Skip to main content

TRIPTIH - Vesna Gorse


TRIPTIH


- Ispricaj mi nesto MISTICNO - zapovedi devojcica neobicno isticuci poslednju rec. Nedavno ju je naucila i od tada je koristila svakom prilikom da je izgovori, a to je cinila gotovo sa telesnim uzitkom.

Leonard poslusno klimne glavom. U njegovoj utrobi jedan komplikovani deo spozna pojam "misticnosti" i brzi proces stvori pocetak price:

- Na obali reke ziveo je mali sumski duh...

- Ne, ne! - odlucno odbi devojcica. - Reke nisu misticne. Zelim nesto drugo.

Leonard se spusti na kuhinjsku stolicu i razmisli.

- Neobicni letac i njegova kci stigli su sa daleke zvezde...

- Leonard! - prekori ga devojcica. - To sam slusala juce za doruckom.

Leonard uzdahne i stade nizati razlicite pocetke neobicnih prica. Devojcica je nezadovoljno odmahivala glavom, mrstila se i ljutila. Napokon razdrazeno otrca u decju sobu i stade vakcinisati najnoviju lutku protiv opake bolesti, ostavivsi svog mentora da tuguje nad promasenim pedagoskim metodama.

Iz turobnog razmisljanja Leonarda prenu zvuk kljuca u bravi. Narednog trena Melinda agresivno nahrupi u stan i pridje mu bez reci. Rukom mu prodje kroz kosu, i pronasavsi u njoj jedva vidljivu sicusnu sklopku, pokrenu je u stranu.

- George - rece mu strogo.

S Leonardovog lica nestade svaki izraz i ostade samo besprekorna bezlicnost savrsenog engleskog batlera. On se ukipi u stavu mirno.

- Na sluzbi - rece.

- Serviracete za cetiri osobe. Imacemo goste.

- Vrlo dobro - prihvati George.

- Pripremicete sledece - lice joj se zgusnu u dubokoj koncentraciji. - "Potage Julienne"... ne, bolje corbu od luka. Zatim ovcji but... onako kako vi znate, i... imamo li prokelja? Nista za to, narucite telefonom. Pripremite ga na maslacu.

- To je sve, gospodjo?

- Skoro zaboravih salatu. Salatu od celera. Oh, i desert. Za desert... zaista ne znam.

- Sufle od malina? - predlozi George.

- Izvrsno, sufle od malina. To je sve.

- Vrlo dobro, gospodjo.

- Rucak mora biti serviran do 13 i 30.

- Vrlo dobro gospodjo.

Kada ga je Melinda napustila, George je u svojoj savrsenoj memoriji vec zbrajao potrebne namirnice.

Uz pomoc mikroprocesorske rernei svoje vestine zgotovio je rucak za nepuni sat. Upravo je zavrsio serviranje stola u trpezariji i vratio se u kuhinju da izvadi but iz rerne kad zacu zvonce na vratima i ubrzo zatim priguseni kikot koji je najavljivao dolazak gostiju.

Melinda udje u kuhinju, i na nnjegovo zgrazanje umoci prst u jos topao sufle od malina i sa uzitkom ga oblize. Pridje mu sasvim blizu i uroni ruku u gustu grivu njegove kose. Istog casa se nadje u njegovom pohotnom zagrljaju.

- Melinda - pohotno prosapta Sebastijan - nismo tako dugo. Podjimo gore.

- Ne sada, mili - nasmesi se njegova zena i izmigolji iz zagrljaja. -Zar si zaboravio na Arta i Lori? Upravo su stigli. Presvuci se na brzinu i dodji da nam natocis pice, inace cemo ispasti nekulturni.

Sebastijan poslusno krenu ka garderobi cudeci se umascenoj kecelji svezanoj oko struka. Nikada nije ni jaje ispekao!

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem