Onda je došao šapat, toliko tih da se reči nisu razumele. Pa kikot – ili je to bilo samo ćućorenje ptica u granama? Ni sam nije znao. Ali sasvim sigurno noge će ga izdati, ako ovo potraje još samo malo…

Trže se kad ga dečak povuče za ruku. Kao da su svi jesenji tonovi oko njih naglo zgasnuli. Ostala je samo smeđa boja davno umrlog lišća.

Vrlo polako, njegov mali drug se okrenuo.

Razrogačenih očiju, žena iza njih gurnu nadlanicu u usta i zagrize je do krvi.

Dečak reče škripavo: “Ta… ta. “

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem