Skip to main content

Edvard D. Hoh: ZOOLOŠKI VRT


Edvard D. Hoh: 

ZOOLOŠKI VRT



Deca su uvek bila dobra tokom meseca avgusta, a naročito pred dvadeset treći. Toga dana svake godine veliki srebrni svemirski brod sa Međuplanetnim zoološkim vrtom profesora Hjuga spuštao se u svoju šestočasovnu posetu oblasti Čikaga.
Još pre svitanja obrazovali bi se dugački redovi dece i odraslih, a svako je u ruci stezao dolar čekajući u čudu da vidi koja je neobična stvorenja profesor ove godine doneo.
U prošlosti su ponekad bili počašćeni tronožnim stvorenjima sa Venere, visokim mršavim ljudima sa Marsa ili čak zmijolikim užasima koji su dolazili iz još većih udaljenosti. Ove godine, kada se veliki okrugli brod lagano prizemljio na ogromnom sletnom području nadomak Čikaga, gledali su sa strahopoštovanjem kako se strane broda lagano podižu i otkrivaju poznati prizor kaveza. U njima se nalazio neki divlji soj iz noćne more - male životinje nalik konjima koje su se kretale hitrim, trzajućim pokretima i neprestano brbljale na nekom piskutavom jeziku. Žitelji Zemlje ubrzo stadoše da se zbijaju unaokolo dok je posada profesora Hjuga užurbano skupljala pripremljene dolare; uskoro se pojavio i sam dobri profesor u svom ogrtaču duginih boja i sa cilindrom. "Narode Zemlje", povika on u mikrofon.
Gomila se utiša i on nastavi: "Narode Zemlje, ove godine dobijate pravu poslasticu za samo jedan dolar - malo poznati narod konjo-paukova sa Kaana - koji je stigao do vas preko mnogo miliona milja svemira uz velike troškove. Sakupite se unaokolo, pogledajte ih, proučite ih, poslušajte ih, ispričajte svojim prijateljima o njima. Ali požurite! Moj brod može ovde ostati samo šest časova!"
I gomila ljudi lagano stade da promiče istovremeno užasnuta i zadivljena tim čudnim stvorenjima koja su ličila na konje ali se verala uz zidove kaveza poput paukova. "Ovo zaista vredi jedan dolar", primeti jedan čovek, žurno prolazeći. "Idem kući po ženu."
Tako je to teklo celog dana, dok deset hiljada ljudi nije prošlo pored kaveza smeštenih u jedan kraj broda. A kada je proteklo određenih šest časova, profesor Hjugo još jednom uze mikrofon u ruke. "Sada moramo poći, ali vratićemo se sledeće godine u isti dan. A ako ste uživali u našem zoološkom vrtu ove godine, obavestite o njemu telefonom svoje prijatelje u drugim gradovima. Sutra ćemo se spustiti u Njujork, a sledeće nedelje idemo u London, Pariz, Rim, Hong Kong i Tokio. Zatim krećemo ka drugim svetovima!"
Mahnuo im je u znak pozdrava, a kada se brod podigao sa tla, narodi Zemlje složiše se da je to bio do sada najbolji zoološki vrt...
Oko dva meseca kasnije i posle još tri posećene planete srebrni brod profesora Hjuga konačno se spustio na poznate krzave stene Kaana i čudna stvorenja konjo-paukova žurno su napustila svoje kaveze. Profesor Hjugo se oprostio sa nekoliko prigodnih reči, a oni se zatim užurbano raziđoše u stotinu različitih pravaca, uputivši se u svoje domove među stenjem.
U jednom domu ženka je veselo dočekala svog mužjaka i mladunca. Odbrbljala je dobrodošlicu na čudnom jeziku i požurila da ih zagrli. "Dugo vas nije bilo. Je li bilo lepo?"
Mužjak klimnu. "Naročito je uživao maleni. Posetili smo osam svetova i videli mnoge stvari."
Mališan ustrča uz zid pećine. "Najbolje je bilo na svetu zvanom Zemlja. Tamošnja stvorenja nose odeću preko kože i hodaju na dve noge."
"Ali zar sve to nije opasno?" upita ženka.
"Ne", odvrati njen mužjak. "Postoje šipke koje nas štite od njih. Sve vreme ostajemo u brodu. Sledeći put moraš krenuti sa nama: Zaista vredi dati devetnaest komoka, koliko staje putovanje."
A mališa klimnu. "Bio je to do sada najbolji zoološki vrt..."

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…