Skip to main content

CRVENKAPA 2100 - Vladimir Lazović

CRVENKAPA 2100



Vuk je bio nervozan, čak su mu se i dlanovi znojili. Danas će opet morati u onu užasnu šumu po kojoj se muvaju Crvenkapa i lovci, ali tu pomoći nema: U skrovištu već drugi dan nije bilo ničeg za jelo…

Crvenkapa je imala tešku noć (ipak je preterala s pivom i onom ultrahevy metal muzikom), i ustala je s glavoboljom, ali čekao ju je posao: Moraće da otkrije ko desetkuje farmerovo stado. Uzdišući, uvukla se nekako u maskirni kombinezon a na glavu namestila izubijani crveni šlem po kome je bila poznata. (Doduše, nosila je i crveno donje rublje, po čemu je bila bar isto toliko poznata). Jednom rukom prebacila je ranac na leđa, a drugom dohvatila kratku Hekcler und Koch s laserskim nišanom i smanjenim trzajem. Već na vratima, zabrinuto se osvrnula na trofeje po zidovima: Ogrlice od zuba i kandži, odsečeni repovi, čak i nekoliko velikih vučijih koža. Nema puno mušterija u poslednje vreme, amajlije i krzna slabo idu, a treba živeti…

Bolje je ako ne sanja, jer kada se probudi iz sna bude još nesretniji. Ali Vuk je bio emotivna duša i često je sanjao vreme pre Rata, i pre onih bombi… Uvek maglovito jer tada je bio mali, ali pamtio je da nije imao očnjake što vire ispod gornje usne, da nije imao ni rep, i da skoro sigurno nije bio ovako dlakav…A kad se seti svega toga, mogao je samo da se rasplače i da u svom jadu zavija na Mesec, tako da niko u šumi ne može da zaspi. To se desilo i noćas, i zbog tih snova bio je još tužniji. Uspravio se i pažljivo onjušio vazduh: Ma tuga je uredu, ali ako se zanese do večeras će postati još jedno krzno na zidu one…uh!

Aktivni vizir navučen preko lica naglo je promenio boju, a svetlosni kružić uokvirio je neki šiprag, pedesetak metara napred.Uvežbanim pokretima Crvenkapa zaleže u zaklon, dodirnuvši pritom senzor na kombinezonu: Sad je njena odeća poprimila istu šaru kao i podloga na kojoj je ležala. Ne, nikad nije pucala nasumice, sačekaće da se to nešto pojavi iz gustiša a onda, jedan metak – jedan vuk…Da nije neki čovek u žbunju, šta će čovek sam ovako duboko u šumi…Čekaj, zabasala je, pa ovo je u stvari blizu Bakine kuće! E, samo joj je Baka falila!

…Pribivši se uz tlo da mu je samo njuška virila između dva busena trave, Vuk je gledao dok mu je srce tuklo jako, da je mislio da će ga i oni tamo čuti. Užasno se plašio: Dole na čistini Crvenkapa se objašnjavala s nekim tipom koji je nosio glupi zeleni šeširić sa zataknutim perom, skraćenu dvocevku u jednoj ruci, redenik preko grudi i svežanj zašiljenih kočeva preko ramena. Vuk je u trenu ukapirao i u sebi prokleo svoju glupu glavu, što je jutros izabrao baš ovu stazu. Crvenkapa je nesreća, ali ovaj drugi što je iskočio iz šipraga bio je dvostruka nesreća, to je Lovac Na Ucene! Taj baja je lovio sve: Vukodlake, Neumrle, čak i one opake robote što navodno stižu iz budućnosti…I dok je Vuk cvokotao, ono dvoje na čistini pređoše na psovanje, sve oko toga čiji je ovo rejon. Zaokupljeni svađom, nisu videli ono što Vuk jeste: Ma, njihovi senzori i IC naočari su super, trapavog Vuka otkrili bi sigurno da je pokušao da se provuče na pedeset metara, ali… Baka je bila nezgodan igrač. Iznenadila ih je načisto.

Bacila se na njih iz visoke krošnje, sa vriskom od koga bi nervozniji stanovnici šume presvisli odmah. Crvenkapu je neko šesto čulo u tom času navelo da odskoči u stranu, ali Lovac nije imao žensku intuiciju pa je dobio udarac od koga je odleteo u obližnje stablo, a puška mu ispala iz ruke.Već idućeg trenutka na leđima je imao Baku, u spavaćici koja je nekad bila na cvetiće, sa sedom kosom skupljenom u simpatičnu punđu, i sa razjapljenim ustima punim manje simpatičnih zuba: Starica se baš spremala da mu prekine karijeru. Ali nije on bez razloga bio najpoznatiji Lovac s ove strane reke: Uspeo je da se prevrne na bok, i Baka – dnevni vampir – padajući bolno lupi glavom o jednu kamenčinu. Dvocevke nigde nije bilo, pa on isturi ispred sebe zašiljeni kolac, i doviknu Crvenkapi: ”Pucaj, bre!!”

Crvenkapa se pridigla na kolena – i shvatila da je Baka njen dragi Heckler upravo zavitlala daleko u gustiš. Zato brzo pritrča Lovcu da i sama uzme neki kolac, kad Baka napade. Crvenkapa i Lovac isturiše svoja koplja, koja Baka dočeka spremno: Oni su pritiskali, ona je stajala zgrabivši svakom rukom po jedan kolac i procenjujući situaciju, svo troje klatilo se složno napred – nazad u pat poziciji. Vuk ne izdrža u svom skrovištu: ”Opa! Deda za repu, baba za dedu, povuci, potegni, iščupat se ne da!”

Niko ne zna da li je Baka u mladosti, pre Rata, gledala filmove Anga Lija, ali sad je izvela jedan trik bolje od kaskadera: I dalje se držeći za kočeve, skočila je u kolut napred kao na gimnastičkom razboju, i sletela između ono dvoje, pri tom tako šutnuvši Crvenkapu da ova jauknu i pade u neki žbun: Nije očekivala da je iza žbuna rupa, i to duboka.

Lovac je sabrao dva i dva, okrenuo se i potrčao što ga noge nose, a Baka je obema rukama pridigla spavaćicu, pa i ona potrčala za njim, sasvim dobro za svoje godine: Još neko vreme čulo se kako njih dvoje krše granje kroz šumu.

Kad se buka utišala, Vuk priđe i oprezno pogleda preko ivice: Možda nije trebao, ali ovo se retko viđa. Dole je sedela ugruvana Crvenkapa, oslonjena na laktove, i izgledala vrlo zabrinuto. Rub je visoko, zidovi se ili klizaju ili osipaju… kako da izađe odavde? Nekoliko dugih trenutaka ona i Vuk gledali su se oči u oči.

”Ej, Vukodlak !” zovnu ga ona na kraju. ”Nemam pušku. Pomozi mi da izađem!”

”Dal’ si ti normalna ?”, odgovori Vuk.

”Samo za danas. Imam ranac, i u rancu hleb i mesni narezak! Jel’ hoćeš ?”

Vuk je češao bradu. Ovo nije očekivao. S druge strane – kad je zadnji put pristojno jeo? To što je ponudila, vredelo je malo bogatstvo. A Crvenkape bez oružja nije se plašio. ”Dobro. Ali hleb i dve konzerve !”

Ona mu se osmehnu. Bože, pomisli Vuk, da li je ovo moguće?

Pruži joj jedan od Lovčevih kočeva za vampire, ona ga prihvati i spretno se izvuče gore. Sede na travu, uzdahnu s olakšanjem, i otvori ranac. ”Evo, zaslužio si”, reče. A u sebi pomisli: ”Da nisam ja preterala i sa vukodlacima… koliko sam ih samo ulovila? Ovaj ovde… da nije toliko dlakav, bio bi simpatičan!”

Vuk je stajao neodlučno, držeći u rukama hleb i konzerve. ”Ovaj… sledeći put opet pucaš na mene ?”
Crvenkapa mu se osmehnu zamišljeno. Ni sama nije znala. Onda reče: ”Možda ću… da lovim nešto drugo!”

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem