Skip to main content

Bari Malzberg: FAZA IV


Bari Malzberg: 

FAZA IV





Faza I

1.
VREME: Nešto zapucketa i u maglini oblika spirohete plima energije pohrli s kraja na kraj, duž sedamnaest svetlosnih godina, a zatim se izli u čisti prostor. Čisti prostor predstavljao je novih dve stotine hiljada svetlosnih godina, a energija, koja je sada postala zgusnuta, strujala je kroz njega kao riba kroz vodu; ubrzavala je, ali je unutra bila neobično statična.

VREME: Nešto napade energiju, nekakav kosmički poremećaj ili druga inteligencija, nemoguće je pouzdano reći; energija oseti kako je nešto potiskuje. Ustuknu, a zatim se suprotstavi. Negde u jatu Raka napadač i energija uhvatiše se ukoštac, a njihova borba potrajala je petnaest hiljada godina. Konačno, napadač pade poražen, a energija nastavi svoj put. Inteligencija se povukla. Na nekom potpražnom nivou ona poče da razmišlja.
Sistem je kružio oko male zvezde iz klase 'B', gotovo patuljastih razmera, na dalekim rubovima Mlečnog Puta. U okviru normalnog ciklusa lokalno sunce postalo bi nova kroz petnaest milijardi godina, a onda bi eksplodiralo, raspršivši ceo sistem. Sada se još nalazilo na uzlaznoj putanji. Kako se energija približavala ovoj zvezdi, zračenje sa nje ponovo je počelo da je oživljava i ona postade osetljiva za spoljni svet. Stala je da prebira po kanalima pamćenja na način koji je bio kako svestan tako i nesvestan.
Spustila se na treću planetu.
Iako je, usled dugotrajnog stanja zgusnutosti tokom puta, energija sada imala razmere kakvog malog kamena - dužine tri inča, a širine i visine po šest - sudar sa površinom ipak je bio žestok; zarila se u pesak i dugo, dugo ostala u stanju nesvesnosti. Na nekom elementarnom nivou vodila je borbu za opstanak, zaceljujući povrede zadobijene prilikom pada; nije izgledalo da će preživeti, ali putnik je bio jak - njegovi tvorci pripremili su ga za to - i posle nepojamno dugog vremena on ponovo stade da prikuplja snagu. Goli opstanak više nije dolazio u pitanje. Napajana kišom i čuvana u okrilju peska, energija se polako približavala punoj svesnosti, da bi se konačno oslobodila stega kamena i ispružila tanušne pipke svesti u potrazi za kontaktom.
KONTAKT: Pronašla je umove za kojima je tragala. Bili su vegetativni i posedovali su inteligenciju koja se ni na koji način nije mogla povezati sa konvencionalnim predstavama o razumu... ali su zato bili spojeni u lanac međuzavisnosti, u finu mrežu veza koja se prostirala od jednog uma do drugog; a u središtu tih spojeva kamen je osetio, drugi put tokom svog putovanja, plimu energije, koja je bila znatno slabija, ali i dovoljna da se učini neophodno. Pod potiskom te plime umovi oživeše. Nešto se zbilo sa njima, spojnice su postale šire, bogatije, dublje. Umovi stadoše da se međusobno priklanjaju. Veze se pretvoriše u finu pređu.
Sada, pod vođstvom kamena, oživljena inteligencija dala se na posao. Iz raznih delova došlo je do okupljanja: usledilo je davanje uputstava i nepogrešivom tačnošću započeo je naredni deo projekta, koji se mogao obaviti jedino strogo usmerenim naporom. Umovi pohrliše napred. Kamen pod njima stao je da širi središta vida da bi pratio šta se događa; sve je teklo prema planu i on iskusi zadovoljstvo zbog toga. Bio mu je dostupan čitav raspon osećanja, ali on ih je sva odbacio izuzev zadovoljstva koje je obradio i uputio jednom tanušnom niti do onih što su se nalazili pod njegovom kontrolom. Oni brundavo uzvratiše zahvalnošću.
Kamene ploče su rasle. Bilo ih je sedam u pustinji, belih, šest stopa visokih, sa pažljivo izrađenim šupljinama, gde su sada, po komandi glavnog kamena, počele da pulsiraju njihove strašne tajne. Složena prestrojavanja izvršena su u biološkom sistemu inteligencija; iz tih promena izniklo je nešto što im je bilo i nije bilo slično. Kada bi se jednom našle u kamenoj ploči, zaštićene od okoline, te stvari bi rasle.
Konačno, kamen u pustinji počela je da ophrvava sveprožimajuća slabost, koja nije poticala iz postavljanja pitanja, već neposredno iz saznanja da je zadatak obavljen. Mada je bio veoma složen i taman, u krajnjoj liniji predstavljao je samo oruđe; a kada se okonča posao koji se vrši nekom alatkom, onda se ona neumitno odlaže. Bez protivljenja, žaljenja ili osećanja gubitka, stvar učaurena u kamenu primila je činjenicu o njegovoj smrti, a onda je, gotovo slučajno, odvalila neke prepletene facete. Energija zaptivena unutra zapucketa i nestade.
Stvar je tako umrla, a u samom trenutku njene smrti, na sto miliona svetlosnih godina odatle, u sabirnom središtu koje je strpljivo čekalo od početka putovanja, stigla je poruka. DELATAN, glasila je ona, premda to nije bilo izrečeno ni na jednom shvatljivom jeziku, budući da šifra nije bila sazdana od zvukova, već od svetlosti i udaljenosti.
U kulama, stvari su rasle.

2.
Mravi su se sada množili, a Kraljice u kamenim pločama davale su mrave različitih pasmina one koji su nasledili nov način povezivanja. Stariji mravi, bar neki od njih, ustremili su se mahnito na vlastito potomstvo, ali životni ciklus mrava sasvim je kratak, a oni što su ih rađale Kraljice bili su snažni. Larve su se legle iz jaja, ostajale tu neko vreme, a zatim odlazile u pustinju, vršeći svoj složen, ali u krajnjoj liniji jednostavan zadatak.
Jedan stari mrav-radnik, tumarajući kroz jednu od kamenih ploča, nabasao je na Kraljičinu utrobu i pokušao da je rastrgne. Kraljica je bešumno urliknula i već narednog trena sa svih strana obrelo se stotinu, dve stotine vojnika koji su prodrli u kamenu ploču. Raskomadali su radnika pre no što je uspeo da utekne. Ali njegovo mučeništvo izgleda da je nadahnulo buljuk drugih radnika, iz starijeg pokoljenja, onih koji su bili tu pre no što se dogodilo nešto (što je njihova inteligencija mogla da razabere samo kao bespravno uvlačenje) i oni su krenuli u ljutit, očajnički boj, u kome su se njihova zelena i crvena tela sudarala sa crnim i belim formacijama novih vojnika. Borba se odvijala u kamenoj ploči pod motrenjem neobičnih, šupljih očiju velike Kraljice, visoke pet stopa, koja ju je posmatrala posredstvom stotine neumoljivih svetlosnih tačkica. Za trenutak se činilo da će stariji radnici pobediti
Vojnici su izneli svoje mrtve iz kamene ploče i sahranili ih zajedno sa leševima preostalih protivnika; isto se kasnije ponovilo, u pravilnim razmacima, i u ostalih pet kamenih ploča. Ubrzo je ostalo sasvim malo crvenih i zelenih mrava, odnosno onih koji su naprosto nasledili pigmentaciju.
Ovaj proces trajao je približno šest godina, što je za Kraljice bilo sasvim zanemarljivo. Vreme nije predstavljalo nikakav činilac. Niko nije opazio kamene ploče.

3.
Zec iskoči iz grmlja, ugledavši nešto što je njegov mozak registrovao kao užasnu opasnost, a zatim pokuša da se oslobodi i jurnu duž stenovitog ispusta, pokraj kamenih ploča, u pravcu skupine kaktusa koja mu je izgledala bezbedno. Ali put mu preprečiše mravi i baciše se na njega; zec pokuša da ih otrese, čisteći najpre jednom, a zatim i drugom šapom stražnji deo tela, odbacujući tela mrava, bljujući ih iz usta. Iako je zeca obuzeo strah, mravi su bili odveć mali da bi predstavljali neku stvarnu opasnost... ali nevolja je bila u tome što su oni neprestano nadirali sa svih strana, ničući ponajviše iz peska da bi se dočepali vrata svoje žrtve, dok su neki stali da se uvlače i u uglove očiju zeca. Oslepljen, zec je stao da se prevrće po pesku da bi se oslobodio, ali ma gde da se pomerio svuda su bili mravi; prodirali su mu u uši, čmar, nozdrve, nezadrživo gamižući unutra. Zec nije prestajao da se izvija po pesku, ali stotine mrava koji su prodirali u njega počeli su da ga nagrizaju, komadaju, rastržu; kičmenu moždinu oštetilo je hiljadu sićušnih ujeda i zec je ostao paralisan na pesku pustinje. Ne trepćući, oči su mu gledale u sunce, razrogačene, raspukle.
Mravi započeše gozbu.
Nije bilo nikakvih ostataka. Bili su veoma gladni, a najbolji komadi mesa odneseni su Kraljicama.

4.
Mravi su sada vrveli jednim delom Arizonske pustinje, šireći se u formaciji fine paukove mreže od kamenih ploča. Njihov životni ciklus iznosio je samo mesec dana, ali Kraljice su sada donosile na svet po milion novih jedinki dnevno, zahvaljujući boljoj ishrani; svaki novi mrav bio je u podjednakoj meri nehajan za svoje potomstvo, baš kao i Kraljice. Za mrave naprosto nije postojala smrt, budući da se inteligencija nalazila u kamenim pločama. Mravi su predstavljali samo njene produžetke. Oni su poput prstiju radili po pustinji: gamizali su na sve strane, vršili razne poslove, širili se. Povremeno bi međusobno razgovarali, ne koristeći pri tom nikakav jezik. Jedni drugima su izdavali naređenja.
Svojevrstan otrovni pljusak raspršio se nad njima i nekoliko miliona je umrlo pre no što su Kraljice postale kadre da iznedre imunitet. Ovi novi mravi, kao i oni koji su preživeli zbog urođene imunosti, sahranili su mrtve.

5.
Kamene ploče, spržene na suncu, sada su stale da rastu, dostigavši konačno visinu od preko deset stopa i tako obezbedivši prostor za Kraljice koje su se širile. Sunce im je skinulo svu boju i one su se sada, sive, nadnosile nad pustinju.

6.
Kraljice su osetile ono što je trebalo da usledi i izvršile su određena preinačenja. Sve što je učinjeno do sada bile su samo pripreme; ali sa tim je najzad bilo gotovo. Neprijatelj, čija je svest najzad proradila, bio je na putu ovamo.
Kraljice su poslale signale radnicima koji su se povukli na bezbedne položaje, gde su stali da čekaju.
U svojim kamenim pločama, Kraljice su pomno razmišljale...


Faza II

1.
LESKOOV DNEVNIK: Habs kaže da je ovo srazmerno jednostavan zadatak; moraćemo da izvršimo izvesna prestrojavanja u ekosistemu, ali za iznalaženje rešenja i ponovno uspostavljanje ravnoteže neće nam biti potrebno više od dve nedelje. Ja nisam toliko siguran: situacija mi se ne dopada.
Habs je neurotičan, opsednut tip. Odveć dugo radi na čistim istraživanjima - bar tako pretpostavljam. Toliko se već petlja samo sa apstrakcijama da se potpuno odljudio od vlastite ličnosti; mršav, uvrnut pedesetogodišnjak, sklon ćelavljenju, koji se prema nečemu što može da se izrodi u, ekološku katastrofu odnosi kao prema nekom prostom problemu primenjene ekologije, mora da je pomalo ćaknut. Razume se, sasvim je mogućno da to nije slučaj, već da ja preterujem. I sam već prekomerno radim na čistim istraživanjima, a postoji nešto u ustrojstvu ponašanja kitova, koje sam pomno proučavao čitavih osam meseci, što bi moglo da rastroji čoveka i znatno jednostavnije psihičke građe nego što je moja. Kitovi su tako teški. Potreban mi je duži odmor, ali ne mislim da je ova ekspedicija u Arizonskoj pustinji prava prilika za to.
Habs, međutim, misli. Njegov optimizam je, možda, psihopatskog karaktera, ali je na psihopatski način ubedljiv. "Nije li to zanimljivo?" rekao je, kada me je obavestio u San Francisku da me je Nacionalna naučna zadužbina naimenovala za njegovog pomoćnika... na njegov zahtev. Nadam se da su mravi živahniji od kitova.
"Ono što smo videli u pustinji tokom poslednjih nekoliko meseci pokazalo se kao potpuni krah normalnog ekološkog poretka i ravnoteže. Mravi se tamo množe kao ludi, jer nešto uklanja njihove prirodne neprijatelje: opnokrilce, paukove, pacove-torbare, kojote. Mora da je u pitanju neki veoma snažan soj mrava, a, Lesko?"
Zažmirkao je i tada mi je verovatno prvi put palo na um da je lud. "Velika panika, Lesko", nastavio je on. "Žitelji su se razbežali, njihovi domovi su ostali napušteni, a ceo pojas pustinje prepušten je neobuzdanoj najezdi mrava: kao u naučnofantastičnom filmu, zar ne? Mravi dolaze: invazija mrava-ljudi. Uostalom", reče on, povrativši umereniju boju glasa, "otići ćemo da pogledamo. Dobili smo stanicu, kompjuter, celokupnu opremu i mnogo insekticida. Sve u svemu, mislim da ćemo zauzdati invaziju mrava-ljudi za dve do tri nedelje, Lesko, a tada se možeš vratiti svojim kitovima. Prijaće ti promena posla."
Nisam ubeđen. Nisam baš mnogo ubeđen u to. Možda je posredi puki atavizam, to drevno svojstvo koje čami u dubini naših umova: primitivan užas, praznoverje, Jungova podsvest (mislim da to tako nazivaju), ali avet mrava koji preplavljuju pojas Arizonske pustinje, isterujući ljude sa farmi naizgled kršeći sva ekološka načela... to podstiče snove i nagoveštaje koji su mi bili veoma teški, a protekle noći bile su duge, pune košmarnih snova. Od svih inteligencija ove planete, razume se, mravlju najmanje poznajemo i zbog toga ona za nas predstavlja najveću pretnju... oni naprosto ne misle niti se ponašaju kao sva ostala stvorenja, već se to odigrava na nekom nivou koji ni najpomnija istraživanja nisu u stanju da objasne. Pretpostavljam da su oni delići jednog razuma koji stoji ispod praga svesti, neverovatno revnosni veoma organizovani, uvek zaposleni... a takođe su jedini preživeli (naravno, izuzimajući bubašvabe, koje predstavljaju urbani problem) iz doba krede - što nam nesumnjivo nešto govori. Dinosaurusi, sabljasti tigrovi, a da i ne pominjemo geografiju samih polova... sve je to nestalo pre mnogo miliona godina. Ali mravi su preživeli i zadržali svoj prvobitan oblik. Da li bi trebalo da iz ovoga steknemo neki nauk? Da, gospodo, trebalo bi.
Habs se smeje i kaže da je strah od najezde mrava oduvek postojao; možda su se u jednom zabitom pojasu Jugozapada ovi mali vragovi konačno dali na posao. Njegov smeh je za mene ludost jer ako je ovo tačno - a ne mislim da Habs to uviđa - svi se nalazimo u veoma ozbiljnoj nevolji. Naše celokupno životno ustrojstvo ako čoveka posmatramo iz ekološke perspektive - razvijalo se u suprotnom smeru od mravlje inteligencije i do sada je dostiglo visok nivo složenosti, artikulacije, apstrakcije, ljudske međuzavisnosti. Inteligencija mrava, koja je visoko društvena, potpuno bezglasna i izuzetno organizovana, može za nas da bude pravo zlo... ako se iz bilo kog razloga ta inteligencija upotrebi protiv nas.
Dosta o tome. Anksiozna neuroza; to dolazi kada čovek napuni trideset pet godina, kada je neoženjen i suviše zaokupljen apstrakcijama, kada isuviše radi i previše misli i kada mu je potreban duži odmor. I dobra žena. Možda tako dobro prozirem Habsa i nemam poverenja u njega jer je on projekcija čoveka kakav ću možda biti za dvadeset godina: čista, neurotična inteligencija, bez osećanja i bez ikakvog dara za poimanje metafora. Suviše dugo sam se bavio kitovima. Trebalo je već odavno da se oženim, ali ko, ko bi me poželeo?
Zaplašen sam.

2.
"Očigledan dokaz", reče Habs, truckajući se u džipu marke Vilis, dok se Lesko borio sa volanom, pokušavajući da pretovareno vozilo zadrži na nevidljivom pustinjskom drumu, "jeste iznenadan i dramatičan nestanak nekoliko vrsta grabljivih insekata... uglavnom opnokrilaca, buba, stonoga i paukova."
"To je tačno", reče Lesko. Obrisao je znoj sa čela. "To nam je bilo jasno od početka."
"Ne prekidaj me", reče Habs, "želim da ti ovo pažljivo izložim. Hipoteza koju treba potvrditi jeste podjednako dramatično povećanje obima populacije insekata, što se pod normalnim uslovima nalaze pod kontrolom ovih grabljivica. Mislim na mrave."
"Tačno", reče Lesko.
Sunce je neumoljivo peklo. Bilo bi lepo da smo već u stanici koja je imala uređaje za kontrolu vazduha i temperature i koja je bila potpuno izolovana, ali put do nje vodio je kroz ovaj pakao. Lesko skrenu, čvrsto uhvati volan obema rukama i s naporom obiđe malu rupu na drumu.
"Treće", reče Habs, "ponuda." Skinuo je naočare da bi obrisao znoj oko očiju, a zatim ih vratio i nastavio: "Imaćemo studiju o uticaju biološke ravnoteže na oblike života u ovom području... sa naglaskom na populacionoj dinamici, kontroli gustine raznovrsnosti vrsta, hijerarhijskoj dominaciji. I genetskim aberacijama, ako ih bude."
"Svakako", reče Lesko, osvrćući se.
"Način delovanja, broj četiri", reče Habs. Lesko ga pogleda postrance i prvi put primeti da Habs nije govorio iz glave, već da je sve čitao sa papira, ispisanog vrlo nečitkim rukopisom koji je držao ispred sebe. "Treba odrediti mesto za eksperimentalnu stanicu, sagraditi je i snabdeti odgovarajućom opremom za proučavanje i analizu populacije mrava." On razmetljivo odloži papir. "Stanica nam već stoji na raspolaganju", reče.
"Da", reče Lesko, "znam." Džip je sada prolazio pored napuštenog polja s desne strane ispred koga je, viseći na žici, stajala tabla sa natpisom SEOSKI KLUB. Pre četiri nedelje ovde je bilo ljudi koji su dolazili da igraju golf, a sada ih više nema, svi su nestali. Habs i on su verovatno bili jedina ljudska bića u oblasti od deset kvadratnih milja; stresao se pri pomisli na to. Njih dvojica sami sa tajanstvenim mravima... ali Habsu se ta pomisao očigledno dopadala. Habs bi, verovatno, bio najsrećniji da je potpuno sam, ali 'Koronado' institut koji je pokrovitelj i finansijer poduhvata nije se složio da pošalje samo jednog čoveka ovamo. Oni su čak za samo sondiranje i istraživanje terena želeli da upute četvoro ili petoro ljudi. Ali Habs je uspeo da ih ubedi da mu daju samo jednog. Leskoa. Trebalo bi da je počastvovan što su izričito njega tražili. Počastvovan. Zašto li sam prihvatio? Lesko je razmišljao, ne prvi ili deseti put - šta li ga je navelo da se upusti u ovo? Nije umeo da odgovori. Mora da je posredi bila neka prinuda. "Osoblje", nastavi Habs gledajući ponovo u svoj papir. "Jedan viši naučnik... odnosno ja... zatim treba imenovati jednog pomoćnika. Sada je imenovan. Džejms R. Lesko. Potom privremeno osoblje za postavljanje konstrukcija i instalacija, kao što je naznačeno u predlogu budžeta."
Lesko je prošao pored znaka na kome je nezgrapnim šarolikim slovima pisalo RAJSKI GRAD, a onda, veoma brzo, nađoše se usred nečega što je bilo u punom jeku izgradnje. Poluzavršene zgrade, poluizgrađeni putevi, temelji. Nekoliko televizijskih antena usamljeno je štrčalo iz malog broja završenih zgrada. Na otvorenim pročeljima radnji mogli su se videti poluobojeni natpisi. Lesko je osetio kako ga ponovo obuzima bes - ovaj napušteni Rajski Grad izgledao je tako ljudski, ali sada je postao tako neljudski; usporio je džip, birajući tačku prema kojoj bi se orijentisao. Stanica bi trebalo da se nalazi negde u predgrađu, prema zapadu, pomisli on. Gde li je zapad? Ništa nije zapazio prešavši pogledom preko predela. "Nastavi", reče Habs. "Ne uzdiže se visoko nad zemljom." Kada nije čitao sa papira glas mu je bio viši, nesigurniji. "Obrati pažnju na vožnju, ne osvrći se unaokolo."
"U redu", reče Lesko, "u redu." On naglo dade gas i točkovi žestoko zahvatiše zemlju pod sobom; provezli su se kroz Rajski Grad brzinom od četrdeset ili pedeset milja na sat, poskakujući i truckajući se na sedištima, dok su stvari iza njih pretile da skliznu, ali ih je elastični konopac sprečavao da ne poispadaju po usijanom tlu. "Gde su te takozvane kule?"
"Kule?" reče Habs odsutno. "Ah, da, kule. Ugledaćemo ih kasnije." Glas mu se izmenio; ponovo je počeo da čita. "Dopunski zahtev", reče on, "u svetlosti izvesnih događaja o kojima nam je javljeno da su se zbili u kriznoj oblasti (u tom pogledu može se konsultovati moja monografija): iz direktorovog diskrecionog budžeta, kao i usluge jednog kvalifikovanog informatičara, specijaliste za šifre. U tom pogledu", reče Habs dok je Lesko cimao džip duž dugačke, puste ulice iz koje se kroz srušene i prazne zgrade nadaleko pružao pogled na pustinju, sada obavijenu izmaglicom, "zadivljen sam poslednjim radovima Džejmsa R. Leskoa... iz Pomorskog podvodnog centra u San Dijegu i tražim da mi bude dodeljen kao pomoćnik na najviše tri nedelje..." On odloži papire i po prvi put se osmehnu. "Kraj beleške", reče.
"Ne mislim da će to trajati tri nedelje", reče Lesko.
"Verovatno i neće. Trebalo bi, u stvari, da potraje mnogo kraće." Habs se nagnuo napred privučen nečim što je ugledao kroz vetrobran. "Eno", reče, "čini mi se da smo pronašli našu žrtvu."
Prateći njegov ispruženi prst, Lesko ugleda kule. Nalazile su se tačno s one strane nekada zamišljene ivice naselja; sedam ploča visokih osam do deset stopa bilo je sada lako raspoznati pošto im se džip brzo približavao. Čak i kada ih je sada samo posmatrao, njime je vladalo čudno osećanje uznemirenosti, kao da iz njih dolazi neka sila, izvesno svojstvo buke... ali to je ipak pripisao nervnoj iscrpljenosti. Ploče su bile samo komadi betona ništa više. Donedavno su privlačile tako malo pažnje da su graditelji podigli pola naselja ni ne osvrnuvši se na njih. Mora da su ih držali za artefakata... štaviše, pomisli oporo Lesko, uopšte nije isključeno da su im ploče izgledale kao lokalna znamenitost. Kamena čuda prirode ili nešto slično. Što se toga tiče, sredstva graditelja bila su neiscrpna... sve dok i osim ako, naravno, ne ostanu bez sredstava.
"Stigli smo", reče Habs odsečno. "Hajde da malo pobliže osmotrimo."
Lesko skrenu u plitko polje i poveze džip do mesta koje je bilo otprilike deset stopa udaljeno od ploča, povuče ručnu kočnicu i ugasi motor. Insekti su udarali o vetrobran i zujali unaokolo. Inače je vladao mir. Lesko nije video ni traga od mrava. Možda su to bile samo glasine. Panika. Histerija. Iznenadno, neobjašnjivo povećanje mravlje populacije, jedna od onih stvari koja se može dogoditi u pustinji i koja je možda već svedena u granice normale ekološke ravnoteže. Zatresao je glavom i jedva se izvukao iz vozila. Habs se već nalazio blizu ploča i, klečeći, ispitivao ih sa oduševljenjem.
"Izvanredno", reče Habs kada mu je Lesko prišao. "Ovde verovatno postoji neka neposredna veza sa mravljom populacijom. Ipak, moraćemo da ih posmatramo odvojeno, naravno." Polako se podigao i pogledao u bezosećajno lice najbliže ploče, ruku položenih na bedra. "Nema nikakvog pokazatelja porekla", reče. "Naravno, to su artefakta, ali od čega?"
Lesko se uputio duž reda ploča. Najednom izgubio je svako interesovanje za njih. Bilo je to čudno; prešli su stotinu milja da bi ih videli, a kada su napokon stigli on je želeo jedino da ode odavde. Da li je mogućno da su one odašiljale neke talase koji su u njemu prouzrokovali takvo osećanje? Smešno... pa ipak delfini imaju sonarna čula. Bacio je pogled na srušenu kuću, predstražu uništenog naselja, koja se nalazila nedaleko odatle. Izgledala je kao da je naprsla; jeftin nameštaj, gips, temelj, sve je sada obrazovalo neravnu gomilu materijala na tlu. Bila je to slika potpune propasti, pa ipak izgledalo je kao da se to Habsa uopšte ne tiče. Njegove oči su se sijale kada se osvrnuo na srušenu građu, a zatim je pogled vratio na ploče.
"Nadam se... da nema leševa", reče Lesko. "Stanovnici su evakuisani pre nekoliko dana."
Lesko uđe među ruševine. Verovatno je ova kuća bila zamišljena kao ogledni uzorak: budite se svakog jutra u senci tajanstvenih, deset stopa visokih artefakata. Da, sigurno bi je u to unapredili. Ima ljudi koji vole takve stvari. Nikada se ne može u potpunosti shvatiti ljudska nastranost, njena beskrajna raznovrsnost, raspon ponašanja. "Imaš moćne prijatelje", reče Habsu, posmatrajući zid. "Rekao bih da su vetar i vreme glavni krivci. Nazovimo ga još jednim pustinjskim naseljem koje je opustelo."
"A zatim su ga mravi dokrajčili?"
"To ćemo još morati da ispitamo", reče Habs. "Čini mi se da je u begu žitelja bilo više panike nego stvarne, hm, pretnje od mrava. Naravno, tome je doprineo i ovdašnji ambijent." On slegnu ramenima. "Sigurno ne spada u prave prirodne lepote... ovaj Rajski Grad."
"Ne znam", reče Lesko. "Ova kuća se nije srušila sama od sebe. Bila je napadnuta."
"Tja", promrmlja Habs, izvadi malu kameru i gotovo nesvesno napravi nekoliko snimaka kuće, posmatrajući je ispod oka. "Lesko, tvoja glavna teza jeste teorija igara primenjena na jezik kitova ubica, je li tačno?"
"Pa", reče Lesko, "pokazalo se jeftinije nego da je primenjujem na ruletu."
"Da li si uspostavio bilo kakav pozitivan kontakt sa kitovima?" upita Habs, igrajući se kamerom, a zatim je vrati u futrolu. "Ili je to bilo..."
"Samo sa emocionalno uznemirenim kitovima."
"Oh?" reče Habs. "Kako si bio u stanju da odrediš da su emocionalno uznemireni?"
"Ćaskali smo malo o tome. Otvarali su mi svoja srca."
Habsove crte lica se razvukoše u nelagodan osmeh. "Pretpostavljam da se šališ", reče.
Lesko oseti kako ga obliva crvenilo. Habs je bio sitan čovek, ne samo po fizičkom izgledu i po izvesnom nivou emocionalne ranjivosti. Uvideo je da Habs nije bio toliko opsednut apstrakcijama koliko ga je gotovo sve drugo plašilo. On nije poznavao jezik kontakta... ali to je bila isto toliko Leskoova krivica, jer je on bio samo jedan od mnogih koji nikada nisu pokušali da ga tome nauče.
"Žao mi je", reče. "Ja baratam samo olovkom i papirom. Ne umem da razlikujem prednji deo kita od... pa, od rupe u tlu." Habs se okrete i ode na drugu stranu krčeći put kroz srušenu zgradu. Lesko ga je pratio zagledan u kule. Učinilo mu se da vidi neku svetlost...
"Poznato mi je da se baviš igrama, Džejmse", reče Habs nelagodno. "Igraš ih dobro i zato si ovde. Nameravamo da primenimo teoriju igara kako bismo ustanovili da li je moguće uspostaviti neku vrstu komunikacije. Ali ovo je veoma ozbiljan poduhvat."
"Zar nisu izvrsne?" reče Lesko zadivljen kulama. Nije mogao tačno da odredi od kakvog su materijala; pretpostavljao je da su od hemijskog jedinjenja koje niko ne može da proizvede na Zemlji. Bilo je to blato, neka vrsta zgusnutog mulja, nepravilnih površina duž celih stubova; sastav je čudnovato pravilan, pomisli on, a oblikovane ivice se spajaju u određenim tačkama u neobičan i precizan šestougaonik. A kada je pogledao kroz blesak sunca, da li je moguće da mu se učinilo da kule imaju lica...
Odjednom nije više želeo da ih posmatra. Habs je otišao napred. Lesko pohita da ga stigne.

3.
LESKOOV DNEVNIK: Ispostavilo se da ovde ima još nekoliko ljudi - sem Habsa i mene, naime - a među njima je i jedna veoma privlačna devojka. Bilo bi lepo da je to znak da se stvari popravljaju, ali ja tako ne mislim; pre će biti da me je činjenica da su se ljudi zadržali u ovoj oblasti na izvestan način osokolila. Sada nismo u pitanju samo Habs i ja. Niti puki istraživački projekat. Postoji, da se tako izrazim, ljudski element, a stvari su u međuvremenu već tekle takvom brzinom da se plašim da će umaći našoj kontroli. Pošto smo ostavili kule i vratili se u džip, osećao sam se nekako bolje. Teško je tačno objasniti kakva je to snaga kojom deluju na mene, ali ovde vlada neka vrsta duboke nelagodnosti, nečega što je možda bolje i ne pomenuti u onome što sam u početku zamislio kao naučni izveštaj pun rutinskih zapažanja o napredovanju projekta. Suvišno je i pomenuti da ne mislim kako su ove kule delo ljudskih ruku; u stvari, ja nemam pojma kako su nastale niti želim da to saznam. Udaljavajući se od njih, osećao sam se bolje, bolje i zbog toga što sam proniknuo u Habsa. Sada sam mogao da radim sa tim čovekom, jer sam mislio da ga razumem. Slično kao sa kitovima.
Vozeći se prema stanici nekoliko milja udaljenoj od kula, ugledali smo helikoptere koji su iz vazduha spuštali opremu. Leteli su nisko, tako da su nam ljudi mahali ispruženih ruku. Pribor je stizao. Kompjuter, zalihe, izolacija, elektronika... stanica će u roku od dvadeset četiri časa biti pretvorena u neosvojivu vojnu bazu. To me je gotovo razveselilo; moju potištenost i neraspoloženje rasterali su pevanje i kloparanje mašina i ja rekoh Habsu: "Ako su ljudi odavde pobegli videvši šta mravi rade... pitam se onda šta će mravi preduzeti kada vide šta mi radimo." Bila je to prijatna pomisao; kako bi mogla ova stvorenja, čak i ako im pripišemo zlonamernost, na šta nemamo nikakvo pravo, da se suprotstave artiljeriji? Njih je sigurno bilo mnogo... ali mi smo posedovali plotune kojima smo u slučaju potrebe bili u stanju da satremo sve mrave na svetu. Jedini razlog što su preživeli iz doba krede jeste taj što nisu ugrožavali čoveka; da jesu, nestali bi poput mamuta odnosno neandertalca (te preteće podljudske spodobe pored koje kromanjonac ne bi mogao da opstane)... budite sigurni u to.
"Možda će se smejati", reče Habs sa njemu svojstvenom ozbiljnošću, a ja odvratih: "To uopšte neće dokazati da imaju osećanja", na šta je Habs pozeleneo. Prvi put sam uspeo i baš kada sam pomislio da vladam situacijom i da je konačno razumem, Habs se zagleda iz džipa u nešto što je iz daljine izgledalo kao oblak i reče: "Znaš, ovde još ima nekoga. Zar ono ne izgleda kao traktor?"
Da, izgledalo je kao traktor. Odvezli smo se prema delu pustinje gde je oblake prašine uskovitlavao postariji čovek sa lulom u ustima, u velikom narandžastom vozilu, obrađujući parče prljavog tla sa manijačkom fiks-idejom čoveka koji veruje da može drugačije; odbijao je kolutove gustog dima u vazduh i mrmljao nešto sebi u bradu, nadglasavajući šum rada mašine; bio je tako zadubljen u posao da je Habs morao ljutito da legne na sirenu kako bi uspeo da mu privuče pažnju. Čovek je polako postao svestan našeg prisustva, skinuo je šešir, mahnuo nam i isključio mašinu sa izrazom osobe koja živi u nekom drugačijem vremenu, u okolnostima gde hronologija ne znači ništa, već je važan samo neposredni trenutak, a zatim sišao s motora, nešto tu proverio, pa stao da nam prilazi, klimajući glavom. Habs ga je upitao šta on tu, do vraga, radi; mada je to bilo razložno pitanje - čovek, naravno, nije radio ništa protivzakonito. (Habs je imao strastan poriv za red; ako čuje da je nešto napušteno onda, zaboga, ono i treba da bude napušteno). Čovek je odgovorio da kopa jarak, a tada je pokazao rukom iza sebe prema farmi koju smo ugledali u daljini; mali kolutovi dima izbijali su iz pastoralnog utočišta. "Ime mi je Klit", reče on poput nekog lika iz poluzaboravljene rustikalne drame. "Radim za Eldridža. Dođite", reče, "želite li da vidite Eldridža?"
Mislim da smo želeli. Eldridža je, izgleda, bilo vredno videti; ako je ikada ijedan čovek verovao da život treba da se nastavlja, kao i da svako treba da bude proklet ako ga izbaci iz kolotečine, onda to mora da je ovaj. Klit nas je nagnao da iziđemo iz džipa i poveo duž nizova leja prema kući. U jaruzi na putu ugledali smo mrtvu ovcu koja je ležala među rastinjem. Klit zastade i reče da želi nešto da nam pokaže; prišao je ovci i razgrnuo joj runo na vratu da bi nam pokazao četiri rupice na njemu. Učinio je to krajnje rutinskim pokretom, što je u meni izazvalo mučninu, ali je zato Habs bio očaran. Gotovo istog časa izgubio je iz vida da Klitovo i Eldridžovo prisustvo ovde predstavlja lični napad na projekat, pa se pridružio Klitu pored životinje i sam joj razgrnuvši runo na vratu. "Izvanredno", reče kada su se vratili do mesta gde sam stajao, i mi nastavismo prema kući. "Postoji nekoliko vrsta afričkih mrava, znate, koji će sve napasti... insekte, životinje, uopšte sve što ugrožava njihove rezerve hrane. Miris upravlja ponašanjem." Nastavio je da brblja dok smo išli predvođeni Klitom, koji je krčio put kroz rastinje. Nisam više uspeo da otkrijem nijednu mrtvu ovcu, što me nije nimalo uznemirilo.
Sama kuća predstavljala je još jedno oronulo, propalo zdanje, ali ta oronulost bila je posledica ljudskih ruku, ako je jasno šta želim da kažem; Eldridž je živeo u neredu jer se u njemu očito dobro osećao, a ova atmosfera propadanja verovatno je bila u podjednakoj meri sračunato dejstvo kao i pohabana odeća mladih bogataša. Eldridž je bio miran, čvrst čovek, šezdesetih godina, koji je takođe pušio lulu; klimnuo nam je kao da je već duže očekivao posetu nekoga ko će izreći svoj sud i pružiti mu pomoć. Poveo nas je oko kuće pokazujući nam sistem plitkih jaraka u kojima je verovatno Klit postavio cevi. Kopao je jarak tamo napolju kada smo naišli na njega. Posle cevi, Eldridž pokaza na veliki rezervoar nafte iza kuće i lice mu ozari izraz zadovoljstva. Izgleda da ga nisu zabrinjavali mravi; shvatio ih je kao izazov.
"Evo šta radimo", reče. "Postavljamo izvodne cevi iz rezervoara sa gorivom, razumete, pa ako ti mravi prebrode zamku sa vodom, e, onda ćemo zapaliti jarak i gledati ih kako crkavaju." On se osmehnu. "Jedva čekam da se to dogodi. Ti pogani, mali gadovi neće mi oduzeti moju zemlju. U stvari", nastavi on, "gotovo uživam u tome. Preživeću ja sve ovo i još ću izvući korist iz svega." Ličio je na priliku iz američke gotike stojeći oslonjen na motiku, premda možda samo manje pesimističan. "Zar ne smatrate da sam obavio dobar posao?" upita.
"Mislim da ste posao zaista dobro obavili", reče Habs i oni izmenjaše poglede. Nazovimo to istomišljeništvom ili međusobnim poštovanjem, ali bilo je očigledno da se Eldridž ponašao baš onako kako je Habs zamišljao da bi delao u ovakvoj situaciji; bio je tvrdoglavo istrajan, a ne zaplašen. Bilo je uzbudljivo videti Habsa da odgovara na ovakav način; shvatio sam da mu je bilo milo što je Eldridž istrajao. Napušteni Rajski Grad mora da je snažno delovao na njega, baš kao i na mene, ali na drugi način. Odjednom, Habs mi se još više dopao.
Eldridž predloži da malo posedimo, a ni ja ni Habs nismo imali ništa protiv toga. Klit je otišao da donese stolice i mi se uputismo ka tremu na kome se obično sedelo i ljuljalo. Tu smo se upoznali sa Eldridžovom suprugom Mildred, strogom, odlučnom ženom isto tako istrajnom kao i Eldridž, iz čijih je očiju ipak izbijala izvesna blagost, što je pokazivalo da bi ona bila u stanju da deli njegov prkos, ali da ga ne shvata tako ozbiljno. Upoznali smo i Eldridžovu unuku, Kendru.
Samo bez muzike i zvona, molim vas; ja nisam sentimentalan - priznaću da je Kendra ostavila snažan utisak na mene, ali pokušavam da to ne uzimam suviše ozbiljno. Ona je privlačna devojka koja još nije napunila dvadeset godina; pa dobro, više je nego privlačna. Njena blagost i ljupkost prevazilaze puku lepotu, što me je duboko dirnulo. Moji odnosi sa ženama, uglavnom površni, nisu bili uopšte zadovoljavajući od kada sam se upustio u proučavanje kitova (mislim da je ovaj dnevnik to već dovoljno razjasnio), ali ne smatram i nikada nisam smatrao da je to bila toliko moja greška koliko greška samih žena. Tokom godina sreo sam ih svega nekoliko koje su bile vredne truda... a mene jednostavno uopšte ne zanima žena koja je ispod određenog standarda. Možda je to od mene stvorilo veoma čudnog čoveka, ali me nikada nije preterano brinula činjenica da je moj seksualni nagon pretežan deo vremena uglavnom prigušen, budeći se samo u retkim prilikama i to uvek podstaknut ženama kao što je Kendra, za koje je seksualno interesovanje samo puka potvrda osećanja koja su već uhvatila korena. Jasno mi je da zbog toga postajem pomalo pometen i da poklanjam više pažnje osećanjima nego što to ona stvarno zavređuju; međutim, želim da ovu stvar isteram na čistac, a ako hoću da ovaj dnevnik ima bilo kakvu naučnu vrednost - što bih odista voleo - onda moram imati na umu da predstavlja važan deo naučnog metoda obznaniti predrasude i prirodu pisca, utkati ih onakve kakve stvarno jesu u srž dela. Ona je divna devojka; da su drugo vreme i druge prilike, iz ovoga bi moglo nešto da se izrodi, ali sada sam suviše zaokupljen mravima; uostalom, Habs je neprestano ponavljao da ovo nije nikakvo putovanje radi uživanja. Suviše vremena sam proveo sa kitovima.
Kendra je imala dugačku kosu koja se prelivala u svim sunčevim bojama, nežan glas, duboke, prodorne oči, a da i ne pominjem divno oblikovane grudi i kukove. Znao sam da ću o njoj razmišljati nezavisno od stvarne uloge koju će imati u mom životu ovde. Mislim da je Eldridž prozreo ovo; zabavljala ga je moja zbunjenost pri upoznavanju, kao i način na koji sam je pogledavao ispod oka dok se u dvorištu igrala sa konjem, a zatim prekidala tu igru da bi nas povremeno posluživala pićem sa gospođom Eldridž. Ali on je bio veoma uzdržan čovek i nije ništa rekao. A i zašto bi?
Kao odgovor na Habsova pitanja, Eldridž je istakao da su ljudi počeli da napuštaju Rajski Grad pre tri do četiri nedelje. U početku ih je krenulo svega nekoliko, a zatim su gotovo svi žitelji zajedno otišli. Sindrom norveškog pacova. Razume se, mravi su bili ti koji su ih obeshrabrili, ali do stvarne štete koju su oni pričinili, bar njenog većeg dela, nastavi Eldridž, došlo je tek posle napuštanja grada. Da su oni odlučili da ostanu i da se bore kao što je to Eldridž učinio, mravi bi predstavljali mali problem. Pa ipak, nije izgledao ogorčen.
"Ljudi mrze mrave", reče on, "ali Klit i ja nismo mnogo zabrinuti. Ne razmišljam o njima kao o životinjama već kao o vrsti rastinja, a šta se, do vraga, može učiniti sa rastinjem sem da se nadzire i odstranjuje? Ne, ne mislim da ćemo sada imati bilo kakve neprilike", reče, sedeći u stolici za ljuljanje. Kendrin konj zanjišta; Klit se izvini i ode da još malo kopa jarak. "Možda im je", reče Eldridž, "bilo suviše vruće, tim ljudima, mislim. Većina nije pravi pustinjski tip; oni su stanovnici grada sa bolesnim sinusima, nasamareni da plate nekoliko hiljada dolara za imanje koje nikada nisu videli. Tražili su izgovor da odu. Ništa im ne zameram", nastavi Eldridž, "ali ne sviđa mi se činjenica da ću morati gotovo sam da izvršim opravke kada se otarasimo mrava. Većina njih se nikada neće vratiti."
"Mi smo iz Nacionalne naučne zadužbine", reče Habs, "mi ćemo vam pružiti punu pomoć. Budite sigurni u to. Posle toga bi trebalo da usledi i odobrenje za obnovu."
"Možda", reče Eldridž sa izgledom čoveka koji je za svoga veka imao prilike da vidi i previše i premalo vladinog mešanja; njegovo podozrenje nije bilo lične prirode - njemu se, na kraju krajeva, Habs dopadao - već se ispoljavalo kao svojevrstan odsutni prkos. "Pa opet, možda ne. Jedini razlog koji ljude dovodi u Arizonsku pustinju jeste taj što misle da iz nje mogu lako izvući neku korist... graditelji projekata, naučnici koji tragaju za džinovskim mravima... ali ko će ostati? Ja ću ostati."
"Ima mnogo srušenih kuća unaokolo", rekoh, što je možda bilo nevažno, ali sam pokušavao da i ja uzmem nekog udela u razgovoru. Zaključio sam da na izvestan način moju potencijalnu vezu sa Kendrom mogu uspostaviti jedino preko Eldridža; trebalo bi da najpre uspostavim vezu s njim da bih se nje domogao... možda je to nezrelo razmišljanje, ali čudno je što sam toliko oklevao kada je ona bila u pitanju. "Možda su imali razloga što su pobegli."
"To stvarno ne bih znao", uzvrati Eldridž. "Kao što rekoh, nisam mnogo obraćao pažnju na njih. Uglavnom su dolazili iz grada i pravo tamo su se vraćali. Moram da se brinem o svojoj zemlji. Moje mesto je ovde."
"Ah", reče Habs, "ali šta je sa kulama?"
Eldridž ga iskosa pogleda; ten mu se promeni. "Ne znam ništa o kulama", reče.
"Pa, mora da ste videli..."
"Ja jednostavno ništa ne znam o njima", reče Eldridž, "Video sam ih i znam o čemu govorite, ali uglavnom ne razmišljam o njima. Kakva korist od toga?" Praktičan čovek.
"Da li mislite da postoji neka veza između kula i mrava?" upita Habs.
To je bilo ključno pitanje; već nekoliko časova ono mi se motalo u podsvesti, a kada sam ga čuo ovako izvučenog na površinu poput utopljenog tela osetio sam, zapravo, mučninu. Svakako, svakako, morala je da postoji neka veza; to je bilo očigledno iz rasta kula i rasta mrava, a Habs je bio u stanju da to primeti i vrlo lako uoči vezu, dok sam se ja, međutim, plašio da... Ali Eldridž je samo klimnuo, ne menjajući svoj čudan, neumoljiv izraz a zatim rekao: "Ni o tome ništa ne znam." On zastade. "Naravno, ova godina bila je sušna. Znate, mravi se pojavljuju u sušnim godinama. Svojevremeno sam razgovarao sa jednim etnologom iz Državnog ministarstva za poljoprivredu i on mi je rekao da se te stvari ciklično ponavljaju."
"Nije govorio o mravima", primeti Mildred mirnim tonom. Bila je u kući; sada nam se na Eldridžov poziv: "Iziđi da se upoznaš sa ovim ljudima ili će misliti da te držim okovanu unutra", pridružila, klimajući ponovo.
"Ovo su ljudi sa univerziteta", predstavio nas je Eldridž. "Napraviće novi raspršivač za te mrave. Pomoći će nam. Ja, razume se, mislim da će i jarkovi biti dovoljni, ali nikad se ne zna; uvek možemo da iskoristimo pojačanje."
"Znate šta ja mislim?" upita gospođa Eldridž.
"Nemoj im kazati", reče Eldridž.
"Ali ja to želim."
"Prestani da brineš", prekide je on grubo. Izraz mu se izmeni. Isto se dogodilo i sa Mildred. Više nisu ličili na likove iz američke gotike već na prilike sa Brojgelovih platana. "Ne dosađuj ljudima svojim mudrovanjima."
Ona zatrese glavom, a Habs tada, bar ja tako mislim, počini ozbiljnu grešku, koja se sada više ne može ispraviti niti se na nju možemo više vratiti. Izvadio je iz džepa parče papira, pročitao neke birokratski sročene rečenice i objasnio da im predstoji evakuacija. Eldridž je doživeo šok. Kao i ja. Nisam čak mogao ni da slutim da je sa sobom nosio jedno takvo naređenje. Pun je iznenađenja, taj moj pretpostavljeni.
"Slušajte vi", povika Eldridž; više nismo bili samo poznanici koji sede i ljuljaju se, već smo iznenada postali protivnici. Potražio sam pogledom Kendru, ali je ona otišla iza kuće. Sunce su prekrili oblaci kao znamenje da je došlo do patetične zabune. "Slušajte", reče šezdeset petogodišnji starac, "o čemu vi to uopšte govorite? To nije tačno; ne mogu nas izbaciti sa naše vlastite..."
"Neophodno je", reče Habs. Ponovo je postao sitničav; na kraju je izgledalo kao da je sve ovo sedenje i ljuljanje bilo kratka, pastoralna počivka. "Zbog vaše vlastite zaštite. Upotrebićemo ovde neke veoma opasne insekticide i druge preparate koji bi mogli ozbiljno da vas ugroze; razume se, možete se vratiti..."
"Jarkovi", nastavi Eldridž, "imamo jarkove, imamo naftu; a sada me saslušajte, doktore, ko god da ste, ovo je naša zemlja i..."
"Habs", reče on, "Ernest D. Habs. Čujte vi mene, gospodine Eldridž. Rekao sam već da mi je iskreno žao zbog ovoga, verujte mi. To nije moje maslo, već naređenje vlade. Bićete srećniji ako ne budete ovde ni vi ni vaša porodica dok budemo uspostavljali ravnotežu." Eldridžovo lice postade narandžasto, a pokreti nešto nemoćniji kada je ustao sa stolice. "Žao mi je", reče Habs; možda je mislio da će ga Eldridž napasti jer je rukama zaklonio lice - ali...
"Slušaj", umešala se Mildred, uhvativši Eldridža za ruku, "zar ne uviđaš da je čovek u pravu? U pravu je; ne možemo ovako nastaviti. Mravi", reče ona i više nije samo Eldridžovo lice menjalo boju; usledila je prava svečanost boja na tremu, a samo je Mildredino lice bilo svetlozeleno. "Mravi..." reče ona pokušavajući da nastavi, ali bez uspeha. Izgledalo je da se guši i kada je Eldridž to zapazio, izraz mu se potpuno izmenio, prešavši iz besa u očajanje; izgledalo je kao da će se svakog trenutka srušiti, pošto je izgubio sav vazduh; ali ovo rušenje bilo je samo delimično jer se skljokao u stolicu. Mildred ga uze za ruku dok je Habs zapanjeno posmatrao šta se događa; da, mislim da je to bila prava zapanjenost, premda i dalje sumnjam da je Habs iskreno kadar za tako nešto.
"To je radi naše vlastite zaštite", reče Eldridž blago joj stisnuvši ruku. "Onda, u redu. Otići ćemo."
Pogledao sam Habsa da bih pronašao izvesno opravdanje za moju vlastitu zapanjenost - nikada nisam video da se neko tako brzo promenio ali on je gledao prema pustinji, očima koje su bile u senci.
"Radi naše vlastite zaštite", ponovio je Eldridž.
Potražio sam pogledom Kendru, ali nisam uspeo da je ugledam.

4.
"Dobro", reče Lesko kada su krenuli, "to je dosta dobro. Ali kada će im farma biti vraćena?"
"To zavisi", reče Habs. Na čelu mu se pojaviše male bore. "Između ostalog, zavisi i od toga kada ćemo istrebiti mrave, zar ne?"
"Bilo je grubo", nastavi Lesko. Osećao je kako bes ključa u njemu, a nije mogao da ga obuzda; znao je da to nema nikakve veze sa Habsom. "Starac bi možda jedini preživeo. Istrajan je."
"To me se ne tiče", reče Habs. "Nas čeka posao."
"Niste morali tako iznebuha da ga prepadnete naređenjem za evakuaciju. To je bilo grubo. Mogli ste obazrivije da mu saopštite."
"Ne bavim se društvenim naukama", reče Habs. Izraz mu je bio veoma napet i znoj mu se u graškama slivao niz lice. "Nisam ni psihijatar ni socijalni radnik; ja sam ekolog, a uz to i biofizičar."
"U redu", reče Lesko.
"A šta si ti, gospodine Lesko? Ti si istraživač teorije igara. Prema sopstvenom priznanju - ne mom, podsećam te - ti si čovek koji isključivo barata olovkom i papirom; ti ne radiš sa ljudima."
"Rekao sam da je u redu", uzvrati Lesko.
Čvrsto je stezao volan. U daljini, sa desne strane, mogao je da vidi kule, zbog čega je ponovo osetio kako mu u grudima buja osećanje nelagodnosti koje mu je prodiralo kroz stomak i utrobu. Nije znao koliko će još biti u stanju da vozi i da se trezveno ponaša u ovoj situaciji. Ona je bila bizarna, u tome je bila stvar, potpuno bizarna, a poslepodne sa Eldridžom, koje je započelo tako dobro, završilo se time što mu je pripala muka. "Zaboravimo sve."
"U pitanju je devojka", reče Habs. Glas mu je bio staložen i sasvim ravnodušan. "Razmišljaš o devojci. Pa, Lesko, ti si zdrav, normalan mlad čovek; sigurno je da te takve stvari zanimaju, a ona je prilično šarmantna devojka. Ali ako misliš da će se to kositi sa..."
"Habse", poče Lesko veoma tiho, usporavajući vozilo, "želim da sada prestanete. Želim da umuknete. Ako ne ućutite, reći ću vam šta bih sada mogao da uradim. Tražili ste me i ovde sam na vaš zahtev; treba da radimo zajedno i ja sam voljan... ali ne želim više da pominjete devojku." Na obrazima mu se pojaviše male mrlje rumenila; odjednom je izgledao stariji od trideset pet godina. Vozilo nije potpuno mirovalo. "Da li me čujete?" reče. "Da li sam bio jasan?"
"U redu", složi se Habs drhtavim glasom. "Razumeo sam."
"To je već bolje", reče Lesko. Ponovo je ubacio menjač u brzinu i džip nastavi vožnju. Habs je skupljen sedeo u jednom uglu, zureći mutnim pogledom napolje, u pustinju, preko Leskoovog ramena. Ruka mu se tresla kada ju je podigao da obriše znoj sa čela.
"Ozbiljno mislim", reče Lesko.
Sve mi se ovo već popelo na vrh glave i uništiće me ako ne budem pažljiv, pomisli on.
Kola su odbijala svetlost na njih.

5.
Kule su čekale na ovaj trenutak i on je najzad kucnuo. Signali su bili jasni i jaki; pokušano je uspostavljanje kontakta. Stvorenja su na kraju potvrdila svoje postojanje i na razne načine pokušavala da premoste komunikacioni jaz. Sve je teklo prema programu. Sve je išlo kako treba.
Kraljice su se u svojoj obamrlosti, koja je bila i nije bila svesna, lagano okrenule, zureći praznim očima u tamu. Koordinatne mreže negde zatreptaše, a zatim započe niz impulsa koji stadoše da se kodiraju prema novom nivou. Jaja počeše da učestalije ispadaju iz tela Kraljica.
Sada je sve bilo u redu. Sve se odvijalo onako kako je trebalo.
Kule su strpljivo čekale.

6.
"Ne nameravam da odem", reče Eldridž malo kasnije. "Ne mogu. Ovde sam rođen."
"Ne bi ni trebalo", reče Kendra. Vratila se u kuću pošto su naučnici otišli iz nje i nije trebalo da joj Mildred mnogo kazuje ili da dugo posmatra svoga dedu, pa da zaključi šta se dogodilo.
"Ostaću s tobom."
"Znam zašto ćeš ostati sa njim", reče Mildred suvo. "Želiš da ostaneš u blizini onog mlađeg. Leskoa... mislim da se tako zvaše."
Eldridž pogleda unuku i vide da ju je oblilo rumenilo. "U tome nema ničeg lošeg", reče on. "Zadržaću je pod bilo kakvim okolnostima. Potrebna mi je. Obe ste mi potrebne. Želim da ostanem."
"To nisu obični mravi", primeti Mildred, "zar ti to nije jasno?"
"Pokušavam da ništa ne shvatim", reče Eldridž. Ustao je, odšetao do vrata i pogledao predeo koji je sada, pri zalasku sunca, izgledao varljivo miran. "Naprosto, idem napred."
"Sta nameravaju da učine?" upita Kendra. "Mislim na Habsa i Leskoa."
"Izgleda da rade sa nekakvim kompjuterima", reče Eldridž, "kompjuterima i insekticidima. Možda su kompjuteri prevazišli insekticide; šta ti ga ja znam. Ne razumem se u tehniku; nemam pojma šta sve kompjuteri danas rade. U svakom slučaju, oni imaju nameru da se uhvate ukoštac sa problemom pomoću nekakve zapetljane naprave."
"Oni čak ni ne znaju u čemu je problem", reče Mildred blago.
"Ja znam u čemu je", povika Eldridž ljutito. "Ima premnogo mrava, u tome je stvar. Mrava ubica. Ne tako davno dogodio se sličan slučaj i u Južnoj Americi; morali su da spale sto kvadratnih milja zemlje da bi ih se oslobodili i jedva su uspeli. Uspeli su. Iskopao sam jarkove, imam nafte i postupiću na isti prokleti način. Oni neće zavladati ovim mestom. Otuđio sam se od svega ostalog, ali ovo je moj život i ovde sam sagradio svoj dom." Tresao se. "Prokleti mravi", opsovao je.
"U redu", reče Kendra. Prišla je starcu i uzela ga za ruku. "U redu, ne uzbuđuj se. Svi ćemo ostati."
"To je moj prokleti život", reče Eldridž. "Zar to niko ne razume?"
On baci pogled prema pustinji.
Posredi je zacelo bila optička varka, ali nešto kao da se pomicalo tamo.

7.
LESKOOV DNEVNIK: Dva dana smo proveli ovde i već mi je jasno da posao nećemo okončati za deset dana. Ni za dve nedelje, ni za tri, pa čak ne mora da bude ni za dva meseca. Ostaćemo ovde prilično dugo. Već me je obuzelo ono sumorno osećanje vezano za stanicu, koje iskuse terenci prema svojim barakama ili muškarci posle mnogo godina braka prema omraženim ženama. Ovo je moj život. To je ono čemu pripadam. Habs je, međutim, sve vreme ludački vedar i veseo.
Stvar je u tome što se mravi nisu pojavili. U okolini je vladalo potpuno zatišje od kada smo se smestili, gotovo kao da su nas posmatrali i odlučili da nas uhode. (Da li je ovo paranoja? Da li ja to mravima pripisujem inteligenciju koju oni ne poseduju? Ne bih to znao; jedino je sigurno da ih uopšte nisam video.) Habs se igra svojim kompjuterima, dok stilografi iscrtavaju geometrijske šare koje u osnovi pokazuju da ništa nije primljeno. Pošto nam je spustila metalne i lomljive predmete, zalihe i stvari za čitanje, inženjerska jedinica je, bez sumnje sa olakšanjem, odletela prema zapadu, ostavivši nas našim vlastitim planovima. Budući da nema nijednog istraživanja koje bih mogao da preduzmem u situaciji punog odsustva podataka, već sam u ovih četrdeset osam časova počeo da naginjem ludilu pomešanom sa dosadom, ludilu kome je išla u korist činjenica da osećam i da sam osećao kako se ovde odigrava nešto čudno, preteće, nešto što mi uopšte ne razumemo. Kule, na prvom mestu. Ali Habs je sasvim zadovoljan. Našao se u situaciji koja je za njega, bez sumnje, idealna. Na raspolaganju su mu stajali sterilna, aseptička sredina, mladi pomoćnik na koga gleda kao na nameštaj, kompjuteri, štampači, očitavala, binarni kodovi, razmišljanja kojima se teši, kao i sva sila praznog prostora koja je ikada jednom čoveku bila potrebna. U ovoj situaciji nisu mogli da ga zaplaše nikakvo osećanje ili emocionalni izazovi... razume se, sve dok mravi ne krenu. Ali oni to do sada nisu učinili. Ko zna, čitav onaj niz izveštaja i nalaza možda je namerna izmišljotina vlasnika terena koji su, suočeni sa propadanjem svog poseda, odlučili da izazovu masovnu histeriju kako bi mogli da dovedu do evakuacije i da pokupe osiguranje. Ako ga imaju. To je ideja.
Eldridž je i dalje istrajan. Znam to, jer sam video Kendru kako jutros jaše pored stanice na svom konju; u daljini sam takođe video Klita na traktoru kako opet podiže oblake peska nastavljajući rad na jarcima. Učinilo mi se da je Kendra na trenutak zastala iza kuće i u tom času pomislio sam da iziđem, da porazgovaram sa njom, uhvatim je za ruku, pozovem da uđe, zadržim je i ispričam joj šta mislim... ukratko, gomila gluposti, budalastih postupaka koji bi i inače tešku situaciju pretvorili u nemoguću. Ne smem da dozvolim da se moje emocionalno stanje meša sa radom na ovom projektu, kakav god da je; no, iako je ova devojka snažno delovala na mene na neki čudan način, činjenica je da sam s njom prozborio svega nekoliko reči i da ona postoji jedino u mojim mislima... a uostalom ne želim da se izlažem Habsovom gnevu. Ja sam pod njegovim zapovedništvom; moramo izdržati. Nagonski znam da bi se on razbesneo kada bih pokušao da uspostavim odnos sa ovom devojkom - i bio bi u pravu. Osim toga, za Eldridža važi vladino naređenje da napusti ovu oblast zajedno sa svojom porodicom, što znači da bih ja bio saučesnik u jednom prestupu, zar ne?
Habs, naravno, zna da je Eldridž još tu, ali je očito odlučio da bar za sada ništa ne preduzima. Zaokupljen je svojim kompjuterima; a takođe mislim da ga opseda pomisao kako se mravi mogu pojaviti pred stanicom u svakom trenutku i pohrliti u nezadrživ napad. Želi da bude spreman za njih, a ne da mu pažnju odvlače drugorazredne stvari - kao što je Eldridžovo isterivanje. Osim toga, posmatrajući stvari sasvim objektivno, šta Habs može da učini ako mu se Eldridž usprotivi? (Što je Eldridž ionako već uradio - mada, razume se, okolišno.) Eldridž je prešao šezdesetu, ali je ipak to jedan matori bandoglavko; sa druge strane, Klit je nešto stariji, ali odaje čoveka koji je umešan u vladanju puškom i verovatno ih drži nekoliko u onom svom traktoru. Da li bi jedan pedesetogodišnji akademac iz instituta 'Koronado' bio voljan da se suprotstavi dvojici čvrstih čičica sa jugozapada, naročito u prisustvu žena koje nisu nimalo nesimpatične? Pošto je i meni samom ovo palo na pamet, sigurno je i Habsu. Osećam, doduše, izvesnu naklonost prema njegovom položaju, ali ona je sasvim ograničena.
Sa jedne strane stanice koja kao da je udaljena od kula, rekao bih, ne više od pedeset jardi, pruža se na njih odličan, mada sumoran pogled. Kroz plastične i zamračene prozore ni izdaleka ne izgledaju tako zloslutne; osobeno svojstvo svetlosti i zrnasta struktura koja me toliko uznemirava ne vide se odavde... ali one su velike, veoma velike, i nikako ne mogu da se oslobodim osećanja da još rastu. Kompjuter je ovde postavljen okrenut prema kulama, a pošto večeras nisam imao ništa bolje da radim (ja jesam teoretičar igara, ali ne mogu da podnesem samoću, kriptograme, ukrštene reči, šahovske probleme ili bilo koju od milion majstorija kojima ljudi ubijaju vreme; radije bih se potpuno prepustio patnji), otišao sam u odaju sa postrojenjima gde sam pronašao Habsa kako radi sa kompjuterom, veoma razočaranog izgleda. Kada se okrenuo prema meni, bio sam iznenađen snažnim osećanjima i ljutnjom koji su mu se očitovali na licu, dok mu je pogled bio potpuno prazan. Tog trenutka palo mi je na um da bi uzrok njegove ljutnje ovoga puta moglo da bude nešto ne više apstraktno; Habsa je očigledno razjedila mravlja kolonija. Sigurno nijedno ljudsko biće nije moglo da izazove u njemu toliko mržnje kao ovi mravi. Nije me čak ni pozdravio; jednostavno je moj ulazak u tom trenutku primio kao neminovan. "Možeš li da poveruješ u ovo?" reče, pokazujući na primopredajnik iznad sebe, kojim se održavala veza sa inženjerijskom jedinicom. "Oni žele podrobni opis svega što se događa."
"Već je došlo do prekoračenja", reče glas preko primopredajnika, profiltriran i mrtav posle prolaska kroz mašineriju, kao što je bila i boja kula posmatrana kroz stakla, "a to prekoračenje u proseku iznosi trideset šest odsto kada se uzme u obzir tok celog programa. Računovođa bi voleo da dobije krajnju brojku pre četrnaestog kada se završava fiskalni period."
Habs zgrabi mikrofon i pritisnu dugme: "Žao mi je, ali ovo nije posao koji se može planirati", reče, a zatim skloni prst sa dugmeta i obrati se meni. "Možda bi ti voleo da razgovaraš sa njima. Možda poseduješ moć ubeđivanja koju ja nemam."
"Morate bar izvršiti procenu", nastavi glas neumoljivo. "To ste sigurno u stanju, zar ne?"
"Ne možemo", reče Habs iznureno, držeći mikrofon kao da ovaj teži nekoliko funti, "proučavati te mrave dok se ne pojave."
"Ah", produži glas, "da li onda možemo da vas skratimo za deset dana? Potrebno je da dobijemo tačnu procenu troškova. Morate shvatiti da su dodatna sredstva budžetski troškovi koji se naprosto moraju uklapati na svakom koraku procesa finansiranja. Nemogućno je obezbediti ih ako..."
"Slušajte", reče Habs, osećajući kako ne može da kontroliše glas; osećao sam naklonost prema njemu, ali ne u preteranoj meri kada sam pored njega pogledao prema kulama, umekšanih obrisa pri zalasku sunca. Kada bi samo nestale, kada bi se samo prokleti mravi pojavili, kada bi pustinja eksplodirala, Kendra me poljubila... ovo nije bio isplativ pravac razmišljanja. "Ovo nije programiran eksperiment", govorio je Habs. "Naša najbolja procena pokazuje da je jedan drugi događaj u izgledu u ovoj oblasti. Ali ne možemo mravima narediti da se pojave. Nismo uspostavili vezu s njima."
"Pa", reče glas, "postoji li nešto što možete učiniti da ih požurite?"
Habs je držao mikrofon i za trenutak je pogledao u primopredajnik sa izrazom lica prema kome se dalo zaključiti da nešto čudno proračunava.
"Razmišljali smo o tome", reče.
"Znate, postoji bojazan od izbijanja invazije u drugim oblastima", reče glas iz primopredajnika.
"Da", uzvrati Habs. Crte lica postadoše mu bezizražajnije; odjednom je izgledao veoma odlučan: "Mislim da moj pomoćnik, gospodin Lesko, ima nešto da vam kaže", reče on, dodavši mi mikrofon, a zatim uze nešto sa police iznad kompjutera... i otvorivši najbliža vrata ode u pustinju.
"Šta je to?" upita glas. "Šta se to događa? Gospodine Lesko?" Ali ja sam stajao sa mikrofonom u ruci, prilično zaprepašćen, jer sam iznenada shvatio šta Habs namerava da uradi. "Sačekajte trenutak", rekoh u mikrofon i tada primetih da nisam pritisnuo dugme. "Sačekajte samo trenutak", ponovih, ovoga puta uspostavivši vezu, zatim žestoko odbacih mikrofon od sebe, osećajući jezu koja se ne da rečima opisati i istrčah u noć dok je radio piskutao, a pisaljka kompjutera iscrtavala čudne, male signale.
Ugledah Habsa kako drži izbacivač granata i kada sam već potrčao prema njemu on ispali prvi jajasti projektil prema obližnjoj kuli. Granata je udarila visoko, jednu ili dve stope ispod vrha; istog časa suknu vatra i započe lomljava; u plamenu se video sjajni krug izlomljenih komada i tada se kula otvori, vrh se prevali u pesak i iz nje pokulja crni mulj...
"Tako", reče Habs neobično mrtvim i kontrolisanim glasom, "to će ubrzati stvar. Vidiš", dodade, okrenuvši se prema meni sasvim mirno, sa izbacivačem granata prislonjenim uz bok (ličio je na čoveka koji u baru, sa čašicom u ruci, staloženo i ravnodušno razgovara o dnevnim novostima), "sasvim su u pravu oni iz baze i pored toga što se ponašaju kao pokrovitelji. Ne možemo nastaviti ovako, Lesko; moramo se odlučiti na akciju, jer ne nameravam da ostatak života provedem u pustinji čekajući da ti gnusni, prepredeni, mali gadovi izaberu vreme i mesto koje im odgovara. Mi smo ljudi mi postavljamo uslove." Podigao je ponovo izbacivač i ispalio još jedan brz rafal prema razrušenom delu kule. Opet poleteše u vazduh krhotine i započe novo obrušavanje, a zatim stade da navire mulj poput reke koja se izlivala niz zidove.
Moja prva misao bila je da je Habs potpuno poludeo, ali kada sam trenutak potom, posmatrajući užas koji je odande isticao, podrobnije razmislio, shvatio sam da uopšte nije bio lud. Uradio je jedinu logičnu i razumnu stvar koja je mogla da dovede do sučeljavanja... a ako su nas mravi na neki način posmatrali, ispitujući naše ponašanje, onda je veoma pametno postupio kada je bez ikakve pripreme ščepao izbacivač i prešao u čeoni napad. Bila je to neka vrsta nasumične aktivnosti koja je apsolutno neizbežna u teoriji igara; upravo na taj način može jedan amater slučajno da pobedi jednog šahovskog majstora ili da ga bar ozbiljno ugrozi, vukući pogrešne poteze koji ga čine nepredvidljivim. Zureći u ono što je isticalo iz kula pošto je Habs ispalio još jedan rafal, počeo sam da se divim tom čoveku; ipak on nije bio neko nepokretno, propalo apstraktno stvorenje, već biće koje je posedovalo izvesnu snagu i hrabrost što ga je navelo da postupi upravo onako kako bih i ja da sam posedovao vlast... i maštu. Habs odbaci izbacivač daleko u pustinju i vrati se unutra; pratio sam ga. Zatvorio je vrata i zaptio ih. Onda se okrenuo prema meni sa izrazom koji je bio srećniji nego ikad, pa se vratio za kompjutersku tablu.
"Sada ćemo imati bar neku akciju", reče.

8.
Kendra mora da je spavala kada je počelo, mada joj to kasnije nije izgledalo kao san; pre neko neodređeno, cilindrično proticanje vremena, možda nesvesno stanje bez snova u kome je bio stvaran samo strah (to stanje je za nju trajalo od kada su se mravi pojavili) i iz koga ju je trgnulo njištanje njenog konja. Privezana kobila njištala je napolju kao nikada pre toga; bio je to ljudski, dečji vrisak, u kome su se osećali krv i užas, tako da nije mogla, nikako nije mogla da ga pripiše životinji; istog trenutka ustala je iz kreveta i počela da cima prozor i razgrće zastore gledajući napolje. Misli su joj bile zaokupljene kobilom; morala je na neki način da je spase agonije. Propevši se sedam ili osam stopa u visinu, konj je izgledao pomahnitao, prevrtao je očima, kopitama udarao u direke - i tada Kendra vide šta se dogodilo. Iz tela kobile su, u malim nabubrelim gomilama za koje je u početku mislila da su masnice ili otoci, visili mravi koji su obrazovali gnezdo i grizli životinju, a kada bi se ona propela otpadali su u mlazevima nalik na vodopad; prozračnog izgleda, cedili su se ka zemlji; konj je njištao. I Kendra je vrištala boreći se za vazduh, vrištala je i lupala o prozor svesna jedino toga da mora stići do konja; svetla su se sada upalila u celoj kući dok je Kendra i dalje nemoćno udarala telom o zid. Šok je nadjačao njenu potrebu da stigne do kobile. Neujednačeno je disala, a kada je osetila golicanje po listovima zavrištala je, pljusnula se po tom mestu i zagledala u malu, crvenu mrlju koja se širila.
Mravi. Bili su na njoj.
"Klite!" dozivao je njen deda iz susedne sobe, "Klite, ovde su!" Njegova dernjava nije odavala iznenađenje, već potvrdu nečega što je već dugo očekivao. Bilo je nečeg, pomisli Kendra s užasom, radosnog u tom uskliku: starcu je bilo milo što dolaze! Devojka se okrenu, misleći samo na to kako da iziđe iz sobe, kada je nešto zgrabi za zglavak i povuče kroz vrata prislonivši je uz spoljni zid. "Kendra!" viknu njen deda. "Da li je s tobom sve u redu?" Držao je pušku.
"Konj! Ščepali su mog konja!"
"Znam", reče Mildred, dolazeći iz svoje spavaće sobe. "Ovde su!"
"Molim vas", reče Eldridž držeći i dalje Kendru jednom rukom, dok je u drugoj držao pušku čija je cev bila uperena prema podu. "Molim vas, morate biti mirne. Ne možemo ništa da preduzmemo..."
Ali ona se tada oslobodi njegovog stiska uzviknuvši: "Džindžer!" Najednom se u njoj javila demonska snaga proistekla iz užasa; projurila je kroz dnevnu sobu, naglo otvorila vrata i istrčala u dvorište. Trenutak potom Klit je protrčao pored nje noseći pušku, unezverenog i užasnutog pogleda. Kendri se učinilo da vidi grozd insekata na njegovoj košulji, mada je to možda bila samo posledica panike i straha. Konj: samo on je bio važan, morala je da stigne do konja. Nije stvar bila u tome što joj je Džindžer mnogo značila, premda ju je volela; ona naprosto nije mogla da podnese ničiju patnju, čak ni pomisao da životinja trpi toliki bol. Nisam znao da ti je toliko stalo, opomenu je hladan, suludi, unutrašnji glas. Iza sebe začula je kako se deda i Klit dozivaju i izvikuju naređenja; izgleda da su želeli da upale naftu u jarkovima. U mraku nije razabirala šta joj je pod nogama; jedino je znala da je u stanju da održava ravnotežu. Mildred je vrištala kroz plač pun užasa i straha od propasti; vatra zaiskri, ne zapali se, a zatim sa praskom buknu jedan od jaraka; na sve strane letele su kapi goruće nafte kuljajući prema nebu. Kendra nespretno otvori kapiju i upade u koral. Kobila se ponovo propela uz direk i sada je stajala ukočeno, očnih duplji crnih od mrava. Mišići su joj nesvesno podrhtavali, ali je inače bila kao sleđena i potpuno utihla. Kendra nije znala šta da radi. Kobila ju je gledala, ne prepoznajući je. Ubiti je. Svakako, to treba učiniti: uzeti pušku i ubiti je. Nikada nije dotakla vatreno oružje. Kako se može ubiti jedno živo biće, bez obzira na težinu njegove patnje? Ipak je to ubistvo. Grunulo je još nekoliko vatri; od njihovog sjaja u koralu je postalo svetlo kao u po bela dana. Deda i Mildred pojaviše se kod ograde, lica osvetljenih i išaranih vatrom. "Stani", reče deda, "učinićemo nešto."
"Ne", usprotivila se Kendra!
"Donesi mi pušku", reče Eldridž; Mildred pođe i vrati se trenutak kasnije, nesigurno držeći oružje. Pružila ga je Eldridžu. On uze pušku i proveri da li je napunjena.
"Ne!" uzviknu Kendra. "Ne možeš to učiniti!"
"Moram", reče Eldridž. "Pogrešio sam. Trebalo je da odemo onda kada su nam rekli."
"Ne možeš da ubiješ mog konja", ponovi Kendra.
"Nemam izbora", reče Eldridž. On uperi pušku. Istog trenutka pojavi se Klit i pogleda u konja pa u Kendru širom otvorenih i zbunjenih očiju. "Gde su mali vragovi?" reče on. "Sve je u plamenu!"
"Odvedi je u kuću", reče Eldridž.
Klit joj oklevajući priđe. "Nemoj ga ubiti!" zavrištala je Kendra. "Nemoj ubiti moga konja!" Ovi krici nagnaše Klita na delanje, što verovatno nikakvo ubeđivanje ne bi uspelo; on je ščepa za ruke i poče da je vuče kroz ogradu. Kobila je ponovo počela da njišti batrgajući se o direke. Kendra se očajničkim trzajem oslobodila Klita, ali samo za trenutak; zatim ju je on ponovo obujmio rukama i ona oseti čudnu, odsutnu strast, kao da su ona i najamnik bili ljubavnici i da će narednog trenutka početi da vode ljubav. Ludost! Odgurnu ga poslednjom snagom volje, a zatim mu dozvoli da je, držeći za ruku, odvuče prema kući. "Šta će joj učiniti?" upita ona.
"Znaš i sama šta će uraditi."
"Ne mogu", reče, ali ovog puta nije pokušala da mu se odupre; ostavila je svoju ruku u njegovoj. "Ne mogu to učiniti!"
"Pobrinuće se za nju", tešio ju je Klit. "Nema drugog načina." Stigoše u kuću i kada je svetlost iz jarka nešto snažnije zasijala Kendra ugleda jeziv prizor i ponovo zavrišta.
Mravi su bili svuda po kući. Mora da ih je vatra odvukla od sigurnosti koju im je pružala zemlja; sada su preplavili grede, tavanicu, zidove... čak je, kada je bolje pogledala, ukočena od straha, primetila da su komadi gipsa otpali sa tavanice pod težinom mrava, raspršivši se po podu, dok su se batrgajuća obličja insekata rasula od udara. Ošamućeni Klit ispruži stopalo i zgazi na jednu pa na drugu gomilu mrava gnječeći ih. Kendra je imala utisak da se smeje. Nije želela da stavi ruku na usta da bi se u to uverila. Neke stvari je bolje ne znati; jedino što je znala bilo je da mora izići iz ove kuće. Uz lupnjavu je otpalo još nekoliko grumenova gipsa iz koga su hrlila mala stvorenja koja su se uvijala; neka od njih su prelazila preko vrhova njenih cipela. Odjednom je osetila da lebdi, odignuta sa poda, kroz zagušljivi vazduh kuće. Ponovo je zavrištala, sa osećanjem da ju je prekrilo neko ćebe od mrava; ali ne, bio je to Klit lica priljubljenog uz njeno.
"Nosim te napolje", reče. "Molim te nemoj da vrištiš, izlazimo", lice mu je bilo obasjano i podmlađeno svetlošću. Pokušala je da mu stavi do znanja da je razumela, da zna da on pokušava da joj pomogne, ali nije mogla izustiti ni reči; tada oseti da je grubo, ali bezbedno prebačena preko ograde kamiona i vide Klita kako uskače iza nje. Nalazili su se pozadi, u tovarnom delu. Eldridž, koji je sedeo za volanom, nagnu se i pogleda kroz otvoreno prozorče na kabini. "Da li je s njom sve u redu?" zapita.
"Dobro mi je", reče Kendra i ispruži se na prazan, drveni pod. "Biće mi dobro."
"Hajdemo odavde", reče Mildred i Eldridž se ponovo okrenu ka volanu. Kendra oseti strahovitu snagu koja ju je priljubljivala za daske, dok ju je Klit pridržavao i tada kamion polete, lupajući i kotrljajući se drumom. Vatre su im osvetljavale put; u njihovom sjaju mogla je da vidi kako se batrgaju crna obličja insekata. Neka od njih su joj izgledala kao da lete. U grupama su se odbijali o daske kamiona poput ptica. "Sve je u redu", reče ponovo Klit. "Odlazimo. Izvući ćemo se."
"Je li Džindžer mrtva?"
"Da", potvrdi on, "nije patila. Mrtva je."
"Trebalo je da odemo odavde kada su nam rekli."
"Sada je suviše kasno."
"Zašto nismo poslušali?"
"Niko nikada ne sluša" reče Klit. "Poslušati nije ljudski. Smiri se. Sada ćemo otići."
"Mravi slušaju", reče ona mahnito. "Oni međusobno razgovaraju. Njima nije potrebno da se raspravljaju. Oni jednostavno znaju."
"Zaboravila sam da pogasim svetla", javi se Mildred sa prednjeg sedišta. Kada je ovo čula, Kendra se nasmejala; počela je gotovo histerično da se smeje dok je Klit nije umirio trljajući joj leđa. Sada su bili van domašaja vatri; put su osvetljavali samo njihovi farovi... i tog trenutka Mildred zavrišta.
Kendra se zbunjeno trže, a Klit spusti ruke sa nje; istog časa Mildred ponovo zavrišta, kraćim, prodornijim glasom slično gromkom lajanju. Pogledavši kroz otvoreni prozorčić na kabini, Kendra vide šta je Mildred nateralo da vrišti; da je imala glasa i ona bi zavrištala... ali jedino je mogla da dahće. Mravi su se nalazili po celoj dedinoj glavi. Napravili su mrežu preko njegove sede kose, probili se u nepravilnim malim gomilama u uši, bili su mu na vratu, upredali se u košulju... Ona pade nazad u kamion, udarivši glavom o daske. Klit je, derući se, pokušao da pređe kroz otvor i preuzme volan, ali nije uspeo. Otvor je bio odveć mali; on stade da lupa o njega telom, jadikujući. Kamion, koji je ostao bez ikakve kontrole, naglo skrenu sa puta u ogoljenu pustinju; točkovi se zariše u dugačko, neravno klizište, dok je kamion iscrtavao šare koje nijedno vozilo ne bi moglo da izvede, a ipak se održavao na četiri točka. Polusvesna, Kendra se uhvati za daske, osećajući da su je sva čula izdala. Mildredino vrištanje se nastavljalo, ali u ovoj izmenjenoj perspektivi Kendri se činilo gotovo prijatno; ako je ovo bio smak sveta, a sigurno jeste, bolje da se završi vrištanjem nego potčinjavanjem... Klit se drao i udarao o daske, pokušavajući da se oslobodi. Za trenutak je izgledalo da će uspeti, da će pasti na pesak pustinje i bar se na taj način osloboditi - što bi, pomisli Kendra, bilo više nego dobro. Klit joj ništa nije dugovao i bio je predodređen da se bori za opstanak, ako bude u stanju da izdrži - ali kamion se ludo kretao poput nespretnog klizača na ledu, zanoseći se pod raznim uglovima. Ležeći na leđima, prikovana silom teže, sa ogromnim nebom koje se nadnelo nad njom, Kendra je posmatrala Klitovo batrganje slično batrganju insekta probodenog pribadačom. Kamion je sumanuto vijugao, zanoseći se na jednu stranu... a tada se, sa veličanstvenom sigurnošću za koju ona pomisli da može da proistekne samo iz potpunog kraha, vozilo odiže od tla i poče da se okreće kroz vazduh. Bio je to nesavršeni let, koji se brzo morao okončati, ali je ipak izgledalo da traje veoma dugo. Svest joj još nije stigla da prihvati činjenicu da ona umire, da joj deda i baba umiru, da umire sve što je tako kratko posedovala i što je sada bilo izgubljeno... kad kamion udari u nešto i buknu u plamen. Stala je da čeka na eksploziju. Sigurno će doći. I odista, ubrzo je usledila.

9.
"Vidiš", reče Habs Leskou kada su se ponovo vratili u stanicu, "ono što sam učinio veoma je zanimljivo."
"Nije trebalo da pucate u kule", reče Lesko slabim glasom, "jednostavno nije trebalo..."
"Ali morao sam", reče Habs pouzdanim, profesorskim tonom. "Shvataš, to što sam učinio treba da nam omogući da dobijemo parametar problema obustavljanjem kretanja vektora pojedinačne mravlje jedinice."
On pokaza na krivulje, koje je pisaljka kompjutera neumoljivo ispisivala, sve vreme pevušeći sam za sebe. "Promenili su se, vidiš", reče. "Promenio sam njihova jednostavna, očigledna kretanja, kao i celokupno ustrojstvo kolonije. Opšta refrakcija aglomeracije kretanja sada je predstavljena zvonastom krivuljom, a ne više talasastom linijom. To je izuzetno zanimljivo."
Lesko se osloni leđima o zid. "Nije trebalo to da učinite", reče ponovo, "vi ne znate, mi ne znamo šta je prava suština stvari u tim kulama; ne možemo da shvatimo..."
"Nismo mogli da čekamo", produži Habs istom čudnovatom određenošću. "Ti nisi jedini koji hoće da se izvuče iz pustinje; i ja imam osećanja, znaš. Ova misija treba da bude završena u najkraćem roku i mi sada pravimo velike korake. Pogledaj mravlje signale", reče, kidajući besno hartiju sa valjka. "Celokupno ustrojstvo se promenilo. Pretpostavka, Lesko: ono što vidimo i čujemo iz kompjutera jesu naređenja koja upravljaju kretanjem mase. U redu?"
"Verovatno", složi se Lesko neodređeno. On pogleda kroz prozor i ugleda kako slomljeni komadi otpadaju sa kula. Habs ih je povredio, da... ali šta će oni sada preduzeti? "Ne poričem da postoji komunikacija na izvesnom nivou između tih stvorenja."
"Dobro", reče Habs. Pravio je pribeleške na hartiji kao da predaje u nekom odeljenju. "Ono, dakle, što vidimo i čujemo jesu naređenja, a ja mogu da preduzmem razne korake kako bih se postarao oko odugovlačenja i još nekih stvari. Ne brini o tome."
Počeo je brzo da škraba olovkom, obuzet manijom računanja. "Pronašao sam nešto", reče.
"Šta?"
"Utvrdio sam pozitivnu korelaciju reda veličine od osam odsto između ovih krivulja", uzeo je hartiju i naglo ju je tutnuo Leskou u ruke; Lesko je pogleda dok mu je Habs olovkom naznačivao otkriće. "Korelaciju između ovih krivulja i naređenja koje bi se uslovno moglo označiti kao stop." On pokaza na jedan drugi luk na hartiji. "A evo i pozitivne korelacije između ove male krivulje i kretanja. Znaš li šta to znači, Lesko?" upita on, skinuvši naočare i zagledavši se preda se; oči su mu ličile na tačkice svetlosti kroz koje su predmeti treperili. "Shvataš li do čega smo upravo došli?"
"Čini mi se."
"To znači da ti kučkini sinovi međusobno razgovaraju", reče Habs, a tog trenutka se svetla u stanici pogasiše.

10.
LESKOOV DNEVNIK: Imaću poverenja u Habsa; nije ga obuzela panika. U mojoj svesti nestanak struje se neposredno povezao sa napadom na kule; bio sam svestan da se osnovna neuravnoteženost koju sam osećao još od početka sada potvrđivala. Drugim rečima (moram naučiti da iznosim ove stvari što je moguće jednostavnije; naučni žargon ili zapetljana retorika neće me sada nikuda odvesti), bio sam ubeđen da su se mravi, osakaćeni napadom na kule, sada pregrupisali i uzvraćali nam udarac opakom snagom; prvi deo napada bio je, razume se, da nam ukinu struju. Svladala me je bespomoćnost; izgledalo je za deset stepeni toplije čim su rashladni uređaji prestali da rade; umuklo je zavijanje kompjuterske table, prestalo je pucketanje u zvučnicima i odjednom me je preplavila panika koja je nadirala u velikim talasima. Noć, povikao sam, nasukali smo se na večnu noć (ili neku takvu glupost), ali bio je tu Habs koji me je čvrsto uhvatio za zglob i osvestio. "Sve je u redu", reče on. Stojeći blizu mene bio je uočljiv u prigušenoj noćnoj svetlosti koja je dopirala kroz prozore; pošto su oči počele da mi se privikavaju na mrak, polako sam stao da razabiram stvari u stanici. "Sve je u redu. Sada znamo da su povređeni. Izlaze, hajde da ih pohvatamo."
"Pohvatamo?"
"Pohvatamo", potvrdi on. "Obojićemo ih u žuto, te pogane, male, kučkine sinove", dodao je veselim i uverenim glasom. Poveo me je do vešalice u uglu na kojoj je visila sva naša zaštitna oprema: kacige, zaštitna odela, maske, aparati za disanje sa kojima smo ličili na ljude opremljene za šetnju po Mesecu, a ne po dobroćudnoj Arizonskoj pustinji. Osetio sam divljenje prema tom čoveku kada sam video kako veoma mirno i metodično navlači odelo: on je uistinu predvideo ovaj događaj. Odela su, razume se, spadala u neophodnu opremu, ali on je bio taj koji se setio da ih okači nadohvat ruke. Pridružio sam mu se u oblačenju opreme; kada sam povukao zatvarač na bezbojnoj, debeloj površini odela, pričvrstio kacigu i postavio inhalator na mesto, osetio sam se poput nagog čoveka na ulici kome je neko dobacio spasonosno ćebe... polako sam dolazio k sebi, vraćao poljuljanu ravnotežu za vreme navlačenja opreme. Dok smo dovršavali pripreme, struja se vratila uz tutanj, svetlost postade isuviše jaka, a kompjuter se oglasi jednim zahvalnim pozdravom - vump! - i smesta poče, kao da je hteo da nadoknadi ovo kratko razdoblje isključenja i gubitka vremena, da mahnito izbacuje čitavu seriju zapisa; izgledalo je kao da je najednom stekao ljudske osobine i kao da mu je bilo neugodno zbog učinjenog propusta. Zaklonjen maskom, Habs mi je bio stran kao i bilo koja kula, ali glas kroz zvučnik bio mu je sasvim jasan i staložen; dok sam ga slušao, kao da sam mogao da vidim njegov osmeh. "Hajde da izbacimo žutilo", reče on ponovo i pohita ka osiguračima.
"Zar ne bi trebalo da sačekamo?" rekoh. "Možda..." ali nisam stigao da završim jer je tog trenutka struje ponovo nestalo. Svetla se ugasiše, kompjuter ispusti jedno ljutito vap! i utihnu usred zapisa koji je nejasno ličio na skarednu žvrljotinu. Habs je već baratao oko prekidača povezanih sa pomoćnim generatorom, smeštenim duboko pod zemljom; oko stanice se mogla nazreti tanana žuta magla koja se podizala i sve ogrtala bojama sunca. Kule su bile žute, pesak i prozori, kao i moja ruka u rukavici kada sam je pogledao, a Habsove ruke su i dalje baratale oko prekidača. Sisaljke su sada bile izvučene iz stanice, spremne da izbace dalekometne bombe insekticida u pustinju.
P-2 ili PX-2, neku hemikaliju te vrste - nisam bio siguran u njen naziv, pošto sam taj posao prepustio Habsu koji je, razume se, biolog i stručnjak za ubijanje. Moja oblast me je poštedela upoznavanja sa tehnologijom; nisam umeo čak da napišem ni hemijsku formulu vode, niti sam osećao ličnu ili profesionalnu prazninu u sebi zato što nisam bio u stanju da shematizujem formulu tih zanimljivih otrovnih gasova koji su mogli u trenutku da unište pola čovečanstva. Ne, za mene je bilo dovoljno da znam da P-2 ili PX-2 mogu da se upotrebe u tu svrhu; njihova delotvornost nije dolazila u pitanje; i ne samo da smo odjednom uronili u Svet Žutila, što bi u drugim, manje sumornim okolnostima moglo u sebi čak sadržati neku vrstu razdraganosti (milion narcisa koji se pomaljaju kroz žutu travu, dok sunce sočno zrači livadu), već su i mravi očigledno bili u užasnoj pometnji. Mogao sam da ih vidim kako se u ogromnim gomilama zbijaju, nalik na kakve ogrlice, i padaju kao kiša ispred prozora; stropoštavali su se sa cele stanice po kojoj su ranije zauzeli nesiguran položaj; crna obličja u trenutku ogrnuta žutilom previjala su se i uvijala poput igrača na pesku, a Habs se nalazio u ekstazi sreće. "To je ono!" vikao je. Glas mu više nije bio jednoličan; bilo to mehaničko pretvaranje ili ne, u njemu je odzvanjalo zadovoljstvo koje mu je sve ovo pričinjavalo. "Hajde da iziđemo i sami ih dokrajčimo!" reče on i iz zida ščepa malu, pljosnatu limenku spreja, neku vrstu Ručnog Žutila, dodade mi je, uze drugu za sebe i povede me napolje u pustinju. Vrata se istog trena zatvoriše; on očisti bravu, a zatim upravi sprej preda se i kao da upotrebljava aerosol poče da ispušta velike, spore, uzastopne mlazeve žutila na zemlju ispred sebe.
Viđena u ovakvom stanju, pustinja je izgledala neobično lepa. Sisaljke su izbacile P-2 ili PX-2 širom područja od nekoliko stotina kvadratnih jardi, a možda i više; u svakom slučaju, dokle god je pogled dopirao svet je bio zaogrnut vedrim žutilom; široke, vesele pruge žutila pružale su se po celom predelu i, poput muva u želatinu, mrvica u kafenom kolaču, u žutilo su se uglavile male crne gomile, a po njima su padale pahulje slične snegu i pretvarale crno u žuto, mrave i artefakte, čak i na naše oči.
"Ovo je kraj", reče Habs, "sada možemo da idemo kući." Držeći sprej-pištolj kao što bi pijani dirigent držao palicu, on odskakuta u pravcu pustinje dajući ritam svojim koracima nekom pesmom. Pratio sam ga dok je trčao putem, ispaljujući nasumce kratke rafale. Gde god da smo pogledali bilo je mnogo mrava, a kada smo zaobišli jedno malo uzvišenje, ugledali smo nešto.
Ugledali smo prevrnuti kamion i ljudska obličja koja kao da su puzala iz njega; dvoje se iznemoglo klatilo poput utopljenih insekata, a drugo dvoje je nepomično ležalo. Moja prva misao bila je: Odakle li je kamion došao? Ali u sledećem trenutku, posle tog kratkog intervala potpune tuposti, sve mi je postalo jasno, sve mi se razvedrilo ili ražutilo i ja pojurih ispred Habsa u očajničkom trku, dok su mi pluća gorela od nedostatka vazduha koji je inhalator uvlačio. Prvi je bio leš gospođe Eldridž. Bila je zaogrnuta žutilom i jedino su joj oči zurile potpunim crnilom; kolena su joj bila skupljena u fetusnom položaju, a jedna ruka ispružena sa stisnutom pesnicom kao u deteta. Nagoh se da je dodirnem i istog trenutka se ispravih užasnut. Krenuo sam ka sledećem telu, zaplašen pomišlju koga bih mogao da nađem pedesetak jardi dalje, ali me zaustavi Habsov glas. On se nije nalazio iza mene. Zaustavio se kod kamiona i, čučeći, posmatrao jedan od točkova koji se još okretao, a zatim poče letimično da pregleda preokrenuti donji trap. Otišao sam do njega, ne zato što sam nešto želeo da vidim, već zato što sam se bojao onoga što je napred ležalo. Znao sam. Znao sam da su svi bili mrtvi.
"Ovo je stvarno očaravajuće", reče Habs.
"Tamo su mrtvi ljudi."
"Znam", potvrdi Habs, ne podigavši pogled. "To je zaista tragedija i ja je ne razumem. Primili su naređenje. Prihvatili su ga. Zašto su ostali?"
"Ne znam", rekoh. "Možda nisu imali kuda da odu." Ne mogu da se setim u čemu je zapravo bila moja emocionalna nedoumica. Pretpostavljam da sam imao želju da počnem da udaram po njima, mada bi to bilo svejedno.
Žut, on pogleda u mene. "Iracionalno ponašanje", reče. "Doista je to veoma tužno, ti takozvani pustinjski ljudi. Ali, Džejmse, pogledaj ovo."
Nagnuh se. Možda će mi otkriti srce, a sa tim i smisao svojih namera i ponašanja. Ali on je pokazivao na gomilu mrava dobro zabijenih u šasiji.
"Pomisli samo", reče. "Pravo izvođenje manevra... jer ovo je očigledno bio manevar. Da bi izazvali varnicu..."
"Do vraga sve, Habse", rekoh osećajući se čudno ravnodušan poput dece kada ih roditelji odvlače od nekog mesta, ali oni ipak nastavljaju da se bune, ako ni zbog čega drugog, a ono iz dostojanstva. "Ovi ljudi su mrtvi, zar ne razumete? Mrtvi su. Insekticid ih je pobio." Dok je ispruženom rukom u rukavici pažljivo odstranjivao nekoliko mrava sa jedne izložene elektrode, zagledajući pri tom šasiju, Habs reče: "Znaš, ljudi ponekad nastradaju. Smrt samu sebe ubija; to se svima nama događa."
"Ne razumem vas", rekoh, mada sam, naravno, sasvim dobro razumeo; razumevanje mi se vraćalo u plimama žutila ništa manje blistavim od predela, a sa osvešćenjem javljalo se i poštovanje. Priznajem to; bilo je nemoguće ne poštovati Habsa, jer ljudi poput njega omogućavaju funkcionisanje sveta; ljudi koji su u stanju da ispale granate, rasprše insekticid, brižljivo ispituju šasije, ravnodušno posmatraju mrave, ti ljudi su nada sveta; Habs je bio nada projekta, jer tipovi koji se više muče, koji su osećajniji - poput mene uhvaćeni u mrežu delikatnih osećanja i naglih promena, bili bi nesposobni za jake, odlučne akcije koje je Habs... A ako je Habs prividno bio bezosećajan, onda je ovakva vrsta izolovanosti bila verovatno potrebna da bi se neka namera i ostvarila... Većinu važnih poduhvata u svetskoj istoriji izvršili su ljudi sa smanjenom ili zanemarljivom sposobnošću osećanja; na njih ne bi mogao da utiče ili jednostavno ne bi uticali bol što ga donosi napredak ili izvesne bitke i to je bio razlog što su bili u stanju da idu napred. Ali ceo ovaj monolog nije me osokolio, već je samo pojačao napetost očajanja u meni i ja odjednom osetih potrebu da pobegnem od Habsa, da se smesta okrenem i što pre udaljim odavde. Ali on me je ipak ohrabrio; bio sam toliko ljut na njega da sam poverovao kako mogu da se suočim sa bilo čim bez osećanja.
Habs me je pratio, mrmljajući sebi u bradu. Sedamdeset ili osamdeset koraka niz put ugledao sam obličje Klitovog leša; ležao je napola prekriven nakatranisanim platnom koje je verovatno u samrtnoj agoniji izvukao iz kamiona i zaogrnuo se njime pre no što je pao na tle, otpuzao nekoliko beznačajnih jardi, a zatim umro. Udaljio sam se od leša čim sam ga prepoznao, ali Habs koji mi je prišao s leđa, dohvatio je platno i otkrio mrtvaca. Sve do cipela bio je prekriven žutilom. Habs izvadi usku metalnu sondu iz džepa na pantalonama i pruži je prema ruci leša.
Priznaću, bio sam zadivljen, zato sam se i vratio. Na neuspeh je osuđena svaka odbojnost prema ljudima poput Habsa; oni su jednostavno imuni na sva ta razmetanja i pošto sam to znao nisam imao snage da se pravim ravnodušnim i savladam radoznalost. On klimnu i stade šipkom da otvara šaku nastradalog.
Na Klitovom dlanu videla se mala, pravilna rupa, po veličini slična onoj koju za sobom ostavi metak. Habs stade da čeprka po njoj sondom i na naše oči iz rupe iziđoše tri mrava u zbijenoj formaciji, marche funebre, čija svečanost i tačnost pokreta izgledaju groteskno komične. Delovali su tako svrhovito kada su skrenuli nalevo od sonde i nastavili da hodaju ka pesku. Habs izvadi mali kontejner i njime poklopi mrave. "A sada", reče, "čini mi se da možemo započeti sa istraživanjima." On podiže ispunjen kontejner, a zatim ga zapečati gajkom i spusti u džep na nogavici. "Znam da će te ovo možda uznemiriti, Džejmse", reče, "ali moraš shvatiti da se ništa nije moglo učiniti, baš ništa. Da nismo upotrebili insekticid mogli su prodreti u stanicu."
Pretpostavljam da je to izjava najpribližnije izvinjenju koja se od Habsa mogla dobiti, na ovom svetu ili van ovog sveta i upravo sam se okretao da mu kažem šta ja (i, naravno, čitava gomila pristojnih i poštenih ljudi ovog sveta) mislim o njemu kada sam; na nekoliko jardi od mene, začuo strašnu zveku i lomljavu. Vrata jedne zemunice koju do tada nisam ni primetio - žuta prašina stopila se sa celim predelom u jedinstvenu boju - počeše da se otvaraju, zastrašujući, inč po inč, i dok sam paralizovan buljio u njih, nesposoban da mislim šta to odatle izlazi (pretpostavljam da sam očekivao džinovskog mrava), jedno obličje prekriveno žutilom istetura se iz otvora, zanjiha se korak ili dva i tada, ispružene ruke, sruši se u pesak ispred mene.
Kendra.
Potrčah prema njoj sa željom da je dohvatim i stisnem uza se, da dam sve od sebe kako bih je izvukao odavde i da je povratim iz agonije, ali tog trenutka Habs mi brzo priđe i još jedanput se pokaza razložnijim. "Ne možeš to da učiniš", reče, "treba je pokriti", i već je iz drugog džepa izvlačio neku vrstu platna ili sargije, cimajući ga kao konopac koji je zatim prebacio preko žutila i stao da ga navlači preko njenog tela. Uhvatio ju je za ramena i pokazao mi da treba da je uhvatim za noge. Tako smo je odneli odatle, dugo i teturavo se vraćajući prema zaklonu; oblaci žutila izbijali su iz nje u malim pramenovima, ali ona je bila živa, živa: mogao sam da osetim njeno disanje, mogao sam da osetim njenu toplotu; nekako je preživela, prebrodiće i prolazak kroz insekticid; uhvatih sebe kako u ritmu napora mislim da sigurno hoće, sigurno hoće; bila je mlađa od ostalo troje, bila je otpornija, tako da su postojali izvesni izgledi da preživi. Mogli bismo je spasti. Mogli bismo je odneti nazad do skloništa, očistiti je, ugrejati, ispumpati joj tu materiju iz pluća, povratiti je... Ali zbog čega, blagi bože... i u ime kakve budućnosti?

11.
Pošto su devojku podvrgli dekontaminaciji, utoplili je, obukli i smestili u slobodnu sobu gde je mirno ležala, ne u komi već u dubokom snu, Habs i Lesko skidoše svoju opremu. Tek tada Lesko uvide šta su mu pričinili ovi časovi; drhtao je od glave do pete, celo telo ispod pasa mu se nekontrolisano treslo tako da je jedva hodao.
"Verovatno si kroz inhalator udahnuo malo prašine", reče Habs ravnodušno, dok su išli ka laboratoriji. "Sumnjam da će biti ikakvih posledica. Devojka je tamo napolju udisala P-2 najmanje petnaest minuta i oporaviće se. Ovakve posledice su normalne."
"To je divno", reče Lesko, "to sve menja, zar ne?" Ali bio je isuviše umoran i potresen da bi se prepirao sa Habsom. Habs je zapovedao, a Lesko je osećao gotovo dečju potrebu da sada održi takav odnos, jer Habs je bio njihova jedina nada da se izvuku odavde. Taj čovek je znao šta radi, barem je izgledalo da zna... dok je, međutim, Lesko doslovce izgubio sposobnost da situaciju uzme u svoje ruke. Kroz prozore laboratorije mogli su da vide mrave kako i dalje lebde kroz vazduh i padaju u pesak: većina ih je bila crna, nekoliko zelenih se pomešalo s njima, a svi su imali bele trbuhe i padali poput malih padobranaca. "Mali kučkini sinovi", kleo je Lesko, "prljava kopilad."
"Ne uzimaj to lično", reče Habs, mašivši se za jednu bočicu. "To nije ni od kakve koristi. Oni nisu individue. Oni su samo individualne ćelije, sićušni, delotvorni delovi jedne celine. Da li bi se razbesneo na svoja krvna zrnca da imaš leukemiju?"
"Mrzim ih", reče Lesko, a pomisli; isto kao i ti, čuo sam te kako ih ranije psuješ, zato si i ispalio granatu, ti kučkin sine, jer nisi više mogao da podneseš ovu situaciju. Nemoj sada meni da se obraćaš kao naučnik... ali nije rekao ni reči.
"Misli na društvo, Džejmse", reče Habs, "društvo potpunog sklada, altruizma i samopožrtvovanja, savršene podele rada prema unapred utvrđenim pravilima; pomisli na zdanje razrađenog i složenog ustrojstva prema planovima, o čemu oni ništa ne znaju... a ipak naređenja savršeno izvršavaju. Pomisli na njihove agresivne moći i njihovu sposobnost da se razviju i adaptiraju na načine koji su tako divni, a ipak nepoznati." Glas mu je bio gotovo uzvišen. "Prisiljen sam da ih poštujem", reče Habs tiho. "Sve se zasniva na jednostavnom obliku... koji je tako nemoćan kod individue, a tako moćan u masi."
"Drugim rečima", reče Lesko polako, "to je potpuno alternativan pristup evoluciji."
"Nastavi, Džejmse."
"Pa, očigledno je, zar ne? Mi smo se razvili, glavne vrste ove planete razvile su se kroz sve veću i veću individualizaciju i izolaciju; ali moglo se dogoditi i drugačije, zar ne? Vi govorite o mravljem geštaltu u kome se jedino ustrojstvo, grupa, održava, a individualno biće je samo mala ćelija mase. U tom smislu mravi su besmrtni, zar ne? Individualizacija, pravac kojim smo mi krenuli, vodi ka sve većem i većem razdvajanju i strahu od smrti kao gubitku individualne svesti. S obzirom na tu činjenicu mravi se nikada ne bi plašili smrti; to bi gotovo ličilo na perutanje ćelije, slično načinu na koji naše vlastite ćelije odumiru po milion dnevno."
"Imaš duboke misli, Džejmse", reče Habs blago. "Na kraju krajeva moje poverenje u tebe nije bilo neosnovano. Da, ako posmatraš evoluciju kao niz izbora, onda je ona mogla da ide i drugim tokom. Mravi su mogli da budu glavna vrsta..."
"Još to mogu", reče Lesko. "Da li je to naredna stepenica razvitka? Možda oni sada preuzimaju tu ulogu, sa zakašnjenjem od pedeset miliona godina."
Habsovo lice izgledalo je veoma svečano. "Da. Razmišljao sam o tome." On slegnu ramenima i nehajno odmahnu rukom. "Međutim", reče, "ako je istina, to jednostavno znači da moramo udvostručiti naše napore, zar ne? Oni sigurno nemaju sredstva koja bi se po savršenosti mogla meriti sa našima. Plašim se da su nam pružili isuviše vremena." Otvorio je bočicu, oprezno šmrknuo, a zatim je stavio na policu. "Hajde da započnemo prva ispitivanja ponašanja", reče i uze kontejner koji je napunio u pustinji. "Toplota, hladnoća, izgladnjivanje, izolacija; lagano pritiskivanje..."
"Da", reče Lesko.
"Hajde da pustimo nekoliko bogomoljki na ove mrave", reče Habs tiho, sa prizvukom neke slutnje u glasu, "pa da vidimo kakve ćemo signale dobiti."
Lesko upita: "Kada ćemo je odvesti odavde?"
"U toku su neki eksperimenti."
Lesko zatrese glavom. "U redu, u redu", reče, "ali ne možemo razgovarati o uporednim teorijama evolucije tako olako. Kako ćemo izbaviti devojku odavde?"
"To će biti malo poteže, zar ne?" uzvrati Habs.
"Posveti se mikrofonima i aparatu za registrovanje, molim te."
"Zašto ih ne pozovete i zatražite helikopter?" predloži Lesko. "Veza je ponovo uspostavljena."
Habs se okrenu prema njemu i osloni se na lakat. "Hoću", reče. "Delim tvoje osećanje naklonosti. Ali ne smatram da će naše birokrate biti oduševljene kada saznaju da smo imali neke smrtne slučajeve. Danima ćemo morati da šaljemo izveštaje i objašnjenja, a imamo važnija posla."
On se okrenu nazad prema zapečaćenom staklenom kavezu. "Bogomoljke su sada na jednoj strani našeg lavirinta", reče, "a mravi na drugoj..."
"Šta ćemo, onda, sa devojkom?" upita Lesko.
"Moramo nešto učiniti. Znate, ona neće jednostavno nestati zato što vi odbijate da mislite na nju."
"Zašto se toliko brineš o njoj?" reče Habs. "Ne postupaš nimalo profesionalno u ovom slučaju, Džejmse."
"Brinem se, jer je u šoku!" reče Lesko glasno. "I mi jednostavno ne možemo ovde da je zadržimo..."
"Ne viči na mene", reče Habs, jedva se savlađujući. "To je sasvim nepotrebno." On zaćuta, vrati se do police, a onda, kao da je još uvređen, nastavi: "Devojka je očigledno problem, ali ćemo se pozabaviti njime kroz nekoliko dana. Kada završimo. Sada napredujemo i ništa ne sme da nas omete u tome."
"Ako vi nećete da pozovete bazu", reče tiho Lesko, "onda ću to učiniti ja."
"Veoma se plašim da će to okončati našu misiju. Naći ćemo se okruženi osobljem najomraženijeg tipa i nećemo biti u stanju da završimo posao ovde. Naš posao nije administrativnog ni socijalnog tipa, Lesko; mi smo ovde umešani u veoma teško i, zar je potrebno da kažem, opasno istraživanje. Situacija je postala veoma ozbiljna i ne smatram da smo još isplivali iz nje. Mravi su sasvim sposobni da okupe svoje preostale snage i ponovo napadnu, a ako ne budemo u stanju da dekodiramo..."
"Zaboravite na našu misiju", reče Lesko. Upiljio se pravo u Habsa strašnim pogledom koji ovaj nije izdržao.
Lesko je stajao, osećajući kako mu se vraća snaga. Konačno, sve se svodilo na fizičko zastrašivanje. Sve se na tome zasnivalo. Nazovimo to posledicom evolucije individualizacije: jači oblici života bili su u stanju da zastraše slabije. Podrazumevala se pretnja: Mogu da te istisnem. "Nazvaću ih", reče on. "Želite li još da se prepirete sa mnom oko toga?" Habs ne odgovori.
Lesko se okrete da dohvati mikrofon, a iza njega se otvoriše vrata. Obojica skočiše, a Habs čak posegnu za pištoljem koji mu se nalazio za pojasom. Na vratima je stajala Kendra; izgledala je zabrinuta, ali pribrana. Bila je mestimično prošarana senkama žutila, koža joj je bila čudno tamna, ali je inače izgledala jedino umorna. "Spavala sam", objasni ona, "ali posle nekog vremena više mi se nije spavalo, pa sam ustala. Sećam se svega. Svi su mrtvi, zar ne?"
"Mislim da jesu", reče Lesko.
"Svi su mrtvi" potvrdi Habs koji je stajao kod konzole. "To je velika nesreća, ali bili su upozoreni."
"Čini mi se", reče ona Leskou, ne obazirući se na Habsa, "da čak ne znam ni vaše imena."
"Zovem se Džim Lesko. Džim. Uđite", reče pokrenuvši se. "Baš smo započeli neke eksperimente, ali nije važno. Imamo minut, dva."
"Nemamo mi ništa", progunđa Habs stisnutih usana. "Nemamo uopšte vremena. Vreme je van nas; moramo da požurimo."
"Idem ja", reče Kendra.
"Ne", namršti se Lesko i udari po naslonu stolice kako bi joj dao do znanja da se ne pomera odatle. "Bili ste blizu smrti", rekao je blago.
"Sećam se", reče ona. "Rekla sam vam da se svega sećam. Spremna sam da se vratim kući."
Lesko pogleda prema Habsu. Naučnikovo lice bilo je potpuno bezizražajno, a ramena opuštena.
"Jeste li?" upita Lesko bezrazložno. "U redu. Dobro. Mislim, dobro je što želite da se vratite kući, ali..."
"Uputiću poruku", reče Habs, izvlačeći ga iz neprilike. Lesko nije umeo da kaže da li je Habs ovo učinio hotimice, ili je naprosto postupio na svoj način. Da li je shvatio šta se ovde događa? "Neko može sutra da navrati po vas; da vas odvede iz pustinje, ako vam to odgovara."
"Ubili su moga konja", saopšti ona tupo.
"U redu", reče Habs trenutak kasnije. "Pozvaću ih." Oči su mu bile veoma nervozne. "Biće najbolje da što pre odete odavde; slažem se s tim." On posegnu za mikrofonom.
"Nisu smeli da ubiju mog konja", reče Kendra. "Deda je bio glup, ali to je na kraju krajeva bio njegov izbor. Moja baka i Klit takođe su bili glupi. Ali konj ništa nije bio kriv."
Ona pruži ruku prema polici iznad Habsa, uze bočicu i iznenada je diže iznad glave. Staklo je svetlucalo fluorescencijom. Devojka zatim baci bočicu na pod i ova se razbi.
Habs i Lesko skočiše istovremeno, delajući, možda po prvi put, kao tim. Tri mrava su se razmilela po podu, grabeći hitro ka zaklonu i ispuštajući iz tela želatinsku pihtijastu masu. Habs se ispruži i pokupi ih sa poda, ne vodeći računa o vlastitoj sigurnosti; Lesko mu pruži bočicu i on ih, jednog po jednog, drhtavim prstima ubaci u otvor. Lesko zatim zatvori bočicu i vrati je na policu. Lica oblivenog besom, Habs stade da proverava mehanizam zabeleživača koji je, kada su mravi pobegli, prestao da izbacuje beleške. Lesko ode do Kendre, zavrnu joj ruke pažljivo, ali odlučno iza leđa i izvuče je iz sobe; uvrnuo ih je dovoljno jako da je natera na poslušnost. Njoj se ote krik - prvi zvuk u sobi od kada se razbila bočica. "Ubili ste moga konja!" zavapi ona. "Sve ste pobili!" Ali Lesko je vladao njome. Odveo ju je niz hodnik i gurnuo u aseptičnu kabinu na kraju, koja je sada bila njena soba, a zatim zabravio vrata i vratio se u laboratoriju. Njegova osećanja predstavljala su složenu mešavinu besa i naklonosti, ali znao je da bes u ovom času preovlađuje. Habs je bio u pravu. Posao se mora nastaviti; ništa nije moglo da ih otrgne od te glavne obaveze, jer jedino je rad bio stvaran, jedino je rad imao smisla... a ako Habs ne bi mogao da nastavi svoje eksperimente, lako se moglo dogoditi da se nikada ne izvuku odavde. Mravi se nisu šalili. Nije bilo ničeg ni iz daleka komičnog u nastaloj situaciji. Pa ipak - morao je to da prizna - devojka je normalno reagovala... Habs i on su se toliko udaljili od normalnog ponašanja da su sasvim lako mogli nastaviti sa svojim istraživanjima u senci jedne tragedije koja bi pod drugim okolnostima nesumnjivo svakoga uzdrmala; postajemo čudovišta, pomisli Lesko, postajemo neprijatelji, uskomešana masa nadražaja - odgovora. Vratio se u laboratoriju gde je spazio Habsa kako se zagledao u konzolu, nepomično stojeći. Iznad njega, mravi i bogomoljke kretali su se u svojim odvojenim bočicama. Habsov pogled bio je dubok i pometen. Okrenuo se prema Leskou i pokazao mu zglavak. Blizu glavne vene video se dubok otisak na mestu koje je pritiskao palcem, ali nije to bilo ono što je želeo da mu pokaže niti je Lesko na to obratio pažnju. Lesko se zagledao u mali crveni žig i mrlju korone koja se širila oko njega.
"Ujeli su vas", reče Lesko.

12.
Žuti otrov ih je izbacio iz koloseka. Mravi nemaju osećaj bola, ali su zato u stanju da osete gubitke sa istom onom tupom preciznošću kojom jedna zgrada može da konstatuje gubitak svojih temelja, a zatim da se sruši. Sada, kada su im trupe bile desetkovane, Kraljice - dostojanstvene u svojim odajama - mogle su da osete šta se dogodilo, kao i sve što je bilo u vezi s tim. Neprijatelj je bio lukav i mudar, njegovo smrtonosno jedinjenje uništilo je glavninu trupa, a Kraljice su na svoj beživotan način osećale svaki gubitak. Vojnici koji nisu bili izloženi hemikaliji obletali su oko Kraljica štiteći ih. Kraljice su na izvestan način, bez misli i govora, razmišljale.
A onda se nešto dogodilo u Kraljicama. Jedinjenje se promenilo, postalo je nešto drugo, nešto odveć složeno da bi se iskazalo u hemijskoj formuli koja se sazdavala u dubini njihovih tela. Žutilo je bilo apsorbovano, sprovedeno kroz prepletene pore Kraljica, a zatim izmešano; tu je ubrzo promenilo boju i počelo da se kreće prema spoljašnjosti njihovih tela.
Poteklo je tada poput reke, lako zaobilazeći prepreke, dok se boja preinačavala u tami pora; najpre je bila žuta, a zatim ne-žuta; crvena, zelena, zagasita, jarkobela, čitav spektar boja - i tada iz tela Kraljica, jedno po jedno, počeše da ispadaju jaja drugačije boje, a iz tih jaja stvari...
...Nadolazila su i nadolazila, mala, krilata stvorenja, slepa i lukava u dubokim jajima; navirala su iz porušenih kula, slivajući se iz njih i nezadrživo se krećući kroz žute brazde dima koji je i dalje bio tu i...
...A za njima su nadirala, strujeći u talasima, nova jaja, neprestano kuljajući, stotine i stotine; mala, crna stvorenja tekla su slobodno i uranjala, šunjala se, jurila i ponovo uranjala u žutilo nepovređena...
...A zatim su, neozleđena, hitala u pustinju, a njihovi sićušni, bezglasni krici prodirali su u komu Kraljica, i Kraljice su odgovarale; sve se to odvijalo u pulsevima svetlosti i toplote, zgusnuto tkanje komunikacije koja se izgrađivala i rascvetavala u pustinji, a onda...
...Iz Kraljica je potekao pljusak jaja koja su izlazila u beskrajnom nizu, dok su svetlost i toplota pirovale u pustinji.
Daleko odatle, jedan drugi prijemnik podjednako jasno registrovao je isti signal.








Faza III

1.
Habs je obmotao zavojem mesto ujeda i nastavio rad na kompjuteru. Nije bilo vremena za gubljenje. Mala, crvena mrlja povukla se i neprimetno isušila. Rekao je da se dobro oseća. U snopu svetlosti, Habs je sedeo za tastaturom oslonjen na jedan od ispusta kompjutera.
Otkucavao je simbole na tastaturi i čekao. Nešto mu se javilo. Valjak se pokrenuo. Habs se zadovoljno osmehnu i pogleda prema Leskou. Oči su mu bile veoma svetle.
"Jezik je veoma primitivan", reče, "ali je jasan."
"Da", potvrdi Lesko. On se nalazio kod druge jedinice kompjutera, prvi put posle nekoliko dana potpuno zaokupljen poslom. Habs je bio u pravu: stvorenja su komunicirala, primala poruke i odgovarala. Jednostavna naređenja proizvodila su jasne krivulje na dijagramima. "Ukoliko se moj vokabular zvukova i dalje bude povećavao", reče on, "možda ću moći da zapodenem razgovor sa njima, baš kao i sa kitovima." Obrisao je znoj sa čela. Kendra je bila negde u pozadini njegove svesti, ali sada nije o njoj razmišljao. Kasnije. Kasnije će se pozabaviti tim problemom; sada je imao posla.
"Razume se", reče, posmatrajući stvorenja u bočici, "govorimo o šačici preživelih. Mravi će morati da se vrate... a mi ćemo morati da se zadržimo ovde još neko vreme."
"Zacelo", složi se Habs.
"Kada uopšte dolazi taj helikopter?"
"Doći će", reče Habs. Spustio je prste na zavoj, a zatim je pažljivo prešao njima preko ruke. Od mrlje su se širile male rašljike, vlakna u pravcu prevoja ruke.
"Žao mi je zbog toga", reče Lesko.
"Nije to tvoja krivica."
"Trebalo je da se pobrinemo za to."
"Ima vremena", reče Habs, i dalje zagledan u inficiranu ranu. "Ne osećam nikakav bol. Ujedi insekata retko su opasni."
"Mravi su retko kad opasni, a ovi su baš takvi. Mislim da bi to trebalo lekar da pogleda", predloži Lesko. "Dolazi helikopter po devojku; ne bi bilo loše da i vas poveze do baze."
"A tebe da ostavim samog ovde?" uzvrati Habs, teškom mukom pokušavajući da se osmehne. "Baš sada kada se nalazimo na pragu značajnog otkrića i kada smo porazili te divlje horde. Da te ostavim da sam pokupiš sve lovorike zahvalne vlade?"
"To je smešno", reče Lesko ljutito. "Za boga miloga, ne mislite valjda da mi je stalo do toga? Uostalom, neka vas helikopter odmah vrati."
Habs reče blago: "Pokušao sam da se našalim, Džejmse. Ljudi poput mene doista ne umeju da razgovaraju, zar ne?" On ponovo protrlja ozleđeno mesto, trgnuvši se. "Uostalom, nema dovoljno mesta u jednom helikopteru za tri putnika. Čak je i jedan mnogo kada leti protiv vetra. Ne, ostaću ovde."
"A ako bih ja pošao s vama?"
"Pa da ostaviš devojku ovde? Ne", reče Habs.
"Mislim da sam već rekao kako je to sasvim nemoguće. Došli smo ovamo zajedno i zajedno ćemo završiti ovaj projekat. Sa mnom je sve u redu, zaista; a i da nije, ako su zlonamerno ubrizgali neki sporodelujući otrov u moj sistem, pogoršanje će sporo da nastupa, tako da ću uvek imati vremena da se vratim u Kaliforniju i sačekam poziv od predsednika, pre nego što dođe do trovanja krvi." On pogleda u Leskoovo bezizražajno lice. "Ponovo sam pokušao da se našalim, Džejmse, ali izgleda da je bolje da to više ne činim."
"U redu", reče Lesko, nekako zbunjen. Ovog časa Habs mu je izgledao pristupačniji i razumljiviji; to je bio deo nevolje. On ga u stvari nije voleo, verovatno nikada i neće, ali sve više i više je uviđao njegov cilj. Kendra je mogla da im upropasti projekat da oni već nisu došli do rešenja...
Vratio se do konzole i zagledao u krivulje. "Uopšte mi ne pada na pamet šta bi mogle da predstavljaju", reče, "ali zar nisu divne?"
"Da", složio se Habs, gledajući u skladne krivulje ispisane na beskrajnom dijagramu: geometrijski oblici, šestougaonici, petougaonici, neobično tačni, a tako slobodno nastali... i sve su to stvarale male prilike u bočici. Bila je to tajna. "Veoma su lepe. Suočeni smo sa nekom vrstom svesti, Džejmse, koja je sasvim drugačija od naše... a možda je i superiornija. Geštalt je potpuno prihvatljivo sredstvo alternativne evolucije. Ona je mogla da krene sasvim drugim pravcem da naši preci nisu bili tako pokvareni..."
Izraz lica mu se promenio; zgrabio se za ruku usled novog bola, a usta mu se istog časa iskriviše.
Lesko se zagleda u njega.

2.
LESKOOV DNEVNIK: Sledećeg jutra znao sam da se situacija nepovratno izmenila; ona više nije mogla da teče predvidljivim tokovima. Izgledalo je da je mrave uništio insekticid; Habs je prividno vladao situacijom; sada je trebalo samo pronaći sheme komunikacije za buduće istraživanje... ukratko, izgledalo je da se završilo i da nam je preostalo još samo da se pokupimo odavde. Ali znao sam da to nije baš tako. Probudio sam se sa tom osobenom i prilično beznadnom slutnjom predstojeće nesreće, za koju ljudi sa ESP iskustvima tvrde da su je ponekad doživeli u toku noći... a zatim, narednog jutra, ustanovili kako su im rođaci umrli, brodovi se izgubili na moru, važnost hipoteke istekla ili kako ih je zadesila neka slična nevolja. Kako je naredni dan tekao, tako je donosio potvrdu mojih slutnji.
Kako je moguće rastumačiti nešto poput ovoga? Kako neko može da objasni (naročito kada je taj neko naučnik i, stoga, poklonik metodologije, empirizma, Sokratovih pravila) potpuno nenaučni i neempirijski nagoveštaj nesreće koja je započela u ranu zoru i rasla tokom celog jutra, da bi na kraju pronašla put da se potvrdi na najužasniji način? Da sam bio u stanju da pružim takvo objašnjenje, jasno mi je da ovo više ne bi bio dnevnik naučnika - za što ga još smatram - već jedna od onih vrlo histeričnih ispovesti koje se dovode u vezu sa sredovečnim ženama i srednjevekovnim romanima, šašava trabunjanja o usudu i zloj sudbini, začinjena veštačkim nadražajima. Kako objasniti da sam se probudio u sedam sati ujutro, krutih zglobova i celog tela, sa osećanjem da je sve izgubljeno, da je uspeh insekticida bio u najboljem slučaju samo privremena mera, pošto se neprijatelj pregrupisao, i da je od sada počinjala potpuna propast? Bolje je to i ne objašnjavati; jasno mi je da čas više, čas manje zapadam u apstrakcije koje se nalaze u središtu ovih zabeležaka poput malog, modrog srca koje lupa i da bi bilo bolje da baratam samo stvarnim činjenicama datog problema, odnosno njihovim korelacijama sa mojim reakcijama: drugim rečima, empirizam i naučni metod. Daću sve od sebe.. Daću od sebe sve što sam u stanju da dam. Prvobitno sam mislio da će ove zabeleške biti objavljene kao naučni rad, ali sada mi je jasno da ću biti sasvim zadovoljan ako uspem da ih uguram u neko izdanje žute štampe. Sve više i više gubim kontrolu, prenebregavajući stvarnost usled slabosti živaca. Možda mravi, ili ono što je ostalo od njih, emituju tajanstvene smrtonosne zrake (osećam da bi to trebalo ispisati velikim početnim slovima: Tajanstveni Smrtonosni Zraci) da bi uništili moj um i umanjili moju svesnost, ili mi je, pak, potreban samo duži odmor koji ću moći da dobijem tek po završetku ovog projekta. Videćemo. Ne znam da li ovaj projekat uopšte ima kraja. Ni u šta više nisam siguran, što je za jednog naučnika veoma jadno.
Probudio sam se iz nemirnog sna ispunjenog slikama mrava, smrskanih kula, razrušenih brežuljaka, poigravanja sa isključenjem struje iz kula i brežuljaka iz kojih jure u napad mravi da bi našli stanicu u mrtvoj tišini koju je narušavao samo nežan zvuk prigušenog zujanja kompjutera. Napolju, pustinja je bila prekrivena razbacanim, malim telima svih boja: mrtvi i otrovani mravi ležali su na pustinjskoj obali poput pahulja snega, sve dokle mi je pogled dosezao. Žutilo se podiglo tokom noći, jer je atmosfera upila P-2, tako da je sada nalikovala spektru boja raspona od tamnoljubičastog do čistobelog, sa tankom izmaglicom pare koja se dizala pri sunčevoj svetlosti. Sada se jasno mogao videti uništeni kamion, svega pedeset ili šezdeset jardi daleko. Tama stvara različite predstave o udaljenosti i vremenu; teturajući se sinoć sa Kendrom od mesta prevrtanja, činilo mi se da je miljama udaljeno; ali sve ovo - tri pogibije, napad i uništenje mrava - odigralo se na maloj udaljenosti od stanice. Mislili smo, blagi Bože, da delamo u kosmičkim razmerama, a sve vreme to se odigravalo na našem kućnom pragu. Pošto sam navukao svoje skromno naučničko odelo, napustih kabinu i uputih se niz hodnik; uz put sam zavirio u Habsove odaje (ne veće od mojih: demokratski princip) koje su bile prazne, što je značilo da je produžio sa svojim paklenim eksperimentima cele noći ili, još verovatnije, da je ustao ranije kako bi ih nastavio. Pomislih da odem u laboratoriju i potražim ga - ipak je bila neugodna ta mrlja na njegovoj ruci; pitao sam se da li je zaista bila opasna: tajanstvenost mrava činila je svaku ranu koju bi oni naneli isto tako tajanstvenom; ne bih voleo da se šetam okolo s jednim takvim ujedom, a još manje da radim s njim. Umesto toga, odlučio sam da odem do Kedrine kabine, zaključivši da ionako dovoljno vremena provodim sa Habsom, a naši odnosi su se tako brzo pogoršavali da nije bilo potrebno ubrzavati njihov ishod. Takođe sam strašno želeo da vidim Kendru.
Ne poričem to: devojka me je veoma uzbuđivala (ili rastuživala). Moje snove delimično je ispunio njen lik koji se pretapao sa uzavrelom masom mrava; lice joj je bilo providno (tako da se gamizanje mrava jasno moglo razaznati kroz njega), a u isti mah i nekako neodređeno tužno, jedan nedokučiv izraz koji je stajao u oprečnosti sa prozračnošću njenog tela, tako da je stalno zadržavala sve svoje osobenosti. Moji odnosi sa ženama, uglavnom beznačajni, izgleda da su sa Kendrom dostigli stepen potpune dvoznačnosti. Dok sam je nosio u stanicu i osećao toplinu njenog tela u blizini moga, podlegao sam nizu slika nage Kendre, dosegnute Kendre, Kendre koja, ječeći, zadovoljava svoje potrebe... Ali te slike, umesto da me primire, izazvale su samo nelagodnost u meni i pretvorile moj hod u saplitanje; bio sam nestrpljiviji od Habsa da je smestim u sobu i vratim se našim eksperimentima - što se pokazalo kao kobna greška kada se ima u vidu njen gotovo uspeli pokušaj da uništi glavne učesnike našeg opita. Kada je razbila bočicu, na Habsovom licu očitovala se želja za ubistvom, a i sama moja osećanja bila su isuviše bezoblična da bi se mogla sabrati. Možda se divim njenom postupku. Možda i sam želim da dokrajčim te eksperimente jednim potezom, kao što je to ona učinila, jer u poslednje vreme osećam da smo ovde umešani u nešto što je sasvim pogrešno, da postoje tajanstvenosti u koje ne možemo prodreti, da je naša prividna pobeda nad mravima značila samo dobitak u vremenu... i da bi bilo pametno kada bismo se ukrcali u taj helikopter, čim dođe, i nestali odavde zajedno sa Kendrom, a zatim svima objavili da se nešto ozbiljno dešava ovde u pustinji. Naravno, ja to neću učiniti. Ko bi me saslušao? Šta se invazija mrava tiče jednog građanina sa Istočne obale ili nekog stanovnika Tuskona udaljenog odavde dve stotine milja? Niko o tome ništa ne bi znao; nikoga se to nije ticalo. Habs i ja ćemo ostati da završimo eksperimente. Jedino on može izdati nalog za odlazak.
Otišao sam u Kendrinu sobu i našao je kako spava i smeši se u snu, tako sveže i otvoreno da mi je došlo da je zagrlim iz pukog sažaljenja; smeđa kosa bila joj je rasuta po jastuku, a divne, gole ruke ispružene kao da pozdravljaju nešto što se neznano nalazi iza njenih kapaka. A tada, prevrćući se, ali i pri tom zadržavajući ljupkost (koliko nas može to ljupko da uradi?), ona se probudi, uspravi u postelji, zatrese glavom i zagleda u mene. U prvom trenutku oči su joj bile pune straha, da bi se zatim ublažile, ispunjene nekim drugim osećanjima. A onda je postala svesna mesta gde se nalazi i lice joj se smrknu, pri čemu je ipak zadržalo svoju lepotu. Pogledala me je, a zatim odvratila pogled kao da sam ja na neki način odgovoran za to što se ona ovde nalazi.
"Zdravo", pozdravih je. Otišao sam do podnožja kreveta i kleknuo tamo, gledajući je kao što bi nadzornik zoološkog vrta gledao u neku novu i lepu divlju zver. "Sećate li me se?" upitah je tiho, koristeći se glasom da bih je lagano rasanio. "Sigurno me se sećate."
Ona klimnu polako. "Da", reče, "sećam se."
"Divni ste kada spavate."
Oči joj zatreperiše, a usta se iskriviše u panici. "Da li sam prespavala?" upitala je, a zatim spustila nogu sa kreveta. "Oh, moj bože, nadam se..."
"Ne", rekoh, uzimajući je za ruku. Meka i bela, pristajala je mom dlanu kao luk lovčevoj ruci. "Ne, ne, samo sam se malo šalio." Drhtala je pored mene. Osećao sam se poput Habsa, pokušavajući da opštim na jeziku koji nisam razumeo. "Smirite se", rekoh oštro; verovatno ju je ova bespogovornost, ako već ne ubedljivost, nagnala da se malo opusti. "Molim vas opustite se, važno je." Ona se tada vrati u pređašnji položaj, opruživši se po hladnom metalu okvira kreveta kao da je sakrament.
"Kako se osećate?" zapitah je malo kasnije, shvativši da sam buljio u nju bez reči dosta dugo i da je ona taj pogled podnela ne mičući se i ne uvredivši se. Znak? Ili samo njen strah? Sigurno smo joj ja i Habs izgledali zastrašujuće.
"Bolje mi je", reče. "Pretpostavljam da će mi biti sasvim dobro." Oči su joj lutale. "Možda."
"Biće."
"Kako je..." poče ona i zastade. Mislio sam da nije u stanju da izusti Habsovo ime iz mržnje, ali tada shvatih, osećajući se glupo, da ga ona jednostavno nije znala; kao verovatno ni moje.
"Habs", rekoh. "Doktor Ernest Habs. Dobro je. Preživeće."
"Dobro."
"Zovem se Džejms Lesko. Možete me zvati Džim."
Premišljala je nekoliko časaka. "U redu, Džime", reče, a onda, posle kratke pauze, dodade: "Lagala sam kada sam rekla da je dobro što će doktor Habs preživeti. U stvari, žao mi je što to čujem."
"Ukusi su različiti", rekoh i slegoh ramenima. Shvatio sam tog trenutka da u ovom našem ćaskanju ima nečeg groznog. Jedna od prednosti te alternativne forme evolucije o kojoj smo Habs i ja razgovarali jeste to da u subverbalnom društvu, onakvom kakvim smo ga mi zamišljali, neće biti potrebe za ćaskanjem. Čime su se onda mravi bavili da bi prekratili vreme? Bez sumnje su radili. Izvesno vreme su mi se takve misli motale po glavi, ali zbog nečega sam se osećao srećniji nego proteklih dana. Blizina. Mora da je to bilo zbog njene blizine. Svaka poznata pesma koju sam ikada čuo ima nečeg istinitog u sebi. Sada sam to shvatao.
"Da sam se našao na vašem mestu i ja bih tako postupio", rekoh. "Ne krivim vas što ste tako iskalili svoj bes na njima."
"Oh?"
"Opasni ste kada se razbesnite."
"Hvala." Shvatih da ona ne zna o čemu ja to govorim. Uopšte se nije sećala događaja od prošle noći. Odlučih da se manem toga. "Plašim se", dodala je, izmenivši izraz lica. Nervozno se osvrtala po sobi koja, na sreću, nije imala prozora, pošto ih projektant nije predvideo. Stanica predstavlja pokretnu, hermetičku jedinicu; prostorije za život su kabine pripojene na glavnu osu.
"Šta nije u redu?" upitah tupavo.
"Deda i baba su mi mrtvi, zar ne?"
"Jesu."
"I Klit. Klit je takođe mrtav."
"Da, i on", klimnuh, izgovorivši to polako. "Svi su mrtvi. Imali ste sreće da preživite. Mlađi ste i jači nego što su oni bili, inače biste i vi nastradali." Pustio sam je malo da o tome razmisli, a onda rekoh: "Bili su stari. Ionako ne bi još dugo živeli. Pred vama je još ceo život; niste smeli da ostanete s njima u pustinji."
"Smela sam."
"U redu", rekoh, "neka bude po vašem. Smeli ste. Zar nemate roditelje?"
"Nemam nikoga. Baš nikoga."
"Ni ja", uzvratih. Način na koji sam to rekao odzvanjao je gotovo radošću i taj morbidni zvuk - osećanje da bi nas mrtvi mogli zbližiti - toliko mi se smučio da za trenutak nisam mogao da podnesem samoga sebe. "Mora da ste gladni", primetih, što je predstavljalo dobar povod da se promeni tema razgovora. "Šta mislite o doručku?"
"U redu", prihvati ona, spustivši noge na pod i polako, ali dražesno, ustade iz kreveta. Bila je viša nego što sam mislio, pet zarez sedam ili osam stopa možda; a u držanju joj se očitovalo ono nesvesno dostojanstvo i gracioznost kojom se malo žena može podičiti. "Hajdemo", reče ona.
"U kuhinju", dodadoh ja. Instinktivno sam pružio ruku, čak i ne misleći na to, a ona je nežno prihvati. Iz sobe sam je poveo dugačkim hodnikom u kome je sa tavanice u buketima visila oprema poput kakvog cveća, dok su žice i vodovi nalikovali lisnatim krošnjama. Mogli smo da se nalazimo i u džungli, mada, razume se, nismo.
"Mogu li nešto da vas upitam?" zaustavi se ona. Povukoh je nežno, osećajući njen dlan u svome. Bilo bi delimično netačno kada bih rekao da me je uzbudilo to što sam je držao za ruku (a i izgledao bih kao neki seksualni manijak), ali osećao sam nešto veoma slično uzbuđenju; priznajem to. Nazovimo to prekomernom nežnošću.
"Svakako", rekoh.
"Šta vi, u stvari, radite ovde?"
"Vršimo malo istraživanje o statističkim verovatnoćama", objasnih.
"Da li je to u vezi sa mravima?"
"Rekao bih da jeste", odgovorih, "rekao bih da je koeficijent korelacije između našeg prisustva i prisustva mrava blizu nula zarez devedeset... čega ste, sigurno, i sami svesni."
"Ne", uzvrati ona. "Ne razumete me. Znam da ste ovde zbog mrava: vas dvojica. A on je taj koji je ubio moga dedu i moju babu i Klita svojim insekticidom. Ali šta vi radite?"
"Ja predstavljam statističarski deo tima", rekoh. "On izvodi eksperimente, a ja ih zapisujem. On ubija, a ja brojim leševe. Otprilike tako. Da li me razumete?"
Pogledala me je neodređeno. "Mislim da razumem", reče.
"Statističari su poznati po svom čudnom odnosu prema činjenicama. Oni i uzimaju i ne uzimaju udela. Ali želim da u ovom slučaju budem potpuno pravedan", rekoh razložno. "Upotreba insekticida bila je njegova ideja, ali ni ja se nisam mnogo protivio. U stvari, dobrovoljno sam sarađivao. Jedino što ne bih napao kule."
Ponovo je krenula blago me gurkajući pri hodu. "Plašim se da ne razumem ni reči od onoga što govorite."
"To nije ništa čudno. Mnogi ljudi ne razumeju."
"Ali pretpostavljam da vam je posao veoma zanimljiv."
"Oh, jeste", rekoh, vodeći je u kuhinju. "Zadivljujući je." Jedva da je bilo dovoljno mesta za oboje u ovoj prostoriji, ali meni je to stiskanje bilo prijatno. Stajali smo rame uz rame. Otvorio sam gornji ormanić i pokazao joj jelovnik. "Mleko u prahu, sok u prahu, jaja u prahu, dehidrirana šunka", rekoh. "Isto kao kod kuće. Pa šta je to onda što je tako lepo kod kuće?"
"Jeste li tu, Džejmse?" javio se odnekud Habs. Oboje skočismo. "Dođi, molim te, ovamo čim završiš. Želeo bih nešto da ti pokažem." Kendrino lice bilo je bezizražajno. "Bolje da odem", rekoh.
"U redu."
"Možete nešto sebi da spremite."
"Kad vi kažete."
"Da li je sve u redu s vama?" upitao sam. Pokretalo me je nešto, za šta sam mislio da je brižnost; sada, međutim, shvatam da je u pitanju bila samo nevoljnost da je napustim. Nisam želeo da je ostavim. "Ako vam nije..."
Ona klimnu. "Dobro mi je", reče. "Zašto i vi sebi ne spremite nešto za jelo?"
"Nisam gladan."
"Džejmse", javi se Habs ponovo. "Imamo problema ovde; plašim se da ćeš morati da dođeš što pre."
Gledala me je svojim osobitim, dubokim pogledom. "Plašite ga se, zar ne?" upitala je.
"Ne baš da ga se plašim. Ali ja sam njegov pomoćnik."
"U redu", reče ona, "ne plašite ga se."
Tu se više nije imalo šta dodati. I dalje me je promatrala istim pogledom koji kao da je nameravala doveka da zadrži. Nežno je dodirnuh po ramenu i prođoh pored nje. Da li je moguće da se plašim Habsa? Ta misao mi nikada ranije nije pala na pamet i na izgled bila je smešna; naš odnos je normalan za pretpostavljenog i podređenog, a nikada nisam izjednačavao saradnju sa strahom. To su dve sasvim različite stvari. Pa ipak, treba i na to obratiti pažnju. Moguće je da sam celog života bio zaplašen i da zbog toga postavljam sebe u zavisan položaj prema svakome s kime sarađujem? Možda sam zbog toga počeo da se bavim teorijom igara, jer mi ona pruža privid da upravljam svetom u kome se čak i nasumični činioci mogu planski usmeriti? Sve su ovo obeshrabrujuće misli koje bi mogle da me nateraju da ponovo razmislim o većem broju pretpostavki, ali jednostavno više nisam imao vremena za njih pošto su nam predstojali novi događaji. Ipak, to je zanimljiv i zastrašujući materijal. Da li se poistovećujem sa mravima? Da li sam se toliko udubio u ovaj projekat zato što za razliku od proizvoda individualizirajuće evolucije, mravi nemaju ni nadređen ni podređen odnos prema svojim bližnjima? Da li me geštalt zadivljuje zato što on, prema definiciji, ne postavlja zahteve pred zasebne, pojedinačne jedinke, već im omogućuje da se uključe u opšte ustrojstvo? Ne znam. Jednostavno ne znam.
Napustio sam Kendru i otišao u laboratoriju.

