Skip to main content

BAL-3230 - Miroslav Trbović




BAL-3230




On je još pre nekoliko meseci govorio da Marija neće izvršiti taj zadatak.

Marija je kraća za glavu.

Za njom su odmah pošla dvojica. Njihove leševe smo našli drugog dana u jarku. Očekivali smo da ode i treći, ali koji od nas, nismo znali.



* * *

Kontrolni toranj zbrisan u jednom naletu Vetra — jednom jedinom. Raptisa obuze apatija.

Okolna šuma posluži nam kao građa. Raptisa smo zatvorili u kuhinju. Polupao je sav pribor. Srećom, zalihe hrane su ostale netaknute u zaključanim hladnjacima.

Grk je građevinac, neprestano gunđa i trpa nam pod nos brdo proračuna. Kasnije priznaje da novi toranj ipak stoji. I još više gunđa.

Radar nam je dobro skriven, a naše prostorije su duboko ukopane. Jedino taj prokleti toranj mami Vetrove, a mora da stoji iznad šume.

Pilotima je lako, oni su ispod brda. Pista se koristi samo o praznicima, potom šaljemo mehanizaciju da zatrpa staru i postavi novu.

— Dok žive — komentariše Stela moje misaone kombinacije.

— Imaju bar to, a život im visi o koncu, baš kao i naš.

— Ipak češće ginu — usprotivi se Marina.

— Sve biste vi radije radile pod brdom nego ovde.



Rado bih prekinuo ovaj razgovor koji ne vodi ničemu. Dežuram u glavnoj sobi sa dve pomoćnice i ne mogu da im ne odgovorim na njihovo nemoguće flertovanje s pilotima. Nisu ni jednoga videle, niti će, a opet zamišljaju da bi piloti mogli pružiti više orgazama njihovim frigidnim mozgovima nego mi.



* * *

Bosanac za večerom objavi:

— Ja ovo neću više trpeti, sutra se pakujem i odlazim. Ko hoće sa mnom neka mi javi do jedanaest. Stavljeni smo u neljudske uslove.

U zoru grupica od četvoro ljudi napusti stanicu. Niko ih nije sprečavao. Bosanac bez otpora preuze komandu. Ostali, njih deve-toro, ćutke ispratiše svoje drugove. Situacija se nije bitno menjala. Zamena će stići redovnom linijom kroz 26 dana. Snabdevač će odneti izveštaj o dezertiranju četvorke.



* * *

Bosanac pokuša da se orijentiše. Noć se bližila i on naredi Ircu da postavi logor. Eva mu se pridruži nadražujući njegov osetljivi njuh plastikastim vonjom nove odeće. Piter je bio zauzet raspore-đivanjem zaštitnog omotača.

— Evo, molim te, ne oblači više te sintetičke haljine. Ne mogu da ih podnesem — kazao je Bosanac.

— Kako ti kažeš, vođo. Ipak, neće se biti lako bez odeće probijati kroz ovu prašumu.

— Nećeš ići gola. Noćas ću ti napraviti nešto izuzetno.

— Baš sam radoznala. Šta to može biti?

— Šator je postavljen. Pođi na spavanje.

— Zar sama?

— Od sada ćeš morati da se zadovoljiš samo dvojicom istovremeno.

— Biću tako usamljena.

— Hajde, briši već jednom.

Kad ostade sam, Bosanac odabra pribor za lov na divljeg moselta. Izaći će i tri kompleta od jedne životinje. Za Irca će morati da ulovi jednog manjeg pa će ujutro svi biti dobro zaštićeni od hladnoće i žege.

Uzroci koji su naveli ove ljude da beže bili su jasni. Na odluku je neposredno uticala Marijina smrt. I nešto bosanske svojeglavosti. Jače osećanje dužnosti zadržalo je devetoro ljudi u postaji.

Što se tiče Irca i Pitera krenuli su u nastupu očaja. Oni nisu razmišljali o smrti — oni su je odabrali. Eva će umreti posle njih jer joj neće biti dovoljan samo jedan čovek. Kad ostane sam, Bosanac će biti nadomak pristaništu Vetrova. Nadao se da će uspeti u ostvarenju svoje zamisli. Kad umakne poteri usmeriće ukradenu mašinu pravo na neprijateljsku orbitalnu stanicu, a on će iskočiti. Magnetne struje će odvući njegovu ledenu kapsulu na deponiju 3-C-10. Dalje će sve biti lakše jer u deponiji živi njegov stari prijatelj Min i on će znati da ga izvuče iz ove teške situacije.

Noć je lagano odmicala, a on je bdeo nad logorom i šumom, vrebajući krdo koje se približavalo pojilu. Ružne životinje su se pojavile na čistini šireći svoje pipke, ali ne osećajući opasnost. Bosa-nac odabra jednu masivnu ženku i uključi odgovarajuću liniju. Moselt se bez glasa skljoka u travu. Krdo ništa ne oseti. Mirno su išli dalje. Jedan lep primerak dvogoca kaskao je van postavljene mreže. Bosanac ga prežali, zatim obori jednog običnijeg predstavnika vrste. Pustio je životinje da se napoje i odu, pa siđe na obalu.



* * *

Vog primi dosije modela Bal-3230, priključi u mapu svoj izveštaj i odloži je u čeličnu kasu. Inspekciju tehčete 107 izvršio je savesno i sada se pripremao da krene na zasluženi odmor. Šefovi su se najviše raspitivali za Bala koji je bio na poslednjem ispitu. Vog ih je morao razočarati. Ispitivanja su pokazala da Bal ne funkcionira onako kako su njegovi tvorci predviđali. Rutinske poslove koje je obavljao mogao je izvršavati i bilo koji model starije serije. Viši inspektor Vog je držao da je za Bala uzalud potrošeno previše novca. To mišljenje je za sada zadržao za sebe. Preslušavajući zvučne zapise, on samo na jednom mestu primeti mali otklon u radu Bala. Dešifrovanje tog dela trake ostavio je za septembar. Šefovi su se složili.



* * *

Gađenje koje je osećao derući kožu moseltima polako minu. Prije zore završavao je i Irčev kombinezon. Trupla je morao spaliti da Eva ne bi razmišljala o poreklu lepe bluze koju će obući čim se probudi.

Zahvaljujući sredini u kojoj žive, moselti su dobili dvostruku tanku kožu prilagodljivu temperaturi. Ovo svojstvo se zadržavalo dugo posle smrti jedinke. Hladan vazduh izazivao je oslobađanje toplote iz akumulatora koji su se punili preko dana kada je temperatura vazduha dostizala i 50 stepeni Celzija. Hladnoća je noću gomilala vodu u posebnim ćelijicama pa se voda danju isparavala i hladila telo. Ceo sistem se nalazio na spoljnoj koži u obliku sitnih kvržica. Toplotni akumulatori su nalikovali na pločice, celom površinom okrenute okolini, a ćelije za hlađenje su se izduživale u trepljice između svake toplotne pločice. Noću trepljice prekriju pločice da toplota što manje odlazi u okolinu, a što više prema telu.

Bosanca je čudila upravo samostalnost tog sistema koji nije imao nikakve veze s vitalnim organima životinje. Taj rashladni sistem pojačavao se jedino znojem kojeg se životinja oslobađala, tako da je preko dana bilo dovoljno vode.

Bosanac zavrnu čvor na kraju šava i ponese kombinezone do šatora. Sam je već obukao jedan i vrlo se prijatno osećao. Budio je drugove i davao im odgovarajuća odela. Eva čak oduševljeno prihvati promenu odajući time svoju žensku ćud.

»Verovatno neće biti dovoljno vremena da joj dosadi«, mislio je vođa.

Koketno se kretala dok je pripremala jelo. Koža moselta pripijala joj se uz vitko telo začuđujući lepo. Evi nije bio jasan razlog. Da je znala verovatno bi s gađenjem zbacila sve sa sebe.

Irac je i dalje delovao nezgrapno jer njegovih 150 kilograma, raspoređenih na dva metra visine, nije mogla popraviti nijedna linija odela. Na njemu se već primećivala bezvoljnost po usporenim kret-njama dok je sklapao šator. Bosanac je više očekivao od Pitera jer je ovaj neprestano bio zaokupljen aparatima koje su poneli. Okolina ga nije interesovala i tako je mogao više izdržati od Irca.

Vođa je bio zadovoljan svojim društvom. Najvažnije je bilo održati njihovu ćutljivost što duže. Nije imao volje da objašnjava svrhu i cilj ovog puta.

— Seizmografi su registrovali nekoliko drhtaja kore do pet metara — saopšti Piter pošto im se pridružio.

— Pogledaću to — reče Bosanac i sa sendvičom u ruci pođe do aparata.

— Zabilježeno je između drugog i trećeg sata — doviknu Piter.

Bosanac pogleda zapis i utvrdi pravac trusne struje. Dubina na kojoj se kretao talas pokazivala je da se radi baš o Vetrovima. Sva tri drhtaja su bila istovetna. Analiza amplitude pokaza da je riječ o uzletištu udaljenom oko hiljadu kilometara, ali taj podatak nije bio pouzdan. Tek kada dođu u područje sa mogućnošću zvučnog prisluškivanja, moći će se utvrditi tačan položaj Vetrodroma. Bosanac docrta provizornu mapu.

Piter je završio doručak i dolazio je da demontira instrumente. U tom času začuje se fijuk nad šumom. Vetrovi se vraćaju sa zadatka. Okolna šuma pusti zvuke straha pa odmah utihnu.

— Čim sklopimo opremu, krenućemo.

— U redu, ja ću biti gotov za deset minuta.

Bosanac pođe do ostalih. Kad je prelazio greben, na pojilu pri-meti dva slopa. Istog časa pomisli da bi im slopi mogli pomoći. Bešumno je otrčao do šatora i iz svoje torbe izvukao pištolj s injekcijom. Pre nego je krenuo ka grebenu dade znak drugovima da budu tihi. Zauze položaj odakle je mogao neometano gađati. Pištolj napuni »drogom za poslušnost« i pažljivo nanišani. Kratak grč označi da je hitac bio precizan. Bosanac pođe prema životinjama. Nepogođeni slop pobeže u šumu čim se pojavio na otvorenom. Drugi je mirno stajao. Bosanac mu priđe i nabaci mu uže preko vrata. Životinja se pokori.

Drugovi su bili prijatno iznenađeni kada Bosanac natovari slopa. Krenuše oslobođeni tereta i vidno raspoloženiji.



* * *

Pokušavao sam da pratim kretanje odbegle grupe, ali signal se sve češće gubio. Nedostajao mi je Piter koji je u stanici obavljao najsloženije tehničke poslove. Sada sam bio prinuđen da više angažujem pomoćnice. Bližio se praznik i trebalo je osigurati uzletanje našim Munjama. Kalak je već naručio oluju za prazničnu noć. Munje će napasti neprijateljski radar koji je nedavno otkriven u blizini reke Yos. Računar mi je dao procenu udaljenosti Bosančeve grupe. Oko 200 kilometara ih deli od nas. Pretpostavljam da im je bolje nego na stanici. Mislim da sam kukavica. Mogao sam im se i ja pridružiti kad su polazili.

— Mogao bi im se pridružiti — ispravlja me Stela.

— Šta si ti ovdje, špijun misli?

Vrlo sam nervozan u posleđnje vreme. Jedan od nas sedmorice je suvišan. Ko će se povući prvi?

Još najviše tri dana možemo postojati zajedno.

Vraćajući se sa dežurstva svratio sam u Marininu sobu. Hladno me odbila.

Noćas ću spakovati torbu.



* * *

Irac je ostao na polovini puta. Nisu pomogle ni »pilule vedrine«. Prekinuo je sve veze s okolinom i ostao pod jednim drvetom u vreći za spavanje. Verovatno se nije pokušao suprotstaviti ni blunama koje su ga sigurno napale kad je ostao sam.

Bosanac se zabrinuo. Često je posmatrao Pitera, ali na njemu se nije moglo primetiti da će uskoro odustati.

Eva je bila pred samim slomom. Ostao joj je još samo jedan upotrebljiv čovek. Čak je i slop to osetio. Jednog jutra Bosanac je bio prinuđen da mu ubrizga još jednu dozu »droge poslušnosti«. Eva tog dana beše preterano vesela. Predveče je zaostala. Bosanac se vratio i zatekao je obešenu o jedno nisko drvo. Blune su poskakivale i trgale komade još toplog mesa.

Do Vetrodroma je ostalo još skoro 300 kilometara. Bosanac je bio zadovoljan. Piter će se sada lako odlučiti jer više nisu imali ženu.

Prešli su još pet kilometara dok se nije smrklo. Uvlačeći se u šator, Bosanac opazi da Piter nije postavio instrumente. Bejaše to prvi znak njegovog posustajanja. Sam uključi zaštitno polje i naredi Piteru da čuva stražu.

Ipak, u zoru, Piter je još bio živ.

— Nije bilo nikakvih signala na prisluškivaču. Moramo još ići nasumice.

— Kako znaš kad nisi postavio instrumente?

— Prisluškivač radi i pod zaštitnim poljem. Zar nisi znao?

— Znam za njega, ali seizmograf mora stajati van polja.

— Nema potrebe više za seizmomerenjem. Do Vetrodro- ma imamo oko 260 kilometara. Sada slušam samo zvučne beleške.

— Znači, ti već sve znaš.

— Vetrovi su jednosedi. Moramo ukrasti dva.

— Od kada si špijun misli?

— Nisam, ali radim ovo — on se čvrknu po glavi.

— A kaže li ti to — i Bosanac se čvrknu, — kaže li ti da ne možeš ni deset dana izdržati bez žene?

— Što se toga tiče, tu smo jednaki. Zato moramo požuriti.

— E, vidiš, nismo jednaki. Ja mogu bez žene i celu godinu, a na Vetrodrom stižemo tek kroz dvanaest dana.

— Čekaj malo, ovu razdaljinu možemo preći za sedam dana, zašto da se zadržavamo?

— Zato što mi za krađu nije potreban partner.

— U redu, onda ja idem sam.

Od tog trenutka počela je trka između dvojice ljudi koji su se nadali da će uspeti da stignu do deponije 3-C-10. Piter je očigledno nešto načuo o Minu i odredio sebi isti cilj kao i Bosanac. Drugog izlaza iz pakla nije bilo.

Pasivno ste mogli nekoga uvaliti u smrt, ali neko načelo u vama nije vam dopuštalo da svesno i aktivno nekoga uklonite. Tako je i Bosancu ostalo samo da prati Pitera i da se nada da će ovaj učiniti nešto na svoju štetu.

Pet dana Piter je držao snažan tempo, a naredne noći, Bosanac ču krike. Pošao je do njegove vreće i video tipičnu reakciju na seksualnu opterećenost. Piter se valjao po zemlji i mlatarao rukama. Životinjski urlik parao je noćnu tišinu. Posle ovoga uslediće samoubistvo. Pedeset kilometara pred Vetrodromom.



* * *

Nisam se uputio za Bosancem. Noseći torbu, pošao sam tog jutra prema izlazu, ali u hodniku Stela mi se obesi oko vrata. Jednostavno objašnjenje: Raptis se udaljio pre mene.

Na stanici je ponovo uspostavljena ravnoteža poslova.

Kroz nekoliko dana Snabdevač nas je popunio. Sveže snage izleđene su prema broju potrebnih radnih mesta i sve je opet bilo dobro. Podneo sam izveštaj o radu postaje Snabdevaču. Rutinski mirno, on primi novosti, zalupi vrata i diže se u noćno nebo. Isključih smetnje kojima sam pokrio njegov boravak. Vetrovi su se ispucali na lažnu postaju gde sam simulirao sletanje Snabdevača.



* * *

Nešto se dešavalo. Ipak taj Bal nešto vredi. Vog preuzme komandu. Sam se uputi u deponiju 3-C-10 da dočeka Bala, a u Centru ostavi svog pomoćnika da pripremi grupu za analizu.

»Ne samo da je počeo da se ponaša svojeglavo nego je pobunio i druge kiborge« — mislio je Vog dok se približavao deponiji.

Min ga dočeka na ulazu u lavirint stvoren od olupina koje su se lepile jedna na drugu i gomilale u metalnu grudvu što se lagano okretala oko centra sile. U središtu stotina hodnika Min je uredio sebi stanište i obavljao svoju dosadnu dužnost. Čekanje je bilo najteže od svih poslova. Obilasci deponije i povremeni smeštaji doplutalih mrtvih brodova činili su život malo ugodnijim, ali očekujući pravi zadatak Min je stario. Vog je stigao i Min je bio radostan baš kao i onda kad mu je na deponiji društvo pravio Bosanac, grub, ali zgodan momak.

— Stari, ovih dana pojaviće se Bal. Tvoj je zadatak jednostavan: moraš mi dovući neoštećenu kapsulu. Očekujemo veoma uspešan završetak eksperimenta i zato budi pažljiv.

— A šta će biti posle, šefe?

— Kasnije ćeš imati sličnog posla napretek. Kupićeš stotine kapsula mesečno. Dopremićemo ti odmrzivač, pa ćeš neprekidno biti u društvu pravih drugova.

— Hvala vam, šefe. Biće sve kako vi kažete. Stari Min je još upotrebljiv.

— Mislimo na to, ne brini. Ti si veoma važan za izvršenje ovog najstrože poverljivog zadatka.

Min se kikotao zadovoljno.



* * *

Teško uočljiva iz vazduha, izlazna pista je bila lako dostupna iz šume. Bosanac se uspe do samog tunela. Odluči da napolju dočeka noć kada će se lakše uvući u hangar.

Dva dana ranije bez reči je napustio iznurenog Pitera. Skoro svu opremu ostavio je njemu. I tako mu nije mogla koristiti. Poneo je samo zvučni prisluškivač i deo lakog oružja. Pilule su mu ostale u opasaču pa je popio dve. Time je suzbio osećaj gladi i potrebu za snom.

Slopa je takođe ostavio drugu. Kada prođe dejstvo droge, životinja će se vratiti svome krdu.

Dosađivao se podešavajući pištolje. Sudeći po postaji koju je napustio, zemaljsko obezbeđenje Vetrodroma nije ni postojalo. Rat se vodio u vazduhu.

Nije se nikada čulo o bilo kakvom dejstvu pešačkih jedinica. Sledovanje goriva za mehanizaciju u postaji bilo je jedva dovoljno za tekuće poslove, a najbliža neprijateljska stanica bila je više od hiljadu kilometara daleko. O nekom pohodu vozilima na protivnika nije se moglo ni misliti. Letilice sukobljenih strana pokretane su nekom drugom energijom, ali ni nje nije bilo dovoljno. Ipak svaki od deset godišnjih uzleta uništavao je pistu. Letela je uvek trojka i pri izletanju iz brda stvarala pravi mali potres koji je drobio metalnu površinu piste. Slično je bilo i kod neprijatelja.

Bosanac začuje šum i napregne čula držeći otkočeno oružje. Nakon tri minute na proplanak ispred njega izađe slop s Piterom na leđima. Bosanac zagunđa.

Piter siđe sa životinje i skloni se u grmlje. Slop oklevaše nekoliko trenutaka pa pođe za njim. Bosanac promoli glavu kroz granje.

— Piter, dođi tiho ovamo. — Govorio je najtiše što se moglo. — I uspavaj to živinče.

U grmlju se ču blagi fijuk. Piter se pojavi sa stidljivim osmehom.

— Eto, uspeo sam da preživim krizu. Hteo ti to ili ne, moraćeš da prihvatiš tu činjenicu. Nisam te ja našao nego Slop po njuhu.

— Jest', već sam se pomirio s tim. Napravićemo veći cirkus.

— Čekaš noć?

— Da, mislim da je bolje.

— Svejedno je, ali neka ti bude. Treba se pripremiti.

— Vidiš da je vreme dobro. Čini se da neće poletati večeras.

— Može biti, ako je njihov sistem jednak našem.

— Pa valjda jeste.

— Priznajem da logično misliš, ali tvoja logika je previše gruba.

Bosanac se lupnu nekoliko puta po glavi, a Piter se nasmeja.

Mislim da je sada bolje. U novoj partiji nismo dobili ni jednog Bosanca. Žene su pitome, a momci nemaju ludih ideja. S njima se sasvim lepo može raditi.

Nadam se da ću večno ostati ovde. Život je miran i lep. Uživanje dolazi kad je potrebno, rad nije naročito težak pa sam vrlo blizu zaključku da se nalazim u raju. Novi građevinac nije čangrizav, a dve devojke su do sada najlepši Snabdevačev poklon. Začudo, ne žude za pilotima.

Prvi put osećam da mi je sadašnjost lepša od prošlosti. Samo da tako i ostane.



* * *

Vog se zabavljao sa svojom crvenokosom sekretaricom i strpljivo čekao.



* * *

Bosanac je bio veoma uzbuđen. Oprezno je zakoračio u tunel. Priljubivši se uza zid, on pogleda Pitera koji je stajao iza njega i delovao veoma smireno. Bosanac zagrize usnu i lice mu se zgrči.

— Ne bojiš se? — prošapta.

— Ne bojim.

— U redu, idemo.

Zar je moguće da se taj bledunjavi momčić ne boji? Niko od njih nije se bojao smrti, to se znalo, ali u mnogim situacijama ljudi iz postaje su pokazivali strah. Najčešće su se bojali ranjavanja i bola i zato su birali naglu smrt.

Sada su Piter i Bosanac bili u gnezdu neprijatelja i mogli su očekivati da budu uhvaćeni, mučeni najstravičnijim psiho-metodama, a toga su se svi najviše bojali. To su iskušali pre nego su došli u postaju, ali nisu znali zašto. Verovatno da bi po svaku cenu sprečili spuštanje neprijateljskog krstaša u postaju.

Kada dođu u deponiju, Bosanac će morati da malo bolje prouči Pitera. Morao je sebi priznati da, kada bi birao, izabrao bi takvog čoveka za pravog druga.

Bosanac uguši strah i oseti se mnogo bolje.

»Ako ne laže, stvarno je izuzetan« — pomisli on. — »Ali i ja mogu da se ne bojim.«

Pred njima se pojaviše ogromna vrata. Piter upali baterijsku lampu.

»Na to nisam mislio. Bez ovog momka ne bih daleko dogurao«, ponovo u sebi zagunđa Bosanac.

Vrata su bila zatvorena, ali je u zidu pored njih stajao jedan mali tunel. Uđoše unutra.

Stepenice su vodile u oba pravca. Bosanac pođe naniže pa zastade.

— Šta je sad?

— Bolje da idemo gore.

— Zašto?

— Ne znam

— Pogledaćemo prvo dole.

Piter se progura pored njega i strci niz stepenice. Ispred njega se protezao dugačak hodnik. Piter dođe do prvih bočnih vrata i proviri unutra. Rukom mahnu Bosancu. Ovaj pritrča. Iza vrata, u niskoj ali prostranoj hali ležali su Vetrovi. Ni sada nisu uspeli da ih dobro osmotre. Bosanac uskoči u kabinu prvog, a Piter sede u drugi. Iz priča isluženih obaveštajaca koji su u postaji radili kao rukovodioci mehanizacije saznali su dosta o načinu upravljanja letilicama. Časak zatim, Piter izađe, dođe do Bosanca i pogleda instrumente.

— Pritisnuo si 0. Dobro. Kad ti mahnem pritisni +. Ne pre.

— U redu.

Piter se pope u treći Vetar i pritisnu 0. Plafon se otvori, a pod poče da se diže. Piter skoči do prvog Vetra, uđe u kabinu i zatvori vrata. Kad pod stade, Piter mahnu kroz bočni prozor.

Bosanac pritisnu +.

Grmljavina ispuni svaki deo prostorije. Velika vrata se digoše i dva Vetra zazujaše pistom.

Bosanac se osvesti tek kada Vetar uhvati hiljaditi metar. Komandu postavi na let u orbitu. Vetar se blago prope. Kroz prozor je video Piterovu letilicu.

»Verovatno nije ni osetio nesvesticu. Pratio me je. Zaista je dobar momak«, pomisli.

Dok su izlazili iz atmosfere tri lovca ih presretoše. Bosanac pokuša da im umakne, ali oni su bili veoma pokretni. Morao je da se upusti u borbu. Vetar je imao svega šest projektila za odbranu. Bosanac ispali jedan i promaši.

Lovci ne odgovoriše vatrom. Samo su vrlo vešto manevrisali oko Vetrova. Bosanac ponovo nanišani i okide dva puta uzastopce. Prvi projektil zahvati jednog lovca i spali ga. Druga dvojica se udaljiše.

Bosanac vide Pitera kako beži velikom brzinom. I sam poveća brzinu. Posle nekoliko sekundi uključi robot pilota. Brod je mogao nastaviti sam. Udariće direktno u orbitalnu stanicu. Sad je mogao aktivirati kapsulu.

Kutija izlete iz Vetra, a brod nastavi let. Ali u tom času jedan lovac se približi kapsuli i prikači je za svoj trup. Drugi sasu rakete na Vetra.

* * *

Min je uhvatio kapsulu i odmah je utovario na Vogov brod. Pun nove vitalnosti, stari ostade u deponiji očekujući nove i nove kapsule. Vog je hitao u Centar kako bi što pre odmrzao Bala.



* * *

Kroz san Bosanac je slušao svog sagovornika kojeg nije mogao videti. Svuda oko njega širio se lepljivi, ljubičasti mrak.

— Ovo je njihovo najnovije tajno oružje. Borac obučen za napad na zemlji. Glatko se probio u Vetrodrom i ukrao brod. Čini se da ih isprobavaju u paru i može se reći da su imali uspeha. Drugi napadač je uspeo da pobegne našim lovcima. Međutim, mislim da im možemo doskočiti. Stvorićemo bumerang od ovog primerka i poslaćemo ga pravo na njihovu teritoriju. Sada će on biti naše tajno oružje.

— Odlično, majore. Izvršite tu zamisao što pre i što tačnije.

— Razumem, generale.



* * *

Bosanac oseti otpor prema namerama ovih nepoznatih oficira. Negde je sigurno pogrešio. Hteo je da pobegne od tog sumanutog rata, a dospeo je u ćorsokak. Možda je bilo bolje da je ostao u šumi i proživeo ostatak života u borbi sa životinjama. Ovako, ostao je samo oruđe u rukama nekih sumanutih generala.

Nikako nije mogao shvatiti da on zapravo i nije čovek već samo u jednom pravcu usmeren organizam sa telom živog bića, a mozgom ratnog automata.

Za nekoliko sati obrade on više nije bio Bosanac. Svest o pripadnosti ranijim drugovima bila je izbrisana. Novi program u njegovom mozgu nametao je nove stvari. Ali u biti, ništa se nije menjalo, ponovo je bio rat i ponovo je bilo neprijatelja koje treba uništiti.



* * *

Vog je bio besan. Pretpostavljenima je morao podneti poraža-vajući izveštaj. U kapsuli Vetra našli su telo tehničara Pitera i nikome nije bilo jasno kako je on dospeo u nju. Kada su saznali za beg Bala mislili su da će njegovi pratioci otpasti još u šumi. Probudivši se iz hibernacije, Piter se ponašao potpuno standardno za njegovu seriju. Ni traga nekoj snalažljivosti ili hrabrosti. Sve što ga je interesovalo bili su aparati koji su ga okruživali u laboratoriji.

Bosanac je nestao netragom.

Goru situaciju od ove viši inspektor Kiborg-odelenja nije mogao ni zamisliti. Sada kada su se ostvarila njegova crna predviđanja u vezi s Balkancem, kodirano Bal-3230, žargonski Bosanac, bio je vrlo, vrlo ljut.



* * *

Jutros me naglo zabolela glava, onog časa kada su mi javili da se iz šume pojavio Bosanac. Tražio sam da ga dovedu u glavnu sobu gde sam po običaju dežurao. Moraću ga se nekako rešiti. Taj čovek unosi nemir gde se god pojavi. Ja to ne volim. Meni treba staložena posada, ja hoću svoj raj jer imam na njega pravo. Pojavio se iznenada, sav odrpan od tumaranja po šumi. Pozdravio me isto onako nabusito kao nekad i prišao komandnoj ploči. Mislio sam da ću ga uspeti nagovoriti da se vrati u šumu. Ali on nije obraćao pažnju na mene. Pogledao je instrumente i pritisnuo jedno dugme.

— Šta to radiš!?

Pojurio sam do ploče i ugledao crvenu svetlost iznad pritisnutog dugmeta.

Bosanac je isključio zaštitno polje.

Pokušah ga ponovo uključiti ali on me grubo odgurnu.

U istom času na postaju se sručiše krstaši...

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…