Skip to main content

KARPATSKI MIT O RADOSTI - Zoran Stefanović


KARPATSKI MIT O RADOSTI



Svestan sam da svačije sastavljanje vremena iz fragmenata ima i svoje tamne strane, borbu koja jenjava, paževe i duhove. Duhovite, tamne arhanđele koji čuvaju uobičajen red. Bol.

Kada razgovor u bučnom društvu naglo, kao po komandi, zamine kaže se da je upravo proleteo Anđeo. Na isti način, sedeći na golom podu prazne sobe, moje misli umeju da uminu, da se utope u kao vosak topao parket. Upravo proleće On.

Mene Godine Zmaja i taj dan, Mala Gospojina, zatiču već dugo na različitim mestima. Ja, istina, plaćam to moje nesmirivanje, ali registrujem i to da na spomenuti praznik anđeoska krila proleću kroz moja prsa. Na oba pola bledih grudi osećam bolne bljeskove.

Kad si mlad, i ne primećuješ taj rez u nizu drugih. Ali, kad jednom definitivno napustiš slepilo detinjstva i počneš da osećaš svoje vreme, ti bolni simboli su tu, slutiš već, da te opomenu i pripreme. Budu tihi zajedno sa tobom.

Međutim, sećam se: kada bih, još kao dete, loše spavao, moja baka bi isterivala demončiće tame ispod kreveta sivim i zelenim travama. Čak i danas me strah, bar u vezi sa mrakom, ne izjeda puno. (Nas jedino mrtve ljubavnice mogu kad-tad potresti, ali ne vidim zašto to ne bi smo prihvatili kao fatum.)

Postoji i legenda, koju kao melanholično srednje uho posedujem, i koja mi šapuće da se još u Prapostojbini, na ivicama jakih šuma, svaku 21 godinu pojavljivao bledi lik u crnom. Ne baš svakome vidljiv.

Devojkama, još nevinim, zabranjivaše stari da tih dana prolaze pokraj šuma. Verovalo se da je dovoljno proći Njegovim vidokrugom (bez obzira što se činilo da On nikoga ne primećuje, da je prikaza drugih svetova, nesvesna našeg prostora) pa da njeno, devojčino, buduće muško dete, čim s godinama sazri, pogine u boju zarad tamnih ljubavi. Nakon toga bi poginuli mladić zauzeo mesto svog prethodnika, na rubu šume. Bled u crnom, tih kao i uvek.

Zar se ne bi trebalo zapitati hoćemo li ikad imati osećaj za tog čoveka? Da li ćemo se boriti bez njega u okviru ovog vremena koje uzesmo? Hoćemo li ga sretati u nekom od narednih svetlucavih života?

Nazovimo ga Snevač. On je Moranina 1 ljubav iz mladosti.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …