Skip to main content

PRODAVAC KIŠE - Zoran Jakšić


PRODAVAC KIŠE



1

Yo tuve un nardo una vez…

Stranac je stigao u selo sa severozapada, pravo iz srca pustinje. Bilo je leto, sušni period već je dugo trajao i kamene kuće caklile su se kao glazura na kolačima tek izvađenim iz peći. Stranac dođe do sredine trga, obrisa znoj sa čela i pokretom ruke potera decu koja su počela da se okupljaju oko njega vrišteći, dok su hrabrija pokušavala da ga potegnu za peševe ogrtača. On ugleda Lopeza koji je sedeo na verandi i sporim korakom uputi se ka njemu.

“Pasje vreme”, reče stranac i bez pitanja sede kraj Lopeza. Vazduh na trgu titrao je od jare, a po senkama neumorno su gudili zrikavci. “Nije bilo ovakve vrućine još od devedeset i prve. Ne valja”, zavrte on glavom.

Lopez odmeri pridošlicu. Došljaci nisu bili mnogo česti u njegovom selu.

“Letina je sva propala. Video sam putem. Kukuruz i manioka nisu ni ovolišni”, putnik pokaže rukom. “Ako se sve nastavi, ko zna hoće li biti brašna za zimu.”

Lopez ga je ćutke gledao. Deca su nastavljala da se igraju u prašini i galame.

Stranac ponovo obriše čelo prašnjavom bandanom. “Znaš, domaćine, ja mogu da vam pomognem”, reče on. Lopez ga je i dalje gledao.

“Ja prodajem kišu”, nastavi ovaj. “U onoj torbi”, on pokaza bisage na leđima lame na kojoj je dojahao, “imam sve nepogode ovog sveta. Imam monsunske pljuskove i lake prolećne kišice, letnje provale oblaka i oktobarske tmuše. Imam rose, mrazeve i magle, pljuskove i grad. Mogu da okončam ovu jaru kada god poželiš. Ovako.” On pucnu prstima.

Lopez sleže ramenima.

“Kome to treba?”, reče on.

Prodavac se osvrnu. “Kome? Pogledaj malo ovu pustoš oko sebe, prijatelju. Goli pesak i kamen. Sve isto kao pre sto godina, kada su tvoji preci prvi put došli u ovu dolinu. Zar ne poželiš da vidiš oko sebe zelene vrtove, livade i pašnjake? Ovo mesto moglo bi da bude pravi raj. Zar te progres uopšte ne zanima?”

Lopez sleže ramenima.

“Možda misliš da sam ja varalica kome je samo stalo da izmami koju paru od lakovernih? Varaš se, prijatelju! Zar nisi video odakle sam došao? Severozapadnim putem, iz najljuće pustinje! Šta misliš, kako sam mogao da preživim bez vode? Osim”, on se poverljivo naže prema Lopezu, “ako nisam stvarao vodu uz put. Da, prijatelju. Kada god bih ožedneo”, on pucnu prstima, “voda je sama dolazila sa neba.”

On se diže i priđe lami. Životinja je ravnodušno gledala u jaru. Prodavac raskopča kaiš bisaga, odiže krajičak kožnog pokrivača, a nešto srebrnasto zablista, kao parče ukradenog sunca.

“Roba pravo iz dalekog Nikadora”, reče on. “Takvu svakako nikada nisi video. Vredi suvog zlata. Onda, šta kažeš?”

Lopez uzdahnu.

“Ne znam”, reče on. “Mom ocu i njegovom ocu bilo je dobro ovako, zašto ne bi i meni?” On diže pogled prema nebu. “Mada… ovaj put suša stvarno suviše dugo traje. Ako je to što si govorio istina… možda bi koja kap na gladne useve ipak dobro došla, ko zna?”

2

Pero ¡ay! una hora de olvido
Seco hasta su última hoja.

Zajedno su se popeli do Anđeoskog vrha, stenovitog brega koji je nadvisivao selo. Beli krečnjak oko njih treptao je od jare. Prodavac kiše išao je ispred Lopeza i vodio za sobom lamu. Kada su došli do najviše tačke, prodavac se obazre i reče: “Ovde će biti dobro.” Selo je ležalo u udolini na preko pola kilometra ispod njih, bele kućice nalik na kocke šećera, kržljavi kaktusi razbacani tu i tamo po sprženom pesku.

“Dođi da mi pomogneš“, reče prodavac Lopezu. Iz bisaga poče da vadi delove neke čudne mašine i da ih montira na steni koja je dominirala Anđeoskim vrhom. Lopez mu priteče u pomoć i uskoro se pred njima dizala čudna skalamerija od srebrnastog metala.

“Eto”, reče prodavac. “To je sve.”

Lopez sumnjičavo pogleda potpuno vedro nebo.

Prodavac se nasmeja. “Videćeš”, reče i namignu mu.

3

Que el mundo dentrar parese
A vivir en pura calma

Tog jutra Lopez se probudi u znoju, vrelina je bila nepodnošljiva. U snu mu se ukaza prodavac kiše sa svojim ogrtačem boje kremena. Nadneo se nad stenjakom Anđeoskog vrha raširenih ruku i sablasnim glasom prozborio: “Neka letu dođe kraj.”

Utisak koji je ostavio san bio je veoma jak. Razbuđen, Lopez ukloni mrežu za komarce koja mu je štitila krevet od peckavih mušica i priđe prozoru, sav mokar. Vetar se igrao metalnim zmajevima na tavanici verande, vreo i suv, a iza, predeo praskozorja učini se Lopezu nekako mračan, preteći, bele fasade jedva da su se videle. Diže pogled, a nebom se komešala tamna masa oblaka. Negde u daljini sevnu munja, a posle izvesnog vremena začu se potmula tutnjava. Onda Lopez postade svestan još jednog zvuka: ravnomernog, tihog šuštanja. Vetar se pojača i donese do njega miris vlage. Na selo je padala kiša.

4

Otoño melancólico y lluvioso,
¿qué dejarás, otoño, en casa este año?

Kiša nije prestajala do podneva. Deca su istrčala na trg, skakala po kiši, pravila kolače od blata, prskala se i smejala, sve dok ih roditelji nisu jedno po jedno odveli kućama. Stariji stanovnici sela stajali su pod strehama, gledali avgustovsko nebo i vrteli glavama u neverici. Kiša je nastavljala da pada.

Zelenilo je počelo da buja. Čudne travke, sočnih, tamno zelenih listova, za koje Lopez nije znao ni da postoje u tim krajevima, izbijale su između domaćih biljaka i rasle neverovatnom brzinom. Cvetne krunice otvarale su se i pružale latice neopisivih boja u susret vlazi. Povrće je napredovalo gotovo naočigled, mahune su bile nabreklije i veće nego što je Lopez ikada video u životu. Sredinom seoca, kroz jarak od pamtiveka suv, poteče bistar potočić. A kiša nije prestajala.

Tog popodneva Lopez potraži prodavca kiše. U rukama je nosio bocu pića za poklon. Stanodavka kod koje je odseo reče mu da je stranac pre sat ili dva osedlao lamu i otputovao u pravcu jugoistoka. Dok je govorila, pogled joj se neprestano vraćao nebu. Lopezu se učini da u izrazu stanodavke primećuje tragove zebnje.

Dani su prolazili. Padavine su se nastavljale. Ponekad je samo sipilo, ponekad je lilo kao iz kabla, ali se nikada nije prekidalo. Biljke koje su pre samo par dana bujale sada su počinjale da dobijaju nezdravu boju i da kopne. Bele zidove seoskih kuća zahvatala je plesan, sve više se širila i jačala, selo je zadobijalo bolesnu, jesenju boju. Pogledi ljudi okrenuti nebu sada su bili zabrinuti i ogorčeni. “Hoće li ovome doći kraj?” govorili su oni. Kiša je spirala boju sa zidova, drvenarija je trulila, a hrana se kvarila.

Onda su došle hladnoće. Ledeni vetar, jedva koji stepen iznad nule, fijukao je selom i bacao po prozorima kuća kišne kapi oštre poput iglica. Ljudi, nenavikli na takvo vreme, tresli su se od hladnoće. Počele su bolesti i umesto da se povuku postajale su sve žešće i opasnije.

U očajanju Lopez se gotovo svakog dana peo na Anđeoski vrh, a srebrna mašinerija stajala je tamo poput kakvog zlokobnog totema. Nije bilo prodavca kiše koji bi mu rekao šta da učini sa njom. Lopez je nasumce vukao poluge i pritiskao prekidače, ali bez rezultata.

Ledeni vetrovi pretvorili su se u oluje. Zviždali su po prozorima, prodirali u najmanje pukotine i donosili ubitačnu hladnoću. Sve bilje sagnjilo je i propalo i po selu se mogla videti još samo po koja požutela travka.

5

!El que hoy tan pobre me vea
Tal vez no crer todo esto!

Tog jutra Lopez iz kutije sa alatom izvadi veliki čekić i uputi se na Anđeoski vrh. Silovit pljusak dočeka ga na izlazu iz sela, praćen žestokim vetrom, kao da priroda želi da ga zaustavi i vrati nazad. Lopez stade da se penje kozjom stazom, a oblaci su se spuštali sve niže, kao da će ga dohvatiti. Kada je dospeo na vrh, selo se gotovo nije videlo u tamnim velovima kiše. Lopez priđe srebrnoj mašini i svom snagom zamahnu čekićem.

Prvi udarac zapara metalnu površinu i nešto oštro zaprašta unutar mašine. Kiša se smesta promeni, a vetar zazvižda dvostrukom silinom. Lopez ponovo zamahnu čekićem, pa ponovo, i svaki put je kiša menjala jačinu onim ritmom kojim su udarci padali. Mašina se pod njegovim zamasima pretvarala u bezobličnu masu lima, a iz utrobe joj je izbijao sve deblji stub crnog dima. Lopez izmahnu poslednji put i u tom trenutku gromoglasna eksplozija potrese Anđeoski vrh, a njega udar baci u vis. Kada je otvorio oči, od mašine je preostalo samo nekoliko iskrivljenih metalnih parčadi, a gust, smrdljiv dim kovitlao se nad kamenjarom. Lopez diže pogled i nije mogao da poveruje očima.

Kiša je prestala. Crni oblaci komešali su se, vijorili i pretapali jedan u drugi, ali više nije bilo ni kapi kiše. Oštar, jesenji vetar, kao da je novembar a ne avgust, još je brisao kamenjarom i to je bilo sve.

Lopez se pridiže polako, bolno i zašepa nazad kozjom stazom. Posle izvesnog vremena oseti meki, paperjasti dodir po obrazu. On diže pogled i ugleda prve pahuljice kako se, lelujave na vetru, spuštaju na nezaštićeno selo. Varljiva jesen najzad je došla do kraja.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…