Skip to main content

EKSPEDICIJA - Vladimir Stojnić


EKSPEDICIJA



Još onda smo osetili umor, neuspešno pokušavajući da pronađemo tu ulicu. Naš čovek je sedeo u nekoj sobi neke kuće u ovom gradu i čekao. Neko od nas reče: “Ovo nije grad, ovo je masa testa mrežicom presečena na identične kocke. Kako ćemo ovde pronaći bilo šta?” Neko drugi prošaputa: “Pa ipak, čudno je što ne pronalazimo ulicu, nigde drugde osim u ovom gradu nismo ni bili.” Svi su kvartovi ovde isti, parkovi se nalaze uvek na istim stranama, čak je i raspored drveća u njima istovetan. U svakom kvartu po jedan isti čovek, odeven u crno, sa šeširom na glavi stajao je uvek na istom mestu. Bio je to ćošak na kome su se pod pravim uglom sekle dve ulice. U ko zna kojem po redu kvartu, rešismo da mu priđemo i upitamo ga za ulicu. Kad smo se našli pred njim, tutnuo sam mu papirić u ruku. On ga pogleda kratko i onda reče: “Da, da, samo mi niste rekli da li želite da uđete ili izađete?” I od tog trenutka, a bilo je to davno, mi evo i sada stojimo pred njim ne odgovarajući mu, a i on stoji pred nama čekajući odgovor.
U nekoj kući naš čovek će nas čekati sve dok se ne rodimo. Tada će biti kasno.

O piscu... 

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…