Skip to main content

Slobodan Curcic - ZAROBLJENICI GAME


ZAROBLJENICI GAME



Bol... odnekud je dolazio, talas za talasom, strujao po citavom njegovom telu. Peklo ga je u nosu, grlu, u ustima je na momente osecao vrelinu, ukus peska... Nije se usudjivao da otvori oci i konstatuje gde se zapravo nalazi. Ali, sevnulo mu je u glavi u magnovenju, ako osecam bol i mucninu, ako razmisljam, znaci da sam ziv, prokleto ziv. I sta je sa ostalima iz ekipe? Sta je sa brodom?

"Karamajkle..." prokrkljalo mu je iz grla, "Dzime... Viktore..." nastavio je da proziva, ali odgovora ni sa koje strane nije bilo. Za trenutak se uplasio da je jedini preziveli. Otvorio je oci, spoznao maglu. U glavi se zavrte karusel, Korto Vajnard izgubi orijentaciju gde se nalazi i propade u bezvucje i crnilo.

Kada se osvestio nije imao predstavu koliko je proteklo vremena. Oko njega se sve okretalo neverovatnom brzinom. Korto je skripucuci zubima zgrabio rucne komande, prebiruci prstima preko tastatura, tragajuci u magnovenju za najboljim resenjima dok mu se lomio potiljak. cetiri pobocna motora proradise, i pritisak ga zalepi za sediste. Bio je kao oblepljen bolom, i kroz poluspustene ocne kapke ugleda Karmajkla i Viktora u svojim sedistima.

"Upali smo u meteorki roj, komodore" cuo je Viktorov glas. "Brod nije teze ostecen."

Na ekranima Korto ugleda kako roj meteorita iscezava. Njihov brod 'Bela jutarnja zvezda', klizao je kroz beskrajno hladnu ljubicastu svetlost. Odjednom, svetlosti na komandnoj ploci podivljase, senzori za uzbunu su se palili i gasili, a nazalnu glas brodskog kompjuterskog sistema zveknu im direktno u bubne opne, presecajuci ih rezom uznemirenja, dok im je adrenalin siknuo kroz vene:

"UZBUNA PRVOG STEPENA| UZBUNA PRVOG STEPENA! BROD JE PRIVUCEN GRAVITACIONOM SILOM PLANETE, PONAVLJAM: BROD JE ZAHVACEN GRAVITACIONOM SILOM PLANETE!"

Nemoguce, zaskripalo je u Kortovoj glavi, to je apsolutno nemoguce! U njihovoj blizini, osim praznine i crnila, nije mogla da bude nikakva planeta!

"Sta se dogadja?" zaurlao je prema ostalima. "Sta se, prokletstvo, dogodilo dok sam bio u nesvesti? Dajte mi sve podatke, i to odmah!"

Karmajkl napravi grimasu koja mu razvuce lice.

"Cuj, komodore, desila se jedna stvar... Ti... pa, odjednom se sve prebrzo dogodilo. Upali smo u taj meteorsku roj, koji kao da se stvorio ni iz cega. Sistem nije nista registrovao, jednostavno, i..."

"Glupost!" zarezao je Vajnard. "Nista se ne stvara ni iz cega. Sta se prethodno desilo?"

"Zar si zaboravio?" upleo se navigator, Viktor Zdelinski. "Isprobali smo najnoviju D-dva bombu. A zatim smo upali u taj meteorski roj."

D-dva bomba? U Vajnardovoj glavi bila je supljina. Do djavola, kako je mogao tako nesto da zaboravi? Ili...

"Analiza!" otkucao je na svojoj tastaturi naredbu za brodski kompjuterski sistem. "Vrati mi dogadjanja unazad."

"D-DVA BOMBA ISPITANA PRE 14.06.45 MINUTA BRODSKOG VREMENA" cuo je odgovor brodskog kompjuterskog sistema. "D-DVA BOMBA JE IZAZVALA PROCEP U KONTINUUMU PROSTORA: IZVRSENO JE PREBACIVANJE MATERIJE I ENERGIJE. METEORSKI ROJ I NEPOZNATA PLANETA SADA SU U NASEM KONTINUUMU PROSTORA I VREMENA. BROD I DALJE PADA KA PLANETI. ZA 09.60.55 BROD CE SE NACI NA POVRSINI. PREDLAZEM KLASIFIKACIJU - GAMA.

Kortou se ucinilo da je sve ovo jedan veliki, ruzan san. Podaci su iskakali na ekranima, i posada je ubrzo saznala da Gama nema jezgra, da je, jednostavno, sazdana od gasa. Ali, otkud joj onda ta cudna boja ambre? Buljili su napeto u ekrane i posmatrali predeo nad kojim su leteli. Posvuda sivilo, okean sivila.

"Sta je ovo komodore?" upitao je Dzim Bredli, radio operator. "Kakva je ovo mesavina? Mislim da sam video triceratropsa tamo dole. Ako je Gama gas, onda...

Ostalo nisu culi, jer Bredli nije ni nastavio. Gledali su u tu fantazmagoricnu, kataklizmicnu povrsinu, te siljate, ogromne grebene, oskrbljene od strahovitih orkana, lance planina, presahlo more, prljavu obalu... nistavilo.

"Sistem je izgleda omanuo, komodore." Vajnard je cuo Karmajklov glas, "iznedrio je podatke da je Gama gasovita, ali mi vidimo drugaciji prizor. D-dva bomba je napravila rsum od mnogo cega... Po mojim proracunima ovo je jedno ljudsko groblje.

"Kakvo ljudsko groblje?" zamucao je Zdelinski.

"Gama privlaci brodove, pojavljujuci se ni iz cega... Izgubljeni smo zauvek!"

"Bez panike!" naredio je Korto Vajnard. "I ja sam zbunjen. Bomba je mnogo toga promenila, ali ne smemo da izgubimo prisebnost duha! Gama je tu i to je cinjenica. Neka svi tragaju za resenjem, moramo da se izvucemo izvan njene privlacne sile pre nego sto bude prekasno!

Naredni trenutci su protekli u groznicavom izracunavanju, svi su sabirali, oduzimali, delili... pritisak, tezinu, uticaj, jacinu... trazeci slamku preostalog spasa.

"Privlacna sila je ravna nuli kod tacke 0.5.RB.898, i mi smo ubrzo u njenoj blizini." rekao je Vajnard. "Tamo je veliki plato, i njega cemo iskoristiti kao odbojnik."

"Na mom ekranu vidim jedan brod na platou" uzviknuo je Karmajkl."Spaseni smo, komodore!"

Tamna masa nekog broda videla se na svim ekranima. Vajnard usmeri 'Belu jutarnju zvezdu' ka platou i s mukom je uspeo da spusti letelicu u blizini druge.

Pet minuta kasnije, Vajnard, Karmajkl i Zdelinski se u skafanderima uputise ka izlaznoj komori. Karmajkl ugleda kako tri prilike izlaze iz drugog broda i krecu ka njima. Pozurio je napred, sa prijateljski ispruzenom desnicom. Kortov glas nije uspeo da ga zadrzi, ovo je bilo jace od njega. Sve dok nije udario glavom u neprobojni zid. I svima je bilo jasno da su videli sopstveni odraz u ogromnom zidu od liskuna. Kao sto su shvatili i da se od Game niko jos nije otrgao. Do smrti.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…