SAPUTNIK
Čudni zvuci odavali su njegovo prisustvo. Oni uobičajeni, tako dragi, tako znani, tog tretnutka bili su nestvarni. Sablasni. Sve je pripisivala stanju šoka: zbog iznenadnog odlaska, zbog gubitka, zbog osećaja izneverenosti i nije znala kako da se bori sa tim. Sa njim. Veče se već spuštalo, a kao da nije ni svanulo. Neki ljudi, uplakani, promicali su ispred prozora svesti, u pokušaju da nešto učine za svoje duše, da se iskupe pred konačnim, uzaludno nabrajajući reči utehe. Koga od njih da odabere, na čije rame da spusti umornu glavu, kada svi izgledaju podjednako tragično.
I drugo jutro je svanulo, sa istim pripadajućim zvucima. Sada su već i mačke reagovale. Kažu da one vide ljudskom oku nesaznatljivo, ali nemaju dar kazivanja. Pilje nemo pogleda uprtog. Mora im odvući pažnju – neprijatno je tako zblanute gledati ih, u šta god da pilje. Ne, ne plašim se da spavam sama, odgovarala je zabrinutim pitanjima, imam mačke. Te jezive demone, graktali su. A on je ćutao. Zgrožen. Zaista si okružena demonima, hteo je da kaže, ali ne demonima u mačijem obliku.
Ništa se ne bi promenilo sve i da je rekao. Da je mogao da kaže. Ne bi ga poslušala kao ni toliko puta pre.
Comments
Post a Comment