Harlan Elison - NEKO SE ŠUNJA U GRADU NA RUBU SVETA

Harlan Elison

NEKO SE ŠUNJA U GRADU NA RUBU SVETA

I prvo bi grad a ne noć, nikada noć. Od belog lima što odbija svetlost, sa zidovima od antiseptičnog metala, ličio je na neizmeran sud za sterilizaciju. Čist i oslobođen prašine, toliko tih da su i damari njegovog srca i vrtlozi njegove svesti izmicali opažaju. Grad je bio povučen u sebe i povremeni koraci odjekivali su kao prigušene note nekog kožom povezanog egzotičnog instrumenta. Zvuci su se razlegali i vraćali onima od kojih su poticali kao što se jeka jodlovanja razleže i vraća preko brda i dolina. A poticali su od smernih stanovnika čiji su životi bili isto tako sređeni, isto tako sanitarni i isto tako metalni kao i grad koji su stvorili zato da bi ih on, držeći ih čvrsto u zagrljaju, štitio od godina. Grad je bio složena arterija a ljudi su bili krv koja je, ledena, tekla kroz arteriju. Oni su jedno s drugim bili geštalt i, zajedno, sačinjavali jedinstvenu celinu. Bio je to grad večnog blistaja i večne ideje, u oblikovanom i uobličenom stanju egzaltacije; najmoderniji od svih modernih tvorevina, zamišljen kao davnoprošlo obitavalište savršenih ljudi. Konačan rezultat svih socioloških planova za izgradnju Utopije. Prostor življenja, tako su ga nekad nazvali, pa su i njegovi stanovnici bili osuđeni da žive u tom Erevonu nakalemljene, poštovanja dostojne, urednosti i čistote.
Nikada noć.
Nikada osenčen.
...neka senka. Neka se mrlja kreće po aluminskoj čistoti. Pokret rita i grumenje lepljive zemlje iz grobova zapečaćenih pre mnogo vekova. Neki oblik.
Dotiče, u prolazu, olovnosivi zid: otisak prašnjavih prstiju. Pognuta senka šunja se kroz antiseptično čiste ulice koje se - dok ona prolazi - pretvaraju u mračne sokake iz drugog vremena.
Iako nejasno, znao je šta se dogodilo. Nije znao ništa određeno, nije znao pojedinosti; ali, bio je jak i bio je kadar da pobegne od tankih, krhkih zidova svoje svesti koji su se rušili. Ta blistava građevina nije imala ni jedno jedino mesto u koje bi se povukao, u kome bi razmišljao, ali on je imao vremena, morao je da ga ima. Ne videvši nikoga, usporio je korak. Na neki čudan, neobjašnjiv način osećao se... bezbednim? Da, bezbednim. Prvi put posle mnogo, mnogo vremena.
Pre nekoliko minuta stajao je u tesnom prolazu Milers Kort broj 13. Bilo je 6.15 sati ujutru. London bejaše tih kada se zaustavio u prolazu Kartijevih jazbina za izdavanje, u tome smrdljivom hodniku koji je vonjao na mokraću i u koji su kurve Spajtlfildsa Spitalfelds (Spajtlfilds): sirotinjska četvrt Londona; prim. prev. dovodile svoje mušterije. Pre nekoliko minuta je, sa fetusom u rastvoru formaldehida koji je, čvrsto začepljen u staklenoj boci, ležao u njegovoj Gledstonovoj torbi, Gledstonova torba: laka putna torba sa dve pregrade iste veličine, nazvana tako po britanskom državniku iz devetnaestog veka V. E. Gledstonu (W. E. Gladstone); prim. prev. zastao da upije u sebe gustu maglu pre nego što se zaobilaznim putem vrati u Tajnbi Hol. Dešavalo se to pre nekoliko minuta. A onda se, odjednom, obreo na drugom mestu i više nije bilo 6.15 sati jednog hladnog novembarskog jutra l888. godine.
Podigao je pogled kada ga je na tom drugom mestu preplavila svetlost. U Spajtlfildsu je vladao čađavi mrak a onda ga je, odjednom, mada nije bio svestan toga da se premestio ili bio premešten, preplavila svetlost. A kada je podigao pogled, nalazio se na tom drugom mestu. Sada je, samo nekoliko minuta posle promene mesta, ponovo zastao, naslonio se na blistavi gradski zid i setio se svetlosti. Iz hiljadu ogledala. Iz zidova, iz tavanice. U spavaćoj sobi jedne devojke. Divne devojke. Ni nalik na Crnu Meri Keli ili na Tamnu Eni Čepmen ili na Kejt Edouvs ili na bilo koju drugu patetičnu kurvu koju je morao da vreba.
Divna devojka. Plava, zdrava - sve dok nije rastvorila haljinu, sve dok se nije pretvorila u drolju, istu onakvu kakve su bile i one kojima je morao da služi obavljajući svoj posao u Vajtčapelu. Whitechapel (Vajtčapl): sirotinjska četvrt u istočnom Londonu; prim. prev.
Sibarićanka, razvratnica, žena za uživanje, jedna Džulijeta, predstavila se pre nego što je on upotrebio nož sa velikim sečivom. Našao je nož ispod jastuka, na krevetu u koji ga je povela - kako je bio posramljen, neotporan i koliko zbunjen dok je, stežući svoju crnu torbu drhtao kao dete; on, koji se kroz londonsku noć kretao poput mačke; on, koji je išao kuda je hteo; on, koji je, neometan, povereni zadatak obavio osam puta, on je srljao u greh predvođen još jednom običnom uličarkom koja ga je bestidno zavodila dok je pokušavao da shvati šta mu se dogodilo i gde se nalazi kako je sve to bilo sramno - onda je potegao nož.
Zbilo se pre nekoliko minuta, ali je on nju za to kratko vreme vrlo brižljivo i uspešno obradio.
Nož je bio prilično neobičan. Činilo se da je sečivo sazdano od dva veoma tanka metalna lista između kojih je nešto pulsiralo, iskrilo, svetlucalo. Neka vrsta varnica kakve bi, na primer, proizveo van de Grafov generator. Čista besmislica. Ta stvar nije imala žice, nije imala ni provodnike, ničeg što bi moglo da izazove najprostije električno pražnjenje. Nož je gurnuo u Gledstonovu torbu gde je ležao i sada, pored skalpela, kalema žice od životinjskih creva, fiola u kožnim futrolama i fetusa u boci. Fetusa Meri Džejn Keli.
Posao je obavio spretno i brzo; rasporio je devojku gotovo na isti način kao i Kejt Edouvs: grkljan presečen od uha-do-uha, trup rasporen od grudi do vagine, utroba izvučena i prebačena preko desnog ramena, a jedno parče creva izdvojeno i smešteno između leve ruke i tela. Jetra probušena vrhom noža, uz vertikalni rez preko levog režnja. (Bio je iznenađen činjenicom da na jetri nema znakova ciroze koja tako snažno buja u spajtlfildskim uličarkama što se nalivaju bez prestanka u jadnom pokušaju da se oslobode bremena dosadnog življenja i sumornog života kroz koji se naprosto vuku, groteskno. Ova drolja, uistinu, nimalo nije ličila na ostale, premda je, uvodeći ga u seksualnu igru bila bestidnija od svih njih. I taj nož ispod jastuka na njenom krevetu... Pošto je presekao vena cavca, usredsredio se na lice.
Pomislio je da i ovoga puta odseče levi bubreg, onako kako je to učinio sa bubregom Kejt Edouvs. Osmehnuo se sam sebi zamišjajući izraz koji se morao pojaviti na licu gospodina Džordža Laska, predsednika vajtčapelskog dobrovoljnog Odbora građana za čuvanje javnog poretka, u trenutku kada je primio poštansku pošiljku, kartonsku kutiju u kojoj se nalazio bubreg gospodice Edouvs a i pismo poročno puno pravopisnih grešaka:

Iz pakla, dragi gosin Lask, vam šaljem bupca što sam ga izvuko iz jedne ženske, sačuvao Ga za vas, a parče ispeko i pojo - prijalo mi. Mogu da doturim krvavu čakiju kojom sam ga izvuko ako malko popričeknete.
Vatajte me gde možete, gosin Lask.

To je pismo hteo da potpiše 'Iskreno vaš, Džek Trbosek' ili Brzonogi Džek ili, možda, Krvava Kecelja, već kako mu je šta padalo na pamet, ali ga je u tome sprečilo osećanje za stil. Svako preterivanje moglo je da osujeti njegove namere. Možda je već bio preterao i onda kada je gospodinu Lasku saopštio da je bubreg pojeo. Gnusno, odista! Uistinu, samo ga je omirisao...
Ova plavokosa devojka, ova Džulijeta sa nožem ispod jastuka, ona je bila deveta. Još se jače osloni o glatki čelični zid bez pukotine, bez brazgotine, i protrlja oči. Kad će već jednom prestati s tim? Kada će oni shvatiti, kada će primiti njegovu poruku koju, savršeno jasnu i krvlju pisanu, ne mogu da razumeju samo zato što su zaslepljeni sopstvenom pohotom? Zar će morati da desetkuje čitave čete spajtlfildskih drolja da bi im otvorio oči? Zar će morati da gazi u onoj krvi do kolena da bi razumeli šta im govori i najzad pristupili reformama?
Ali kada je krvave ruke sklonio sa očiju, shvatio je ono što je morao naslućivati sve vreme: on nije više u Vajtčapelu. Ovo nije Milers Kort a nije ni Spajtlfilds. Ovo možda čak nije ni London. Ali, kako je to moguće?
Da ga nije uzeo Bog?
Da nije umro u nekom besvesnom trenutku između anatomskog časa Meri Džejn Keli (ta besramnica ga je još i poljubila!) i vađenja utrobe ove Džulijete u njenoj spavaćoj sobi? Da ga Bog nije konačno uzeo sebi i tako ga nagradio za valjano obavljen posao?
Prečasni gospodin Barnet bi stvarno bio srećan kada bi ovo znao. Ali, trebalo bi onda da zna i sve ostalo. A Krvava Kecelja ništa neće reći. Neka do reforme dođe onako, kako bi to želeli Prečasni i njegova žena, neka ih, neka misle da su reforme prouzrokovali njihovi pamfleti a ne Džekovi skalpeli!
Ali, da li će njegov posao biti završen ako je već mrtav? Osmehnuo se sam sebi. Ako ga je uzeo Bog, onda to mora da znači da je posao završen. Sa velikim uspehom. Samo, ako to jeste tako, ko je onda ova Džulijeta koja leži vlažna i sve hladnija u spavaćoj sobi sa hiljadu ogledala. I u tom trenutku oseti strah.
Šta ako je čak i Bog pogrešno shvatio ono što je činio?
Kao što ga je pogrešno shvatio onaj dobri svet u Londonu kraljice Viktorije. Kao što ga je pogrešno shvatio ser Čarls Voren. Šta ako je i Bog površan, ako ni on ne zna pravi razlog? Ne! Smešno. Ako iko može da razume, onda je to dobri Bog, jer On mu je poslao poruku i On mu naložio da sredi stvari.
Bog ga je voleo kao što je on voleo Boga, i Bog sve zna.
Ali, osetio je strah, u tom trenutku.
Ko je bila devojka koju je rasporio?
"Moja unuka, Džulijeta", reče glas pored njega. Njegova glava je odbijala da se pokrene, da se samo malo okrene i vidi ko je te reči izgovorio. Gledstonova torba bila je pored njega, na glatkoj površini ulice koja je odbijala svetlost. Uhvatiće ga pre nego što izvadi nož. Džek je, na kraju, ipak dolijao. Počeo je da se trese, nekontrolisano.
"Ne boj se", reče glas. Bio je topao, ohrabrujući. Glas starijeg čoveka. Džek se tresao kao u groznici, ali se okrenuo i pogledao. Pored njega je stajao ljubazan starac sa blagim osmehom. I progovorio opet, ne pomerajući usne: "Niko te neće povrediti. Kako si?"
Čovek iz 1888. godine pade na kolena. "Oprosti mi, mili moj Bože, nisam znao." Starčev osmeh obasja čoveka na kolenima kao što sunčevi zraci od dvanaest do jedan u podne obasjavaju vajtčapelske budžake, otkrivajući i osvetljavajući sive opeke čađavih zidova. Obasja ga i rasvetli.
"Ja nisam Bog. Ideja je sjajna, ali šta vredi kad ja nisam Bog. A ti bi baš voleo da se upoznaš sa Bogom. E, pa, naći ćemo nekog umetnika koji će ga izliti. Zar ti je toliko stalo da toga? Ne, vidim da nije. Kako je čudna ta tvoja svest! Ne veruješ, ali i ne sumnjaš. Kako ti polazi za rukom da obe ideje nosiš u sebi istovremeno?... Hoćeš da ja ispravim neke od obrazaca u tvom mozgu? Nećeš! Bojiš se, vidim. Pa, ostavimo to za drugi put."
On zgrabi čoveka; koji je klečao i podiže ga.
"Sav si krvav. Moram da te očistim. Tu je u blizini jedan ablutatorijum. Uzgred... oduševio si me načinom na koji si obrađivao Džulijetu. Prvi si, možda znaš. Ali kako bi ti to mogao da znaš! U svakom slučaju, ti si je prvi sredio onako kako je ona sređivala druge. Ludo bi se zabavljao da si mogao da vidiš šta je radila sa Kasparom Hauzerom. Pošto mu je zgnječila deo mozga, vratila ga je u svet, dozvolila da odživi deo života, a onda je - ta mala vragolanka! - naterala mene da ga ponovo dovedem ovamo i ovde upotrebila nož. Onaj isti nož koji si, mislim, ti uzeo. I na kraju ga vratila u njegovo vreme. Čudesna tajna, zabeležena na svim tejpovima posvećenim nerasvetljenim fenomenima. Ali, moja unuka je bila prilično nemarna. U svoje zabave unosila je nnogo žara, ali malo eclat. Sem u slučaju sudije Krejtera; tu je bila... nenadmašna..." Prekide priču i nasmeši se: "Star sam čovek i kad počnem da trabunjam ne umem da stanem! A ti bi da se opereš i razgledaš okolinu, znam. Pričaćemo posle toga."
"Hteo sam samo da ti kažem koliko si me zadovoljio svojim umećem. Sjajno si se otarasio te male vragolanke, iako će mi ona nedostajati na izvestan način. Mnogo me je dobro tucala."
Starac podiže Gledstonovu torbu i, držeći čoveka uprskanog krvlju za ruku, krete niz čistu svetlucavu ulicu. "Ti si hteo da ona bude ubijena?" upita zaprepašćeno čovek iz l888. godine.
Starac klimnu glavom, ali ni ovoga puta ne pomeri usne. "Naravno. Zašto bih joj, da to nisam hteo, doveo Džeka Trboseka?"
O, mili moj Bože, pomisli on, pa ja sam u Paklu! Zaveden pod imenom Džek.
"Ne, momče, ne, ne, ne! Nisi ti u Paklu. Ti si u budućnosti. Za tebe je ovo budućnost, a za mene svet sadašnjeg trenutka. Došao si iz l888. godine, a sad je...", starac promrmlja nešto sebi u bradu, kao da kompjuterski jabuke preračunava u dolare, pa nastavi, "...3097. godina. Ovo je divan svet, ispunjen srećnim vremenima, i mi se baš radujemo što si nam došao. Hajdemo, krajnje je vreme da se opereš."
U ablutatorijumu, deda pokojne Džulijete promeni glavu.
"Prezirem je, zaista", obavesti on čoveka iz l888. godine, pipkajući svoje obraze i rastežući mlitavu kožu kao gumu. "Ali, eto, Džulijeta je uporno zahtevala da je menjam. A ja sam joj opet ugađao ne bih li je privoleo da legne. Međutim, te igračke iz prošlosti i činjenica da sam, kad god bih poželeo da me tuca, morao da menjam glavu, bile su za mene naporne, vrlo, vrlo naporne."
On uđe u jednu od mnogih istovetno oblikovanih kabina u zidu. Rolo vrata se spustiše i začu se tihi, gotovo hitinski zvuk. Rolo vrata se podigoše i iz njih izađe deda pokojne Džulijete, bar šest godina mlađi od čoveka iz l888. godine; bio je potpuno go i imao novu glavu: "Telo je u odličnom stanju, zamenio sam ga prošle godine", reče zagledajući genitalije i mladež na desnom ramenu. Čovek iz l888. godine odvrati pogled. Ovo je bio Pakao i Bog ga je mrzeo.
"Nemoj tek tako da stojiš tu, Džek", reče Džulijetin deda i nasmeši se. "Uskoči u neku od ovih kabina i speri grehe sa sebe."
"Ja se ne zovem Džek", reče čovek iz l888. godine jedva čujno, kao da su ga bičevali.
"U redu, u redu ... hajde na pranje."
Džek priđe jednoj kabini svetlozelene boje a ona, čim on stade pred nju, dobi boju sleza. "Da li će me ona..."
"Ona će te samo očistiti, čega se bojiš?"
"Neću da se promenim."
Džulijetin deda se ovoga puta nije nasmejao.
"Grešiš", reče zagonetno. Odsečno zamahne rukom i čovek iz l888. godine uđe u kabinu, koja se brzo okrete u niši i uz veseo zvuk siđe i nestade u podu. A kada se popela, okrenula i otvorila, iz nje je, posrćući, izašao duboko zbunjen Džek. Dugački zalisci bili su podrezani, strnjika od brade obrijana, kosa svetlija za tri nijanse, a nekadašnji razdeljak na sredini prebačen na levu stranu. Imao je na sebi isti dugački, tamni kaput postavljen astraganom, crno odelo sa belim okovratnikom i crnom leptir mašnom (u koju je bila zabodena igla u obliku potkovice), ali, sada je ta odeća izgledala nova i bila, naravno, savršeno čista, sintetička, da bi što više ličila na onu nekadašnju.
"Tako", reče Džulijetin deda. "Zar se ne osećaš mnogo bolje? Valjano čišćenje umiruje i čoveka i njegovu savest." On uđe u drugu kabinu i u deliću sekunde izvadi iz nje meki papirnati džemper koji mu je stajao kao saliven. Pođe prema vratima.
"Kuda ćemo?" upita čovek iz l888. godine mnogo mlađeg starca. "Hteo bih da te upoznam sa nekim", odgovori Džulijetin deda i Džek uoči da ovoga puta pokreće usne. Odustade od daljih pitanja. Starac sigurno zna šta radi i kuda ga vodi.
"Odvešću te tamo ako obećaš da se nećeš glasno diviti našem gradu. Grad jeste lep, ali ja živim u njemu i mislim da je turizam, iskreno rečeno, strašno dosadan." Džek nije odgovorio, a deda je to shvatio kao prihvatanje postavljenog uslova.
Hodali su, a Džeka je počela da guši težina grada. Taj grad je bio tako prostran, tako masivan, tako užasno čist. Ostvarivao se, dakle, njegov san o tome kako bi Vajtčapl trebalo da izgleda. Raspitivao se o ćumezima, o sirotinjskim prenoćištima, a deda je odmahivao glavom. "Sve je to odavno nestalo."
Ipak se dogodilo. Reforme za koje je u zalog dao svoju besmrtnu dušu ipak su sprovedene. Mašući Gledstonovom torbom, koračao je veseo i zadovoljan. Ubrzo je, međutim, opet usporio korak: na ulicama nije bilo žive duše.
Postojale su samo blistave, čiste zgrade i ulice koje su vodile u nekom besciljnom pravcu i koje su se završavale potpuno neočekivano, kao da su graditelji još na početku bili zaključili da je besmisleno mučiti se i put praviti od početka do kraja kada su ljudi kadri da iščeznu na jednom i da se ponovo pojave na nekom drugom mestu.
Tle je bilo metalno, nebo je bilo metalno, metalne su bile i zgrade koje su se dizale sa svih strana - bezoblično istraživanje prostora putem neosetljivog metala. Čovek iz l888. godine osećao se strahovito usamljen, kao da ga je svako delo koje je počinio otuđivalo od ljudi kojima je pokušavao da pomogne.
Kada je došao u Tojnbi Hol i kada mu je prečasni Barnet otvorio oči i otkrio mu sve užase spajtlfildskih ćumeza, zakleo se da će mu pomoći na bilo koji način. A posle nekoliko meseci provedenih u vajtčapelskim jazbinama poroka, shvatio je šta treba da radi, i to mu je izgledalo isto toliko jednostavno kao i vera u Gospoda. Od kakve su koristi bile te kurve? Ta stvorenja su koristila isto toliko, koliko i klice bolesti koja ih je razarala. I tako je, kao Džek, krenuo da izvrši volju Božju i istrebi šljam koji je živeo u londonskom Ist Endu. Saznanje da i lord Voren, komesar prestoničke policije, i njegova Kraljica i svi ostali misle da je Džek Trbosek neki izludeli doktor ili krvožedni kasapin-koljač ili zver u ljudskom obličju, nije ga mnogo ojadilo. Znao je da će ostati nepoznat i bezimen do kraja i duboko verovao u to da će njegova dobročinstva imati čudesne posledice.
Uništiće najgnusniju gradsku četvrt i otvoriće viktorijanske oči. Ali, to vreme je prošlo i on se sada nalazi ovde, u jednom svetu u kome jazbine poroka više ne postoje, u sterilno čistoj Utopiji, otelovljenju snova prečasnog gospodina Barneta. A ipak, to nije bila... prava Utopija.
Deda sa svojom mladom glavom.
Tišina u praznim ulicama.
Devojka Džulijeta i njen neobični hobi.
Ravnodušnost prema njenoj smrti.
Dedino očekivanje da je on, Džek, ubije. I sada njegova ljubaznost.
Kuda su to krenuli?
(Oko njih, Grad. Dedu ništa nije interesovalo, a Džek je pomno gledao i nije shvatao. U tom gradu videli su: (Hiljadu trista snopova svetlosti, od kojih je svaki bio širok jednu stopu i debeo sedam molekula, izbijalo je iz gotovo nevidljivih proreza metalnih ulica; širili se u obliku lepeze i prali gradske fasade; pretvarali sve boje u bledaplavu i prali gradske fasade; prelazili preko otvorenih površina i savijali ih pod pravim uglom kao origami figure od hartije i opet boju menjali u blago-zlatnu; prodirali su u zgrade, šireći se i skupljajući se u snažnim talasima, prali unutrašnje površine a onda se hitro povlačili na trotoare; ceo proces trajao je dvanaest sekundi.)
(Noć, koja je pala na Gradsku četvrt od šesnaest blokova. Spustila se u obliku stuba oštrih ivica i zaustavila se na uličnim uglovima. Iz mraka su doprli daleki zvuci zrikavaca, barskih žaba, noćnih ptica, šum povetarca u krošnjama drveća i prigušena muzika nepoznatih instrumenata.)
(Ploče zamznute svetlosti, koje su se pojavile iznad njihovih glava i ostale da lebde u vazduhu. Neko treperavo nematerijalno svojstvo navali na najviše ravni visoke građevine tačno ispred svetlosnih ploča. I dok su se one polako spuštale nadole kroz vazduh, građevina se zamagli, pretvori u čestice svetlosti i zalebde nagore. U trenutku kada su ploče dotakle pločnik, zgrada je već bila dematerijalizovana. Ploče promeniše boju, postadoše tamnonarandžaste i ponovo krenuše nagore. U tom momentu, na mestu iščezle građevine poče da se oblikuje neka nova zgrada koja je, kako se bar činilo, privlačila iz vazduha svetlosne čestice i sastavljala ih u povezanu celinu iz koje je, čim bi se ploče zaustavile u pokretu nagore, izrastala nova zgrada. Tada svetlosne ploče zatreperiše i ugasiše se.)
(Nekoliko sekundi čulo se zujanje bumbara a onda je i ono utihnulo.)
(Gomilu ljudi u gumenim odelima, koji su žurno izašli iz sive, pulsirajuće rupe u vazduhu; potapkali su pločnik pod nogama i brzo skrenuli za prvi ugao odakle se čulo kašljanje. A onda je ponovo zavladala tišina.)
(Jednu kap vode nalik na živo srebro koja je, laka kao pero, pala na pločnik, odbila se o njega, poskočila, malo se odigla i, pretvorivši se u grimiznu crvenu mrlju, isparila u obliku kitovog zuba koji je, nepokretan, ostao da leži na pločniku.)
(Dva bloka zgrada, koja su se srušila na pločnik; metalna površina ostala je glatka, neoštećena, a na njoj se uzdizalo metalno drvo sa vitkim, srebrnim stablima, lisnatom krošnjom satkanom od zlatnih vlakana koja je blistala, u savršeno oblikovanom krugu. Nije se čuo nikakav zvuk.)
(Deda pokojne Džulijete i čovek iz l888. godine nastaviše svoju šetnju.)
"Kuda idemo?"
"Zove se van Klef. Ovde se retko pešači, retko korača, ni šetnja nije više ono što je nekad bila. Sada pešačim samo zbog tebe. Uživaš, a?"
"Pa... neobično je."
"Ne podseća na Spajtlfilds, a? A meni se, vidiš, više dopada Spajtlfilds, onakav kakav je bio u svoje vreme. Stvar je u tome što ja imam Putilicu, jedinu Putilicu koja je ikada napravljena. Sklopio ju je Džulijetin otac, moj sin. Da bih prigrabio Putilicu, morao sam da ubijem sina. Ponašao se strašno nerazumno, stvarno nerazumno, kada je ona bila u pitanju. Bila je za njega obična, uzgredna stvar. Kao poslednji kotlokrpa na svetu, mogao je sebi da napravi novu Putilicu a meni podari staru. Ama, mislim da je uistinu bio ćaknut. Onda sam se setio tebe i doveo te ovamo da mi izreckaš unuku, jer bi se ona sada već motala oko mene. Dosađivala se, ludo se dosađivala, pa to ti je..."
Pred njihovim očima se, u vazduhu, pojavi gardenija i pretvori u lice žene sa dugačkom sedom kosom. "Ne možemo više da čekamo, Hernone!" Žena je bila zlovoljna.
Džulijetin deda preblede kao krpa. "Ološu prokleti, kučko! Šta sam ti rekao - korakom! Ali ti ne znaš šta je korak, znaš samo za skok, a? Skačeš, skačeš, večito skačeš! E, pa, ostaćemo bez fedela. Fedeli, prokleta bila! Sve sam podesio na korak. radio na tome, a ti!..."
Podiže ruku i lice mu istog časa obavi mahovina. Ženina glava nestade da bi se odmah potom, samo malo dalje, ponovo pojavila gardenija. Mahovina se nabra a Hernon, Džulijetin deda, polako spusti ruku, kao da ga je zamorila ženina glupost. Pored gardenije pojaviše se ruža, lokvanj, zumbul, dva floksa, Rod travastih ili zeljastih biljaka Severne Amerike; prim. prev. divlja žuta trava i čičak. Ali kada su se svi cvetovi pretvorili u ljudska lica, Džek, sav prepadnut, uzmače.
Lica se okretoše onome koje je bilo čičak. "Varalice! Bedniče! Kopile prokleto!" vrištala su na usko bledo lice koje je bilo čičak. Žena-gardenija iskolači oči; sa dubokim, purpurno-crvenim senkama oko očnih duplji ličila je na pobesnelu životinju u kavezu. "Govno!" vrisnu na čoveka-čička. "Lepo smo se dogovorili i svi se složili, ali si ti pošto-poto morao da oblikuješ čičak, nikogoviću! Pokazaću ti ja..."
Pa se obrati ostalima: "Sad! Do đavola sa čekanjem! Jebi korak! Sad!"
"Ne,prokleta bila!" ciknu Hernon. "Trebalo je da idemo korakooom." Ali, suviše kasno. Pošto je obavio čoveka-čička, vazduh se zgusnu kao mulj na dnu reke i postade crn čim se ukazala spirala u kojoj je bilo, sad užasnuto, lice čoveka-čička i koja je, obrćući se u kovitlacu prema spoljnoj strani, eksplodirala, povlačeći sobom Džeka i Hernona i sve ljude-cvetove i Grad i odjednom bi noć u Spajtlfildsu i čovek iz l888. godine se nađe u l888. godini, sa Gledstonovom torbom u ruci a u susret mu je išla žena obavijena londonskom maglom.
(U Džekovom mozgu bilo je osam dodatnih kvržica.)
Žena je imala četrdesetak godina, bila je umorna i ne preterano čista. Imala je na sebi tamnu haljinu od grube tkanine koja joj je dopirala do čizmica. Bela kecelja, privezana preko suknje, bila je umrljana i izgužvana. Haljina sa tričetvrt 'puf' rukavima zakopčavala se sve do grla. Imala je maramu vezanu oko vrata i na glavi šešir nalik na raširena ptičja krila za čiju je traku bio prikačen patetičan cvetić nepoznatog porekla. Velika, perlama ukrašena torbica visila je o gajtanu obavijenom oko ručnog zgloba.
On je stajao duboko skriven u senci, a ona je usporila karak čim ga je ugledala. Ne ugledala - osetila.
Džek izađe iz senke i lako se pokloni, iz pasa: "Lepo vam veče ja želim, gospođice. Jeste l' za kriglu piva?"
Njeno lice - opušteno, potonulo u onu vrstu jada koja je poznata samo ženama što u sebe primaju nebrojena, od-krvi-nabrekla koplja muškog tela - naglo se zategne. "Juft, gospod'ne, a mene žacnu, on je, pomislih! Stari Džek, Krvava Kecelja. Iju, Gospodamu, kako me prepadoste!" Pokušala je da se nasmeši. Bio je to grč a ne osmeh. Obrazi su joj bili posuti svetlim pegama bolesti i prekomernog džina, a glas promukao, skrhan, jedva upotrebljiv.
"Kad ono jedan pravozastupnik bez društva", umiri je Džek. "Sav srećan što lepoj dami može da ponudi kriglu jakog crnog piva za malo druženja."
Ona mu priđe i uhvati ga pod ruku. "Emili Metjuz, gospodne i rado će poći s vama. Noć je strašno hladna i sa Prevejanim Džekom unaokolo nimalo bezbedna za pristojnu ženu ko što sam ja."
Krenuli su polako niz ulicu i prošli pored sirotinjskih prenoćišta u koja će uličarka kasnije navratiti ukoliko joj pođe za rukom da iskamči nekoliko bakarnih novčića od ovog urednog, dobro odevenog neznanca sa tamnim očima.
Čim su skrenuli u Trgovačku ulicu, on je grubo povuče u smrdljivi sokak koji se graničio sa ulicom Flower & Dean. Žena uđe u sokak i, misleći da će joj on zavući ruku pod suknju, nasloni se na zid, raširi noge i podiže suknju. Džek, međutim, uhvati maramu za oba kraja i čvrsto je, čvrsto zategne presekavši joj dah. Njoj se naduše obrazi i on pri ćudljivoj svetlosti ulične plinske svetiljke vide u magnovenju kako njene oči boje lešnika dobijaju mrku boju suvog lišća. Na licu joj se odražavao užas, ali i duboka tuga; zbog toga što joj je izmaklo pivo, što te noći neće otići na spavanje, što je uobičajno baksuzna Emili Metjuz i noćas bila te hude sreće da naleti na jedinog čoveka koji će zloupotrebiti njenu ljubaznost. Bila je to bezgranična tuga zbog neminovne sudbine.

Iz noći ti dolazim, Emili. Iz noći koja mi je darovala sve trenutke naših života do ovoga časa. Od sada će se ljudi pitati šta se u ovom času dogodilo. Bez reči će žudeti za tim da se vrate, da dođu u moj trenutak sa tobom i vide moje lice i otkriju moje ime i neće me možda ni zaustaviti, jer ako to učine, ja više neću biti onaj koji jesam nego samo onaj koji je pokušao a nije uspeo. Ah! Za tebe i mene ovo postaje istorija koja će ljude neodoljivo privlačiti; ali oni nikada istinski neće razumeti zašto smo i ti i ja umrli na tako strašan način.

Ženi pade koprena na oči i dok se ona krkljajućim, preklinjućim drhtajima borila za dah, njegova slobodna ruka zavuče se u džep zimskog kaputa. Još dok su šetali, znao je da će mu biti potreban i na vreme ga je izvadio iz crne Gledstonove torbe. Ruka uđe u džep i izađe sa skalpelom.
"Emili...", reče blago.
I zaseče je.
Spretno je vrhom skalpela zasekao meku kožu iza i ispod levog uveta. Sternocleidomastoideus. Pritisnuo je nežnu rskavicu, još čvršće stegao instrument i još spretnije ga povukao nadole preko grla, sledeći liniju jake čeljusti. Glandula submandibularis. Krv mu šiknu preko ruku u gustom mlazu a onda štrcne pored njega i zapljusne susedni zid sokaka. Izli se na rukave i natopi bele manžetne. Žena zakrklja jedva čujno i mlitavo mu se sruči u naručje; njegovi su prsti i dalje čvrsto stezali maramu oko njenog vrata, pa su na zasečenom mesu ostajale crne brazde. On produži rez nagore, uz liniju čeljusti i skalpelom uđe u školjku. Povuče ženu na prljavi pločnik i ispravi je kad se ona skljoka. Raseče joj odeću i goli trbuh izloži bledoj, treperavoj svetlosti ulične plinske svetiljke. Njen trbuh je bio strašno naduven. On se vrati udubljenju u guši. Glandula thyreoeidea. Sigurnom rukom povlačio je crnu liniju krvi sve niže i niže do dojki, pa između njih. Sternum. I duboko urezao krst u otvor pupka iz kojeg je istekla neka žućkasta tečnost. Plica umbilicalis medialis. Pređe skalpelom uzduž i popreko okruglog stomaka, zavuče ga još dublje, izvuče, i napravi sledeći vešt rez. Mesenterium dorsale commune. Rez naniže, u znojavu okruglinu polnih organa. Vesica urinaria. I, na kraju - vagina.
Prljava rupa.
Odvratno-smrdljiva crvena pahotljiva jama, vlažna rupa svih drolja.
U njegovoj glavi, kurve. I u njegovoj glavi oči koje gledaju. I u njegovoj glavi svesti koje se sukobljavaju. I u njegovoj glavi nadraženost koju izazivaju

gardenija
lokvanj
ruža
zumbul
dva floksa
divlja žuta trava

i jedan tamni cvet sa peteljkama od opsidijana, sa prašnikom od oniksa, sa tučkovima od antracita i sa svešću Hernona koji je bio deda pokojne Džulijete.
Oni su gledali ceo taj stravični ludački čas iz anatomije. Gledali kako zarezuje očne kapke. Gledali kako vadi srce. Gledali kako iseca i vadi jajnike. Gledali kako gnječi 'džinasti' bubreg sve dok se nije raspukao. Gledali kako, parče po parče, seče dojke i svako to bezoblično parče krvavog mesa smešta u još-zureće, širom otvoreno, iz-očne-duplje-izvadeno oko. Oni su gledali.
Gledali i pili iz vira njegove duboko poremećene svesti. Žedno su sisali vlažno drhtavo srce njegovog id-a. I uživali.
Oh bože, kako je Ukusno vidi ovo Liči na koru za Pizze ili vidi Ono Liči na lumaconi o bože JAJAJAJA se pitam kako bi prijalo kad bi Ga probali!
Kako je gladak čelik!
On ih mrzi, sve zajedno i svaku ponaosob, a to je povezano sa jednom devojkom, nekom veneričnom bolešću, strahom od Boga, Hrista, od prečasnog gospodina Barneta, on želi, želi da... jebe ženu prečasnog Barneta!
Društvenu reformu mogu da prouzrokuju samo brižljivo isplanirani napori nekolicine požrtvovanih. Društvena reforma je cilj koji opravdava sredstvo, svako sredstvo, pa i desetkovanje one većine što sačinjava više od pedeset posto ljudi kojima će reforma biti od koristi. Najbolji društveni reformatori su uvek i najsmeliji. On veruje u to! Divno!
Vi ste čopor vampira, vi ste đubrad, vi ste šljam...
On nas oseća!
Proklet da je! Proklet da si i ti, Hernone, zašao si suviše duboko, on zna da smo mi ovde, a to je ogavno, a to više nema smisla! Ja se povlačim!
"Vratite se, prekinućete oblikovanje..."

...a oni uroniše u spiralu koja se u spiralnom letu vrati u samu sebe i tama noći iz l888. godine se povuče. Spirala se smanjivala sve više i više i na svojoj najinfinitezimalnijoj tački zatvorila pred ugljenisanim crnim licem čoveka-čička. On je bio mrtav. Izgorele duplje bez očiju i pustoš, na mestu gde je živela inteligencija pružali su stravičan prizor pokolja. Oni su čoveka-čička iskoristili kao žižu.
Čovek iz l888. godine je istog časa došao k sebi. Sećao se sa gotovo fotografskom tačnošću onoga što je maločas doživeo. To nije bila ni vizija ni opsena, to nije bio ni san a ni proizvod njegove svesti. To se dogodilo. Oni su ga vratili, izbrisali mu iz svesti prenos u budućnost, Džulijetu, sve što se dešavalo posle onog trenutka kada je zastao pred zgradom Milers Kort broj l3. I nagnali ga da obavi posao samo zato, da bi uživali u tom prizoru. Oni su iz njega iscedili sve emocije i sve nesvesne misli, hraneći se i napajajući njegovim najintimnijim osećanjima, i onima kojih ni sam, sve do ovoga trenutka, nije bio svestan. I dok je njegova svest tonula i vodila ga iz jednog otkrića u drugo, on oseti da mu je zlo, da mu je sve gore. Svest je, sledeći jednu ideju, pokušavala da ga povuče natrag, da ga zagnjuri u mrak, odbijala da ga suoči sa njim. Ali brane su popustile, pojavili su se novi obrasci koje je on mogao da pročita i zapamti. Smrdljiva vlažna rupa, drolje, one moraju da crknu. Ne, on nikada na taj način nije razmišljao o ženama, ni o jednoj ženi, ma kako prosta i bedna ona bila. Bio je džentlmen i žene su se morale poštovati. Ona ga je zarazila sifilisom. Setio se. Setio se stida i beskonačnog straha koji su ga mučili sve dok nije otišao kad svog oca-lekara i priznao mu istinu. Setio se njegovog pogleda i izraza lica. Svega se sećao. I kako ga je otac lečio, a lečio ga je kao da ima kugu - i kako njihovi odnosi nikada više nisu bili onakvi kao pre toga. Hteo je da, postane sveštenik. Društvena reforma hahahaha. Čista obmana. Bio je pajac, običan klovn... i gore od toga. Klao je zbog nečega u šta ni sam nije verovao. Oni su mu ostavili širom otvorenu svest, misli su zapinjale... pa se otele, sledeći sve brže i brže misao o EKSPLOZIJI! U NJEGOVOJ SVESTI!
On pade na glatki metalni pločnik, ali ga ne dotače. Nešto je zaustavilo pad i zato ostade da visi, napola presavijen, kao lakrdijaš, kao lutak koga više niko ne povlači odozgo. Oseti dah nečega nevidljivog i osvesti se pre nego što je svest i izgubio. Svest je morala da se suoči sa tim!
On želi da jebe ženu prečasnog gospodina Barneta.
Henrijetu, koja kraljici Viktoriji podnosi bogobojažljivu peticiju: "Gospo! Mi, žene Istočnog Londona, užasavamo se strašnih grehova koji su u poslednje vreme počinjeni u našoj sredini..." i koja traži da se uhvati on, Džek, a da u njega čak nije ni posumnjala iako sa njom i Prečasnim živi baš tu, u Tojnbi Holu. Misao je ležala gola, izložena, kao što je golo i izloženo bilo njeno telo u tajnim snovima kojih se, posle buđenja, nije sećao. Svi su ga oni ostavili pred otvorenim vratima, pred nepreglednim horizontima, i on ugleda sebe u pravoj svetlosti.
Ugleda psihopatu, krvnika, bludnika, hipokritu, klovna.
"Ti si mi to uradila! Zašto?"
Njegove reči obavi plašt mahnitosti. Lica-cvetovi pretvoriše se u nepokolebljive hedoniste koji su ga na tome besmislenom putovanju u pokolj vratili u l888. godinu.
Van Klef, žena-gardenija, slatko se zakikota: "Zašto, šta misliš, smešni, tunjavi stvore? Pravi si tunjavko. Da li je tunjavko kolokvijalni izraz, Hernone? Vrlo sam nesigurna kad se služim međunarečjem. Hernon je hteo da te vrati onog trenutka kad si sredio Džulijetu. Ali, zašto bi te vratio? Dugovao nam je bar tri oblika, a ti si pogodovao jednom."
Džek je zaurlao i urlao je na njih sve dok mu glasne žice nisu ispale iz grla: "Zar je bilo potrebno ovo Poslednje? Zar sam i to morao da uradim da bih ubrzao reforme... zar je zaista to bilo nužno?"
Hernon se nasmeja: "Nije, naravno."
Džek pade na kolena. Grad ga je na to naterao. "Oh Bože, Bože svemogući, učinih što učinih... Ogrezao sam u krvi... ni za šta, ni za šta..."
Kašio, koji je bio jedan od floksova, upita zbunjeno: "Zašto ga toliko muči ova poslednja kad za one ostale i ne haje?"
Nati Verlag, koji je bio divlja žuta trava, reče oštro: "I one ga muče, sve ga muče. Proveri, uverićeš se."
Kašio zakoluta očima, podiže ih načas, uperi u Džeka, pa ponovo spusti - Džek se strese, oseti načas živo srebro u glavi, ali ono odmah nestade i reče prenemažući se: "Mm-hmm."
Džek je nespretno otvorio Gledstonovu torbu i iz nje izvukao bocu sa fetusom. Nerođenim detetom Meri Džejn Keli, izvađenim 9. novembra l888. godine. Držao ga je malo ispred svog lica, a onda ga svom snagom tresnuo o metalni pločnik. Ali fetus nije dodirnuo metalni pločnik. Iščezao je kao čestica čiste, sterilne površine Gradske ulice.
"Kakvo očaravajuće gađenje!" uzviknu Rouz, koja je bila ruža.
"Hernone", reče van Klef, "on se usredsredio na tebe. Sada tebe optužuje za sve."
Hernon se smejao (ne pomerajući usne), a Džek iz Gletlstonove torbe izvadi Džulijetin električni skalpel i napade. Govorio je nepovezano; ali ono što je, napadajući, hteo da kaže, bilo je: "Pokazaću ja vama, đubradi! Nećete vi više raditi takve stvari! Naučiću vas ja pameti! Umrećete, svi!" On je govorio, ali je to što je govorio izrazio jednim dugačkim krikom osvete, frustracije, mržnje i usmerene mahnitosti.
Hernon se još smejao kada mu je Džek zario u grudi kao šapat tanko sečivo sa svetlucavim iskrama. Sečivo je, skoro bez Džekovog učešća, ocrtalo savršenu rupu od 360 stepeni, ugljenisanu i zbrčkanu rupu koja je otkrila Hernonovo pulsirajuće srce i, vlažne organe. Zbunjeni Hernon je jedva uspeo da vrisne pre nego što je Džek zasekao i drugi put i srce odvojio od žila. Vena cava superior. Aorta. Arteria pulmonalis. Bronchus principalis
Srce pljusne i pod užasnim pritiskom izbaci mlaz krvi, oblivši Džeka takvom silinom da ga je zaslepelo i strgnulo mu šešir s glave. Njegovo lice postade kolaž crta i krvi.
Sledeći svoje srce, Hernon pade Džeku u naručje. Ljudi-cvetovi vrisnuše uglas, nestadoše, a Hernonovo telo skliznu Džeku iz ruku i iščeze iz postojanja pre nego što mu je palo pred noge. Okolni zidovi bili su čisti, neumrljani, sterilni, metalni, ravnodušni.
Džek je stajao na ulici, držeći krvavi nož.
"Sad!" kriknuo je podižući nož. "Sad počinje!"
Grad ga je možda i čuo, ali ničim to nije nagovestio.
(Pritisak je rastao u vremenskim lančanim zglobištima.)
(Deo blistavog zida zgrade udaljene osam ili deset milja promenio je svoju srebrnu boju u boju truleži.)
(U komorama za zamrzavanje, spušteno je u kadu za odmrzavanje dve stotine želatinskih kontejnera.)
(Stroj za vreme promrmlja nešto sebi u bradu, primi podatke i istog trenutka izgradi nedodirljivo mnemoničko kolo.)

U blistavom večitom gradu u kome noć pada samo onda kada njegovi stanovnici osete potrebu za njom i izričito zatraže da padne noć...
Pade noć. Uz samo jedno upozorenje: "Sad!"
U gradu sterilne krasote šunjalo se stvorenje koje se raspadalo od prljavštine i truleži. U poslednjem Gradu sveta, u Gradu na rubu sveta, u kome su živeli oni koji su izumeli sopstveni raj, čovek-koji-se-šunja snalazio se u mraku kao u svojoj kući. Klizeći iz tame u tamu, sa očima koje su videle samo pokret, švrljao je tražeći ortaka za smrtonosnu igru udvoje.
Na prvu je ženu naišao onda, kada se ona materijalizovala pored malog vodopada koji je isticao iz praznine u vazduhu i svojom svetlucavom, zvonkom vlažnošću punio nebeskoplavu kocku od bezimenog materijala. Toj prvoj ženi zario je živo sečivo u zadnji deo vrata, izrezao očne duplje i iskopane oči položio na njene otvorene dlanove.
Na drugu je ženu naišao u jednoj od kula: vodila je ljubav sa nekim starcem koji je dahtao i brektao i hvatao se za srce dok ga je mlada žena raspaljivala. Ona je ubijala starca, a Džek je ubio nju. Zavukao je živo sečivo u trbušnu okruglinu i vrhom zahvatio polne organe dok je mlada žena, raskrečenih nogu, jahala na starcu. Iz nje se izli krv i lepljiva tečnost i one obliše starca koji takođe izdahnu, jer mu je Džek nožem isekao penis koji se nalazio u mladoj ženi. Ona se sruči na starca i Džek ih ostavi u tom položaju, sjedinjene u poslednjem zagrljaju.
Onda je naišao na muškarca i udavio ga golim rukama, mada je čovek pokušao da se dematerijalizuje. Džek ga je prepoznao tek na kraju - bio je to jedan od flaksova. Sa nekoliko veštih i brzih rezova, napravio je na njegovom licu dovoljno mesta za parčiće genitalija.
Na sledeću ženu naišao je u trenutku kada je ona okupljenoj deci pevala nežnu pesmu o jajima. Rasporio joj je grlo, presekao glasne žice i pustio da joj padnu na grudi. Decu, koja su u tom prizoru požudno uživala, nije ni pipnuo. Voleo je decu.
Šunjao se kroz beskonačnu noć i sakupljao grotesknu zbirku srca koja je izvadio iz tri, pet, devet tela. A kada je prikupio celo tuce, uzeo je ta srca i postavio ih kao saobraćajne znake na jednom od širokih bulevara kroz koje vozila nikada ne saobraćaju jer stanovnici Grada nemaju potrebu za njima.
Čudno, doista čudno: Grad nije očistio srca. A ni ljudi nisu više iščezavali. Kretao se gotovo slobodno i krio samo od veće grupe ljudi koji su, možda, tragali za njim. U Gradu se nešto događalo... (Čuo je, samo jedanput, neobičan zvuk metala koji se grebe o metal, ono šššrik plastike koja se urezuje u plastiku - iako taj materijal, tu plastiku, nije mogao da vidi - i instinktivno osetio da je to zvuk mašine koja se kvari.
Naišao je na ženu koja se kupa i vezao je delovima odeće; noge joj je odsekao do kolena i ostavio je da sedi u vrtlogu grimizno crvene kade i da, vrišteći, iskrvari. Noge je poneo sa sobom.
Kada je naišao na čoveka koji je žurio da izađe iz noći, skočio je na njega, prerezao mu grlo, odsekao ruke i te ruke zamenio nogama žene iz kade.
Trajalo je to i trajalo sve vreme, a ono se nije moglo izmeriti. Džek im je pokazivao šta sve zlo može da ostvari. Pokazivao im je da je njihova besmrtnost u odnosu na njegovu čista besmislica.
Dobio je i potvrdu svoje pobede. Dok se šunjao po antiseptično čistom prostoru između dve aluminske kocke, začuo je glas koji je dopirao odnekud, odnekud pored njega, iznad njega, pa čak i iz njega. Bilo je to javno saopštenje, emitovano putem nekoga metalnog sistema komunikacija kojim se služio narod iz Grada na rubu sveta.

NAŠ GRAD JE DEO NAS, MI SMO DEO NAŠEGA GRADA. ON SE ODAZIVA NA POZIV NAŠE SVESTI A MI GA NADZIREMO. POSTALI SMO GEŠTALT KOJI JE SAD UGROŽEN. U NAŠEM GRADU NALAZI SE JEDNA STRANA SILA, JEDAN STRANAC, I MI SE UKLJUČUJEMO DA BISMO GA OTKRILI. ALI, SVEST TOGA ČOVEKA JE MOĆNA. ONA OMETA FUNKCIJE GRADA. JEDAN OD PRIMERA JE OVA BESKONAČNA NOĆ. USREDSREDIMO SE, USMERIMO MISAO NA OPSTANAK GRADA. OPASNOST JE VELIKA. AKO UMRE NAŠ GRAD, UMREĆEMO I MI.

Saopštenje nije baš tako glasilo, ali ga je Džek tako protumačio. Poruka je bila i duža i složenija, ali je njeno značenje, sve u svemu, bilo to, i Džek je znao da pobeđuje, da ih uništava. Društvena reforma je smešna, kazali su. E, pa, pokazaće im on šta je smešno.
Nastavio je, dakle, sa ludačkim pogromom. Kasapio ih je i klao i sekao, a oni nisu mogli da iščeznu i nisu mogli da pobegnu i nisu mogli da ga zaustave. Zbirka srca popela se sa pedeset na sedamdeset, pa na stotinu primeraka.
Kada su mu se smučila srca, počeo je da im seče mozgove. I ta je kolekcija brzo rasla.
Trajalo je to i trajalo u beskonačnost, a on je s vremena na vreme u tome čistom, namirisanom Gradu nalik na sud za sterilizaciju mogao da čuje i poneki vrisak. Ruke su mu stalno bile vlažne i lepljive.
Kada je naišao na van Klef, iskočio je iz mračnog skrovišta, zamahnuo živim sečivom u njene grudi ali žena-gardenija

isčeze.

On se uspravi i osvrte: van Klef se pojavila na rastojanju od deset stopa. Jurnuo je ka njoj, ali je ona ponovo nestala i ponovo se pojavila na rastojanju od deset stopa. Kada je, najzad, poleteo i šesti put a ona mu opet umakla, Džek stade, jedva dišući, spuštenih ruku, gledajući u nju.
Ona mu, ravnodušno, uzvrati pogled.
"Ne zabavljaš nas više", reče, ne pokrećući usne.
Zabavljaš? Njegova svest se uskovitla i spusti u prostor mračniji od svih prostora koje je do tada upoznao i on kroz tminu svoje žudnje-za-krvlju shvati. Sve se to događalo zato da bi se oni zabavljali. Oni su ga pustili da radi to što je radio. Oni su mu dali slobodan prolaz kroz Grad i on se ludirao na njihovo veliko zadovoljstvo.
Zlo? Do tada nije čak ni nazirao vidike te reči. On jurnu na nju, ali van Klef ovoga puta iščeze zauvek.
Stajao je na istom mestu i kada se vratio dan. Grad je raščišćavao lom, preuzimao iskasapljena tela i sa njima činio što je trebalo činiti. U komorama za zamrzavanje, želatinski kontejneri vraćeni su u svoje niše; više nije postojala potreba da se stanovnici Grada otapaju zato, da bi Džeka Trboseka snabdeli priborom za zabavu razvratnika. Njegov posao bio je konačno završen.
Stajao je na istom mestu, u praznoj ulici. U ulici koja će za njega uvek biti prazna. Stanovnici Grada su mu sve vreme izmicali a sada su mu izmakli zauvek. On jeste bio klovn i oni jesu bili u pravu kada su to tvrdili. On nije bio zao, bio je patetičan.
Pokušao je da sebe dokrajči živim sečivom, ali se ono rastvorilo u svetlosne čestice koje je otpirio za to poručen povetarac.
Sam, stajao je na istom mestu i zurio u pobedonosnu čistotu Utopije. Oni će ga svojim bezbrojnim talentima održati u životu možda zauvek, oni će mu pokloniti besmrtnost jer im jednog dana može opet zatrebati za zabavu. Njegova svest, ogoljena do suštastva, bila je sada još samo jedna pihtijasta masa. Biće sve luđi i luđi i više nikada neće znati šta znači san i mir i kraj.
Stajao je na istom mestu - biće iz prljavih, mračnih sokaka u svetu čistom kao dah novorođenčeta.
"Ja se ne zovem Džek", rekao je tiho. Oni nikada neće doznati njegovo ime, njegovo pravo ime. A neće se ni potruditi da ga otkriju. "Ja se ne zovem Džek", rekao je glasno ali ga niko nije čuo.
"NE ZOVEM SE DŽEK, BIO SAM ZAO! VRLO VRLO ZAO. ZAO JESAM, ALI SE NE ZOVEM Džek!" vrištao je i vrištao, idući besciljno kroz praznu ulicu, izložen pogledima. Više nije morao da se šunja - bio je stranac u Gradu.