Skip to main content

NOVOGODIŠNJA EVA - Vesna Perić

NOVOGODIŠNJA EVA



Tridesetprvi put razmišljam o tome zašto moram da obavim tu Novu godinu. Da, i kada sam imao samo godinu dana, razmišljao sam o tome dok su keva, prezgodna kratko ošišana ribetina plamenoriđe kose, i ćale, ingeniozni autista, stavljali iznad mog kreveca lampione iz Berlina, one koje su prethodne godine (kad je ideja o meni imala samo magličaste oblike) mažnjavali sa uličnih berlinskih jelki ili iz prizemlja robnih kuća. Cmizdrio sam zbog tog obesmišljenog blještavila i zvrndanja, a njima je bilo toliko bitno da načičkaju naš mikrouniverzum tim plastičnim i kristalnim budalaštinama, da mi ih sada baš dođe žao. Iskreno žao. Nisu mi značili ništa ti njihovi besmisleni paketići, iako su me u njima trovali vozićima, formulama, kartingom, a posle i Selindžerom, Hakslijem, Jansonom.. Nešto kasnije, saznao sam da je crveni Santa Claus samo izmišljotina Coca Cole – lažem, saznao sam tek od kada se bavim advertajzingom… Umeće prodaje. Life is pain, princess… anyone who says different is selling something.

I, ponovo upecan na prijateljske nagovore da bi ipak bilo mnogo zdravije da van kuće provedem tu besmislenu noć isilovanog obeležavanja cikličnog, noć konstrukta koji je arbitrarno zauzeo mesta u kolektivnim svestima……ponovo navučen, stojim pred ogledalom sa jedinom dilemom. Britva ili električni?

Britva je tako retro.

Ali, ne postoji niko zbog koga bi bilo uputno da se predstavljam kao retro i kao strašno cool tip. Ne postoji niko već godinama. Zaista ne znam zašto jednostavno ne izađem takav kakav sam. To je noć koja svima prođe brže nego meni. Obično sam zaključan u kupatilu. Zaspim. Narkotici odrade svoje.

U sitne sate razvaljuju vrata, uvek platim taj trošak domaćinima, platim nekim kreativnim rešenjem za bilbord, izvinjavam se devojkama što zbog mene nisu mogle da poprave šminku ili da se plaknu nad bideom, ili… da obave neki seks sa nogu. Tipovima se ne izvinjavam, nije viteški, oni me i dovode tamo… Svejedno, svi me ljube i posipaju svilenkastim prahom, jezivo zaudaraju parfimisana isparenja, znoj, ulupana slatka pavlaka, zamrznute borovnice, neko se dosetio i dinje sa pršutom, krzna mirišu neprirodnim uzdasima, njihove potpetice zabadaju mi se po svim čakrama, beonjače mi propadaju kroz mrežaste šupljine na čarapama, zveče silikonski talasi, klizam se o hair extension, DJ-evi CD-ovi kao šurikeni zabadaju mi se u grkljan, odblesci sočiva mačkastog sjaja, grleni distorzirani glasovi, ulazim kao sonda u njihove utrobe, tamo jeste crveno i toplo ali ima mnogo malignog, već su stigli da razmene svoje e-vizitke, odnekud osetim miris fondue-a, zaronio bih u kacu punu topljenog sira i naglo bih se zamrzao, da ostanem kao džinovska vudu lutketina, ionako su me iznabadali, švenk ulevo – uvek se rastače neki vatromet nad brdima u predgrađu, ja gledam samo da bih dočekao rasprskavanje boje lavande… iznose me iz kupatila, čini mi se, stolećima, i najljupkija mi obično daje veštačko disanje. Potpuno veštačko. Ali ne cyber. Kada bi bar bilo cyber obljubljivanje. Ne zadrhti nijedno elektronsko kolo u meni. Zašto me prokleto nikada ne ostave da odspavam? Nemam erekciju kada mi čist ozon iz njihovih usta ulazi u desno plućno krilo (jer levo je davno precrklo), lepo ljube te klinke, pravilno, razmaknu mi usne, onda visoki ph juriša do krajnika… krajnici zimi uvek otekli, pun sam limfocita, stalno na ivici da postanem hodajuće antitelo, ali mentalni imunitet davno opao… svake godine isto…

Najužasniji je 1. januar, tada zaista ne znam za sebe, čestitam jedinoj ženi koju poznajem a koja je rođena na taj dan, jadna žena – dva užasa zaredom… Uvek se javlja na fiksni, ili mi podmeće ćerku, ne znam, uredno se javi iz neke kurtoazije, ili je programirala svoju veštačku inteligenciju na uzak spektar odgovora jer uvek postavljam ista pitanja.

Žena je programer. Svađali se oko dizajna neke web stranice. Onda sam je zavoleo, onda me je ostavila, onda sam stavio anagram njenog imena na neki bilbord. Onda me zvala i plakala. Rekla da veruje u monogamiju. Ni ona ne voli da čeka Novu godinu. Kaže da ne voli da čeka. Zato me i ostavila. Ne zove ni na rođendan. Nikada nismo spavali. Tako da klinka koja se umesto nje javlja na telefon nije moja. To smo apsolvirali.

Britvom bih možda mogao napraviti neke fine intarzije na licu, gotovo šamanske, a koga uopšte briga za moj outfit…

Zvono.

Instalirao sam zvono koje zvuči kao zvekir. To uvek iznervira napasnike. Ženska prilika se trgla. Vidim to na CCTV. Primiče se ponovo i lupa šakom. Gledam kamerom kao ribljim okom štuke. Ne mogu da procenim koliko je visoka. Bojim se da je jezivo lepa. Lice Monike Beluči sa asimetrijom Asije Arđento. Prekratka kosa. Mislim da je potpuno gola ispod neke toge boje lavande. Pročitala mi misli. Nijedna žena ne nosi takvu boju. Ko ju je poslao da me vodi na party? Nokti bordo, četvrtasto podrezani. Tkanina pada u finim skliskim naborima. Nije mi jasno kako joj nije hladno u sandalama. Sandale su posrebrene i mislim da su joj pomalo teške. Izuva ih. Ravne su. Iz minijaturne tašne vadi kalauz. U stvari, neku vrstu ženskog švajcarskog noža – pinceta, makazice, turpija, heklača, ukosnica – penetrira u bravu, prebrojavam klikove, znam da namerno odlaže, iako je sigurna u obrte, stvarno ne znam kako je neko mogao da mi naruči takvu ženu da me vodi na doček, mislim – kako je uopšte pristala, kako joj ne dosadi da odrađuje tuđe hirove?!

– Ja sam Eva. Znam ko si ti.

– Slušaj, Eva, meni se stvarno ne ide…

– Otkud ti ideja da se meni ide?

Vrata se zatvaraju za njom napravivši večni ožiljak na njenom dugom šlepu koji je ostao van, ona ga ipak izvuče ispod praga, kao potpražna draž. Sve je sa njenom odeždom ponovo u redu. Ali ja sam još uvek go. Groteska. Šaka koja glumi smokvin list.

– Uđi, sad ću ja, samo da se obučem.

– Ako je zbog mene, stvarno nije potrebno. Videla sam to bezbroj puta. I punoletna sam. Doslovno.

– Puuuuno…

– Letna. Tako je.

Ipak odlazim i uskačem u bade-mantil. Ona se osvrće. Seda na pod, u lotosov cvet. Kao da je vestalka. Tako joj leluja halja. Nema promaje u stanu. Ne znam zašto onda leluja. Znam da nisam Christian Slater, znam da ovo nije početak True Romance, sve je potpuno drugačije… Samo je zima ista.

Možda je jedina greška što nikada Novu Godinu nisam dočekivao sa kalifornijskim kokainskim lepoticama ili DownUnder, sa kengurima i koalama. Go. Na ovoj širini, osuđen sam da je primećujem, sve podržava njen besmisao. Negde drugde, sve bi prošlo neopaženo, kao rutina. Rutina u gaćama. Tako bi izgledalo. Deda Mrazevi u tangama, paketići u zapregama koje vuku tasmanijski đavoli…

– Bled si.

– Kao i uvek.

– To nije lepo. Ovo je posebna noć.

– Hm… Možda tebi… Šta piješ?

– Nemamo vremena. Avion nas čeka.

– Sigurna si da hoćeš da putuješ sa mnom?

– Sasvim sam sigurna.

– Ne plašiš se nepoznatih?

– Ne plašiš se poznatih?

– OK. Samo da se… Da se obrijem?

– Nema potrebe. Dobro ti stoji. Samo se obuci… ako hoćeš.

– Dopadaš mi se. Samo mi reci – kako da se obučem. Ne mogu da se obučem ako ne znam šta mi sve treba i kakvo je vreme.

– Zvučiš kao žena. Još samo reci da nemaš šta da obučeš…

– Čekaj, pa ovo je totalni apsurd. Dobio sam avionsku card blanche za ne-znam-gde i mogu da pođem totalno go.

– Zar nisi malopre poželeo da budeš potpuno go, negde drugde?

– Kuda god da odem, ipak postoji stid.

– Dobro, nećemo se baviti akademskim pitanjem da li odeća štiti ili sakriva… Može da posluži i taj kućnjak…

– Zajebano. Sad shvatam kada kažu – nemoj žarko da želiš, možda ti se i ispuni.

– Upravo tako. Polazi.

Eva me uzima pod ruku i ja se stresam od tog dodira. Klizam u blagu erekciju. Čoveče, niko mi sutradan neće verovati. Po prvi put osećam da se neću smoriti za novaka…I još avion! Kako je znala da obožavam letenje?

– Znala sam. Eto.

– Plašiš me…

– Srce, to je vekovna tekovina između muškaraca i žena.

– Stvarno me plašiš. Nikad nisam video ženu koja izgleda kao promiskuitetna devica.

– O, da. Promiskuištetna… Opusti se. Uopšte me seksualno ne zanimaš…

– Hm… treba da mi bude drago zbog toga?

– Kako ti drago. Samo požuri…

– Kapiram… Ipak si ti žena u godinama.

– Mene ne možeš uvrediti.

– Šta si ti? Kiborg? E, znaš kako se sada moderno kaže, ono, politically correct, i te fore… Kiborškinja! Zamisli!

– Nesnosan si.

– Šta ćeš. Zajebao se taj ko te je poslao. Tvrd sam orah.

– Seoska mlada…

– Molim?

– Ništa…

– I nemoj molim te počinjati sa forama ‘mora da te nisu voleli kada si bio mali’. Voleli su me. Eto. Nije u tome stvar. Jednostavno, Nova godina me smara. Hoćeš da ti spremim nešto na brzaka? Šta voliš?

– Hm… Volim… Inćune, paprikaš, mocarelu, ajvar, suši, kačamak, pihtije, njoke, tanduri piletinu, paštašutu… Zaher tortu… Kalvados…

– Ma, važi. Dakle, idemo…

Taksi nas je čekao. Ovo je zaista bilo poduže čekanje. Ali, nek’ ona plaća ako joj je ćejf. Do aerodroma smo putovali ćutke. Ja sam pušio kao smuk i povremeno bih se zacerekao. Odmahivala je kolutove dima i gledala kroz prozor u noć na parčetu autoputa.

Aerodrom je bio pust. Nije bilo signalizacije. Samo jedan avion rulao je lagano pistom i zaustavio se tik ispred nas. Od tog vetra ponovo joj se zatalasala haljina. Da je ovo jedna od onih priča u kojoj Smrt odvodi junaka, osetio bih jezu i stresao se, ali nije bilo tako. Ovo nije ta priča. Taj vetar imao je moju telesnu temperaturu.

Uvek je bila 37 sa 2.

Ušli smo u mali avion.

– Hoćeš da ti pokažem komande?

– Ne zanima me. Hoću da stignemo. Idemo negde na jug, može?

– Polako…

Nisam ni osetio poletanje. Savršena pobeda nad gravitacijom.

Samo, nešto je bilo čudno.

Avion se kretao istom brzinom kao i Zemlja oko svoje ose. I tako smo, kontinualno, kroz sve vremenske zone, plutali kroz ponoći 31. decembra, dok je Zemlja obilazila čitav krug. Nešto kao multipli orgazmički drhtaj kroz Nove godine. Ekstenzirana novogodišnja noć.

Noć na ekstaziju.

Ekstatička obnova ciklusa.

Beskonačni DO ciklus algoritma.

Ovo je bila kazna za sve moje prezire. Ova najduža novogodišnja noć na svetu. Ova digitalna ponoć, 00:00, koja, zamućena kroz poluzatvorene kapke, podseća na dvostruki simbol za beskonačno…

Koliko je beskonačno kroz beskonačno…? zavisi od toga koja je beskonačnost veća…i za koliko…

New Year’s Eve je lagano gubila rumenilo sa obraza i postajala bleda.

Kao ja. Na početku. To rumenilo postajalo je rumenilo zore na Istoku. Sve je relativno. Sve je pitanje referentnog sistema. Uvek mora postojati početak. Nešto što nema usne, nema moć orgazma, prve znake celulita, nešto što se nikada ne znoji, nešto čemu ne raste kosa, što nema perut, plombe u zubima… Nešto što je lepo i zato ima njen oblik. Lepo je, u stvari, biti tu, pored nje, gledati je kako se menja, ne zaključavati se u kupatilo, ne sakrivati se.
Nikada više.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem