Teodor Sterdžen - KADA BI SVI MUŠKARCI BILI BRAĆA, DA LI BI NEKOME OD NJIH DAO SESTRU ZA ŽENU?

Teodor Sterdžen 

KADA BI SVI MUŠKARCI BILI BRAĆA, DA LI BI NEKOME OD NJIH DAO SESTRU ZA ŽENU?

Sunce je postalo Nova 33. godine p.e., što znači 'Posle Egzodusa'. Egzodus je, moglo bi se reći,
trajao vek i po p.p., a p.p. znači 'Posle Pogona'. Pogon je, ako izbegnemo tehničke pojedinosti, bio uređaj jednostavniji od Žene i složeniji od seksa, uređaj koji je svakome svom plovilu omogućavao da, zaobilazeći ograničenja što ih je nametala brzina svetlosti, prestane da postoji ovde i da se istovremeno pojavi tamo. Opis astrogacije posredstvom Pogona, sa svim detaljima o orijentaciji ovde i tamo i unekoliko filozofskim problemima koje bi postavilo utvrđivanje odnosa među njima, bio bi bez sumnje vrlo zanimljiv, ali ovo nije ta vrsta naučnofantastične priče.
Za ono što mi nameravamo da ispričamo dovoljno je reći da je Sunce, uz mnogo upozorenja, postalo Nova, da je prvih pedeset godina p.p. proteklo u usavršavanju Pogona i u istraživanjima koja su vršile svemirske letelice bez posade sa zadatkom da pronađu planete pogodne za naseljavanje, a da je sledećih sto godina proteklo u pripremanju čovečanstva za odlazak sa Zemlje. Za to vreme su se, prirodno, stvorile i nekolike grupe ideologa, koji su imali neobično zanimljive planove za ovakvu ili onakvu Savršenu Kulturu i koji su se ogorčeno svađali sa svima ostalima. Pogon je, međutim, nudio Zemlji takvo obilje novih svetova i oni su, subjektivno gledano, bili tako beznačajno udaljeni od matične planete, da disidenti nisu imali ni potrebe za otporom - bilo je dovoljno da se prijave za neki drugi svet pa da ga odmah i dobiju. Poređenja između različitih kulturnih teorija veoma su privlačna, ali ovo nije, ili bar nije u potpunosti, ni ta vrsta naučnofantastične priče.
Dogodilo se u svakom slučaju to, da se za nešto više od tri decenije Tera raselila, da su je, odlazeći na stotine svetova, napustile hiljade brodova (ostavljajući za sobom, naravno, i one nepopustljive koji su, naravno, pomislili da su novi svetovi osnovani sa nejednakom hrabrošću i nejednakim uspehom).
Dogodilo se i to (na način suviše zagonetan da bi bio opisan u ovoj vrsti naučnofantastične priče) da Pogonska Centrala na Zemlji, kompjuterska centrala, nije bila samo jedino sredstvo za održavanje veze sa svim svetovima nego i jedino sredstvo za održavanje veze jednog sveta sa drugim; a kada je taj uređaj blistavom okeanu Nove dodao još i trunčicu svog svetloga kratkotrajnog sjaja, svetovi su se međusobno pronalazili samo uz pomoć složenog procesa Pogonskih brodova bez posade i njihovog pretraživanja. Novim svetovima trebalo je mnogo vremena da razviju potrebnu tehnologiju i još više vremena da ona stupi u dejstvo, ali se na jednoj planeti - koja je, zato što je nekim slučajem bila treća planeta sunca tipa GO, samu sebe prozvala Teratu (značenje sufiksa bilo je istovremeno 'takođe' i 'dva') Obe engleske reči - too (takođe) i two (dva) izgovaraju se kao tu; prim. prev. na kraju pojavilo nešto što se nazivalo Arhivom, neka vrsta ustanove u kojoj su se nalazili katalozi o svim znanim nastanjenim svetovima i u kojoj su se izmirivala njihova razna potraživanja; zbog toga se planeta Teratu ubrzo pretvorila u centralu za komunikaciju i postala središte trgovanja sa svim svetovima, ali i trgovanja jednog sveta sa drugim - velika pogodnost za sve. Sporedna posledica zbivanja bilo je, naravno, uverenje stanovnika Teratua da je njihova planeta, kao centrala za komunikaciju, i središte univerzuma i da zato univerzumom treba i da vlada; uostalom, tom se riziku izlažu svi svesni entiteti.
Sada već možemo da odredimo vrstu u koju spada ova naučnofantastična priča.
"Čarli Baks", odseče Čarli Baks, "traži prijem kod Gospodara Arhiva."
"U redu", reče lepa devojka za radnim stolom, onim odmerenim tonom kojim se lepe devojke služe u razgovoru sa nestrpljivim i ljutim posetiocima koji očigledno ne primećuju ili neće da primete njihovu lepotu. "Zakazali ste sastanak?"
On je, činilo se, bio veoma drag i veoma zgodan mlad čovek i pored sve svoje žurbe i ozlojeđenosti. Ali, način na koji je skrivao svoje vrline i sužene oči spustio na njeno podignuto lice, ne pokazujući znake divljenja prema lepoti-mladosti, nagnao je devojku da postane isto toliko ne-lepa koliko je on bio ne-zgodan.
"Imate li", upita on hladno, "knjigu za sastanke?"
Nije na to odgovorila, jer imala je knjigu za sastanke - ležala je, otvorena, pred njom. Stavila je okrugli zlatni nokat na ime upisano na prvoj strani, uporedila ime sa licem i sa splasnutim oduševljenjem povukla noktom do mesta na kome je bilo označeno vreme sastanka. Pogledala je u cifarnik položen u sto, prešla rukom preko pozivne kancelarije i rekla: "Neki gospodin Čarli, hm, Baks moli da ga primite, Gospodaru Arhiva."
"Neka uđe", reče konzola.
"Možete da uđete."
"Znam", odseče on osorno.
"Ne dopadate mi se."
"Šta?" upita on, ali mislio je, očigledno, na neke druge stvari jer je, pre nego što je devojka uspela da ponovi primedbu, nestao kroz unutrašnja vrata.
Gospodar Arhiva je s pravom očekivao poštovanje, učtivost i pokornost; to mu se uvek ukazivalo i on je to voleo. Čarli Baks upade u sobu, tresnu neku knjižurinu na sto, sede neponuđen, naže se i zaurla: "Do đavola!"
Gospodar Arhiva se nije iznenadio, bio je upozoren. Tačno je isplanirao kako će obuzdati tog drskoga mladog čoveka ali je, suočen sa Baksovim gnevom, shvatio da su svi planovi pali u vodu. Tek sad se iznenadio: jedan jedini posetiočev pogled na njegova otvorena usta i na njegove drhtave ruke - a verovao je da je te znake odavno izgubio i zauvek zaboravio - postigao je više nego svi planovi zajedno.
"Oooh... h... u krasnu klopavu kučkinu preklapaču", zareža Čarli Baks, čiji je bes primetno splasnuo. Onda pogleda u starčeve užasnute obrve i iskezi se. "Ali, niste vi krivi." Kez nestade: "Od svih hidrocefalnih, kretenidnih trčkarala koje znam, najveći idiot sam ja! Znate li vi u koliko sam kancelarija ušao i izašao iz njih sa ovim ovde", reče i ponovo tresnu tešku knjižurinu o sto, "otkako sam se vratio?"
Gospodar Arhiva je znao u koliko, ali je ipak upitao: "U koliko?"
"U premnogo, ali je to upola manje od onog broja kancelarija u koje sam ulazio pre odlaska na Veksvelt." Naglo je zatvorio usta i opet se nagao preko stola, uperivši u starca dva sjajna prodorna oka nalik na dva lasera-blizanca. Gospodar Arhiva se iz petnih žila upinjao da ne skrene pogled, ali se usled tog napora sve više i više povlačio dok na kraju nije potpuno utonuo u jastuke na stolici, iz kojih je sada virila samo isturena brada. Sam sebi je izgledao smešan, jer se osećao tako, kao da ga je u rvanju udarcem na prevaru ošamutio sluga jednog stranca.
Glavu je prvi okrenuo Čarli Baks, ali pobeda nije bila starčeva, jer se njegov pogled povukao isto tako vidljivo kao što se povukao i pritisak šake što ga je osećao na grudima, pa se doslovno skljokao na sto. Bila je to, dakle, pobeda Čarlija Baksa, samo on toga, čini se, nije bio svestan. "Mislim", reče posle duge, koncentrisane stanke, "da ću vam ispričati nešto o tome... o tome kako sam stigao na Veksvelt. A nisam hteo - ili, tačnije, bio sam spreman da vam ispričam samo onoliko koliko sam mislio da treba da čujete. Kad se, međutim, setim šta sam sve doživeo da bih stigao tamo i šta sve doživljavam otkako sam se vratio odande, čini mi se da je posredi jedna te ista stvar. E, pa, neće biti tako! I najupornije trčkaralo mora jedanput da stane. Ne znam šta će mi se ovde dogoditi, ali tako mi svih rogatih sova na severoistoku Pakla, dozlogrdilo mi je obijanje pragova, ovo je poslednji put! Važi?"
Ako je to bila molba za saglasnost, Gospodar Arhiva nije znao sa čim bi trebalo da se saglasi. I zato reče, diplomatski: "Mislim da bi bilo najbolje da počneš odnekud." I dodade, ne podižući glas, sa velikim autoritetom: "Ali mirno."
Čarli Baks prsnu u smeh. "Do sada ni sa kim nisam proveo više od tri minuta a da mi nije rekao "Pst!" Dobrodošli u Čarlijev 'Pst-klub' u koji je učlanjeno pola univerzuma, dok ona druga polovina čeka na red. Izvinite. Rođen sam i odgojen na Biluliju, gde ne postoji ništa drugo osim vetra-pasata, stenovitih klisura i udaranja talasa o obalu i gde se viče a ne šapuće." Pa nastavi, mirnije: "Skačem s teme na temu, ali, sve u svemu, mislim da postoji planeta o kojoj niko ništa ne zna."
"Postoje hiljade..."
"Hoću da kažem - planeta o kojoj niko ništa ne želi da zna, zbog čega se ni vama ne dozvoljava da nešto saznate o njoj."
"Čuo si za Magdalu, pretpostavljam."
"Čuo sam. Ona ima četrnaest vrsta halucinogenih mikrospora u atmosferi i karcinogene elemente u vodi. Na nju niko ne želi da ode, ali vam niko i ne brani da dobijete obaveštenja o njoj. Ne, ja govorim o planeti koja ima ne samo 99 ili 99,99 posto teranskih optimalnih uslova, nego još toliko devetica da se procentualni odnos može i obrnuti i reći da u odnosu na nju Tera ima samo 97 posto optimalnih uslova."
"To bi, drugim rečima, moglo da znači da je ona normalna 102 posto", reče Gospodar Arhiva podrugljivo.
"Da, ako su vam statističke skale milije od istine", zareža Baks. "Ona ima vazduh, klimu, pravu floru i faunu, prirodna bogatstva sa šest i više devetica, i isto je toliko pristupačna kao i svako drugo mesto - a ipak niko ništa ne zna o njoj, ili, ako neko i zna, pravi se da ne zna. A kada tome nekom, podnesete dokaze, šalje vas u drugi sektor."
Gospodar Arhiva raširi ruke. "Ja bih rekao da se okolnosti same dokazuju. Ako se sa tim, hm, tako izvanrednim mestom ne trguje, znači da ono svoje blago budno čuva samo za sebe."
Baks dreknu: "Đavola, do balavog magarećeg..." pa se savlada i pokajnički reče: "Ponovo se izvinjavam, Gospodaru Arhiva, ali sam zbog svega toga već vrlo dugo van sebe od besa. Ono što vi rekoste maločas podseća na priču o trogloditima koji sede i ćaskaju, pa kažu - što bismo zidali kuću kad živimo u pećini." Ali kad vide zatvorene oči i duge bele prste na belim slepoočnicama, Baks dodade: "Izvinite što sam vikao."
"U svakom gradu", reče Gospodar Arhiva strpljivo, "na svakoj planeti naseljenoj ljudima u vascelom znanom univerzumu postoji besplatna, svima pristupačna klinika gde se lako postavlja dijagnoza stresova svih vrsta, gde se pacijenti leče brzo, efikasno i na dostojanstven način. Verujem da ovo nećeš shvatiti kao pokušaj mešanja u tvoj lični život i da ćeš mi dozvoliti jednu neprofesionalnu opasku (ne izigravam terapeuta, kao što vidiš): u izvesnim trenucima, građanin nije ni svestan toga da je pod stresom, ali je zato drugima to savršeno, možda, bolno jasno. Ne bi se, dakle, moglo shvatiti ni kao neučtivost ni kao neljubaznost, zar ne, ako bi neki neznanac pun razumevanja tom građaninu savetovao da..."
"Ono što vi u tom moru reči hoćete da kažete je da meni treba isprati mozak."
"Ne, jer za to nisam nadležan. Ali mislim da bi poseta klinici - a ona je na dva koraka od nas mogla, možda, da doprinese našem sporazumevanju. Rado ću ti zakazati sledeći sastanak čim se budeš osećao bolje, to jest čim budeš... ah..." Starac uputi posetiocu bezizrazan osmeh i pruži ruku ka pozivnoj konzoli.
Poput Pogonskog broda, Baks prestade da postoji na stolici i istovremeno se pojavi pored stola, preprečivši dugačkom, snažnom ispruženom rukom i debelom šakom put ka konzoli. "Saslušajte me prvo", reče blago. Uistinu blago. A to je bilo pravo iznenađenje, mnogo veće nego što bi bilo da je Gospodar Arhiva zatrubio kao slon. "Saslušajte me, molim vas."
Starac povuče ruku, položi je na drugu i ukrštenim prstima osloni se o sto. Nije voleo tvrdoglave ljude. "Moje je vreme ograničeno, a tvoj dosje vrlo debeo."
"Debeo je zato što obožavam detalje, a to je mana a ne vrlina. Ponekad zbilja ne umem da se zaustavim. Ali priču ću vam brzo ispričati, ovaj materijal će je samo potkrepiti. Možda bi i jedna desetina dosjea bila dovoljna, ali meni je, vidite... strašno stalo do toga, ja dajem dve pare na to, dve visoke, dve široke, dve teške pare. U svakom slučaju, pritisli ste na pravo dugme u Čarliju Baksu kad ste pomenuli sporazumevanje. U redu. Neću psovati, neću urlati i neću vas dugo zadržati."
"Možeš li da postigneš sve to?"
"Prokleto dobro znate, do đavola... stoj, Čarli!" Uključi osmeh od trideset hiljada sveća, obori glavu, duboko udahnu vazduh, podiže oči i reče mirno: "Mogu, svakako, gospodine."
"Dobro." Gospodar Arhiva mu rukom pokaza stolicu. Čarli Baks, čak i ovaj skrušeni Čarli Baks bio je u stojećem stavu suviše visok i suviše krupan. Ali kada je seo, ćutao je, u sedećem stavu, tako dugo da se starac nestrpljivo promeškoljio. Čarli Baks ga uznemireno pogleda: "Pokušavam da sažmem priču, gospodine. A vi ćete, čim je čujete, lako postaviti dijagnozu i bez stručnog znanja: ošamućen divnim dugačkim boravkom na jednoj zagonetnoj farmi. Pročitao sam davno priču o devojčici koja se majke bojala zato što je u ormanu stajao dlakavi purpurni čovečuljak sa zubima punim zmijskog otrova i što su joj svi govorili ne, ne, tako nešto ne postoji, budi razumna, budi hrabra. Na kraju su je našli u mraku, mrtvu, sa tragovima nečega-što-je-ličilo-na-zmijski-ujed, a njen pas je zaklao jednog dlakavog purpurnog i tako dalje. A ja vam sad kažem da postoji neka vrsta zavere protiv mene i mojih pokušaja da dobijem informacije o jednoj planeti, da sam se zbog toga žestoko razbesneo i odlučio da odem tamo i uverim se sopstvenim očima, a da su 'Oni' učinili sve da me u tome onemoguće; 'Oni' su mi dodelili nagradno putovanje na neko drugo mesto jer su hteli da tamo provedem svoj odmor; a kada sam to odbio, 'Oni' su mi rekli da oko te planete ne kruži Pogonski Vodič, da je ona suviše daleko da bi se do nje stiglo putovanjem kroz stvarni kosmos i da se do nje ne može doći redovnim putem (a to je, bogamu, uh, prokleta laž, gospodine!); a kada sam ja otkrio put do nje sa presedanjem ,'Oni' su mi napravili nepojamnu zbrku na bankovnom računu i tako mi onemogućili da kupim prevoz. Ne mogu vam, dakle, zameriti to što me proglašavate paranoidnim i što mi ljubazno nudite izlečenje. Ali te su se stvari zbilja događale i nisu bile opsena, ma šta svi vi i dve trećine Čarlija Baksa mislili o tome. Imao sam gram dokaza verovao u njega. I imao sam tonu suprotnih mišljenja. Ja sam, gospodine, morao da odem. Morao sam do kolena da ugazim u meku travu Veksvelta i osetim miris kedrovog drveta u logorskoj vatri i topao vetar na licu... i svoje ruke u rukama devojke po imenu Ting, ruke i srce i nadu, da vidim zasenjujuću krasotu sa bojama rađajućeg sunca i ukusom suza... da bih shvatio to da sam sve vreme bio u pravu, da uistinu postoji planeta koja se zove Veksvelt i da ima sve ono što sam znao da ima... i više, više, oh, mnogo više nego što ću ti ikada reći, starče..." Čarli Baks ućuta i obori svoj blistavi pogled.
"Šta te je navelo na - traganje?"
Baks podiže veliku glavu i zagleda se nekuda daleko, u neki nezaboravni detalj. "Uh, izgubio sam se. Elem, radio sam u Međusvetskoj banci i podacima hranio računar u računovodstvu. Posao nije bio tako dosadan kao što mislite. Pa struci sam mineralog, pa sam u robnim pošiljkama i tovarnim listovima video i nešto više a ne samo naziv, količinu i cenu. I tako mi se jednoga dana otelo: 'Ura! Eureka, našao sam!' Odmah ću vam reći šta je bilo posredi. Feldspar. Koristi se u izradi porcelana i stakla, starovremski stil. Mnogo pamtim, kao što vidite. U vreme kada sam radio u banci, feldspar se, samleven i upakovan u vreće, prodavao na stovarištu za dvadeset pet kredita po toni. A onda ga, odjednom, jedna naša mušterija doprema za osam i po kredita po toni, franko stovarište prodavca. Pozvao sam firmu, tek toliko da proverim. Nije mi do toga bilo naročito stalo, ali sam pomislio da bi razlika u ceni mogla da utiče i na konačnu statističku sliku uvoza i izvoza. Knjigovođa firme proverio je podatke i potvrdio: osam i po kredita po toni, prvoklasan feldspar, samleven i upakovan u vreće. Isporučio ga je posrednik sa Lete, ali sa njim više nisu uspeli da uspostave vezu.
Sve bih ja to zaboravio da nisam nabasao na još jedan slučaj. Ovoga puta bio je posredi niobijum. Negde ga zovu i kolumbijum. Služi za razne stvari, a između ostalog i za to da čelik ne rđa. Njegova cena, u šipkama, nikada nije bila niža od sto trideset sedam kredita, onda se odjednom pojavio na tržištu za trideset sedam kredita, a onda se odjednom pojavio po ceni od devedeset kredita, franko isporuka. Cena sledeće pošiljke, niobijum u pločama, bila je čak 30 posto niža od uobičajene, sa plaćenim prevozom. Proverio sam i taj slučaj. Podatak je bio tačan. Čist, prvoklasan niobijum, reče mi čovek. Zaboravio sam i to, ili sam bar mislio da sam zaboravio. Onda sam sreo jednu svemirsku skitnicu... Moksi Megidl, tako se, na časnu reč, zvao taj razroki čovečuljak od čijeg su gromkog smeha odjekivali zidovi bučnog bifea na kosmodromu. Pio je samo alkohol i bio krotak kao jagnje. Ispričao mi je priču o moku sa velikim zlatnim šrafom u pupku, pričao mi o svojim putovanjima po svemiru i mestima koja je obišao. Bio je pun priča i umeo je da priča... Čovek je uzgred pomenuo da je Leta jedina planeta na kojoj vlada zakon 'Zabavljaj se' i na kojoj zakon niko ne krši. Cela Leta - velika trgovačka luka; mesto-za-odmor-i-razonodu. Vodeni svet sa parčencetom kopna u tropskom predelu. Uvek toplo, uvek prijatno. Nema industrije, nema agrikulture, postoje samo - pa, usluge, recimo. Ljudi troše stotine hiljada kredita, nekoliko tuceta zarađenih miliona. I svi su srećni. Uzgred pomenuh feldspar, tek toliko da mu pokažem da i ja znam nešto o Leti... Tako sam uprskao stvar do daske. Moksi Megidi me je pogledao kao da me vidi prvi put i nije mu se dopalo ono što je video. Nije mogao da shvati zašto lažem kada je laž bila tako providna. 'Feldspar se ne vadi iz močvare, sinko. Zezaš li ti to mene ili sebe? I jedno bajno veče presuši i propade... A on reče da feldspar ne potiče sa Lete, jer je ona vodeni svet. Zaboravio bih možda i to da nije bilo kafe u zrnu. Kafa sa Plavih planina, tako se zvala. Na nalepnici je pisalo da potiče direktno sa Stare Zemlje, sa ostrva zvanog Jamajka. A to je značilo da uspeva u tropskim predelima, ali u hladovitim planinama - u pravim planinama. Kafa mi se mnogo dopala, pa sam otišao da kupim još, ali oni rekoše da je rasprodata. Zamolio sam direktora da mi pronađe podatke o toj kafi i krenuo njenim tragom od prodavca na veliko sa Teratua do posrednika i uvoznika - baš mi se dopala ta kafa! 'Poticala je sa Lete', tvrdio je direktor. Visoke hladovite planine, koješta! Svemirska luka Leta nalazila se u tropskom predelu, ali hladovite, prave planine nije imala.
Tvrdili su da i feldspar dolazi sa Lete, a to je bilo nemoguće jer je njegova cena bila suviše niska. Zato sam proverio i slučaj sa pošiljkom niobijuma. Ovoga puta sam odgovor znao unapred - i on je dolazio sa Lete. A čisti niobijum se, ni u šipkama ni u pločama, ne može dobiti bez rudnika i topionica.
Prvi slobodan dan proveo sam u ovom Arhivu i o Leti saznao ono šta me je interesovalo, saznao sve, tako, mi Ilema i Velikog Praska! Leta je bila močvara, oduvek močvara, i tu nešto nije bila u redu.
U pitanju je bila sitnica za koju je verovatno postojalo valjano i jednostavno objašnjenje, ali mene je ta sitnica proganjala, mučila... Zbog nje sam, uostalom, ispao pravo dupe u očima toga prokleto dobrog čoveka. Kad bih ti rekao, starče, koliko sam vremena proveo po kosmodromu tražeći krivonogog maloga svemirskog gnoma, ti bi me prekinuo i pozvao stražare sa revolverima-za-ošamućivanje. Nije me mučila kao što muči droga, mučila me je kao što muči malecni ali duboko zaboden trn u nožnom palcu, koji ne boli nego štreca pri svakom koraku. Jednoga dana - oh, tek posle nekoliko meseci - naleteh konačno na starog Moksija Megidla a on mi izvadi trn iz palca. Stari, dobri Moksi... U prvom trenutku me nije prepoznao, nije uistinu. Tome čudnom čovečuljku polazilo je za rukom da zaboravi, potpuno zaboravi, sve što mu se ne dopada. Kao, na primer, feldspar i momka sa kojim je voleo da pije i da priča a koji je bio običan lažov sa providnim lažima. Ocenio me je nulom i tu nulu umanjio za cenu petočasovne pijanke. Ali kada sam ga saterao u škripac - zamalo ga nisam istukao - i rekao mu da i feldspar i niobijum i kafa-koja-se-gaji-u-planinskim-krajevima dolaze sa Lete, fakturisani, upakovani, istovareni, osigurani, dao mu na uvid sve proklete dokaze, e, pa, onda je počeo da se smeje grohotom sve dok smeh nije prešao u plač, a plakao je malo zbog sebe, malo zbog situacije, a najviše zbog mene. Sedeli smo do u sitne sate i pili - do kraja života neću otkriti kako Moksi Megidl može da podnese toliki alkohol. Ali rekao mi je odakle dolaze pošiljke i natuknuo zašto to niko neće da prizna. Od njega sam saznao čak i ime koje se nadeva svim Veksveltovcima muškog roda... Pomenuo sam tu sitnicu jednom prilikom nekom prevozniku", nastavio je Baks svoju priču Gospodaru Arhiva, "i on mi je razrešio zagonetku - i feldspar i niobijum i kafa stizali su sa Veksvelta preko Lete, odakle su ih lokalni posrednici slali dalje. Uvek su, naravno, malo robe ostavljali i za sebe, preprodavali je za gotov novac i sa njim se prepuštali zaboravu koji im je pružala njihova Leta.
Čudom sam se čudio. Svakoj planeti, kadroj da zaradi na robi tog kvaliteta i te cene - na robi koja se još i pretovaruje, zamislite! - išlo bi u račun da posluje direktno a ne preko posrednika. Osim toga, niobijum je Element 41, a Elkhart u svojoj Hipotezi kaže da ćete na planeti koja ima elemente iz Perioda Tri do Pet najverovatnije pronaći i sve ostale. A kako me je tek mučila ona kafa! Noćima sam ležao budan, pitajući se imaju li ti Veksveltovci i nešto što vole, šta ne daju drugima, kad svoju kafu cene tako malo da je isporučuju bez žaljenja.
Zato sam, prirodno, došao ovamo da bih ovde saznao nešto o Veksveltu. Veksvelt se nalazio na spisku moje banke, ali ako se sa njim nekada i trgovalo, podaci su bili davno izbrisani - ćelije memorije brišu se svakih pedeset godina kada je reč o poslovima koji miruju.
Znate li šta Arhiv ima o Veksveltu?"
Gospodar Arhiva nije odgovorio. Znao je šta Arhiv ima o Veksveltu. I znao je gde se ti podaci nalaze i gde se ne nalaze. Kao što je znao i to koliko je puta ovaj tvrdoglavi mladić dolazio u Arhiv pokušavajući da pronikne u tajnu, kako je dovitljivo prilazio problemu i kako malo saznao, i kako bi tek malo saznao, on i svako drugi, kada bi o Veksveltu pokušao da sazna danas. Ćutao je.
Čarli Baks podiže prste i poče da broji: "Astronomski podaci: u toku poslednje dve godine planeta nije osmatrana; oko nje samo (mrtve) sestrinske planete i sateliti. Kosmološki podaci: ako su ikada postojali (a postojali su jer u suprotnom ta prokleta stvar ne bi ni bila na spisku!), onda ih je neko uzeo i nije vratio. Nemoguće je, znači, utvrditi gde se planeta nalazi u stvarnom kosmosu. Geološki, podaci: nedostaju. Antropološki podaci: nedostaju. Postoji samo neka budalaština o lokalnom vodoničnom pritisku i emisiji matične zvezde, ali je ona od slabe pomoći. Trgovinsko-statistički podaci: sa planetom se ne trguje, jer je nepoželjna za trgovanje. Ni reči o tome ko to kaže i zašto kaže.
Počeo sam da tragam za istraživačkim brodovima sa posadom, ali sam u vezi sa Veksveltom pronašao imena samo trojice astronauta. Prvi je Trošan. On je, po povratku, nešto skrivio i bio pogubljen - znate li da smo pre šest-sedam stotina godina ubijali kriminalce? - ali nisam, naravno, uspeo da saznam zašto. U svakom slučaju, ubijen je pre nego što je podneo izveštaj. Drugi je Balru. E, taj Balru je podneo izveštaj. Ceo izveštaj mogu da vam prenesem od reči do reči: 'S obzirom na uslove, ne preporučuje se kontakt sa Veksveltom tačka. To je po svoj prilici i najskuplji izveštaj u Arhivi."
I jeste, reče Gospodar Arhiva, ali u sebi.
"Posle njih, Veksvelt je istraživao neki Olmen, ali se, kako piše, posle njegovog povratka ispostavilo da čovek pati od iscrpljenosti kao posledice dugog zatočeništva u svemirskom brodu i da je moć njegovog rasuđivanja bitno umanjena. Izveštaj je odbijen. Znači li to da je uništen, Gospodaru Arhiva?"
Da, pomisli starac, ali reče: "Ne mogu da kažem."
"Eto tako stoje stvari", reče Čarli Baks. "Kada bih sve ispričao tačno onako kako se događalo, izložio bih klasičan primer onoga što se u starim knjigama naziva manijom gonjenja. Zar nisam imao valjane razloge da posumnjam čak i u to da su me 'Oni' odabrali kao dobru metu i naprosto mi podmetnuli sve te nagoveštaje - feldspar po niskoj ceni i prvoklasnu kafu - da su mi bacili mamac koji sam morao da progutam, kome nisam mogao da odolim? Zar nisam imao puno pravo da se pitam nije li ta živa karikatura sa lakrdijaškim imenom - Moksi za-ime-sveta Megidl - radila za Njih? A šta se dogodilo kad sam se otvoreno i pošteno prijavio za putovanje na Veksvetl i rekao da bih tamo želeo da provedem odmor? Odgovorili su mi da u orbiti Veksvelta ne postoji Pogonski Vodič i da se do te planete može doći samo kroz normalni svemir. A to je, naravno, bila laž, mada se ni ovde ni na Leti taj podatak ne može proveriti - to čak ni Moksi nije znao. Onda sam se prijavio za Veksvelt preko Lete, sa prevozom kroz pravi svemir, ali mi je odmah rečeno da se Leta ne preporučuje kao turističko mesto i da sa nje ne postoji prevoz do Veksvelta kroz pravi svemir. Prijavio sam se za Batil zato što sam znao da je turističko mesto i znao da ima šatlove i čarter letelice i znao da je u zvezdanim kartama ubeležen kao Kriker III, dok je Leta Kriker IV, ali sam baš toga dana dobio ono prok... uh, nagradno putovanje na divni, predivni Zenip, raj svih rajeva koji ima dva unutrašnja golf-igrališta sa 36 rupa i besplatne mlečne kupke. Nagradu sam priložio u dobrotvorne svrhe, da bih smanjio poreske obaveze, tako sam rekao, i kupio prevoz do Botila, kako sam i planirao. Sve sam morao da radim ispočetka, jer mi je putnička agencija poništila rezervaciju čim je čula za moje nagradno putovanje. Njihov postupak je, na izgled, bio opravdan, ali meni je trebalo mnogo vremena da sve to ponovo obavim, pa sam zakasnio na zakazani let i izgubio nedelju dana od odmora. A kad sam došao da uplatim putovanje, moj bankovni račun bio je na nuli, tako da mi je trebalo još nedelju dana da ispravim 'nemilu' grešku. Međutim, putnička agencija imala je samo jedno slobodno mesto i to mesto odmah ustupila drugome: zaključila je, naime, da sam već iskoristio dve nedelje odmora i da, budući da tura traje znatno duže, neću moći da krenem na put."
Čarli Baks pogleda u svoje ruke i steže šake. Zvuk krckanja kostiju ispuni kancelariju Arhiva, ali Baks na to ne obrati pažnju. "Svako iole razuman već bi do tada shvatio poruku, ali 'Oni' su me ipak potcenili. Dozvolite da vam objasnim šta time mislim da kažem. Ne mislim da sam čovek od čelika, ali tako mi boga - kad nešto odlučim, onda je to odlučeno. Ne razmećem se smelošću svojih ubeđenja. Nisam ni bio ubeđen u bogzna šta, osim u to da postoji čitav lanac koincidencija koje niko neće da mi objasni, iako je objašnjenje moralo biti smešno jednostavno.
Nisam bio hrabar, bio sam samo - uplašen. Oh, i frustriran i besan, ali najviše uplašen. Da mi je neko tada pružio razumno objašnjenje, zaboravio bih celu tu mučnu stvar. Da se neko vratio sa Veksvelta i rekao da je planeta zatrovana ali da ima šačicu feldspara i jednu planinsku padinu, nasmejao bih se i sve zaboravio. Ali sled događaja - naročito onaj poslednji deo, moji pokušaji da rezervišem prevoz - grdno me je uplašio. Došao sam do tačke na kojoj je mogla da me smiri samo jedna jedina stvar - da ustanem i odšetam do Veksvelta i saznam šta je. A tu jednu jedinu stvar mi nisu dozvoljavali da uradim. Dokaze nisam imao i ko bi smeo da tvrdi da sledećih nekoliko stotina godina ne bih proveo pitajući se o čemu je reč da mi se u nožni palac nije zabio i drugi malecni trn? Čovek može da pati zbog nečega, ali može da pati i od straha što pati zbog nečega. To nisam hteo da dozvolim. Bio sam uplašen i svestan toga da ću biti uplašen sve dok ne razjasnim to što me muči."
"Bože moj." Starac je ćutao i slušao tako dugo da mu je glas sada bio nov i privlačan. "Meni se čini da je postajao mnogo jednostavniji put do razjašnjenja. Svaki grad na svakome naseljenom svetu ima besplatne klinike gde..."
"To mi kažete već drugi put", prasnu Čarli Baks. "I o tome imam svoje mišljenje. Obojica vrlo dobro znamo da oni u toj krpionici ama baš ništa ne mogu da izmene. Sem da vas nateraju da budete zadovoljni svojim stanjem, ma kakvo ono bilo."
"Ne vidim razliku, ali ako ona i postoji, šta je rđavo u tome šta si rekao?"
"Sreo me jedan prijatelj na ulici i saopštio mi da će za osam nedelja umreti od raka, baš na vreme (tako je rekao i tako me zviznuo da sam sve zvezde video), 'baš na vreme za sahranu' i nastavio put klikćući."
"A bilo bi, misliš, bolje da je ležao zgrčen u krevetu, užasnut, u bolovima?"
"Na to pitanje ne mogu da odgovorim, ali znam da ni ono što sam video i čuo nije dobro. U svakom slučaju - postojalo je nešto što se zvalo Veksvelt i ja se ne bih osećao bolje da su me ubacili u neku mašinu za ispiranje mozga i da sam iz nje izašao uveren da ne postoji nešto što se zove Veksvelt. I nemojte mi reći da oni ljubazni, predusretljivi vidari ne bi to sa mnom uradili."
"Ali zar ne shvataš da ti onda više ne bi..."
"Nazovite me nazadnjakom, naprednjakom, neznalicom, kako god hoćete." Čarli Baks je opet podigao glas, samo je ovoga puta bio dovoljno ljut da na to ne obrati pažnju. "Znate sigurno onu staru priču o tome da u svakome debelom čoveku čuči mršavi čovečuljak koji vrišti jer hoće da izađe. Ako nešto jeste tako kako jeste možete da me čačkate, lupkate, pipkate i obrađujete kako vam padne na pamet, mogu ja da se češkam, kikoćem i priznajem da nije tako kako jeste, mogu da izađem čak i na ulicu, da držim govore i ubeđujem druge - ali će negde duboko u meni čučati čovečuljak moga drugog ja i pokušavati da, bez obzira na vezane ruke i vezane noge, izađe i kaže da to ipak jeste tako. Ali zašto govorimo o meni? Došao sam ovamo da pričamo o Veksveltu."
"Da li stvarno misliš da postoje 'Oni' i da su te 'Oni' ometali u traganju?"
"Ne, do đavola! Mislim da je posredi neka starovremenska glupost koja se ukorenila i ostala do dana današnjeg, mislim da je glupost kriva za to što dokumentacija o Veksveltu ne postoji. Ne verujem da i danas ima budala, više volim da mislim da su ljudi na ovoj planeti kadri da se suoče sa istinom, da ih istina ne plaši i da će se, ako ih čak i plaši, sami izboriti sa njom. A što se tiče one mrtve trke sa rezervacijom za odmor, moram priznati da je za svaku stvar kaja se desila postojao opravdan razlog. Nauka i matematika su valjano obavile posao i podrobno objasnile sve 'nemile greške' i 'srećne okolnosti', samo ja od toga nisam imao nikakve koristi."
"Tako, dakle." Gospodar Arhiva je raširio prste i pogledao u tavanicu. "Pa kako ti je onda pošlo za rukom da stigneš na Veksvelt?"
Baks uključi širok, vedar kez. "Razne se stvari pričaju o ovome slobodnom društvu, pa i to da uvek postoji neko ko kreše na jednoj i zabranjuje na drugoj strani. Možda je to tačno, ali čoveku još nije oduzeta sloboda da bude prokleta budala i da, na primer, napusti posao. Pojavio se, kao što rekoh, jeziv niz nemilih grešaka, ali se mogu nadmudriti i one i svemoćni, genijalni 'Oni'. Greška je najčešće u samom čoveku. Ako se čovek sa greškom povuče iz glavnog toka, naleteće na svakom koraku na kamen, a ako pokuša da ode svojim putem i održi korak, saplešće se o čitavo brdo kamenja koje će mu slomiti noge. Jedino što mu preostaje je, dakle, da krene uz vodu. Teritorija je možda nepoznata, opasnosti ga možda vrebaju, ali je bar u jedno siguran - da neće morati da prođe kroz čitav niz apsolutno izvesnih i apsolutno planiranih agonija."
"Kako si stigao do Veksvelta?"
"Rekao sam vam." Malo je sačekao, pa se osmehnuo. "I ponoviću: napustio sam posao. 'Oni' ili 'vreme gubljenja' ili prokleta vašljiva Sudbina, ma kako da se zvalo ono što me je snašlo - oni su to mogli da mi rade zato što su uvek znali gde se nalazim, gde ću se nalaziti i šta želim. I tako su me uvek sačekivali. Krenuo sam, dakle, uz vodu. Sačekao da mi prođe odmor, izašao iz kuće bez prtljaga, otišao u prvu banku i pokupio sve pare sa računa ne čekajući da se pojavi sledeća nemila greška. Ukrcao sam se na Pogonski skakač za Lunatu i rezervisao prevoz na poluteretnom plovilu za Letu."
"Mesto si rezervisao ali se nisi ukrcao na brod."
"Znate to?"
"Pitam samo."
"Oh! Tako je, nisam ni kročio u svoju prijatnu malu kabinu. Sakrio sam se u brodski prostor za robu i putovao sa tonom zobi. Moj položaj na brodu bio je vrlo zanimljiv, Gospodaru, pa mi je na neki način čak i žao što me nisu otkrili. Ali nikome ne pada ni na pamet da se putnik sa kartom može sakriti negde u brodu, a zakon kaže - ja to vrlo dobro znam - da je slepi putnik čovek koji brodom plovi bez rezervisanog i plaćenog prevoza. A ja sam prevoz rezervisao i platio punu kartu, a i sve moje isprave bile su u savršenom redu - za pravac u kome sam krenuo. Ono što je u mnogome olakšalo celu stvar bila je činjenica da tamo kuda sam išao isprave nikoga nisu interesovale."
"Mislio si da na Veksvelt odeš preko Lete?"
"Mislio sam da mi je to jedina šansa. Robne pošiljke sa Veksvelta bile su na Leti, jer se u suprotnom ne bih ni upleo u čitavu tu stvar. Nisam znao da li je to teretno plovilo veksveltovsko ili neki čarter-brod (sve redovne linije znao sam napamet), nisam znao kada ću stići na odredište i da li će brod nastaviti put za Veksvelt. Znao sam jedino to, da Veksvelt svoju robu šalje na Letu i da je Leta jedino mesto sa koga se oni koji robu dovoze mogu vratiti kući. Da li znate šta se događa na Leti?"
"O Leti se priča svašta."
"Da li znate?"
Starac se ljutnu, prvi put. Naviknut na poštovanje i poslušnost, bio je navikao i na to da on ispituje druge a ne da drugi ispituju njega. "Svi sve znaju o Leti."
Baks odmahnu glavom. "Ne znaju, Gospodaru."
Starac podiže ruke, pa ih spusti. "Svaka stvar ima svoju funkciju. Čovečanstvo će uvek..."
"Vi se, znači, slažete sa onim što se događa na Leti."
"Nije reč o slaganju ili neslaganju", reče Gospodar Arhiva. "Čovek jednostavno zna, shvata da je nekim segmentima vrste takav odušak potreban, shvata da Leta i ne pokušava da se predstavi drukčije, nego onako kakva jeste, čovek to prosto prihvati i razmišlja o drugim stvarima. Kako si otišao na Veksvelt?"
"Na Leti", nastavi Čarli Baks neumoljivo, "možete da radite šta hoćete, sa bilo kojim čovekom ili sa bilo kojom kombinacijom ljudi, pod uslovom da za to dobro platite."
"Ne sumnjam. A sad mi reci koji je bio sledeći pristan na tvom putovanju?"
"Postoje ljudi", reče Čarli Baks zaprepašćujuće mirno, "koje privlače bolest, rane i povrede, patrljci amputiranih nogu... Na Leti se uslužuje i ta vrsta ljudi. Grozne, smežurane babe sa prljavom kožom, dečaci i male..."
"Smesta, prestani sa tom odvratnom..."
"Odmah. Jedna od nepisanih tradicija na Leti je: ono što jedan plaća da bi radio, drugi može da plati da bi gledao."
"Da li si završio?" Ovoga puta nije vikao Čarli Baks.
"Prihvatate Letu. Opraštate Leti."
"Nisam rekao da odobravam."
"Trgujete sa Letom."
"Naravno da trgujemo. Ali to ne znači da..."
"Trećeg dana mog boravka na Leti - ili, tačnije, treće noći", reče Baks ne obraćajući pažnju na ono što se posle poslednje reči pretvorilo u pljuckanje, "skrenuo sam iz jedne od glavnih ulica u mračan sokak. Znao sam da to baš nije mnogo pametno, ali se u tom trenutku između mene i sledećeg ugla odvijala neka gadna tuča, praćena žestokom pucnjavom. Ionako sam, uostalom, nameravao da skrenem u sledeću aveniju koju sam kroz sokak sasvim lepo mogao da vidim.
Ne bih umeo da vam opišem kako se dogodilo a ni da objasnim odakle su se oni, njih osmoro, stvorili u tom sokaku koji nije bio ni mnogo mračan, ni mnogo uzan, pogotovu što sam se minut pre toga svojim očima uverio da u njemu nema nikoga.
Zgrabili su me, podigli uvis i s visine ispustili pravo na leda. Izručili su me kao vreću i uperili mi neku svetiljku u lice.
Jedna žena reče ja bih ga ucmekala. Jedan muškarac naredi da me podignu. Podigoše me, očistiše čak i od prašine. Žena koja mi je uperila svetiljku u oči stade da se izvinjava. Lepo se izvinjavala. Reče kako su čuli da je došao jedan od... Smem li da upotrebim tu reč, Gospodaru?"
"Misliš da je potrebno da..."
"Ne mislim, jer vama je ionako sve to poznato. Na svakom brodu, na svakoj farmi, u svakoj zgradi - svuda gde se ljudi okupljaju - postoji reč-tane kojom obavezno i neminovno započinje gužva. Žena je tu reč upotrebila tako nemarno kao da je rekla Teranin ili Letanin. I dodala da se... jedan od njih nalazi u gradu i da će mu oni doći glave kad-tad. Ja rekoh 'Tako, dakle, jer znam da se ta fraza može izreći u svako doba, na svakom mestu i u vezi sa svim i svačim. Druga žena reče da sam silan, krupan momak i upita da li bih se prihvatio toga da sredim... tipa. Jedan muškarac se složi sa njom, a drugi zatraži moju glavu. Dok se prvi raspravljao s drugim, treća žena skide blatnjavu cipelu i udari njome i jednog i drugog posred lica. I reče im da zavežu, jer će se inače sledeći put poslužiti štiklom. Žena sa svetiljkom se zakikota i reče da je Helen sjajna-bajna. Divnim, negovanim jezikom dodade i to, da Helen sjajno-bajno vadi oči. Treća žena vrisnu 'Pseća govna' i zatraži svetlost. Pseća govna bila su sasvim suva. Jedan muškarac se ponudi da ih popiša. Žena reče ne, to su njena pseća govna, pa će ona to lično učiniti. I čučnu bez razmišljanja. Ponovo zatraži svetlost jer ne vidi, reče, kuda cilja. Uperiše svetiljku na nju: bila je to jedna od najlepših žena koje sam ikada video. Nešto vam smeta, Gospodaru?"
"Želeo bih da čujem kako si stupio u vezu sa Veksveltom", reče starac dahćući.
"Pa o tome i pričam", odgovori Čarli Baks. "Jedan muškarac se probi do nje i rukama poče da meša govna. A onda se, kao nekim šestim čulom svetlost ugasi i oni jednostavno - nestadoše! Neka se ruka pojavi niotkuda i privuče me uza zid. Nikakav zvuk - čak ni dah. U tom u sokak uđe Veksveltovac. Nikada neću shvatiti kako su saznali da dolazi.
Ruka koja me je privukla uza zid pripadala je ženi sa svetiljkom, što sam shvatio u deliću sekunde. Nisam mogao da verujem da je ta ruka htela da bude tamo gde sam je zatekao, pa sam je uhvatio, ali me je žena odgurnula i ruku vratila na isto mesto. Osetio sam kako mi svetlost klizi niz noge. Tada je čovek krenuo ka nama. Bio je visok, držao se uspravno i nosio odelo svetle boje, što je po mom mišljenju bilo pre nepromišljeno nego smelo. Išao je lakim .korakom, zagledao i levo i desno, u svaki kutak - a ipak nas nije primetio.
Da se sve to dešavalo kasnije, da se dešava sada, ovog trenutka, posle svega što sam saznao o Veksveltu - i o Leti - ne bih oklevao, znao bih šta treba da radim. Ali, u to vreme još ništa nisam znao. Možda me je naljutilo samo to - osmoro na jednoga." Zastao je, zamišljen. "A možda me je podstakla i kafa. Pokušavam, u stvari, da kažem da sam u neznanju uradio ono što bih uradio i sada kada znam šta radim.
Izbio sam ženi svetiljku iz ruke i u dva skoka udaljio se od nje. Upalio sam lampu i uperio je u mesto sa kojeg sam odskočio. Dva razbojnika su se kao dva insekta uzverala uz fasadu zgrade, spremna da skoče na žrtvu. Lepotica je čučala na nožnim palčevima i na jednoj ruci, dok joj je druga ruka, puna govana, bila spremna na gađanje. Ona ispusti životinjski urlik, zamahnu rukom, ali promaši cilj. Ostali su stajali pribijeni uz zid i uz ogradu i žmirkali pod svetlosnim mlazom. Rekoh preko ramena: 'Pazi, prijatelju. Dolaziš im kao počasan gost, izgleda.'
Znate li šta je uradio? Nasmejao se. A ja rekoh: 'Mene neće brzo uhvatiti, a ti briši. 'Zašto?', upita on i prođe pored mene. 'Nema ih mnogo, samo osmoro', reče i krete na njih.
Spotakoh se, sagoh i podigoh pola cigle. U tom času me ono što je moralo biti njena druga polovina pogodi u grudnu kost. Nisam izdržao, kriknuo sam. Visoki čovek reče da ugasim svetiljku jer im ovako služim kao dobra meta. Ugasih je i na kraju uličice ugledah jednog od razbojnika; stajao je iza velike kante za đubre i zamahivao dugačkim nožem na visokog neznanca. Zavitlah ciglu i pogodih ga u teme. Visoki čovek samo malko okrete glavu, začuše se pad tela i kotrljanje noža. Prošao je pored njih kao pored muva, kao da je na njih zaboravio, a nije. Pružio je ruku, zgrabio jednog tipa za obe noge, svukao ga sa zida, učinio to isto sa drugim, a zatim obojicu sručio na vrh gomile ostalih.
Stajao je nekoliko trenutaka sa nadlanicama na bedrima; nije čak ni dahtao, samo je gledao u tu gomilu tela na pločniku sokaka iz koje su se orili krici i psovke. Prišao sam mu s leda. Njih dvoje-troje stadoše na noge i pobegoše, hramljući. Jedna žena poče da vrišti - psovala je, pretpostavljam, ali se reči nisu mogle razaznati. Uperih joj svetiljku u lice i ona umuče.
'Da li je sve u redu?', upita me visoki čovek.
A ja mu odgovorih: 'Imam rupu u grudima, što je dobro jer je, ležeći u krevetu, mogu koristiti kao činiju za voće. On se nasmeja, okrete leđa neprijatelju i povede me putem kojim je došao. Reče da se zove Vorhidin i da dolazi sa Veksvelta. Predstavim se i ja njemu i kažem kako baš tražim nekog Veksveltovca, kad se na levoj strani otvori crna rupa iz koje se začu šapat 'Brzo, brzo'. Vorhidin me potapša po leđima i blago me gurnu. 'Ulazi, Čarli Bakse sa Teratua.' Uđosmo, a ja se sapletoh o sopstvene noge i skotrljah se niz nekoliko stepenika ne znajući da ih ima, a onda ponovo padoh, ne znajući da ih više nema. Iza nas se zatvoriše teška vrata i prostoriju obasja nejasna žuta svetlost. U njoj je stajao čovečuljak maslinaste kože i sjajnih, zejtinjavih brčića. 'Za ime sveta, Vorhidine, rekao sam ti da ne dolaziš u grad, ubiće te.' Vorhidin reče samo: 'Ovo je Čarli Baks, prijatelj.' Mali čovek mu brižno priđe i poče da ga pipka po mišicama i rebrima, proveravajući da nije povređen.
Varhidin se nasmeja i blago ga odgurnu, siroti Treti! Večito strahuje za mene. Ne brini za mene, plačljivko, brini se za Čarlija. On je primio udarac koji je meni bio namenjen. Mali Treti zacvile na neki čudan način i, pre nego šta sam mogao da ga sprečim, otvori moju košulju, istrže mi svetiljku iz ruke i svetlosnim mlazom pređe preko ožiljka na grudima. 'Tvoja sledeća žena uživaće u zalasku sunca', reče Vorhidin. Treti ode, vrati se za tren oka, išprica mi ranu nečim dobrim i hladnim, i bol iščeze.
'Šta si nam spremio?', upita Vorhidin, a Treti ponese svetiljku u drugu sobu. A u njoj, na kamari, manufakturna roba, alati i instrumenti. I gomila trideo-kaseta - muzika, novi pozorišni komadi i nekoliko romana. Sve ostalo bila je jedna vrsta robe. Varhidin podiže sa poda težak sanduk; obrtao ga je u rukama sve dok nije naišao na oznaku 'Molarni spektroskop'. 'Od svega ovoga ne treba nam gotovo ništa, ali volimo da vidimo šta se izrađuje i kakav je dizajn. Nekada je bolji a nekada gori od našeg. Volimo da vidimo i to je sve.' Pažljivo je vratio instrument u sanduk, zavukao ruku u džep, izvukao je i otvorio šaku: na dlanu je ležalo dvanaestak kamenčića od čijeg me sjaja zaboleše oči. Posebnim sjajem blistao je jedan plavi kamičak. Vorhidin uhvati Tretija za ruku i izruči mu na dlan gomilu kamenčića. 'Da li je dovoljno za ovaj tovar?' Nisam mogao da se uzdržim - preleteo sam pogledom po sobi i grubo procenio da ni sto puta uvećane sve te stvari ne bi vredele koliko vredi mali plavi kamen. Treti je izbuljio oči. Nije mogao da govori. Vorhidin odmahnu glavom, nasmeja se i reče: 'Dobro, dobro, ponovo zavuče ruku u džep i izvadi još četiri-pet kamičaka. Treti će sad briznuti u plač, pomislih. Bio sam u pravu. Treti je briznuo u plač.
Pošto smo prezalogajili, ispričao sam Vorhidinu kako sam se našao na Leti. On reče da je onda najbolje da pođem sa njim, a ja ga upitah kuda to, a on reče na Veksvelt. Prsnuh u smeh. Rekoh mu da sve vreme lupam glavu pokušavajući da smislim način na koji bih ga naterao da to kaže, a i on se nasmeja i reče da sam način pronašao, vešto pronašao bez sumnje i to dvaput. 'Prvo, dugujem ti za ono', reče mi, pokazujući glavom na zid sobe okrenut mračnom sokaku. 'A drugo, moram te povesti, jer ne bi preživeo još jednu noć na Leti.' Želeo sam da čujem zašto ne bih, jer sam se uverio da se ljudi na Leti neprekidno tuku ali da sat kasnije oni koji su se tukli piju iz istog krčaga. Onda mi Vorhidin reče da je to nešto sasvim drugo. Veksveltovcu pomože samo Veksveltovac. Ako, dakle, pomogneš Veksveltovcu, onda si i ti, na Leti bar, izjednačen sa njim. Kad sam to čuo, želeo sam da saznam šta Leta ima protiv Veksvelta, a on prestade da žvaće, ćutke se i dugo zagleda u mene kao da nije razumeo pitanje. Pa reče: 'Ti, izgleda baš ništa ne znaš o nama?' 'Ne mnogo', odgovorih. 'E, pa, reče on, sad imam treći razlog da te povedem sa sobom.'
Treti otvori dvostruka vrata na drugom kraju skladišta. Pred nama se ukaza zemaljsko teretno vozilo, iza koga su druga dvostruka vrata vodila na ulicu. Natovarismo sanduke na vozilo i uđosmo u njega. Vorhidin je bio za krmilom. Treti se pope na lestvice i stade da viri u nešto. 'Periskop', objasni mi Vorhidin. 'A spolja liči na motku za zastavu.' Treti nam mahnu. Niz obraze mu opet linuše suze. Okrete prekidač i vrata se širom otvoriše. Vozilo pisnu i izlete, a vrata odskočiše i zatvoriše se. Vorhidin je vozio, a ja sam posmatrao pijanice i pedere na ulicama i pitao se šta bi uradili kada bi nekim čudom zavirili unutra i ugledali nas dvojicu. Upitao sam Vorhidina: 'Čega se oni plaše?' A kako on, izgleda, nije razumeo pitanje, dodao sam: 'Kad se ljudi okome na nekoga, onda to najčešće znači da ga se na ovaj ili na onaj način plaše. Šta je to što bi im ti, po njihovom mišljenju, mogao oduzeti?'
Nasmejao se i rekao: 'Pristojnost.' I to je bilo sve što je rekao na putu do svemirske luke."
Veksveltovski brod se nalazio daleko od terminala, bestraga daleko, na kraju pločnika, pored nekog drveća. A pored njega je gorela vatra. Ali kad smo se približili, video sam da ona ne gori pored nego ispod njega. Oko plovila je stajala gomila od pedesetak ljudi, a najviše je bilo žena, pijanih žena. Igrale su, posrtale i dodavale drva na vatru ispod svemirskog brada. On je stajao na svom repu kao one stare hemijske rakete iz vilinskih priča. Vorhidin progunđa 'Idioti' i pomeri nešto na svom ručnom zglobu. Raketa poče da grmi i žene se razbežaše, vrišteći. Onda nastade velika eksplozija pare i drva se rasturiše na sve strane. Ljudi su bežali, padali, vrištali, a zemaljska vozila jurila ukrug i sudarala se. Pošto se na kraju sve umirilo, prišli smo brodu. Iz njegovoga gornjeg otvora spustiše se platforma i okvir. Vorhidin prikači teretno vozilo za šipove broda, uključi automatski uređaj i ponovo dodirnu nešto na ručnom zglobu. Celokupni tovar sa zadnjeg dela vozila ukrca se, zajedno sa nama, u svemirski brod, a naš zemaljski kamion se sam vrati kući.
"Jedini član Varhidinove posade", nastavi Čarli Baks vrlo pažljivo, "bio je mladi radio-vezista..."
Sa kosom nalik na blistava crna krila, sa parčićima neba u kosim očima, sa punim požudnim ustima... Ona je čvrsto zagrlila Vorhidina, čvrsto ga i dugo grlila smejući se, jer za radost 'živ si, čitav si' reči nisu bile potrebne. 'Ovo je Čarli, Tamba. Došao je sa planete Teratu i borio se za mene.' Onda je ona prišla Čarliju, i njega zagrlila, i njega poljubila; ta neverovatna, ta topla, čvrsta nežna usta osećao je čitav sat na svojima, iako je njen poljubac trajao samo delić sekunde. Čitav sat su te usne više pripadale njegovom zadivljenom, naglo probuđenom telu nego njoj... Brod se vinuo i krenuo prema suncu i nebeskom severu. Išao je istim pravcem dva dana. Leta ima dva meseca, a onaj manji je stena, asteroid. Vorhidin je prema njima usklađivao brzine i držao se rastojanja koje nije bilo veće od kilometra.
Te prve noći, okrenuo je ležište nasuprot pritisku mlaznika i nasuprot pritisku svoga srca i svoje probuđene muške snage. Nikada, nikada, nije video takvu ženu, devojku koja je tek postala žena. Zračila je radošću i bila tako savršeno, tako potpuno, tako pravo svoja. Rekla je već posle pola sata: 'U brodu ti odeća samo smeta, zar ne? Ali, Vorhidin kaže da tebe pitam, jer svaki svet ima svoje običaje.'
'Ovde se živi po tvojim, a ne po mojim običajima', jedva je uspeo da izusti, a ona mu se zahvalila i jednim dodirom blistavog dugmeta ispod vrata oslobodila telo. 'Tek kada je nag, čovek se oseća skriven, pa mu i zatvorena vrata znače mnogo više zbog toga što su zatvorena iz pravog razloga a ne zato da ga neko ne bi video u donjem rublju', rekla je Tamba odlazeći. Svoju odeću odnela je u jednu od kabina - u Vorhidinovu kabinu. Potpuno ošamućen, Čarli je zatvorio oči. Bradavice na njenim grudima bile su iste kao i usta, pune i požudne. On se nije skinuo, a nagi Veksveltovci su ćutke prešli preko toga. Noć je bila veoma duga. Čarli je osećao kako se deo bremena koje se tako iznenada sručilo na njega pretvara u bes, u bes koji pomaže. Matoro kopile sa srebrnim slepoočnicama, taj Vorhidin! Dovoljno je star da joj bude otac! Bes je, međutim, brzo splasnuo i on se osmehnuo. Setio se kako se osećao kada je prvi put otišao na skijanje. U skijaškom centru bilo je svakovrsnih ljudi: mladih, starih, bogatih, vičnih, nevičnih, kao i na svakome drugom mestu, ali je razlika ipak postojala. Skijaški centar je sam po sebi isključivao opuštena lica i pognuta ramena besplućnih, sedećih, gojaznih razvratnika. Svet oko njega imao je bistar pogled, prava leđa i kožu negovanu mrazom i radošću. Niko se nije vukao, svi su bili hitri i čili. A kada su sedeli, sedeli su radosno zavaljeni i uživali u zasluženom odmoru. To je bila i Vorhidinova aura - nju nisu stvarali ni pravo držanje ni zategnuta koža ni bistar pogled, iako je on sve to imao, nego ono što je nosio u sebi i što je zračilo iz njega. Nešto što je bilo teško izraziti rečima, a što je pružalo ogromno zadovoljstvo. Drugog dana ujutro, Vorhidin mu je prišao u kontrolnoj sobi i upitao ga da li bi noćas želeo da spava sa Tambom. On je izgubio dah, kao da su ga kesom izdrobljenog leda snažno udarili u pupak. Pocrveneo je i promucao: 'Ako ona, ako ona...', razmišljajući kao lud kako to da je pita. A nije trebalo, jer je Vorhidin dreknuo: 'On bi želeo, dušo.' Tamba je provirila u hodnik i nasmešila se Čarliju. 'Mnogo ti hvala', rekla je. Posle duge noći trebalo je da protekne i najduži dan u njegovom životu, ali ga je ona, slatko, snažno i bez žurbe, sažela u jedan sat. Ležao je, kasnije, i gledao je sa tako velikim i dugotrajnim čuđenjem da se nasmejala. Pokrila mu je lice svojom crnom kosom, pa poljupcima, a onda i celo telo gipkom, čudesnom snagom; ovoga puta bila je strasna i divlja, sve dok se on uz krik nije vinuo do vrhunca uživanja i radosti i istog trenutka utonuo u najpotpuniji i najdublji san. Posle dvadesetak minuta otvorio je oči i ponovo utonuo - u veličanstveno plavetnilo njenih očiju koje su bile tako blizu njegovim da su im se preplitale trepavice. A kasnije se, dole je u glavnoj kabini razgovarao sa njom držeći je za obe ruke, okrenuo i na dovratku ugledao Vorhidina. Prišao im je jednim jedinim dugačkim korakom i zagrlio ih. Niko nije rekao ni reč. Šta je moglo da se kaže?
"Mnogo sam razgovarao sa Vorhidinom", reče Čarli Baks Gospodaru Arhiva. "I nikada nisam sreo čoveka tako sigurnog u sebe, u ono što želi, što voli, u šta veruje. Prvo što mi je rekao kad sam mu postavio pitanje trgovanja bilo je: 'Zašto bismo trgovali? U celom svome budnom životu nikad ni pomislio nisam da se u vezi sa trgovanjem može postaviti takvo pitanje, jer sam, kao i svi ostali, večito trgovao gde god sam mogao i trudio se da trgujem što više i što bolje. A on je pitao 'Zašto bismo trgovali?' Pomislio sam na drago kamenje koje je bacio na ono đubre i na čisti niobijum koji isporučuje u bescenje. Neko bi to nazvao neznanjem, a neko, opet, unosnim poslom iz koga bi izvukao sve što može i staklene perle menjao za slonovu kost. Poznato je, međutim, da su iz verskih ili etičkih razloga mnoge kulture trgovale baš na taj način, sa geslom - daj uvek više nego što dobijaš. A možda su Veksveltovci bili naprosto bogati. Možda je Veksvelt imao tako mnogo svega i svačega da mu od drugih i nije trebalo ništa osim manufakturne robe i ta samo zato da bi videli dizajn koji je, kako reče Vorhidin, nekad bolji a nekad gori od našega.
Vorhidin me je dugo gledao očima koje su podsećale na... neizreciva plava jezera Tambinih očiju, ali pazi, ne smeš da misliš na to dok razgovaraš sa ovim starcem... rentgenske zrake. I najzad rekao: 'Da, pretpostavljam, da smo bogati. Od drugih nam treba vrlo malo.'
A ja mu rekoh da bi, uprkos tome, za ono malo što prodaje mogao da dobije mnogo više. Nasmejao se i odmahnuo glavom. 'Ti moraš da platiš ono što kupuješ, inače ti ne valja posao. Kad dobro trguješ, kako ti to kažeš, imaš na kraju više nego što si imao na početku, što znači, da nisi platio. A to je neprirodno i suprotno ekologiji i entropiji.' I dodao: 'Ti to ne razumeš.' Nisam razumeo i ne razumem ni dan-danas."
"Nastavi, Bakse."
"Oni imaju, tamo na Letinom mesecu, svoj sopstveni pristan i imaju svoga sopstvenog Vodiča koji orbituje ako Veksvelta. Sve vreme sam mislio da je njihova planeta blizu Lete, a nije."
"Sad ja ne razumem. Pristani i vodiči postoje zato da se njima služe svi i oni su svima pristupačni. A ti kažeš da ste putovali dva dana! Zašto se nije poslužio nekim od kosmodroma na Leti?"
"Ne znam, gospodine. Možda..."
"Dakle?"
"Pomislio sam na onu pijanu gomilu koja je zapalila vatru ispod njegovog broda."
"Ah, da. Možda je mesečev pristan ipak jedna mudra mera predostrožnosti. Znao sam, da taj narod nije popularan, a ti mi to sada i potvrđuješ. Dobro. Izveli ste, dakle, Pogonski skok."
"Izveli smo Pogonski skok." Čarli zaćuta, doživljavajući ponovo onaj čudesni trenutak otkrića kada su crni svemir posut talkovskom prašinom i mesečeva grudva nestali u magnovenju i kada se pred njim ukazao veliki svod purpurnog horizonta koji je bio okružen sjajnim krugom i kao mermer prošaran zelenim i zlatnim i srebrnim i plavim nitima, obasjan blistajem mora što se prostiralo iza isturenog ruba planete. "Sačekao nas je svemirski tegljač i bez teškoća nas spustio na Veksvelt. Njegov kosmodrom je sićušan u poređenju sa Letinom lukom: ima samo desetak dokova, a ispod njih su skladišta i prolazi za putnike i osoblje. Nije bilo ni pregleda, ni pitanja - nemaju, pretpostavljam, jako razvijen saobraćaj kroz svemir i zato ne obraćaju pažnju na formalnosti."
"Strance nemaju u svakom slučaju", reče starac zadovoljno.
"Iskrcali smo se pravo na dok i krenuli pešice..."
Prva je izašla Tamba. Vreme je bilo sunčano, duvao je topao vetar, pa ako je i postojala neka razlika između gravitacije na Veksveltu i gravitacije na Teratuu, Čarlijeve noge nisu uspele da je otkriju. Ali je zato razlika u vazduhu bila ogromna. Nikada nije ni video ni osetio tako prozračan, tako opijajući, tako čist vazduh kao ovde na Veksveltu. Takav može da bude samo led-ledeni vazduh, a on ovde nije bio hladan nego topao. Tamba je stajala pored bešumne brzopokretne trake što je vodila 'nagore' i gledala u najčarobniji planinski venac koji je Čarli ikada video. Imao je sve što imaju planine iz slikovnica - sjajne glatke grebene, žbunovite šume, uzbudljive stenovite sive, mrke i oker litice i vrhove na kojima je, kao parče belog platna, ležao snežni pokrivač koji bi trebalo da otopi sunce. Iza brda prostirala se široka ravnica sa rekom na jednoj, brežuljcima na drugoj strani, a iza nje je pucalo more, sa ogromnom zlatnom plažom koja se nežno privijala uz zeleni okean. Dok je Čarli prilazio zamišljenoj devojci, topli vetar mrsio je njenu kosu a kratka odora se, kao dim, spuštala sa njenih ramena a onda ih ponovo obavijala. Taj čarobni prizor zaustavio mu je načas i korak i dah i srce. A kada je stao pored nje i pogledao nadole, u ljude koji su se peli jednom i silazili drugom trakom, shvatio je da odevanje na ovoj planeti ima samo dve konvencije - udobnost i lepotu. Muškarci, žene, deca, svi su oni nosili ono što su sami odabrali, odoru ili traku, cipele sa drvenim đonom, vence, široke pojaseve ili kiltove, prsten, vrpcu preko čela ili ništa. Setio se one divne misli koju je pre Nove napisao mudrac po imenu Rudovski i promrmljao: Skromnost nije tako jednostavna vrlina kao čestitost. Tamba se okrenula i osmehnula. Verovala je da je misao njegova. On joj je uzvratio osmeh i ostavio je u tom uverenju. 'Nemaš ništa protiv da malo sačekamo? Krenućemo čim dođe moj otac. Stanovaćeš kod nas. Slažeš se?'
Da li ima nešto protiv? Da li pristaje da malo sačeka, zagrađen praštećim bojama ove planine, adađom ovog mora? Da li se slaže?
Da na to odgovori nije imao ni reči ni puta ni načina, digao je samo čvrsto stegnute pesnice uvis, što je mogao više, i kriknuo jako, što je mogao jače, sve dok krik nije prešao u smeh i suze.
Vorhidin, koji je u međuvremenu popunjavao carinske deklaracije za donetu robu, prišao im je u trenutku kada se Čarli, suznih očiju, još smejao i zbunjeno pogledao devojku; ona mu se osmehnula i obema rukama ga uhvatila pod ruku. 'Popio je, naglo, suviše Veksvelta', rekla je Vorhidinu. On je spustio veliku toplu šaku Čarliju na rame i smejao se zajedno sa njim sve dok je smeh trajao. Čim se Čarliju povratio dah i čim su mu vodena sočiva nestala iz očiju, Tamba reče: 'Idemo sad tamo.'
'Kuda?'
Ona mu pažljivo pokaza prstom tri vitka tamna drveta nalik na jablane koja su se molećivo pomaljala iz vesele blistave svetlosti, zelene kao vrba. 'Kod ona tri drveta.'
'Ne vidim kuću.'
Vorhidin i Tamba se nasmejaše istovremeno, to im se baš dopalo. 'Hajdemo', reče ona.
'Rekla si da ćemo sačekati tvog oca...'
'Nemamo više šta da čekamo, hajde.'
Čarli Baks reče Gospodaru Arhiva: "Kuća je bila u neposrednoj blizini kosmodroma, a ipak se iz njega nije mogla videti. Velika kuća, a oko nje drveće; raslo je oko nje ali i kroz nju. Živeo sam u toj porodici i radio." Udari pesnicom pa teškoj knjižurini. "Tamo sam završio ovo. A oni su mi pružili svu pomoć koja mi je bila potrebna."
"Svu, zbilja!" Gospodara Arhiva je, činilo se, više interesovao taj podatak nego sve šta je do tada čuo. A možda je u pitanju bila neka druga vrsta interesovanja. "Oni su ti pomogli, dakle. Hoćeš li time da kažeš da su željni trgovanja?"
Kako je odgovor očigledno bio važan, Čarli reče veoma oprezno: "Sve što mogu da kažem je da se u ovom mom dosjeu nalazi i katalog veksveltovskih proizvoda, sa cenama franko stovarište prodavca. Uslovi su izuzetno povoljni a cene niže od konkurentskih. Iz bezbroj razloga. Prvo, njihova prirodna bogatstva su neizmerna i na domaku ruke. Drugo, veksveltovski način rudovanja i prerade su takvi da vam pamet staje. Tome čudu kraja nema. Veksvelt, na prvi pogled, liči na pastoralnu planetu, ali nije pastoralna planeta, nego velika prirodna riznica, organizovana, obrađena i isplanirana kao nijedna planeta u znanom univerzumu. Taj narod nikada nije ratovao i nikada nije morao da menja svoj prvobitni kulturni plan: sve radi i sve se odvija kako se samo poželeti može, sve se ostvaruje, Gospodaru. Ta prirodna riznica proizvela je duhom i telom zdrav narod, zdrave ljude koji svoj posao obavljaju prostodušno i sa... pa, možda je izraz malo čudan, ali u potpunosti odgovara pravom stanju stvari - sa radošću... Vidim da to ne želite da čujete."
Starac otvori oči i pogleda svog posetioca. Čim je iz Baksa potekla bujica reči, okrenuo je lice, zatvorio oči, napućio usne i pustio da mu ruke šetaju po slepoočnicama i ušima, kao da ulaže natčovečanski napor da te uši ne zaklopi dlanovima.
"Čujem samo to da se jedan svet koji se ogradio od cele vrste i potpuno izdvojio služi tobom zato da bi uspostavio vezu koju niko ne želi. A da li je oni žele? Vezu, naravno, neće uspostaviti, ali slute li oni šta bi se dogodilo sa njihovim svetom ako je" - starac zamahnu dosjeom - "sve što ovde piše istina? Kako misle da se bore protiv izrabljivača? Imaju li oni, tako posebni u svemu, i poseban način odbrane?"
"To stvarno ne znam."
"Ali ja znam!" Čarli Baks još nije video starca tako ljutitog. "Jedino što imaju je - odbrana! Zato što niko nikad neće hteti ni da im priđe, niko nikada! Čak ni onda, ako celu tu svoju planetu prekopaju i iz nje izvuku sve što ona ima, čak ni onda, ako sve to prečiste, pretope, samelju, prerade, dopreme ovamo o svom trošku i besplatno ustupe!"
"Čak ni onda ako mogu da izleče rak?"
"Gotovo svaki rak se leči."
"Ali oni leče sve vrste raka."
"Mi svakog dana otkrivamo nove metode..."
"A oni se svojim metodama uspešno služe. Vekovima. Kod njih rak više ne postoji!"
"Znaš li kako ga leče?"
"Ne znam. Ali bi svaki lekarski tim sa klinike saznao to za nedelju dana."
"Neizlečive vrste raka ne podležu kliničkoj analizi. Smatra se da je neizlečiv rak psihosomatska bolest."
"Znam. Ali bi jedan takav tim i to brzo otkrio."
Nastade dugačak, napet tajac. "Nisi bio potpuno iskren prema meni, mladiću."
"U pravu ste, gospodine."
Ponovo muk. "Ti, u stvari, nagoveštavaš da su oni zdravi duhom i telom i da su oslobođeni raka zahvaljujući vrsti kulture koju su izgradili!"
Ovoga puta Čarli Baks nije odgovorio, pustio je da starčeve reči ostanu u vazduhu i još jače odjeknu. Kada je Gospodar Arhiva ponovo progovorio šapatom, drhtao je od ljutine. "Gnusno! Gnusno!" Niz bradu mu je curila pljuvačka, ali on na to nije obratio pažnju. "Radije bih... umro... radije pustio da me... rak izjeda... radije bih izludeo... nego živeo u zdravlju stečenom na taj način!"
"Neko se možda neće složiti sa vama."
"Svi će se složiti sa mnom! Proveri! Pokušaj! Oni će te raskomadati! To su uradili sa Olmenom! To su uradili sa Balruom! Trošana smo mi ubili bio je prvi i tada još nismo znali da će masa obaviti posao umesto nas. Bilo je to pre hiljadu godina, shvataš? A masa će i sledećih hiljadu godina taj posao obavljati umesto nas! A ovo - ovo đubre ovde pridružiće se ostalim zaključanim dosjeima, a jednoga dana će neka druga budala, suviše radoznala i nedovoljno pristojna, budala čiji je um istruleo od silne izopačenosti, sedeti ovde sa drugim Gospodarom Arhiva, i on će tu budalu isterati napolje kao što ću ja sada tebe isterati napolje, ne bi li konačno umukao i tako sebi spasao život ili nastavio da pričaš i bio raskomadan. Napolje! Napolje! Napolje!" Glas je prešao u pisak, pa u neku vrstu naricanja, pa u bolan šapat a onda je, na kraju, iščezao i taj šapat; stare oči su sevale, a brada se vlažila pljuvačkom.
Čarli Baks ustade polako, sasvim polako. Bio je bled od šoka, ali je mirno rekao: "Vorhidin je pokušavao da mi to kaže, a ja nisam hteo da mu verujem. Nisam mogao da verujem. Rekao sam mu: 'O pohlepi znam više od tebe, oni tim cenama neće odoleti. I rekao sam: 'O strahu znam više od tebe, oni neće odbiti konačno izlečenje raka.' A Vorhidin se smejao i pružao mi svu pomoć koja mi je bila potrebna.
Govorio sam mu da svako od nas, ili bar neko od nas, ima makar trunčicu zdravog razuma i da će taj zdrav razum ipak prevladati. Ali sam, još dok sam govorio, znao da grešim. Sada znam da sam grešio u svemu i da, čak i kada je reč o pohlepi, čak i kada je reč o strahu, nisam bio u pravu ja nego Vorhidin. On mi je rekao da Veksvelt ima najmoćniju i najjevtiniju odbranu koju su ljudi ikad izumeli - zdravlje, duhovno i telesno. I opet je bio u pravu."
Čarli Baks odjednom shvati da je starac, ukrstivši pogled sa njegovim, na neki način, u svojoj glavi, isključio sluh. Sedeo je visoko uzdignute sede glave i gušio se kao pas sa njuškom zarivenom u činiju punu prašine sve dok nije zaključio da ponovo može da drekne. Ali nije uspeo da drekne. Uspeo je samo da zaškripi i šapatom zaskiči: "Napolje! Napolje!"
Čarli Baks izađe napolje, a dosje ostavi na stolu. I dosje se, kao Veksvelt, branio nemešanjem sa drugima ili - rečeno jezikom hemije, svojom plemenitom kovinom.
Ali, Čarlijevo srce nije osvojila Tamba, osvojila ga je Ting.
Kad su stigli u divnu kuću, koja je bila tako blizu svega a ipak tako skrivena, tako izdvojena, upoznao je celu porodicu. Činjenica da su Brerho i Ting imale istu sjajnu riđu kosu koja je gotovo zračila toplotom, govorila je da su njih dve majka i ćerka. Sinovi Vorhid i Stren, prvi još dete a drugi već dečak, imali su prava leđa i široka ramena na oca, a po čudesnom obliku kosih očiju mogli su da budu braća i Tambi i Ting.
U kući je bilo još dvoje dece: divna dvanaestogodišnja devojčica po imenu Flit, koja je pevala kad su ušli i zbog čije su pesme odložili upoznavanje, i čvrsti mali Handr, verovatno najsrećnije ljudsko biće koje će ikada videti. Čim je upoznao njihove roditelje, Čarli je zaključio da crnokosa Tamba više liči na majku te dece nego na plamenokosu Brerho.
U početku je samo delimično upamtio to mnoštvo imena i lica koja su se, i u sobi i u njegovoj glavi, menjala brzo kao kaleidoskopska slika i budila stidljivost u njemu. Ali u toj sobi je bilo više ljubavi, više pažnje i više nežnosti nego što su i njegova svest i njegovo srce ikad osetili.
Prošlo je samo jedno posle podne i prošlo je samo jedno veče, a on je već bio član porodice, prihvaćen i očaran. A kako mu je Tamba dotakla srce i probudila čula, njegova uzburkana osećanja usmerila su se na tu vrelu, ustreptalu ženu. I Tamba je, činilo se, uživala u njemu jer se nije odvajala od njega. A kad su mališani, zevajući, otišli na spavanje, kad su na spavanje otišli i ostali i kada su njih dvoje ostali sami, molio je i preklinjao Tambu da mu dođe u postelju. A Tamba je bila ljubazna i nežna i puna ljubavi, ali i krajnje odlučna u svom odbijanju. "Ne mogu sada, mili moj, ne mogu. Otišla sam na Letu, vratila se i obećala."
"Obećala - kome?"
"Strenu."
"Ali... mislio sam... da..." Mislio je o tolikim stvarima da je na kraju sve pobrkao. A možda nije dobro ni razumeo ko je kome rod u toj porodici sa četvoro odraslih i šestoro dece; sutra će shvatiti ko je ko, jer ona svakako ne bi... oh! "Hoćeš da kažeš da si Strenu obećala, da nećeš spavati sa mnom?"
"Ne, ludi moj stari dragane. Noćas ću spavati sa Strenom. Molim te, dragi, smiri se. Ima vremena. Sutra. Sutra ujutro?" Nasmejala se, rukama ga uhvatila za obraze i zatresla celu glavu kao da hoće da mu skine bore sa namrštenog čela. "Sutra ujutro, vrlo rano?"
"Žao mi je, stvarno mi je žao što sam ovakav prve noći u vašoj kući. Oprosti, mnoge stvari još ne razumem", promrmljao je osećajući se bedno. A onda bol u njemu polete uvis kao raketa i on zaboravi na odnos domaćina i gosta i na nove običaje i na sve ostalo. "Volim te", kriknu, "zar ne znaš da te volim?"
"Znam, naravno da znam. I ja tebe volim, mi ćemo se voleti dugo, dugo. Zar stvarno misliš da ne znam?" Njena je zbunjenost bila tako iskrena da je on, iako zaslepljen bolom, bio ganut. Ali je ipak, toliko blizu suza koliko odrastao čovek uopšte može da bude, rekao da ništa ne razume.
"Razumećeš, voljeni moj, razumećeš. Razgovaraćemo o tome sve dok ne shvatiš, bez obzira na to koliko će taj razgovor potrajati." I sa savršeno bezazlenom svirepošću dodala: "Od sutra, jer sad moram da idem. Čeka me Stren. Laku noć, ljubljeni." Poljubila ga je u teme, jer je on okrenuo glavu, i odlepršala na vrhovima prstiju svojih bosih nogu.
Nije mogao da se ljuti na Tambu, ona mu je dotakla srce. Mogao je samo da pozleđuje ranu; sve do ova poslednja dva dana nije ni znao da bol može biti toliko strašan. Zagnjurio je glavu u jastuke na dugačkom kauču u dnevnoj sobi, u kojoj je između unutrašnjih i spoljnih vrata vladala ista zbrka kao u njegovom srcu, i prepustio se patnji.
Posle izvesnog vremena, neko kleče pored njega i blago ga pomilova po vratu. On malo, samo malo okrete glavu da vidi ko je. Bila je Ting, čija je kosa svetlela i u polutami i čije je lice, koliko je bar on mogao da vidi, izražavalo duboku samilost. Ona reče: "Hoćeš li da ja ostanem umesto nje?" A on, sa potpunom iskrenošću povređenog muškarca, uzviknu: "Nju niko ne može da zameni!"
Njena tuga i iskrenost te tuge bile su dirljive. Tiho mu je rekla da je beskrajno tužna, dodirnula ga još jednom i iščezla. A on se u toku noći probudio tek toliko da pronađe sobu koju su mu dodelili i pobegne u potpunu, crnu iscrpljenost.
Kada ga je probudila svetlost dana, pobegao je u rad i dočepao se kataloga veksveltovskoga prirodnog blaga. Ukućani su pokušavali da uspostave vezu sa njim ali je on, osim kada je posao bio u pitanju, odbijao svaki takav pokušaj (jedini izuzetak bio je, razume se, neodoljivi Handr koji mu je ubrzo postao doživotni prijatelj). Uz njega je sve češće bivala Ting, i on je prihvatao njenu dragocenu pomoć, jer ipak nije bio toliko zlovoljan da odbije stilo ili knjigu koju bi mu u pravom trenutku stavila u ruke. Ting je sa njim provodila sate i sate, bez reči, uvek budna i uvek čila, i on se na kraju opustio; tražio bi od nje ovu ili onu informaciju, raspitivao se o merama, težinama i načinu na koji Vaksveltovci izračunavaju vreme. Ono što nije znala, Ting je brzo saznavala i svaki je podatak bio tačan i savršeno jasan. Znala je mnogo, mnogo više nego što je on i pretpostavljao. I tako je došlo vreme kada je počeo da brblja kao papagaj makao i da sa radošću misli na svoj sledeći radni dan sa njom.
Sa Tambom nije razgovarao. Nije želeo da je povredi, a osećao je njenu žudnju za njim i to nije mogao da podnese. A ni ona, iz obzira prema njemu, nije pokušavala da mu se približi.
Neki izuzetno složen statistički problem naterao ga je da bez predaha radi dva dana i dve noći. Ting je sve vreme bila sa njim ne žaleći se, ali ju je u sitne sate treće noći san ipak savladao. Čarli ustade, protrlja i protegnu noge utrnule od prekomernog sedenja, skrete pogled sa statističkih podataka, prenese devojku na debelu krznenu prostirku i ispravi joj zgrčene noge. Znao je da je Ting čudesna u najblistavijem sjaju, ali mu je sada, osvetljena uskim snopom svetlosti što ga je bacala zakriljena lampa, izgledala još čudesnija. Senke su još jače isticale kožu belu kao alabaster, a usnule usne stapale su se sa bledilom lica; ličila je na kip, na beživotni kip. Imala je na sebi tesno pripijen, trougaoni ukrasni prsluk koji je pridržavao gole grudi i prozračnu suknju. Uznemiren pomišlju da je prsluk steže i da joj ometa disanje, on ga otkači i prebaci preko grudi. I dok je nežno masirao mesto na kome se prsluk bio usekao u kožu, prepustio se mislima koje su se jedva probijale kroz izmaglicu umora: profilit, Leta, brat, vanadijum, Voshidin, prenaglio sam, Ting me gleda. Ting ga je gledala, u mraku. On skrete pogled sa njenog lica, prelete očima preko njenog tela i zaustavi ih na svojoj ruci. Ting se potpuno umirila i utonula u san. Da li su njegove oči otvorene ili zatvorene? Naže se napred da vidi bilo šta i izgubi ravnotežu. Oboje zaspaše sa usnama koje su se doticale ali koje se još nisu poljubile.
Platon, koji je živeo pre Nove, priča o prvim ljudima, o dvopolnim četvoronošcima. Jedne strašne noći, u oluji koju su bile podigle sile zla, ti prvi ljudi rascepiše se na dva dela; i od toga dana, od te noći, svaki čovek traga za svojom drugom polovinom. Par koji sačinjavaju dva suprotna pola može da bude srećan, ali je ta sreća najčešće nepotpuna. Ali kada jedna polovna pronađe svoju drugu polovinu, nikakva sila na svetu ne može sprečiti njihovo sjedinjenje i nikakva sila na svetu ne može ih, jednom sjedinjene, rastaviti. To se zbilo te noći, a počelo je da se zbiva u tako dubokom snu da se ni Ting ni Čarli nisu sećali početka. I jednom i drugom otvorio se put u nove oblasti u koje pre njih niko nikada nije zašao i taj odlazak bio je odlazak zauvek. Posle toga je došlo prihvatanje jer je Čarli Baks, da drugi ne bi sudili o njemu, prestao da sudi o drugima i počeo da otkriva život oko sebe. A život oko njega ništa nije skrivao. Deca su spavala tamo gde su želela. Njihova seksualna igra bila je isto toliko uzbudljiva i česta koliko i svaka druga vrsta igre - i isto toliko neskrivena. Ipak, u kući se o seksu govorilo manje nego bilo gde na svetu. Čarli je i dalje radio bez predaha, ali činjenice nije više krio od samoga sebe. Video je mnoge stvari koje ranije nije hteo da vidi i na svoje veliko iznenađenje otkrio da one ne predstavljaju kraj sveta.
Ali, proživeo je još jednom teške, vrlo teške časove. On i Ting su menjali sobe, ponekad je on spavao u njenoj, ponekad ona u njegovoj. Jednoga ranog jutra probudio se u postelji sam. Ustao je i otišao do njene sobe. Bilo je suviše kasno kada je shvatio šta taj blagi, pevajući zvuk znači i osetio kako ga obuzima ludački bes zbog toga što tu izuzetnu pesmu ne budi samo on. Našao se u njenoj spavaćoj sobi i iz nje izašao skoro slep, cepteći celim telom.
Sedeo je na vlažnoj zemlji, u udolini ispod vrbe, kada ga je pronašao Vorhidin. (Nikada nije saznao ni kako se obreo na tom mestu, ni kako ga je Varhidin pronašao.) Zurio je pravo ispred sebe, zurio tako dugo da su mu očne jabučice bile suve, a agonija tako strašna da je već i uživao u njoj. Ruke je bio zario duboko u zemlju, sve do članaka; lomio je nokte, ali je nastavio da ih zariva.
Vorhidin nije izustio ni reč, samo je seo pored njega. Čekao je onoliko, koliko je smatrao da je potrebno a onda je mladića blago pozvao po imenu. Čarli se nije pokrenuo. Ali kada mu je Vorhidin stavio ruku na rame, desilo se nešto neverovatno. Čarli Baks se nije pokrenuo, pokrenule su se samo njegove glasne žice i njegova čeljust: na dodir ruke visokog Veksveltovca, Čarli Baks je povratio. Bilo je to takozvano 'povraćanje-koje-projektuje', povraćanje izazvano emocijama. Mokar i prljav od bedara do nogu, suvih očiju, zureći i dalje u prazno, Čarli je sedeo sasvim mirno, gotovo nepokretno. U istom položaju, sa rukom na Čarlijevom ramenu, ostao je i Vorhidin, koji je shvatio šta se dogodilo i koji je to možda i očekivao. "Izgovori to!" reče iznenada, odsečno.
Čarli okrete glavu i pogleda ogromnog čoveka. Zakoluta očima i zatrepta, jednom, dvaput. Ispljunu kiselinu iz usta, a usne mu se zgrčiše i zadrhtaše. "Izgovori to", ponovi Vorhidin mirno ali odlučno, jer znao je da Čarli više ne može da zadrži reči, da ih je povratio samo zato da ih ne bi izgovorio. "Izgovori!"
"Ttt..." Čarli je ponovo morao da pljune. "Ti...", zakrešta, "Ti si... njen otac!" vrisnu i u deliću sekunde pretvori se u derviša, u vetrenjaču, u mlatilo, u zver koja zavija. Krvavo-blatnjave ruke se nisu stegle u pesnice, bes im je oduzimao snagu, a Vorhidin se zgrči i predade. Nije ni pokušao da se brani, jedino je s vremena na vreme veštim pokretima glave štitio oči. On će zaceliti rane nanete teškim udarcima, ali se Čarli Baks, ako te udarce ne nanese, možda nikada više neće izlečiti. Dugo je trajalo jer Čarli, negde duboko u sebi, nije osećao umor. A kada mu je ponestalo snage, slom je bio brz i potpun. Vorhidin se prvo spusti na kolena, pa se diže sa ogromnim naporom i, dok je sa njega kapala krv, naže se nad onesvešćenog Teranina, uze ga u naručje i nežno unese u kuću.
Vorhidin mu je, polako i strpljivo, sve objasnio. A za to je trebalo mnogo vremena jer Čarli, u početku, ništa nije mogao da primi ni od koga, a zatim ništa nije mogao da primi od Vorhidina, koga je tek mnogo kasnije pristao da sluša i sa njim razgovara.
Suština stotinak razgovora bila je:
"Neki naš nepoznati predak napisao je 'Ne vređa te ono što ne znaš, vređa te ono što znaš da nije tako'", reče Vorhidin. "Odgovorićeš mi na neka pitanja. I nastavi da misliš." (Zaista smešno! Dok ljudi izvan Veksvelta neprekidno razmišljaju o incestu i ćute, ovi ovde govore mnogo i govore brzo, ali uopšte ne misle o njemu.) "Ja ću da pitam, a ti ćeš da odgovaraš. U kojim se biseksualnim vrstama - uključujući ptice, divlje zveri, ribe i insekte - naziru znaci incestnog tabua?"
"To stvarno ne znam. Ne sećam se da sam čitao o tome, a ko bi o tome i pisao? U mnogim, rekao bih, što je i prirodno."
"Grešiš. I to dvostruko. Prvo, incestni tabu je pronalazak homo sapiens-a, taj patent u celom celcijatom univerzumu ima samo ljudski rod. Drugo, to nije prirodno. Nikada nije bilo, nije ni danas i nikada neće biti."
"Zavisi od načina izražavanja, zar ne? Ja bih to nazvao prirodnim. Izgleda prirodno, ne mora da se uči."
"Grešiš, mora da se uči. Mogu to da ti dokumentujem, ali ćemo biblioteku ostaviti za kasnije. Prihvati to zasad kao činjenicu - rasprave radi."
"Neka bude - rasprave radi."
"Hvala. Šta misliš, koliki procenat ljudi nosi u sebi seksualne želje prema braći i sestrama?"
"O kom uzrastu govoriš?"
"Uzrast nije bitan."
"Seksualna osećanja bude se tek u određenom uzrastu, zar ne?"
"Misliš? A koji je, pa tvom mišljenju, taj uzrast, otprilike?"
"Oh, zavisi od poje... ali ti reče 'otprilike'. Pa, recimo onda da se te želje bude negde oko osme, devete godine."
"Grešiš. Kad budeš imao svoju decu, uverićeš se da nije tako. Ja bih rekao da se bude već u drugom ili trećem mesecu života. A mogao bih se kladiti da postoje čak i pre rođenja."
"To već ne verujem!"
"Znam da ne veruješ", reče Vorhidin. "Ali je ipak tako. A šta je sa roditeljem suprotnog pola?"
"E, to već mora da sačeka doba svesnosti i sposobnosti uočavanja razlike među polovima."
"Paa... ovoga puta grešiš manje nego inače", reče Vorhidin ljubazno. "Zaprepastio bi se kad bi znao kako se rano to dešava. Deca su kadra da razliku među polovima nanjuše i pre nego što je vide, a to znači već u prvim danima života."
"To nisam znao."
"Znam da nisi. A sad zaboravimo sve što si ovde video. Zamislimo da si se vratio na Letu. Pitam te, dakle: šta bi se desilo sa kulturom kada bi svaki čovek od rođenja imao slobodan pristup svima drugima?"
"Seksualni pristup?" Čarli se nasmejao, ali je smeh bio grčevit, nervozan. "Ja bih to nazvao seksualnim prestupom."
"Tako nešto ne postoji", reče visoki čovek mirno. "Zavisno od toga ko si i kome polu pripadaš, ti to možeš da radiš samo dok si kadar da to radiš. A možeš i da nastaviš sa tim sve dok ne shvatiš da se više ništa ne događa. Nekome je savršeno dovoljno da seksualno olakšanje doživi dvaput mesečno i ređe, a nekome je opet ono sasvim normalno potrebno osam do devet puta dnevno."
"To baš ne bih mogao da smatram normalnim."
"A ja, vidiš, mogu. Možda je pojava neuobičajena, ali je stopostotno normalna za momka koji ima takvu potrebu, osim ako ona nije patološka. U svakom slučaju, time ne činiš nikakvo zlo. Ono što čini mnoga zla i to zla najgore vrste je - osećanje krivice i greha, jer se greh vrlo brzo pretvara u neku vrstu prirodnog apetita. Čitao sam dosjea dečaka koji su se ubili zbog toga što su imali noćne polucije ili zato što su masturbirali posle višenedeljnog odricanja - odricanja koje ih već samo po sebi dovoljno muči a opseda onim što bi trebalo da bude isto toliko važno kao i pročišćavanje grla." (Voleo bih da ta vrsta priče strave i užasa živi samo u drevnim spisima, ali na žalost nije tako ona je i dan-danas prisutna na mnogim svetovima.)
"To osećanje krivice i greha lakše ćemo razumeti ako ga iz oblasti seksa prebacimo u neku drugu oblast. Pojedine religije nalažu vernicima da se pridržavaju specifične dijete i da neke namirnice potpuno isključe iz upotrebe. Ako je snažna i dugotrajna, indoktrinacija će čoveka naterati da jede samo 'trice' a da strogo zabranjene 'kučine' izbaci iz upotrebe. I on će se navići na suve bajate trice i gladovaće u kući punoj divnih svežih kučina. Čovek se može i razboleti, ti ga čak možeš i ubiti, ako si dovoljno vešt i ako ga ubediš da su trice koje je upravo pojeo u stvari prerušene kučine. Kao što ga stalnim ubeđivanjem možeš dovesti u psihozu u kojoj će razviti istinski ukus za kučine i početi da ih nabavlja u ogromnim količinama, da ih skriva i štrpka u potaji svaki put kad podlegne iskušenju.
Zamisli kako je tek snažno osećanje krivice kada nije reč o kršenju pravovernosti u oblasti 'trica i kučina' nego o snažnom pritisku koji se javlja tamo duboko dole u nekoj od ćelija. Ta zabrana je isto toliko sumanuta i opasna koliko i pokušaj da se u ime etičkih načela zabranjuje ili uskraćuje potreba za vitaminom B-kompleks ili kalijumom."
"E, stani malo, ti sad govoriš o životnim potrebama - o činiocima nužnim za opstanak."
"Pa o tome sve vreme i govorim, do đavola!" reče Vorhidin posluživši se Čarlijevom uzrečicom. I isceri se, podražavajući savršeno kratkotrajan i blistav sev-kez Čarlija Baksa. "Vreme je da raspravimo i neke stvari koje te mogu povrediti više nego neznanje - stvari koje znaš da nisu takve." I nasmeja se. "Ovo je jedna vrsta igre, da znaš. Obišao sam mnoge svetove i oni se miljama i godinama razlikuju među sobom na hiljade načina; ali na ono o čemu ću sada govoriti, na razgovor zatvori-oči, zaključaj-mozak, naići ćeš u svakome svetu gde god da kreneš. Da li si spreman? Kaži mi: šta je to što ne valja u incestu? Povlačim pitanje, mene poznaješ. Ne odgovaraš, dakle, meni nego nekome nepoznatom tipu koji ušmrkava drogu ili pije u bifeu na kosmodromu." Vorhidin ispruži ruku i savi prste tako, da se gotovo moglo videti svetlucanje imaginarne čaše. I reče nerazgovetno, kao svaki pijanac, rastavljajući reči na slogove: "Kaši mi, sthran-če, šta to ne va lja u in-cestu, a?" Zatvori jedno oko a drugo izbeči u Čarlija.
Čarli prestade da misli. "U moralnom pogledu - ili?"
"U redu, preskočićemo to. Dobro i zlo zavise od bezbroj stvari, a one se opet bitno razlikuju od jednog do drugog sveta, od jednog do drugog mesta, ako i o tome imam neke svoje teorije. Sedimo, dakle, u bifeu i zaključujemo da je incest uistinu jedna strašna stvar. A šta je, uistinu, rđavo u incestu?"
"Bliski srodnici začinju defektne potomke. Rađaju idiote, mrtvu decu bez glava i tako dalje."
"Znao sam! Znao sam!" likovao je visoki Veksveltovac. "Divno! Od stenovitih dubina kulture kamenog doba, preko brokatnih civilizacija grand-opere, pa do kompjuterskih tehnokratija u kojima se ljudima ubacuju u glave elektrode a njihova misao zatvara u kutiju - čovek postavlja isto pitanje i dobija isti odgovor. To je, dakle, nešto što svako zna. Za to ti nije potreban dokaz, pa ga ti i ne tražiš."
"A kuda bi trebalo da odem da bih ga našao?"
"Na večeru, na primer - na kojoj ćeš jesti slaboumno prase ili maloumno tele. Svaki odgajivač stoke reći će ti sledeće: ako imaš dobru pasminu, a želiš da je sačuvaš i razvijaš, sparićeš oca sa ćerkom ili unukom i brata sa sestrom. I tako sve dok se željene karakteristike ne pokažu uzmičnim, kada se cela stvar i prekida. Dešava se i to da se one nikada ne pokažu uzmičnim. U svakom slučaju, ta pojava je veoma retka u prvoj generaciji. Ali šta sve to vredi kad ste vi, vi koji sedite u onom bifeu na kosmodromu, duboko uvereni da je ona neminovna. Da li tvrdite i to, da je svaki slučaj mentalne zaostalosti posledica incestne veze? Uzdržite se, jer možete povrediti veoma dobre i nevine ljude. Ta se tragedija može desiti svakome i ja duboko sumnjam u to da je ona češća kod srodnika nego kad nesrodnika.
Ali ti još ne vidiš onu najzabavniju... ili možda najčudniju stranu te stvari za koju znaš da nije takva kakva se čini. Seks je vrlo popularna tema razgovora na svim svetovima. Ali, retko se dešava da se njegovi često pominjani vidovi odnose na rađanje i stvaranje potomaka. Na jedan razgovor o trudnoći bilo o rađanju deteta dolaze, rekao bih, hiljade razgovara o samome seksualnom činu. Ako, međutim, pomeneš incest, odgovor je uvek vezan za potomstvo. Uvek! Da bi, dakle, razmišljao i raspravljao o uživanju ili o ljubavnom odnosu dvoje krvnih srodnika, čovek očigledno mora da uloži izuzetan mentalni napor koji niko nije voljan ili nije kadar da uloži.
Meni lično, moram priznati, jedan takav napor nikada nije bio potreban. Ali - šta ne valja u incestu, sa trudnoćom ili bez nje?
Ostavio sam po strani probleme morala, jer je po moralnim shvatanjima incest užasavajuća misao, a užasavajuća je zbog toga, što je takva bila oduvek. U biološkom pogledu, incest nije pogrešan. Nimalo! Idem i dalje: doktor Felvelt - čuo si za njega?"
"Nisam, čini mi se."
"Doktor Felvelt je bio biolog, teoretičar, čije bi knjige bile zabranjene i na svetovima na kojima nikada ništa nije cenzurisano, pa čak i na svetovima gde su nauka, sloboda istraživanja i sloboda govora kameni temeljci celokupne građevine. Felvelt je, u svakom slučaju, bio čovek izuzetnog uma, uvek spreman da zađe u svaku oblast, bez obzira gde se ona nalazila, i da pri tom ne tvrdi da se nalazi tamo gde se ne nalazi. Dobro je mislio, dobro pisao, imao ogromna znanja i van svoje uže specijalnosti i pravo osećanja za natprirodno iako, nekim čudom, ništa nije znao o tome. Felvelt je seksualnu napetost među krvnim srodnicima označio kao faktor opstanka."
"Kako je došao do tog zaključka?"
"Idući mnogim odvojenim stazama koje su se na kraju slile u jednu, na istom mestu. Dobro je poznato (a ovoga puta i jeste tako) da postoje evolucioni pritisci koji teže ka promenama u vrsti. Malo se (pre Felvelta) pisalo o stabilizacionim snagama, a jedna od njih je i razmnožavanje urodom, što znači da roditelji imaju iste pretke, shvataš?"
"Ne, ne shvatam, kad mi to kažeš s neba pa u rebra."
"Pa, uveri se sam, čoveče! Uzmi kao dobar primer životinju iz krda. Bik opasuje svoje krave, a kad se one otele i telad poraste, bik opasuje i te svoje mlade krave i tek u trećoj ili čak četvrtoj generaciji ustupa mesto mlađem biku. A za to vreme karakteristike krda postaju sve jače i sve čistije. Retko ćeš naići na krave sa različitim metabolizmom koje će težiti tome da napuste ispaše što ih koriste ostale. I nećeš naići na krave sa zadnjicama tako visokim da ON, kad dođe na udvaranje, mora da ponese šamlicu da bi na nju stao..." I dok se Čarli grohotom smejao, Vorhidin nastavi: "Pasmina, dakle, postaje sve jača i sve čistija, procenat opstanka postaje sve veći, a sve je to posledica pritiska da se razmnožavanje vrši urodom."
"Shvatam, shvatam. To isto važi za lavove, za ribe, za krastave žabe ili za..."
"Za svaku životinju. O Prirodi se govorilo svašta - da je neumoljiva, da je surova, da je rušilačka i tako dalje. A ja, vidiš, mislim da je ona razuma. Dopuštam da do te razumnosti s vremena na vreme dolazi na neumoljiv, surov i rušilački način. Ali ona ume da pronađe pragmatično rešenje, rešenje koje dejstvuje sa uspehom. Ugraditi pritisak koji teži tome da standardizuje i ojača jednu fazu razvoja i pozvati u pomoć egzogen, infuziju sveže krvi, samo jedanput u nekoliko naraštaja - meni to izgleda vrlo razumno."
"Ako stvari posmatramo sa tog stanovišta, izgleda razumnije od onoga što mi radimo", reče Čarli. "Svaka generacija - novi egzogen; krv je stalno uskomešana, a svaki novi organizam pun pritisaka koji u toj sredini ne mogu da pronađu svoj put."
"Može se, dakle, tvrditi", nastavi Varhidin, "da je incestni tabu kriv za nemir koji je ljudski rod izvukao iz pećina, ali je to po mom mišljenju suviše pojednostavljeno objašnjenje. Više bih voleo da su se ljudi kretali malo sporije, malo sigurnije, da se nisu nikada povlačili. Mislim da je ritualna egzagamija, koja je razmnožavanje urodom predočila kao zločin i 'venčanje sa sestrom pokojne žene' pretvorila u zakon protiv incesta, kriva za drugu vrstu nemira."
Vorhidin se naglo uozbilji. "Postoji teorija po kojoj bi izvesnim normalnim navikama trebalo dozvoliti da idu svojim tokom. Uzmimo, na primer, refleks sisanja. Kažu da ljudi koji su kao bebe suviše rano odbijeni od sise celoga života muče sami sebe oralnim aktivnostima - žvaću slamke, puše opojne droge iz lula, piju najčešće direktno iz boca, nervozno grickaju usne i tako dalje. Imajući na umu tu analogiju, okrenimo se ponovo nemiru ljudskog roda kroz celu njegovu istoriju. Ko bi drugi, osim jata frustriranih ljudi, kojima nikad u životu nisu bili dozvoljeni svi načini ljubavi u porodici, mogao da izmisli pojam kao što je otadžbina, kojoj se i za koju se žrtvuju životi? Postoji snažna potreba da se otac voli, ali i snažna potreba da se on sruši. Zar čovečanstvo nije veličalo svoje voljene očeve, svoju Veliku braću, zar ih nije volelo, obožavalo i umiralo za njih, zar se nije bunilo protiv njih, ubijalo ih i zamenjivalo drugima? Moram priznati da su mnoge žrtve to u punoj meri i zasluživale, ali bi ipak bilo bolje da su ljudi to činili iz ličnih ubeđenja a ne zato, što su ih na to podsticala seksualna strujanja o kojima nisu mogli ni smeli da govore zato što su ih učili da se o tome ne govori.
Ista vrsta strujanja oseća se i u porodičnoj zajednici. Takozvano suparništvo među braćom i sestrama suviše je dobro poznato da bih ga ja opisivao, a učestalost njihove žestoke svađe je u većini kultura, kao i književnostima tih kultura, neka vrsta klišea. Uprkos tome, samo su se nekoliki psiholozi usudili da obelodane očigledno objašnjenje i potvrde da su ti sukobi uglavnom ljubavna osećanja, dobro posoljena užasom i krivicom. To je obrazac koji izaziva razdor među braćom i sestrama i to je problem koji, jednom postavljen, ukazuje na sopstveno rešenje... Da li si ikada čuo za Veksvorta? Nisi? Trebalo bi da pročitaš njegove knjige - mislim da bi on i tebe očarao. Veksvort je ekolog i na svoj način gorostas kao i Felvelt."
"Ekolog? To ima veze sa životom i čovekovom sredinom, zar ne?"
"Ekologija je prisno povezana sa životom i čovekovom sredinom; oni za nju imaju isto značenje i ona ih proučava kao dve sile koje utiču jedna na drugu i koje nadziru jedna drugu. Samo se po sebi razume da je glavni cilj i svrha svakog oblika života opstanak u optimalnim uslovima, ali je izraz 'opstanak u optimalnim uslovima' lišen smisla ako se u obzir ne uzima i sredina u kojoj on treba da se ostvari. A kako se sredina menja, i organizam mora da menja način života, sredstva za život, pa i svoj osnovni model. Ljudska bića su poznata po tome što menjaju svoju sredinu, a mi smo kroz celu istoriju, gotovo uvek i gotovo svuda, prolazili kroz te promene, ne vodeći računa o ekološkim posledicama. I uvek je bila propast, prenaseljenost, nemogućnost da se proizvede hrana za sve i obezbedi krov za sve. A to znači pljačka nezamenjivih prirodnih bogatstava, znači zagađivanje voda. I znači izopačenje i osujećenje psihoseksualnih potreba u emocionalnoj sredini."
"Veksvelt su osnovali njih dvojica - Felvelt i Veksvort, po njima je naša planeta i dobila ime. Koliko je meni poznato, ovo je i jedina kultura sazdana na ekološkoj osnovi. Naši seksualni obrasci proističu iz ekološke osnove i predstavljaju samo delić naše strukture. A ipak nas zbog tog jednog vida našeg života svi ostali izbegavaju i nikad ne pominju."
Čarliju je trebalo mnogo vremena da se s tim idejama upozna a još više vremena da ih proveje i upije. Ali, živeo je okružen lepotom i ispunjenim željama, mladim i starim ljudima koji su bili sposobni da se usredsrede i na umetnost i na učenje i na stvaranje, koji su i jedni drugima i zemlji i vazduhu i vodi davali više nego što su od njih uzimali. Završio je svoj izveštaj samo zato što ga je bio započeo, a jedno vreme nije čak ni znao šta će sa njim da uradi.
Kada je jednoga dana rekao Vorhidinu da želi da ostane na Veksveltu, visoki čovek se nasmešio ali je odmahnuo glavom. "Znam da želiš, Čarli ali da li želiš?"
"Ne razumem šta hoćeš da kažeš." Pogledao je u tamno stablo veksveltovskog jablana; Ting je bila tamo, ličila je na cvet, na orhideju. Rekao je: "Pored toga što želim da budem Veksveltovac, ja sam vam i potreban."
"Mi te volimo, ali ne znam da li si nam potreban", reče Vorhidin prostodušno.
"Ako se vratim", reče Čarli Baks, "i Teratu stavi šapu na moj izveštaj, šta će se dogoditi sa Veksveltom, šta misliš?"
"Kaži mi ti."
"Prvo će Taratu doći da trguje sa vama, a onda će, jedan za drugim, doći i svi ostali svetovi. I vrlo brzo će početi da se tuku među sobom i da se, zajedno, bore protiv vas... Zato vam je potreban neko ko je upućen, ko sve to zna i može da se ponese sa tim od samoga početka. A počeće i bez mog izveštaja; neko će, pre ili kasnije, uraditi ono što sam ja uradio - uočiće pošiljku feldspara, zapaziće poluge čistog metala. Oni će vas uništiti."
"Oni nam se neće ni približiti."
"Grdno se varaš. Svetovi mogu da vas preziru, ali postoji sila jača od prezira - pohlepa."
"Ne u ovom slučaju, Čarli. I želeo bih da ovo što ću ti reći shvatiš, shvatiš svim svojim ćelijama, jer ako ne shvatiš nećeš moći da živiš ovde. Mi smo odbačeni, Čarli. Da si rođen na ovoj planeti, ne bi tome pridavao veliki značaj, ali nisi rođen ovde. Ako se udružiš sa nama, onda to mora biti totalno predavanje. A tako ozbiljnu odluku moći ćeš da doneseš tek kada u potpunosti shvatiš u kojoj ćeš meri biti isključen iz svega što je do sada bio tvoj svet."
"Zašto misliš da još nisam shvatio?"
"Moraćemo da se branimo, kažeš. I kažeš da će nas trgovci sa drugih svetova izrabljivati. A to znači da još nisi razumeo. Poslušaj me, Čarli. Vrati se na Teratu. Učini sve što možeš, pokušaj da uspostaviš trgovinsku vezu sa Veksveltom. Vidi kako reaguju. Na kraju ćeš znati - na kraju ćeš moći da odlučiš."
"Ne plaši te mogućnost da ja budem u pravu, ne plaši te pomisao da će Veksvelt zbog mene biti možda opljačkan i uništen?"
Varhadin odmahnu svojom velikom glavom, osmehnu se i reče: "Ne, ne plaši me, Čarli Bakse, ne plaši nimalo."
I tako se Čarli vratio na Teratu i (posle dugog odlaganja) bio primljen kod Gospodara Arhiva i saznao šta je saznao i izašao napolje i osvrnuo se i video svoj svet a preko njega i sve njemu slične svetove. Polako se uputio ka dobro skrivenom mestu na kome je bio ukotvljen veksveltovski svemirski brod i on mu se otvorio: Ting je bila tu i Tamba i Vorhidin. Čarli reče: "Vodite me kući."
U onih nekoliko poslednjih sekundi pre nego što su izveli Pogonski skok, dok je kroz luku poslednji put u životu gledao blistavo lice Teratua, Čarli reče: "Zašto? Zašto? Kako je moguće da ljudi nešto mrze toliko da će radije umreti u ludilu i u agoniji nego to nešto prihvatiti? Kako je to moguće, Vorhidine?"
"Ne znam", reče Veksveltovac.