3.
U dubini Habsovih očiju plamteo je neprirodan sjaj; pronašao je zgodan način kako da sakoom potpuno zamota ruku od zgloba do ramena. "Pogledaj, Džejmse", reče kada je Lesko ušao, pokazujući kroz prozor. "Možda uopšte nisam u pravu, ali izgleda da smo pod opsadom."
Lesko usmeri pogled u označenom pravcu. Habs se koristio zdravom rukom. Napolju, u pesku, dve male gomile, veličine ljudske glave, podrhtavale su u pustinji. Imale su boju blata i izgledalo je da su bar delimično tečne. Lesku se pričinilo da svaka ima izgled mrava; kao da nagoveštavaju mravlja lica. Iza njih su stajale zrnaste kule, sada samrtno bele.
"Što je to, do đavola?" upita Lesko.
"Nije optička varka, moj dečače", reče Habs veselo. "To je više od odbleska sunca. Naša unutrašnja temperatura već se podigla za pet stepeni."
"Blagi bože", uzviknuo je Lesko i tek tada primetio da je u laboratoriji bilo zaista toplo, toplije nego ikada ranije. U to se uverio bacivši letimičan pogled na zidni termometar; iznenada je osetio kako se znoji pod pazuhom.
"Postoji još jedna zanimljiva pojedinost", nastavi Habs, okrenuvši se ponovo prema humkama. "Šta misliš, kako su mravi uspeli to da podignu na otrovnoj podlozi gde uopšte ne mogu da žive?" Dok je samo jednom rukom baratao po kontrolnim uređajima kompjutera, lice mu se zajapurilo. "Razmisli o tome, Lesko", reče.
"Rekoste li pet stepeni?"
"Pet stepeni za sat i po", reče Habs. "Sedeo sam ovde i posmatrao; mogu ti reći da je veoma zanimljivo. Zadivljujuće je posmatrati kako se penje živa u termometru kada ti od toga zavisi goli život. Sunce je, naravno, još daleko od zenita. Mislim da nam ono pravo tek predstoji. Pogledaj sad ovo."
Lesko stade da posmatra Habsa kako barata oko kontrola televizijskog monitora. Uskoro je mogao da vidi približenu sliku humki koju mu je davala spoljna kamera; kada su ih podrobnije osmotrili, ispostavilo se da nisu čvrste već šupljikave: zbir kanala povezan u mrežu koja je izgledala više otvorena nego zatvorena i koja se iznutra neobično svetlucala, što je Leskoa podsetilo na izgled galaksija viđenih kroz teleskop koji se lagano pokreće. "Rekoste li pet stepeni?" upita Lesko, zavukavši prst za okovratnik i lagano ga zatim izvukavši. Bila je to, bez sumnje, nervozna reakcija, pomisli on, premda je postajalo sve toplije. Preznojavao se.
"Ovo je zadivljujuće", reče Habs. "Posmatraj samo monitore i jednom u životu obrati malo pažnje na ono što se stvarno događa." Ton mu je bio više zajedljiv nego grub. "Znaš", reče, "kada ovde ne bi bili u pitanju životi i kada ti pogani, mali gadovi ne bi, u stvari, bili ubice, mislim da bi u svemu mogla čak da postoji i izvesna lepota. Slažeš li se sa mnom?"
Kamera je bila programirana da traga za kretnjama u svom vidnom polju i pred Leskoovim opčinjenim očima jedan mrav uđe u žižu i stade da krivuda u krupnom planu. Izgledalo je gotovo kao da se klanja, zadovoljan svojom novom ulogom zvezde pozornice i ekrana. Tada mu kamera prikaza donju stranu stomaka, na šta Lesko razrogači oči.
Mrav je od nožica naniže bio žut.
Okrenuo se ka Habsu, zagrebavši prstima po polici za koju je za trenutak morao da se uhvati. "Moj bože, on je..."
"Žut", pomože mu Habs da završi. "Potpuno je žut."
"Očito se integrisao..."
Habs je imao više vremena da o tome razmisli. Glas mu je bio miran i blag, mada, pomisli Lesko, pomalo mahnit. "Zar to nije divna adaptacija?" reče. "Oni su, bez pogovora, fantastični. Mi ih izazivamo, oni odgovaraju. Neverovatno su revnosni."
Na slici se pojavilo još mrava; trčkarali su oko prvoga koji se podigao na zadnje noge, tužan što mora da deli kameru. A tada je preovladao instinkt i on se pridruži masi koja se udaljavala. Bili su zadubljeni u svoj posao. Srećni mravi. Dobro su se snalazili u svojoj subkulturi. Veoma su motivisani i poseduju jaku sposobnost reakcije na spoljni nadražaj. Za njih nisu postojale neuroze, pomisli Lesko i zapita se da li im se on to podsmeva; ne, ovi mravi su bili u odličnom psihičkom stanju. Izgledalo je da nema jaza između njihovih nastojanja i ciljeva, namera i delatnosti. Genije geštalta. Nadmoćnost paralelne evolucije. Lesko shvati da diše na usta: u stvari dahće; zatim ih zatvori i okrete se odatle, uputivši se ka prozoru gde se zagleda u pesak pustinje koji je izgledao znatno bezazlenije, posmatran iz daljine.
"Ispeći ćemo se ovde", reče.
"Znaš li šta me muči?" upita Habs, okrećući se od monitora koji je sada prikazivao jedno uzdignuće ne manje pusto nego što ga je Lesko video kroz prozor. "Imam jedno veoma jednostavno pitanje. Šta žele? Koji su im ciljevi?" Oči su mu zasijale; on obrisa znoj sa čela i baci pogled na dlan kojim ga je obrisao. "Nesumnjivo nešto žele."
Lesko izgubi kontrolu. Dogodilo se to iznenada, kao fijuk prenapete gumene trake. "Oni nemaju ciljeva!" povikao je. "Prestanite da ih personalizujete i pođite već jednom da vam pregledaju taj ujed."
"Grešiš", izusti tiho Habs. "Ti jednostavno previđaš činjenice, Džejmse. Video si kako su onesposobili kamion u pustinji i pobili one nedužne ljude. A sada ovo..."
"Saslušajte me", prekide ga Lesko, sve ljući; okrenuo se od prozora, vičući: "Došao sam ovamo da se dve nedelje bavim naukom na suncu... da vam pomažem u pokušaju da uspostavite nekakvu vezu sa mravima koji nisu ni zli ni dobri već jednostavno predstavljaju mutiranu vrstu i obavljaju mravlje poslove na mravlji način. Jasno? Nisam se prijavio za prokleti rat protiv družine prokletih mrava; i zašto ste, do đavola, razneli vrhove kula? Zašto? Zašto?" Osetio je grebanje u grlu, a zatim se zakašljao, zagrcnuo, otpljunuo u stranu i zgazio ispljuvak. Habs ga je mirno posmatrao, ne mičući se. Posle kratkog vremena Lesko oseti da ga je bes prošao isto tako brzo kao što ga je i obuzeo. "Ponavljam", nastavio je svojim najrazložnijim glasom, "zašto ste uništili kule?"
"Mamac."
"Mamac?" ponovi Lesko zbunjen. "Šta vi..."
"Pogledaj ovamo", prekide ga Habs, a Lesko tada neopozivo zaključi: taj čovek je lud; ranije se držao po strani kada je Habs donosio odluke, ali više neće biti tako. To je bilo sasvim jasno. "Shvati, morao sam da ih nateram da napadnu, zar ne? Oni su prilično inteligentni. Mislio sam da si primetio geometrijsko ustrojstvo u polju. Šta si do sada radio, ako to nisi razabrao?"
"Otkrili ste razum?" upita tiho Lesko.
"Svakako da sam otkrio."
"Ali odakle razum kad tamo leže mrtvi ljudi?"
"Razum je", reče Habs, "ključ cele stvari, moj dečače. Čim sam shvatio da imamo posla sa razumom koji je jednak našem, mada potpuno različit po poreklu i načinu funkcionisanja, postalo mi je jasno da smo nabasali na nešto istinski važno. To nije više, kao što si ti rekao, dvonedeljno istraživanje na suncu, već verovatno najvažniji projekat u istoriji Nacionalnog naučnog instituta... ili ti to možda još nije jasno?"
"Ništa mi više nije jasno. Šokiran sam", reče Lesko. "Šokiran sam, zlo mi je, a temperatura neprestano raste ..."
Habs ga je gledao ništa ne govoreći. Izvesno vreme Lesko nije znao kako da protumači njegov izraz, a tada mu sinu. Naravno, Habs je bio lud, a njegov izraz bio je izraz trijumfa.
"Zato dosad niste ništa rekli?" upita on, "ako vas je toliko zadivio njihov razum i njihov veliki značaj..."
"A zašto ti nisi?" uzvrati Habs pitanjem. "I sam si to znao, zar ne? Jasno ti je da ovo nisu obični mravi, da imamo posla sa zlom i aktivnom inteligencijom čiji se evolucioni procesi mogu trenutno prilagoditi novim uslovima opstanka i koja je u stanju da odmah pređe u protivnapad. Ne poriči to, Džejmse! Znaš da smo suočeni baš s tim!"
"U redu", reče Lesko. "Znam." Osećao se kao da učestvuje u jednoj od onih glupavih obaveznih scena na kraju dramatičnog drugog čina u kojoj likovi međusobno nategnuto razgovaraju obrazlažući sve što se dogodilo od podizanja zavese i tako olakšavaju publici praćenje radnje. Ali ovo nije igra na daskama, pomisli on; osećajući da mu je zlo; pokušao je da o ovome misli kao o drami, a o svom razgovoru sa Habsom kao o kraju drugog čina, ali napolju su se nalazili pravi mravi u pravoj pustinji... i nameravali su da ih pobiju. "Čak nisam ni želeo da razgovaram o tome sa vama", reče. "Nije vas zanimao njihov razum! Jedino ste želeli da ih ubijete, a sada im šaljete poruku."
"Trebalo je da sa mnom o tome porazgovaraš", uzvrati Habs. "Trebalo je da o tome otvoreno porazgovaramo. Znali smo s čim smo suočeni, zar ne, ali nijedan od nas nije želeo da priča o tome. Veoma sam se plašio da ćeš se prepasti i pobeći, a bio si mi potreban."
"Da odem u pustinju", reče Lesko i klimnu.
"Da odem u pustinju i pregledam nekoliko mrtvaca, za to sam vam bio potreban. Do đavola sa svim tim. Kada dolazi taj prokleti helikopter?"
Habs je stajao nepomično. Ponesen žarom razgovora, Lesko je tek tog časa primetio da Habs stoji u čudno zgrčenom položaju; ranjenu ruku zavukao je duboko u džep i prekrio sakoom. Izgledalo je da se zapaljenje izazvano ujedom, koje je Lesko ranije primetio, širi pod bledom kožom prema licu...
"Džejmse", reče ozbiljno Habs "zar ne shvataš? Suočeni smo sa silom koja se gotovo spontano pojavila i koja uzima sve više maha. Pružila nam se prilika da je proučavamo, da učimo od nje i da je podučavamo o njenim ograničenostima. Jednom reči, u stanju smo da je obrazujemo."
Lesko se netremice zagleda u Habsa, a zatim vrati pogled na monitor koji je, kada su mravi nestali, nastavio da prikazuje dve puste humke u pustinji. Stajale su poput očiju naspram odsjaja sunca. "Kazali ste da ste pozvali helikopter", reče on tiho, pokušavajući da pribrano govori.
"Mogli bismo da upotrebimo drugu vrstu insekticida", nastavi Habs, "ali oni bi se opet prilagodili, ovoga puta verovatno još brže. Zato moramo da razmotrimo druge mogućnosti."
Lesko je osećao da gubi ravnotežu ali, na nesreću, izgleda da je to bila opet samo neurastenična reakcija. Nikada ga neće zadesiti ta sreća da se jednostavno onesvesti i izvuče iz ove situacije. "Hoćete da kažete", rekao je tiho, izgovarajući svaku reč kao da je pravo jezičko otkriće, "da niste pozvali helikopter?"
"Vidiš", reče Habs razgovorljivim glasom i gledajući mimo njega, "od životne je važnosti to što im se pružila mogućnost da svoje moći suprotstave našima... i da iz posledica izvuku nauk. Moramo im dati lekciju koju ti pogani, mali vragovi neće nikada zaboraviti."
"Habse", reče Lesko krećući se prema vratima, "idem da ih pozovem. Reći ću im da povedu odavde ne samo mene i devojku, nego i vas."
"Nećeš ih pozvati", doviknu mu Habs kada je Lesko naglo otvorio vrata i uputio se niz mali hodnik prema sobi za vezu, tražeći radio. Naravno, Habs je sakrio mikrofon. Nije čak ni nameravao da gubi vreme na traženje helikoptera. "Nećeš ih pozvati", ponavljao je Habs, "jer si isto kao i ja opčinjen izazovom misije. Ne poriči to. Ti voliš nauku, Lesko; postao si usamljenik poput mene, udaljio si se od ljudi, prigušio si onaj bludni zov u sebi koga mi smrtnici nazivamo telesnim, samo da bi mogao što više da se posvetiš..."
"Idite do đavola!" povika Lesko, uzimajući pomoćni mikrofon povezan sa radiom i okrenuvši kontaktni prekidač. Snažna varnica zaiskri obodom konzole, iskočivši iz izolovanih žica naspram čeličnih površina, a onda gotovo antiklimaktično usledi prasak i tromi oblak dima, sličan kolutu koji izlazi iz pluća pušača, stade da se širi po sobi, udari poput ribe u zid, a zatim se rasplinu.
"Kučkin sine", opsova Lesko.
Zavukao je ruku ispod radija gde se nalazila električna testera i uključio je. Radila je. Očajnički, ne hajući za toplotu od koje su mu dlanovi brideli, on prestruga poklopac radija i otvori ga poput oraha, zagledavši se u pocrneli metal i žice. Zatim isključi testeru, spusti je na pod pokraj sebe i protrlja dlanove, osećajući kako mu se opekotine već prekrivaju malim plikovima.
"Prljavo kopile", reče. Nešto među žicama mu privuče pažnju i on se naže da bi bolje video.
Dva mrava žutih trbuha ležala su među žicama. Naravno, skončali su od udara struje, ali su verovatno uginuli srećni, shvati Lesko, posmatrajući ih. U stvari, oni uopšte nisu ni umrli.
Okrenuo se ka Habsu. "Znate li šta se dogodilo?" upita.
"Znam."
"Odsečeni smo!"
"Znam", ponovi Habs. "Znam to veoma dobro i drago mi je. To će naš uspeh učiniti još slađim."
Habs napravi pokret rukom, zaboravljajući se za trenutak. Lesko tada vide naduvenu svetlocrvenu ruku i zglavak koji se klatio, potpuno podliven krvlju; Habsova ruka bila je ogromna, osakaćena ujedom insekta...
...Videvši Leskoovo lice, Habs shvati šta se dogodilo i zbunjeno sakri ruku iza leđa.
Lesko je nastavio da bulji u njega, a posle nekoliko trenutaka, stenjući i nelagodno mrmljajući, Habs se vrati do konzole.

4.
LESKOOV DNEVNIK: Znači, bili smo opkoljeni, odsečeni od sveta. Čudno, ali kada sam to uvideo nije me uhvatila panika, već su se mahnita osećanja koja su počela da me obuzimaju za vreme razgovora sa Habsom stišala: shvatio sam da je bio lud, a takođe sam shvatio da je situacija bila mnogo ozbiljnija nego što je ijedan od nas (preuzeću deo krivice zbog toga) želeo da prizna.
Bila je to ona vrsta potvrde neminovne propasti koja omogućuje ljudima da prebrode krize: voljena osoba na umoru, kola izvan kontrole, avion koji se sunovraćuje, sve to što neopozivo potvrđuje podozrenje s kojim smo rođeni i koje poput prtljaga vučemo unaokolo sa sobom celog života; da smo smrtna stvorenja koja krhko stoje na samom rubu Zemlje; da umiremo, da ćemo umreti, da smo već mrtvi, da našu prolaznost nosimo sa sobom u samoj genetskoj poruci ćelija, da ona u krvotoku protiče kroz prošireno srce nebrojeno puta na dan... I znajući to, znajući da smo ukleti, mi ipak crpemo snagu, a ne slabost iz neumitnosti usuda. Dobro! Može se reći da smo oduvek to znali - posmatrajući oca koji umire od raka. Ah, pa niko ne živi večno, kažemo dok kola, koja su sada potpuno izvan kontrole, jure prema provaliji brzinom od pedeset pet milja na sat po ledenoj podlozi, a točkovi i kočnice i volan više ničemu ne služe. Pa dobro, moglo je da bude i gore, moglo je da se dogodi pre mnogo godina, ponavljamo - dok avion uzleće, a zatim počinje da se sunovraćuje prema zemlji brzinom od milju i po u sekundi. To je, naravno, suprotnost atavizmu, ali nije atavizam taj koji će nas pobiti, koliko je to usamljujuće dejstvo civilizacije koja nam u sve većoj meri neće dozvoljavati pravi kontakt i smisleno pronicanje u tajnu užasa. Zar to nije istina, gospodo iz naučne porote? Naravno da je istina; svi vi znate u vašim smrtnim i smežuranim srcima da govorim istinu... izvinjavam se za ovo predavanje, naravno.
Habs se vratio do table na kojoj se nalazio monitor; sledio sam ga. Nisam imao šta drugo da radim. Bili smo do guše u problemima, u redu, ali mene je ipak obuzelo čudno i sumorno osećanje egzaltiranosti iz razloga koje sam, čini mi se, gore objasnio na sasvim zadovoljavajući način. Egzaltacija me je gonila u tu sobu, zaogrnula me malim mrtvačkim pokrovom i, bez obzira na to što sam ga stresao sa sebe, skliznuo je samo napola; sledeće trenutke proveo sam u čudno usplamteloj razdraganosti. Poput Habsa, nisam više bio, u strogom smislu reči, potpuno zdrave pameti. Uostalom, ko je od nas zdrav? Da li ste vi, gospodo? Pogledah u termometar po prvi put.
Termometar je imao dve strane: jedna je bila povezana sa kompjuterom i pokazivala njegovu unutrašnju temperaturu, dok se na drugoj mogla pročitati temperatura naše, donekle ugrožene atmosfere. Tu je sada stajalo da je u našoj ugroženoj stanici već dostignuta temperatura od trideset tri Celzijusova stepena, što je bilo veoma nezdravo za čoveka koga je ujeo mrav, ali je zato još kobnija bila temperatura kompjutera koja se popela na trideset stepeni. To stvorenje umerene klime, kompjuter, mrmljalo je i mumlalo sebi u bradu. Habs, koji je tako podesio odeću da prikrije deformisanu ruku (veštim nehajnim pokretom prebacio je sako preko ramena i potpuno sakrio ranu), stajao je pored kompjutera poput roditelja-zaštitnika, držeći zdravu ruku na štitniku. Pogledao me je veoma zadovoljno kada sam ušao, pokušavajući, čini mi se, time da izgladi lične sukobe koji su izbijali tokom naših razgovora; jer, osećao se pomalo kriv što nije pozvao helikopter, kao što je obećao. S druge strane - a ta misao mi je upravo sinula - njegovo prijatno ponašanje nije moralo da potiče iz želje da izgladi nesuglasice... moglo se jednostavno dogoditi da se Habs čak više nije ni sećao našeg razgovora, zaokupljen već dugo drugim problemima. Sasvim je moguće; jer ako sam ja mogao potpuno da zaboravim na Kendrino prisustvo u kuhinji, onda je i Habsu mogla da promakne takva sitnica kao što je bio naš razgovor.
"Na kojoj temperaturi kompjuter prestaje da radi?" upitao me je potpuno mirno.
"Zar ne znate?"
"Reci mi", reče on. Glas mu je bio potpuno razložan i ugodno odmeren. Ako ništa drugo, mravlji ujed je čudesno delovao na njegovo ophođenje: novi Habs bio je mnogo manje sitničav.
Pogledah u termometar u kome se živa sada popela za još jedan stepen. "Prestaje na trideset šestom podeoku", rekoh.
"Trideset šestom?"
"Tako stoji u prospektu, ali ko zna? Možda malo više ili malo manje. Ne znam tačno granice tolerancije ove mašine."
"Pa", reče veselo Habs, "čini mi se da predstoji uzbudljiva i ravnopravna borba, Džejmse."
Podigoh pogled ka njemu. "Sišli ste s uma", rekoh.
Reagovao je na ovo kao da sam mu rekao da ima malu mrlju na nosu. Nimalo zbunjen, on protrlja hrbat nosa povređenom rukom, a zatim je spusti. "Ne, nisam", reče. "Sasvim sam pri sebi, Džejmse, baš kao i ti. Suočeni smo sa lukavim neprijateljem čiji se načini mišljenja i procesi delanja potpuno razlikuju od naših. Ne preostaje mi ništa drugo nego da se u izvesnom stepenu, kako to nalažu načela modernog psihološkog rata, prilagodim njihovom načinu mišljenja kako bih mogao da ih preduhitrim. To je sve."
"Ne vidim svrhu u daljnjem uništavanju", rekoh. Po prvi put toga jutra pogledao sam u srušene kule. One su bile jedva vidljive iz ovog ugla. Zadržale su jarko belu, mrtvačku boju, ali je izgledalo da se i menjaju na neki neopažljiv način. Kao da se dogodila neka implozija, neko obrušavanje ka unutra.
"Ti imaš pogrešne predstave o onome što mi radimo", primeti Habs. "Naš cilj nije uništavanje. Ovo nije vojna operacija. Mi ne pokušavamo da, per se, eliminišemo mrave."
"Ne pokušavamo?"
"Ne."
Habs me tada pogleda potpuno bistrim očima i kao da mi namignu. "To je možda bila moja prvobitna namera, ali više me ne zanima njihovo uništenje", rekao je tiho. "Naš cilj je pre u uslovljavanju jedne još neusmerene inteligencije kako bi mogla da bude..."
Izraz mu se najednom promeni. Drhtao je priljubljen uza zid poput leptira. "Vodi je odavde", reče on nerazgovetno. "Vodi je!"
Okrenuh se. Kendra je došla do laboratorije i stajala na vratima veoma pokornog izgleda. Toliko sam se uneo u razgovor sa Habsom i toliko me je prenerazila moja pobuna kao i kobno pronicanje u tog čoveka da sam doslovce, kao što sam već napomenuo, zaboravio na nju. Za trenutak kao da sam gledao nekog stranca; morao sam da je dobro osmotrim kako bih se setio ko je, a onda se sećanje naglo povratilo. Nadražaj: odgovor. Mravlja inteligencija mora da je funkcionisala na taj način što su je podsticali različiti spoljašnji nadražaji. Mi smo se sami pretvarali u mrave. "Vodi je odavde", ponovi Habs.
"Ne", rekoh. "Ona će ostati."
Kendra oprezno ode do polica i zagleda se u opremu poređanu na njima. Nije posegla ni za čim. Habs se neprijatno osmehnu. "Ne mogu da se prepirem s tobom, Džejmse. Ako dođe do fizičkog obračuna ti ćeš, razume se, isterati ono što želiš. Jedino je volja važna, ona i rad. U redu. Neka ostane."
"Vi niste želeli da ode", rekoh dovoljno razložno. "Mogli ste da pozovete helikopter, ali niste. Znači, želite da ostane. Ona ne predstavlja veću opasnost od mrava."
Habs je nekoliko trenutaka razmišljao o ovome. "Drugim rečima", reče on, "ona je uključena u okolnosti izazova."
"Tačno. Zašto da ne?"
"Doista, zašto da ne? U redu", reče on gotovo veselo, uputivši se prema uređaju za regulaciju vazduha. Temperatura je još malo porasla. "Ponovo ću podesiti kontrole tako da možemo početi."
"Šta da počnemo?"
"Naše eksperimente, razume se", reče on i poče da barata po kontrolnim uređajima. Otišao sam do Kendre koja je mirno stajala, prekrštenih ruku, u stavu potpune pokornosti. Podigla je pogled i nasmešila mi se; shvatih da je bespomoćna. Neću ni da spominjem svoja osećanja prema devojci koja su se iz zaluđenosti pretvorila u želju da je zaštitim, što je bilo mnogo opasnije za oboje. Želeo sam da je dodirnem, ali to je, razume se, bilo nezamislivo u Habsovom prisustvu. Znao sam da je bio lud. Otrov unesen mravljim ujedom verovatno se razlio kroz ceo njegov organizam. Pa ipak, bio on lud ili normalan, moraćemo da nastavimo eksperimente, zar ne? Konačno, pomislih, i sama baza može da postane radoznala i pošalje helikopter. Uostalom, trošili smo velike sume novca i baza je već ispoljila strahovanje što se toga tiče. To bi značilo da ćemo još svega nekoliko minuta ili časova provesti sa poludelim i zaslepljenim Habsom, a tada ćemo se vratiti zajedno u bazu. Bar sam ja tako udešavao stvari u svojoj mašti. To je bio najdivniji način na koji sam mogao da sagledavam situaciju.
"Kendra", počeh pedagoškim tonom; sva moja osećanja pretvoriše se u pobudu da joj pružim mnogobrojna obaveštenja. "Da li biste želeli da vidite šta mi ovde radimo?"
"Da", prihvatila je ona nesigurno. Isto je tako mogla da kaže i ne. Bio mi je jasan njen problem. Nesumnjivo nas je obojicu smatrala za ludake; teško; međutim, da je imala neku alternativu sem da ostane sa nama? Jasno da nije bilo ni govora o nekakvom bekstvu u pustinju; posle onoga što je proživela prošle noći, stanica je morala da joj izgleda kao raj.
"Pokazaću vam", rekoh, "da je sve ovo veoma zanimljivo. Borimo se s nekim veoma razumnim i zlim mravima."
"Koje ćemo", zaromori Habs, boreći se s brojčanicima, "naravno, pobediti, jer je naša inteligencija razvijenija."
"Oh", reče ona, "naravno da ćemo pobediti. Kada dvojica ljudi poput vas vode bitku, kako bismo mogli da je izgubimo?"
Pogledah je.
Oči su joj bile zagonetne.

5.
Kendra je posmatrala dok su njih dvojica izvodila naredni eksperiment. Pretpostavila je da je to bio eksperiment. U svakom slučaju, tako su joj rekli i ona nije nameravala da se prepire sa njima. Nikada se više neće ni sa kim prepirati, a ponajmanje s ovom dvojicom. Došla je do zaključka da su ludi. Onaj mlađi, Lesko, bio je zgodan i bio je lud na jedan privlačan način, dok je Habs, njemu pretpostavljeni, bio jednostavno lud; ali nijedan od njih dvojice nije bio normalan, tako da će ona, pošto je zatvorena u ovoj stanici sa njima, na izgled bez ikakve nade na bekstvo, morati da pristane na saradnju. Povlađivati. Povlađivati im. Povlađivati ludacima. Bila je uverena da je to najispravnija taktika za svaku priliku. Negde je pročitala da se sa ludacima najbolje može izići nakraj ako se prihvate njihove opsesije i ako se saglasi sa svime što oni kažu; ne treba im se ni na koji način suprotstaviti, već se saživeti s njihovim izvitoperenim svetom. Potrudiće se da tako postupa. Šta oni traže? Šta žele?
Pretpostavljala je da hoće da unište mrave. Za njih je to bilo razumno da pokušaju i ostvare; ali kada su bili u pitanju mravi i Habs, uopšte se nije dovodilo u pitanje ko je opasniji. Pretpostavljala je da su to mravi. Biće da su mravi. Oni su ubili njenog dedu i njenu baku i njihovog najamnika, preplavili su celu pustinju, ubili joj konja i potpuno joj promenili život... Da, zaista; mravi su bili opasni. Moraju se poštovati, a ono što se ovde događalo očigledno nije bila nikakva igra.
Ali i ovi ljudi bili su opasni. Znala je da je Habs, na neki način, bio odgovoran za sve koji su poginuli, jer je pucao na kule. Da je ostavio kule na miru, mravi ne bi pobesneli; ne bi prešli u napad, a deda i baba, kao i Klit, bili bi još živi. S druge strane, da Habs nije napao kule, mravi su naprosto mogli da sačekaju pogodnije vreme da krenu u pogubni pohod... Pa ipak, možda su mravi bili miroljubivi, možda ih je otrovni gas naterao da napadnu... Ako se Lesko već izdaje za tako dobrog čoveka, zašto to nije sprečio? Zašto nije zaustavio Habsa?
Ne, on to nije učinio. Naprotiv, bio je Habsov oduševljeni saradnik. Jutros joj je izgledao simpatičan; nekoliko trenutaka je čak mislila da on nešto oseća, ali kada ga je posle doručka videla u laboratoriji, u njemu više nije bilo ni traga od toga. Bio je samo Habsov pomoćnik; uopšte nema potrebe opisivati kako je izgledao kada je ušla u laboratoriju. Bio je toliko zanesen da za trenutak nije čak ni znao ko je ona. Radio je na eksperimentima sa mravima, zajedno sa Habsom, tražeći novi način da ih napadne. Toliko o Leskou. Ni od jednog nije mogla da očekuje pomoć. A pored svega toga, morala je još i da sarađuje. Dobro što je prihvatila činjenicu da su obojica ludi, ali da li je to dovoljno da se izvuče odavde? Ne, nije.
"Bela buka", govorio je Lesko raširenih i svetlih očiju. "Spremamo se da ih zaglušimo svim mogućim zvucima." On stade da okreće dugmad na jednoj konzoli. Prigušeno zujanje ispunjavalo je laboratoriju. Habs je u uglu pregledavao rolnu papira, praveći beleške. Zujanje je bilo neprijatno, škripavo, prodiralo joj je u podsvest i izazivalo gađenje. "Znam da je veoma uznemirujuće", reče Lesko, pogledavši je, "ali prekriva ceo opseg frekvencija. Bela buka je amalgam svih buka koje postoje s jednog na drugi kraj opsega." Svojim staloženim i nežnim prstima okrenuo je sledeće dugme. "Upravljamo je pravo na one humke napolju jer pretpostavljamo da se mravlja kolonija u njih prebacila; barem njeni pokretni delovi. Kao što rekoh, šaljemo ovu buku pravo na njih u nizu frekvencija. Znate li šta će se dogoditi?"
"Ne", reče Kendra, "ne znam."
"Dopustite da vam objasnim", reče Lesko i obgrli je oko ramena. Osetila je čvrst pritisak njegovog tela, od čega se zgrozila, ali u nekoj drugoj ravni on izazva u njoj nejasno uzbuđenje. "Sada tu belu buku koja natapa ceo opseg amplitude, da tako kažem, zračimo pravo u njih. Ona će nam se vratiti, ali, razume se, bez jednog presudnog elementa."
"Razume se", reče ona tupo.
Pogledala je kroz prozor prema humkama, nalik na grudi uzdignute u pustinji. Instinktivno je dotakla svoje. Bile su okrugle i čvrste, ali to nije bila strast koja ih je tako uspravila, već nešto neodređeno. On je pogleda, a ona polusvesna i zbunjena spusti ruke, stežući ih u pesnice.
"Da li želite da znate koji je to element?" upita Lesko smeteno.
"Ako želite da mi kažete."
"Vas to, u stvari, ne zanima", primeti on. "Vas zapravo ništa od ovoga ne zanima. Mislite da smo ludi."
"Ne, ne mislim", reče Kendra, skrenuvši pogled sa humki. Habs je nešto grozničavo radio na listovima papira u uglu, prekidajući povremeno posao da bi opsovao i duboko uzdahnuo. "Ne mislim da ste ludi", ponovi ona.
"Nije ni važno", uzvrati Lesko. "Ludi ili ne, nalazimo se u veoma ozbiljnoj situaciji. Zar vam to nije jasno?"
"Sada, jeste. Da, sada mi je jasno."
"Znate li koja je moja teorija?" upita Lesko.
"Vi mislite da mravi hoće da ovladaju svetom. Mislite da oni reaguju na izvestan niz uputstava dobijenih od neke više sile ili nečeg slično, kao i da će ovladati svime što postoji ako ih vi i doktor Habs u tome ne sprečite, upravo ovde."
On se upilji u nju, instinktivno prinevši ruku čelu.
"Znam", nastavi Kendra, "znam tačno šta mislite. Zbog toga je doktor Habs razneo kule, zar ne? Da bi ih direktno napao pre nego što stignu da organizuju svoje snage."
Gledala ga je pravo u oči i mada je prezirala samu sebe zbog toga, osećala je iskru likovanja jer je znala da je u pravu. Svakako da je bila u pravu. Nije znala ništa od te njihove nauke, ali je zato znala šta skrivaju u svojim ubilačkim i manijačkim srcima.
Ne progovorivši ni reči, Lesko najzad odvrati pogled od nje.

6.
LESKOOV DNEVNIK: Zamisao je bila da se među njih ubaci beli zvuk, čista buka. Ona bi se potom vratila na prateći kanal i nedostajala bi joj jedino frekvencija na kojoj oni emituju... Tako bismo saznali način na koji možemo da dopremo do njih. Uz malo sreće, mogli bismo da upotrebimo odašiljač koji emituje tu frekvenciju da bismo uništili njihovu komunikaciju. Ali, posmatrajući Kendru, to mi se učinilo besmisleno; ne mislim samo na eksperiment, već na samu borbu, njenu ukupnost. Zašto se mi, uostalom, borimo sa mravima? U čemu je značaj svega ovoga? Ta svest o uzaludnosti svega, toliko neočekivana, a tako savršeno razložna da me je snaga kojom mi je sinula gotovo ošamutila, nagnala me je da se doslovce zanesem. S mukom sam odvojio pogled od Kendre i zaustavio ga ponovo na tabli čija su svetla treperila, pokazujući da je odašiljač spreman. Ali taj jedan trenutak angsta u kome mi se, iako sasvim kratko, celokupna svrha naše borbe učinila besmislena, ostade sa mnom; znao sam da u izvesnom dubljem smislu nikada više neću biti ista osoba, niti da ću sačuvati iste stavove. Rekoh angst ali to nije reč koja najbolje objašnjava osećanje koje me je proželo. Bolje da budem pošten u ovom dnevniku i priznam da sam iznenada doživeo trenutak čistog predviđanja, da sam pogledao u otvorenu školjku budućnosti koja se rastvorila preda mnom poput oraha i video da će mravi pobediti i da se to ne može sprečiti. Habs, sa svojom opsesijom boriti se ili umreti, Kendra sa svojim neznanjem, ja sa svojom ambivalentnošću, svi smo mi imali svoje različite reakcije, ali su sve one bile podjednako uzaludne, jer mravi uopšte nisu imali nikakve reakcije, niti su posedovali bilo kakva osećanja. Individualizirajuća evolucija vodi ka individualnom reagovanju... ali mrave nisu mučili takvi problemi. Jedan za sve i svi za jednoga. Mi se naprosto nismo mogli nositi sa tim. Nametalo se jedno jedino pitanje: šta su mravi želeli... Jer ako su želeli da nas unište, što je izgledalo verovatno, u tome će uspeti. Koga smo to mi zavaravali belom bukom, granatama, insekticidom, raspravljanjem? - pitao sam se. Sigurno je da nismo obmanjivali mrave, jer oni su isto tako malo marili za naša osećanja kao što je i Habs malo mario za njihove kule kada ih je, sa podjednakom uzaludnošću, uništio.
Rekoh Kendri da sedne u ugao laboratorije dok mi budemo baratali oko generatora zvuka. Najbolje je delati: dok se čine korisne stvari kao što je pripremanje eksperimenta, ispitivanje različitih mogućnosti, stiče se utisak da kampanja protiv mrava dobro napreduje ili u najmanju ruku da napreduje. Programiranje kompjutera, podešavanje pojačivača, proveravanje dijagrama, stvaranje i mešanje zvuka. Premestiti polugu B iznad poluge A. Proveriti oscilaciju. Posmatrati opseg frekvencija. Ozbiljni naučni postupci izvode se spretno i sa stilom. Mravi, naravno, ne poseduju ni stil ni nauku. Oni jednostavno izvode. Da smo se razvili u drugom pravcu, mi bismo takođe bili izvođači. Umesto toga, razvili smo društvo, tehnologiju, što naprosto predstavlja izgovor za nerad.
Habs uključi generator ispruživši naduvenu i crvenu ruku, i bela buka poče. Iako je zvuk bio emitovan napolje, a kupola dobro zaštićena, on se ipak mogao čuti i unutra; bio je to prodoran, gotovo nepodnošljiv pisak od koga je treperilo i bubnjalo srednje uvo. Kendra u uglu zajeca, zavukavši prste duboko u uši. Habs poveća amplitudu. Kendra poče da se uvija i uputi mi pogled, iskrivivši usta. Rekla je nešto, ali je ja, razume se, nisam čuo. Niti sam mogao da joj pročitam sa usana. Zatim se okrete i istrča iz prostorije, nimalo ljupko posrćući. Naravno, buka je delovala na srednje uvo.
Pogledah u monitor. Habs je mahao i vrištao, divljim pokretima pokazujući u tom pravcu, verovatno u trijumfu, mada je to teško bilo reći. Na monitoru su već srušene humke sada pulsirale. Nešto ih je u njima, kao u agoniji, nagonilo da se uvijaju poput tela koja trpe bol, a monitor je verno pratio kretanje i sve prikazivao: podizanje, rastvaranje i najzad sporo otvaranje. Nešto porozno i pihtijasto izbi iz humki i poče da se probija kroz pustinju. "Bože moj", povika Habs, "kučkini sinovi su živi, prokleti da su!" To je neosporno tako izgledalo: činilo se kao da je i buka oživela zajedno sa humkama i da se sada u agoniji kreće tlom pustinje. Pisak je postajao sve viši i viši; bila je to agonija za uši, koja se probijala kroz vijuge tela do utrobe, prepona; imao sam osećaj da me buka razdire, a ako je tako delovala na mene, šta se onda dešavalo sa mravima? Pomislih da je to pravo rešenje, to je od početka moralo biti rešenje, bili smo suviše glupi da ga uočimo, ali smo to najzad učinili; mravi se mogu uništiti čistom snagom zvuka; on je razbio njihovu komunikacionu mrežu, a oni su - budući da se njihovo međusobno komuniciranje odigravalo na audio nivou - bili abnormalno osetljivi na zvuk. Imamo ih, imamo ih, pomislih i trijumfalno zavikah, ali to se uopšte nije čulo od jakih zvukova u laboratoriji. Pogledao sam u monitor na kome su se svuda unaokolo videla zgrčena i pocrnela tela mrava. Bila je to mrtvačnica koju smo mi podigli u pustinji. Monitor je poludeo, prateći pokret za pokretom; nije mogao da drži korak sa najezdom mravljih leševa, skupljanim u male gomile. Jurili su iz hiljade otvora; iz milion malih, tajnih prolaza zvuk je mrave terao prema svetlosti... Još jednom sam povikao, okrenuvši se prema Habsu, i tek tada shvatio da se on dere i mahnito pokazuje na rashladni uređaj iznad naših glava. Iz grla i usta izlazio mu je zvuk, ali ga je bilo nemoguće čuti; jedino sam mogao da pogledam u pravcu njegovog prsta. Shvatih tog časa da je vikao sigurno već tridesetak sekundi, možda i više, ali ja sam toliko bio zaokupljen sopstvenim uzbuđenjem da nisam ništa čuo.
PAŽNJA KVAR, bilo je ispisano iskošenim slovima na pokazatelju iznad uređaja. Ovo nikada ranije nisam video, nisam čak ni znao da rezervna jedinica kompjutera ima takav signal, ali ipak je postojao: PAŽNJA KVAR. Slova zasvetleše još dok sam pogledom pratio Habsov drhtavi prst koji je pokazivao uvis i promeniše se: PREGREVANJE VODOVA.
Vodovi su bili pregrejani. Mravi su nekako uspeli da onesposobe uređaj za rashlađivanje. Iznemogli Habs pokušao je da popravi uređaj, pritiskao prekidače jedan za drugim, ali nije mogao da radi jednom rukom. Ranjenu ruku držao je ispruženu na stomaku; očigledno je trpeo veliki bol, a ja ništa nisam mogao da čujem. Zvuk je još oscilirao, uspinjao se poslednjim hercima prema nečujnosti. Osetio sam dubok i snažan bol, bol koji je izbijao iz mog samog telesnog sastava i pretakao se u neko sveobuhvatno i neodredljivo čuvstvo tuge koje me je obrvalo: želeo sam da plačem, ali sve vreme borio sam se sam sa sobom; prisiljavao sebe da ostanem pribran. Otišao sam do uređaja, odgurnuo Habsa i pokušao da baratam prekidačima. U uređaju je postojao sigurnosni mehanizam; nisam znao gde se nalazi ni kako izgleda - slabo sam bio upućen u pojedinosti opreme - ali sam se borio, pokušavao da pronađem prekidač koji će uključiti pomoćni uređaj za hlađenje i spasiti nas kada...
...Jedinica je eksplodirala. Uređaj za rashlađivanje mi je doslovce odleteo u vazduh nadohvat ruke; mali paperjasti pramenovi dima kuljali su praćeni zvukom cepanja odeće. Sasvim dobro sam to čuo; mogao sam, u stvari, sve da čujem jer je kreštava bela buka istog trena prestala. Naravno da je prestala, pomislih, generator zvuka bio je priključen na uređaj za rashlađivanje: bez odgovarajućeg rashlađivača užasna toplota koju je stvarao prilikom rada odmah bi ga isključila. Budi zahvalan, pomislih, budi zahvalan što je prestala, jer zvuk pokvarenog uređaja za stvaranje bele buke verovatno bi bio sasvim dovoljan da probije bubne opne.
Pogledah Habsa. Plakao je pridržavajući ranjenu ruku, ne skrivajući jecaje i kratkotrajne uzdahe, što je bilo užasnije i ljudskije od svega što sam od ovog čoveka doživeo. "Ne mogu to da podnesem", govorio je. "Jednostavno ne mogu to više da podnesem, oni sve znaju, sve znaju o nama." Ali nisam imao vremena da ga tešim, nisam imao vremena da se pozabavim njime. Bilo je i većih nevolja. Prokleti uređaj za rashlađivanje je goreo, pružajući svoje smrtonosne male plamene prste u vazduh. Tada se pored mene iznenada stvori Kendra sa ćebetom u rukama. Zajedno smo ugušili plamen. Pokreti su joj bili brzi, korisni, instinktivni: delala je krajnje štedrim i proračunatim kretnjama, bez imalo panike koja u takvim slučajevima obuzme ljude. Bilo je zadivljujuće posmatrati je; oduševila me je činjenica da je ona, posle svega što je doživela, bila kadra da se nosi sa situacijom na taj način... A onda, dok mi je pomagala da prebacim ćebe preko tinjajućih delova razorenog uređaja, puklo mi je pred očima i sa izvesnim bolom shvatio sam odakle joj ta sposobnost. Pa to uopšte nije bilo iznenađujuće. Od pojave mrava ovo je bila prva stvar na koju je ona mogla da primeni znanje koje je imala.
A to je bilo strašnije od svega ostalog.
Zato što su nas mravi, jednog po jednog, neumoljivo razoružavali.

7.
Sve je u stanici postojalo u dva primerka. Istraživači, kompjuteri, monitori. Uređaj za rashlađivanje i rezervni delovi. Tako je Lesko, pošto je ugasio požar, pod Habsovim nadzorom pustio u rad pomoćne uređaje. Habs je bio isuviše slab da sam izvede potrebno priključivanje. Stajao je podalje, lica oblivenog malim graškama znoja, i posmatrao Leskoa kako radi. Devojka se oslonila o zid odakle ih je gledala, ogaravljenog lica i očiju nalik na svetle tačke, naizgled isuviše umorna za razgovor. Habs je više nije mrzeo. Predstavljala je deo sredine u kojoj su bili prisiljeni da rade i to je bilo sve. Mravi su bili neprijateljski raspoloženi prema njima kao i devojka; Habsov um je to tako shvatao, zaključi Lesko. Naravno, možda se varao u pogledu ovog čoveka, ali sumnjao je u to. Bio je siguran da u njemu nema ničeg neproračunatog.
"Ne mogu da poverujem", reče Habs. Pridržavao je ranjenu ruku i gledao kroz prozor u nagomilana tela mrava rasuta po pustinji kao pepeo. "Ne mogu da verujem da su im poznate naše namere, naše moći i slabosti... čak i uređaj od koga sve zavisi. Kako je moguće da sve to znaju?"
"Znaju", reče Lesko.
"To jednostavno nije moguće."
"Sasvim je moguće", obrecnu se Lesko. "Zar niste sami predvideli mogućnost da su inteligentni, da međusobno komuniciraju, da vladaju situacijom? Bili ste u pravu." Završio je sa uključivanjem, okrenuo prekidač i pomoćni uređaj poče najpre blago da zuji, a zatim i da radi. Istog trenutka osetio je kako hladan vazduh ispunjava laboratoriju. "Pitam se koliko će vremena proći pre nego što i ovaj pokvare?"
"Prestani!" viknu Habs. Lice mu je bilo belo. "Ne govori tako! Ne smemo da..."
"Budite razumni", prekide ga tiho Lesko. "Vi ste to znali od početka, zar ne? Rekli ste za njih da su inteligentna, delatna snaga, da možemo uspostaviti komunikaciju sa njima, da su verovatno svesni naših namera i poteza. Prekinuli ste veze sa bazom, jer ste želeli da ih proučavate bez tuđih uplitanja. Niste pozvali helikopter, jer bi se mogao isprečiti između vas, vaših proučavanja i slave Koronado instituta." Netremice je posmatrao Habsa; ovaj kao da je iščezavao pod Leskoovim optužbama. Pa neka. To je i zaslužio. Ranije nije pokazivao ni da mu je žao, niti da se oseća krivim, bio je naprosto upleten u događaje. "Podneli ste ujed čije posledice ne možemo čak ni da odredimo, jer ne postoji način da dobijemo medicinsku pomoć. A zbog vaše želje da ih potpuno sami proučavate, troje ljudi leži mrtvo u pustinji..."
"Dosta", umeša se Kendra iz ugla. "Ostavite ga na miru."
"Da ga ostavim na miru?" ponovi Lesko. Hladan vazduh je ćarlijao kroz laboratoriju; temperatura monitora već se spustila ispod trideset petog podeoka. Osetio je kako mu se na čelu suše pruge znoja. "Ostavio bih ga kada bih mogao. Zar ne znate da je on odgovoran za..."
"Nije važno", prekinu ga Kendra, "zar vam to nije jasno? Uopšte sada više nije važno ko je za šta odgovoran; moramo međusobno da sarađujemo. Inače nikada nećemo..."
"Baš lep stav", podsmehnu se Lesko. "Zaista veoma dirljivo. Kao da posredi nije vaša porodica..."
"Molim vas, Džime", reče ona tiho. Oči su joj bile širom otvorene, ali izgledala je pribranije nego ikada od kada ju je upoznao na ranču. "Zar ne razumete da je sve to sada za nama. Ta stvorenja žele da nas pobiju. Ako ne budemo složni, to će im i uspeti."
"Ona je u pravu", primeti Habs slabim glasom.
"Moraš je poslušati. Ali ona i greši. Oni ne žele da nas pobiju."
Kompjuter upade sa jednim vup! Lesko začu škripanje. "Ne žele?" reče. "Šta onda žele da postignu? Da promene naš način života?"
Stežući zglavak, Habs se zagleda u Leskoa ozbiljna lica. "Mislim da im je upravo to cilj. Da su želeli da nas ubiju, mogli su to učiniti bilo kada tokom proteklog dana. Zar ti to nije jasno?"
"Ništa mi nije jasno", reče Lesko. "Predlažem da se ukrcamo u džip i pokušamo da se izvučemo odavde. Ako budemo imali malo sreće, možda ćemo i uspeti..."
"Ozbiljno to misliš, Džejmse?" upita Habs slabim glasom. "Pogledaj."
Pogledi im krenuše za njegovim prstom koji je pokazivao prema prozoru. U daljini su spazili kako neki predmet gori. Oreol crnila okruživao je plamen. Mravi, naravno. Mravi-piromani.
"To je naš džip", reče Habs.
"Rekoh vam", javi se tiho Kendra. "Moramo preživeti ili umreti ovde. Ništa nam drugo ne preostaje."
"Pa šta onda predlažete da uradimo?" upita Lesko Habsa. "Vi ste ovde pretpostavljeni i još naređujete. Šta da preduzmemo s njima?"
"Pa to je bar jasno", reče Habs. "Poslaćemo im poruku."
Kendra i Lesko se zagledaše u njega. Izdržao je njihov pogled. "Vidite li neku drugu mogućnost?" upitao je.
Kendra poče očajnički da se smeje.
"Još mislim da možemo da nađemo zajednički jezik", reče Habs.
Prože ga bol, i dok ga je Lesko posmatrao on se zatetura.

8.
LESKOOV DNEVNIK: S očajničkim naporom trudili smo se da osposobimo kompjuter i da pronađemo neku vrstu koda koji bi mravi bili u stanju da razumeju. Pre tri, ili čak dva dana smatrao bih ovo za ludost: dva doktora nauka nasukani u pustinji pokušavaju da započnu razgovor sa kolonijom mrava koje smatraju inteligentnim, ali Kendrina procena situacije bila je potpuno tačna; preživećemo ili umreti u stanici i ništa osim toga nije postojalo. Nije bilo nade za odlazak, insekticid je poslužio jedino da se dobije na vremenu (pošto su mravi brzo sticali imunitet), a veza sa bazom bila je prekinuta. Mogli smo da se nadamo (kao što i jesmo) da će se bazi posle kraćeg vremena učiniti neobičan tako dug prekid veza i da će poslati bar jedan helikopter ili, što bi bilo bolje, spasilačku ekipu... Ali poznajem ja bazu, poznajem birokratiju kao i vreme koje joj je potrebno da izda neko odobrenje; bilo mi je jasno da može proteći i nekoliko dana dok zahtev za hitnu intervenciju ne prođe kroz više karika u lancu izdavanja naredbi i ne stigne do izvršnog odeljenja. Mi smo, uostalom, vršili samostalno istraživanje, mada ga je vlada finansirala (ta razlika bila je bitna za birokrate, ako već ne za mene), a ni Habsovo uporno neprijateljstvo prema bazi neće nam baš ići u korist. Verovatno da ne bi ni moglo; najverovatnije je bilo da će na ovo neprijateljstvo uzvratiti ravnodušnošću. Ako nije želeo da mu dosađuju, onda će tako i biti. Znači, Kendra je bila u pravu. Ona je prva od nas to shvatila. Ceo naš svet bila je ova stanica; sve je sada samo od nas samih zavisilo.
Zavisilo je od nas, pošto sam bio sve ubeđeniji da mravi smeraju nešto mnogo veće od (ovog puta sam sasvim lako prihvatio Habsov način mišljenja: ovde smo imali posla sa 'razumom') jednostavnog preuzimanja stanice. Ovo poslednje mogli su da učine još pre nekoliko dana; stoga, da je kolonija to izabrala, mogla je da onemogući našu misiju jednostavno tako što bi pustinju učinila nenastanjivom. Dozvolili su nam da dođemo u Rajski Grad, kao što su pre toga dozvolili stanovnicima da uteknu iz njega. To je bio njihov teren.
Ali zašto smo im mi bili potrebni? Zbog čega su nam dozvolili da podignemo stanicu u pustinji, pripremimo kompjutere, prospemo insekticid? Sinula mi je jedna zamisao koju sam zadržao za sebe, ne videći potrebu da je saopštim Habsu. Ionako je bio bolestan, a od toga bi mu bilo samo još gore; ili to, ili je već i sam došao na tu pomisao, tako da nije bilo potrebe da je čuje od mene. Ideja se jednostavno sastojala u tome da je mravima bilo potrebno naše prisustvo zato što su hteli ogledne uzorke, kako bi njihovom podrobnom analizom (da i ne pominjem analizu tri leša koja su ležala u pustinji) došli do jasnog metodičnog plana za napad.
Ne smem da mislim na to. Ne smem da mislim na to. Želim jasno da istaknem kako sam sve vreme trajanja ovih događaja koje opisujem davao sve od sebe da izbegnem histeriju, odagnam paniku iz uma i da delam kao pravi naučnik. Da sam dozvolio mislima koje opisujem da prodru u središte svesti, siguran sam da nijedan od nas ne bi uopšte mogao da dejstvuje... Ali nisam, mnoge od njih su mi pale na pamet tek kasnije, kada sam shvatio da ih verovatno već dugo nesvesno nosim u sebi.
Sada je jedino bio važan zahtev trenutka. Počeo sam da delim Habsovu opsesiju: morali smo da uspostavimo nekakav kontakt sa mravima. Ukoliko bismo mogli da uspostavimo vezu, dokučimo njihove namere, pronađemo saobraznost između jezika i delanja, možda bismo bili u stanju, ako ne da ih razumemo, barem da im pronađemo neku slabu tačku. Mogli bismo čak da - priznajem da mi se ova suluda misao motala po glavi skoro sve vreme - uz nešto nalik na viski, razmotrimo naše zajedničke probleme kao što bi to učinila grupa dobrih momaka. Imali smo zajedničke interese, zar ne? Mi smo svi zajedno predstavljali žitelje Zemlje, te blatne lopte u jednom zabitom kutu Mlečnog Puta. Bez sumnje; mravi i ljudi mogu zajedno da opstanu u miru, kao i da se suprotstave nekom većem, zajedničkom, spoljnjem neprijatelju. Možda bismo čak bili u stanju da zajedno putujemo na zvezde, ako bi mravi razvili mrežu komunikacija koja bi počivala na našim ogromnim tehnološkim resursima. Ispijmo, momci; sledeća tura je moja. Siguran sam da ćete mi oprostiti ovakav tok misli; to se može dogoditi i najboljima među vama.
Habs je malo ojačao kada smo započeli rad na uspostavljanju veza. Kendra je, u međuvremenu, napustila laboratoriju i otišla nešto da radi u kuhinji. Izgledalo je da je pronašla način da se suoči sa situacijom, prihvativši se domaćih poslova; brinuće se o kući, dok će se muškarci usredsrediti na tekuće probleme. To me se, uostalom, nije ni ticalo; zavideo sam joj na sposobnosti da u sve ovo unese taj duboki instinkt i osećanje za organizaciju. Ako se žena posveti kućnim poslovima, a muškarac zarađivanju hleba, kao što je nekad bilo, mravi će sigurno biti poraženi. Bilo je priznaću to - dobro što nam se sklonila s puta dok smo radili, jer su moja osećanja prema njoj, o kojima sam uvek iskreno govorio, postala već tako jaka da me je uznemiravalo i samo njeno prisustvo. Možda je predstavljalo ludilo zabavljati se pohotljivim mislima usred nečega što je moglo da se pretvori u svetsku krizu... ali takva nam je priroda, ili bar moja, nek' mi bog oprosti. Individualna evolucija, prvenstvo ega. Bilo bi bolje da je geštalt.
Bar sam se na Habsa sada mogao osloniti. Još je trpeo bol, ali ga je potiskivao i, mada su mu obrazi goreli u groznici, oči su mu bile mirne. Pomogao mi je da u kompjuter pohranim jednostavan binarni kod. Matematika, univerzalni jezik. Smenjivaćemo l i 2 u ritmičnim i neritmičnim impulsima, emitujući na zvukovnom kanalu koji je, izgleda, bio u njihovom opsegu; zatim ćemo osloboditi kanale za prijem. Habs je bio sasvim ubeđen da će nam mravi vratiti naše signale 1 i 2 onakve kakve smo emitovali, ako veza bude uspostavljena i ako budu voljni da se susretnu sa nama. "Verujem da su kučkini sinovi razumni i da žele saradnju", reče Habs, petljajući nešto po kartama. "Možda je ovde posredi nedobronamerna inteligencija, ali pretpostaviću, zbog naše sadašnje namere da su samo pokušavali da nam skrenu pažnju na sebe u cilju uspostavljanja komunikacije; kao i to da će opsada prestati kada se naše namere sretnu. Pretpostaviću to, jer ako nisam u pravu, naši problemi su verovatno nepremostivi. Shvataš li šta mislim, Džejmse?" Shvatao sam. I sam sam došao do takvog zaključka. Poslali smo im poruku u binarnom kodu.
A onda smo počeli da čekamo.

9.
Kraljice su primile signal. Ravnoteža glukoze se poremetila, a onda je došlo do složenih električnih prestrojavanja i sa Kraljica je na vojnike prešao niz impulsa. Vojnici su pokopavali svoje mrtve, hiljade mrtvih, u mala udubljenja koja su izdubile granate: blizu kula. A onda prestaše.
Kraljice su im uputile signal.
Poslušno, drhtavih nožica, oni krenuše napred.

10.
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
"Šta nameravaju?" upita Lesko. "Šta žele?"
"Neće da nam kažu", reče Habs.
NEMA KORELACIJE
"Znam da primaju poruku", nastavi on. "Registrujemo aktivnost. Lažu nas! Znaju da komuniciramo!"
NEMA KOMUNIKACIJE
"Ne uzimaj to lično, Džejmse", reče Habs. Stajao je nagnut nad dijagramom. Lesko je mogao da vidi glatku, sjajnu mrlju na njegovom temenu. "Ako ne žele da odgovore, onda sigurno imaju neki razlog."
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
"Pobiću ih", reče Lesko. Osetio je kako mu ludost kulja kroz vene poput krvi, što mu je bilo veoma prijatno. Smrskati, satrti, ubiti, pomislio je: to jedino možda i umemo, ali bar dobro umemo. "Mislim da bi trebalo da ih spalimo", ponovio je, "da ih napadnemo plavim plamenom."
"Nećemo uspeti, Džejmse", reče Habs. Stajao je umorno, okrenut prema Leskou, lica neprobojnog poput olovne ploče. Sada je on bio pribraniji; uloge se menjaju gotovo na binaran način, pomisli Lesko. "Znam da primaju signale, a i to je nešto. Nisu nedokučivi. Pa, ako bismo bili u stanju da sada dopremo do njih nečim što bi ih povredilo..."
"Ne", reče Lesko, "to smo već pokušali."
"Moraćemo ponovo da pokušamo."
Kendra uđe u sobu. "Ako želite nešto da pojedete, doneću vam", reče. "Možete da..." i tada pogleda na monitor. Dva čoveka su ga zanemarila, zadubljena u dijagrame. Oči joj se razrogačiše.
Ona kriknu.
Lesko se okrete i naglo koraknu ka njoj tako da ju je na vreme prihvatio; prstom je još pokazivala na monitor. "Pogledajte", reče, "samo pogledajte..." On pogleda u isto vreme kada se i Habs okrenuo, a Kendra mu se opusti u naručju. Osetio je svu njenu težinu; za trenutak je pomislio da se onesvestila, ali ona tada zapraćaka stopalima po podu boreći se da uspostavi ravnotežu i na kraju se uspravi. Jaka. Bila je jaka. Na monitoru se video poljski miš...
...Poljski miš ležao je u pustinji, isplaženog jezika, grčeći se u samrtnim mukama. Iz ušiju, usta, nosa, visile su gomile mrava poput malih buketa; dok ga je Lesko posmatrao, poljski miš je napravio poslednji mahnit pokušaj da se izbavi, a zatim se srušio; još jednom se zgrčio i izdahnuo. Monitor je nastavio da prikazuje zelene i zlatne boje smrti. Kendra mu je disala na vratu. "To je užasno", šaputala je, "ubili su..." Nije mogla da nastavi.
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
"Ne žele da nas saslušaju", reče ravnodušno Habs. "Ne žele ništa od nas. Jedino žele da ubijaju."
"Ne mogu to da podnesem", reče tiho Kendra. "Ne mogu..."
NEMA KORELACIJE
NEMA KORELACIJE
Poljski miš poče da se kreće. Ponovo se zgrčio na tlu, ali sada na drugačiji način. Pokreti udova nisu mu bili usklađeni; pomicali su se spoplitavo, neuravnoteženo, bolno. Ali samo trenutak kasnije kretnje mu poprimiše skladnost i prirodnost, a zatim postaše i delotvorne. Zelena i zlatna boje njegovog tela sada su se pretopile u tamnocrvenu boju nabubrelih krvnih sudova koji svoju sadržinu nose prema površini.
Poljski miš se zatetura, a zatim poče da hoda.
Kretao se kroz pustinju, paradirajući na monitoru kao nijedan poljski miš do tada: ukrućenih udova, ispružene glave i mrtvih očiju na kojima se presijavala svetlost sunca. Kretao se u pravcu jedne od srušenih kula. Išao je dosta brzo. Novi način njegove lokomocije nije bio baš tipičan za miševe, ali se mravima u tom pogledu mora progledati kroz prste: oni su bili upućeni u tajne lokomocije.
Miš je brzo i ponosno ušao u najbližu kulu i nestao sa ekrana monitora. Lišen izazova kretanja, monitor vrati prizor nazad i pokaza još jednog miša kako se grči u pesku.
"Majko Božja", uzdahnu Habs. "Majko Božja." Glas mu je bio veoma pobožan.
Pridržavajući Kendru, Lesko je tiho izvede iz laboratorije i odvede u kabinu gde je položi na krevet.
Kada se vratio u laboratoriju zatekao je Habsa u nesvesti ili, što je bilo verovatnije, zaspalog sa rukama oslonjenim o jednu od polica; lice mu je bilo čudno iskeženo.
Lesko isključi monitor i iziđe iz prostorije.

Faza IV

1.
LESKOOV DNEVNIK: Kada sam se probudio iz iscrpljujućeg sna (jedva sat kasnije) i Habs je bio budan, pomahnitao od bola. Dok sam spavao, Kendra ga je premestila iz laboratorije u svoj krevet; pazila je na njega držeći u pripravnosti hladan peškir i čašu vode, dok je on buncao i jaukao na postelji. Opipao sam mu čelo. Imao je, izgleda, temperaturu od četrdeset stepeni. Baš ništa nismo mogli da učinimo.
"Popijte malo vode", rekla je Kendra Habsu i pogledala me molećivo, očajnički. Habs odgurnu ponuđenu vodu. Ona umoči peškir u čašu i nežnim pokretima mu obrisa čelo; oči mu se malo razbistriše. "Bolestan je", reče ona, "on je strašno..."
"Znam", rekoh.
"Moramo ga izbaviti odavde."
"Svi se moramo izvući odavde", rekoh, "samo ne znam kako." Obuzelo me je neko stanje čudne obamrlosti, u kome sam mogao dovoljno razumno da odgovaram na sva postavljena pitanja, ali ne i da nešto preduzmem na svoju ruku. Posmatrao sam Kendru bez reči. "On je strašno bolestan", rekoh, vraćajući se na to.
"Analize", javi se Habs slabim glasom, klimajući napred-nazad.
"Šta?" upita Kendra, naginjući se nad njim i ponovo mu brišući čelo.
"Očigledno je da su pogrešili", reče Habs i zaćuta da bi udahnuo vazduh, a zatim nastavi: "Propustili su da ostvare..."
"Da li želite nešto?" upita ona. Nežno joj dotaknuh zglavak i ona povuče ruku.
"Pustite ga da govori", rekoh i nagnuh se nad njim. "Šta su to oni propustili da ostvare?" upitah. "Preuzeli su..."
"Ne", prekide me on i opet poče da trese i cima glavom. "Treba im pokazati da smo se odlučili..."
"Da li biste nešto želeli?" upita Kendra. "Ako hoćete..."
"Molim vas", rekoh. Uvrteo sam sebi u glavu da Habs želi da kaže nešto što će nam pomoći. Da li je on bio u delirijumu ili ja? Ko bi to znao. "Pokušava nešto da nam kaže!"
Povređena, ona se povuče u stranu i dalje držeći peškir. "Moraćemo da im kažemo", nastavi Habs sasvim jasno, "da pristajemo na cenu. Oni shvataju ko smo, šta radimo i mi ćemo im dati do znanja da čovečanstvo neće patiti..."
"Uključiću radio", reče Kendra. Mora da je i ona već zapadala u delirijum. Razumljivo, razumljivo; sve se uklapa. "Muzika će mu činiti dobro", nastavi ona. "Kada bismo mogli da čujemo malo muzike..."
Kendra je uključila konzolu koja se nalazila gore na polici. Okrenuo sam se da joj kažem kako su veze prekinute i da ne možemo ništa da čujemo, ali me je u mestu ukopala buka koja se čula iz radija. Bili su to zvuci mrava. Mogao sam da čujem njihove nožice kako se taru, proizvodeći fino, lagano, visoko pucketanje komunikacija.
"Šta je to?" upitao sam prišavši.
"To je samo muzika", reče ona, "to je..."
Zaključio sam da je poludela. Ispružih ruku i udarih je preko lica, nežno ali ipak dovoljno jako da joj ostane blagi otisak. Ona uzdahnu i odmaknu se od mene.
"Zar ne čujete?" rekoh, "Kendra, zar ne čujete?"
Na licu joj se videlo da je počela da shvata. Nešto se promenilo u njenom izrazu u času kada je postala svesna zvuka iz radija. "Oh, moj Bože!" uzviknula je, "to nije muzika. To su..."
"Svakako", reče Habs, ustajući sa ležaja. Stajao je pored njega pijano se klateći. "Šta mislite kako su drugačije mogli da nas uhode?"
"Oh, moj Bože", ponovi Kendra. Ispustila je peškir i okrenula se prema vratima.
"Ne tako brzo", zaustavio je Habs, očigledno još u delirijumu. Podigao je ruku i Kendra stade.
"Ko je ovo učinio?" upita on. "Ko je uključio radio?"
"Habse..." rekoh.
Mravlja buka postajala je sve glasnija; povećavali su i smanjivali visinu tona, krećući se duž durske lestvice. Imao sam utisak da to rade ludački odmereno. Zvuci su bili prilično veseli s obzirom na to odakle su poticali.
"Ti pokvarena kučko!" uzviknu Habs. "Ti si nas dovela do ovoga, Ti si to učinila, zar ne? Dok nisi došla u stanicu, sve je bilo u redu. Imali smo ih na nišanu. Ti si njihov agent."
Kendra prekri lice rukama. "Ne", reče, "ne. To nije istina." Znao sam da to nije bila istina. Pružio sam joj ruku.
"Ne slušajte ga", rekoh. "Lud je, bolestan. On je..."
"Vi ste ludi", prekide me ona. "Obojica ste ludi! Obojica ste ludi!" Okrenula se i istrčala iz prostorije, udarajući pri tom ramenima o zid. Habs htede da je zaustavi, ali ga ja sprečih. Čuo sam je kako vrišti duž celog hodnika, a zatim se vrata zalupiše.
"Pusti me da je ščepam", pretio je divlje Habs. "Pusti me sada da je ščepam. Nisam bespomoćan. Ne dozvoljavam da me ponižavaju. Neću dozvoliti da čovečanstvo pobedi gomila mrava. Ja sam predstavnik čovečanstva i oni mi to ne mogu učiniti." Oslobodio se mog stiska manijačkom snagom i zateturao prema polici sa radijom koji se još prodorno orio. Ispružio je ruku i dohvatio žicu koja je podrhtavala.
Povukao ju je i radio je pao.
Pao mu je na noge i eksplodirao uz žestok prasak; iz njega stadoše da izbijaju sitne varnice i zaslepljujući nagoveštaji plamena. Habs kriknu usled toplote i udarca koji je primio, a onda mu se vrisak pretvorio u jedno zadovoljno ah! kada je šutnuo radio prema zidu. "Sada!" dahtao je. "Da vidimo da li će sada moći da nas uhode!" Ali tog trenutka izgubio je ravnotežu, senka bola pređe mu preko lica i on se skljoka na policu, odbacivši sa nje tehničku opremu vrednu dvadeset hiljada dolara. Žice, cevi, kalemovi, ploče kompjutera, sagorevači, boce, brojčanici, spiskovi, termometri - poleteli su sa stalaže i stali da se rasprskavaju na podu, tvoreći neobičan, prozračan pljusak. Habs spusti pogled na taj krš, ošamućenog izraza, tako da je izgledao gotovo klovnovski. "Oh, za ime Boga", pravdao se, "nisam to namerno učinio." Tada nešto na podu privuče njegovu pažnju. "Ah", uzviknuo je. "Aha!" Pao je na kolena i ne vodeći računa o krhotinama stakla, počeo da puzi.
Znao sam da je lud. Svakako da je bio lud. Ali njegovo ludilo tog trenutka nije bilo ništa veće od moga. Moja jedina misao bila je: možda uopšte ne bi bilo čudno da je Kendra zaista bila agent? A onda, kada sam shvatio šta Habs radi, ludila nestade kao da je rukom odnešeno.
Negde među kalemovima i krhotinama na podu hitao je jedan mrav. Dospeo je ovamo verovatno iz radija koji je još pucketao. Habs se isprući napred, zažarena lica, a onda sa užasnim krikom tresnu pesnicom po mravu. "Gotov je!" reče. "Sada je gotov!" Lice mu je bilo iskrivljeno u grimasu. Prišao sam da ga izvučem iz tog loma, beznadežno izvikujući Kendrino ime jer mi je bio potreban neko da sa mnom podeli teret ludila. Iznenada se stvorila pored mene. Ipak nije pobegla u pustinju. Zajedno se boreći, uspeli smo da podignemo Habsa na noge i da ga odnesemo iz laboratorije, niz hodnik. "Pogledajte", šapnuo mi je Habs. Polako je podigao ruku, a zatim raširio prste. Na njegovom dlanu video sam krvavu mrljicu.
"Gotov je", reče. Zatim pogleda u Kendru. "Gotov je", ponovi, "zar ne vidite? Uništio sam ga. Niste vi neprijatelj. On je. Izvinjavam se. Žalim što sam napravio tako strašnu grešku. To ne priliči jednom naučniku, stvarno..." Onda se onesvestio u njenim rukama. Položio sam ga na pod dok je Kendra otišla u laboratoriju po peškir i vodu, verovatno zaokupljena mišlju da bismo još mogli da se spasemo kada bi nam pošlo za rukom da osvestimo Habsa. Bio sam nagnut nad njim kada se vratila; zatvorenih očiju, ležao je opružen na podu. "Žao mi je", reče ona i spusti vodu.
Ispružila je ruke prema meni i u magnovenju mi se učini da će me dodirnuti, da ju je najzad ophrvala strast da li bismo vodili ljubav tu, na podu, pred Habsom koji je urlajući pozivao mrave na borbu), ali ona se tada okrete, poče ponovo da trči niz hodnik i ja još jednom začuh tresak zalupljenih vrata.
"Veoma mi je žao", mahnitao je Habs na podu. "Sve je pogrešno, sve je pogrešno. Žao mi je..."
"Dosta!" povikah, "dosta!" Bilo mi je dosta Habsa, mrava, mahnitanja. Ustadoh zanoseći se i uputih se niz hodnik prema vratima iza kojih je nestala Kendra. Našao sam je u pomoćnom ulazu kako jeca oslonjena o zid, dok joj se telo grčilo i treslo kao kod poljskog miša. Prišao sam joj i uhvatio je za rame. Još jednom je zadrhtala kao ptica, a zatim se umirila.
Okrenula se prema meni i prislonila mi lice na grudi. "Žao mi je", reče. "Tako mi je žao." Rekoh da je sve u redu, sasvim u redu; uveren sam da je to bilo besmisleno, glupavo brbljanje, koje govorimo jedni drugima jedino kada usled nekog događaja ostanemo bez reči. Konačno se umirila pored mene i ja osetih slabi puls na njenom vratu kada sam ga nežno protrljao.
"Sada me samo zagrli", reče ona. "Samo me zagrli."
Zagrlio sam je
Inače se ništa drugo nije dogodilo.

2.
"Želim da se izvinim ako sam bio nerazuman tokom dana", reče Habs. Sedeo je na krevetu i, mada je izgledao veoma iscrpljen, više nije imao groznicu. On pogladi Kendru po ruci, a zatim se okrenu prema Leskou. "Žao mi je. Sve je pošlo naopako." Zatim je otpio poslednji gutljaj vode iz čaše. Kendra mu je uze iz ruke i ode u kuhinju da je ponovo napuni. Lesko je čuo kako voda teče; bar je to još radilo. Sam bog zna šta su mravi učinili sa hemikalijama...
"Zašto nas ne ubiju?" upita Lesko. Iz njega su iščilela sva uzbuđenja dana; sada je, kao i Habs, osećao da zaviruje u ravni tunel mogućnosti, potpuno siv na drugom kraju. Hladan povetarac duvao je u prolazu. "Peku nas tokom dana, čikaju da iziđemo noću... Zašto se poigravaju nama? Šta žele?"
Habs prevuče Kendrin peškir preko lica. Izgleda da je izgubio dvadeset funti za vreme delirijuma, ali lice mu je ostalo bistro i jasno. "Razmišljao sam o kastama", reče. "Specijalizacija među specijalnim insektima."
"Dosta", preseče ga Lesko. Stajao je i gledao kroz prozor. Tu i tamo buknuo bi plamen u pustinji, otkrivajući pokretna obličja. Inače je vladao mir. Obuzelo ga je osećanje da je stigao do kraja nečega. "Smirite se i pokušajte da zaspite. Možda će ujutro stići helikopter."
"Nikada", reče Habs. "Oni tamo nas mrze. Za njih smo samo čudaci koji su dobili odobrenje da vrše neka ezoterična istraživanja i... neka mi Bog oprosti, Džejmse... ja sam ih učvrstio u tom uverenju. Želeo sam da tako bude; mislio sam da nam se neće mešati u posao ako nas budu prezirali... i videli ste da mi je plan uspeo. Pobedićemo ili izgubiti... ali ovde će se odlučivati o sudbini."
"Ne budite tako dramatični", reče Lesko. "Ovde su u pitanju samo naše smrti."
"Veruješ li u to, Džejmse?" upita Habs i podiže pogled prema Leskou. "Da li stvarno veruješ u to?"
Lesko odmahnu glavom i okrenu se od prozora. "Ne", reče. "Ne verujem, ali se bolje osećam kada tako mislim."
"Razumem. Ali vidiš", reče tiho Habs, "u svakoj mravljoj koloniji postoji jasna podela, deoba, hijerarhija, ako želiš. Postoje radnici, krilati mužjaci koji su takođe vojnici... a tu je i Kraljica."
"Verovatno."
"Mravi se organizuju oko Kraljice", nastavi Habs. "Ona je nepokretna, bespomoćna, ali poseduje strašnu moć kojom dejstvuje na radnike. Kontroliše ih i u tome se sastoji njena snaga. Oni je održavaju u životu, čuvaju je; ona je njihovo srce i duša."
"U redu."
"Srce i duša njihovih života", reče Habs. "I bilo s čim da smo suočeni, to su i dalje mravi, kao što ćemo ti i ja uvek biti ljudi. Negde", reče on ravnodušno, "mora da postoji Kraljica."
Lesko je mirno stajao, ne progovarajući ni reči. Bio je jedva svestan činjenice da očekuje neki zvuk; vrata zaškripaše i Kendra uđe, držeći čašu sveže vode. Sela je pored Habsa i pomogla mu da pije u malim, pohlepnim gutljajima, sažaljivo ga posmatrajući. Lesko priđe i uhvati je za ruku. Ostavila ju je na njegovom dlanu, ne opirući se.
"Ako ona umre", nastavi Habs, "disciplina i poredak bi se raspali. Ishod bi bio haos. Oni više ne bi bili u stanju da delaju i mi bismo ih naprosto nadjačali."
Kendra mu dade još vode. Lesko je osećao njenu ruku; čvrste površine ostavljale su otisak na njegovom dlanu. Zaključio je da mu se, kad sve sabere, Habs ipak dopada. Ispoljavao je retku hrabrost i posedovao više duhovne snage nego što bi iko mogao da pretpostavi, ali ona je bila akademska. Sve ovo bilo je takvo. "Rat je okončan", reče Lesko.
"Da li je?"
"Mora biti. Oni poseduju moć", reče Lesko.
"Jedina nada nam ja da su na neki način primili našu poruku." Zastao je... "I da su odlučili, u svom beskrajnom milosrđu, kako smo zavredeli da nas ostave u životu", reče.
"Ti pridaješ ljudska osećanja beznačajnim i neljudskim bićima", primeti mirno Habs. Odgurnuo je Kendrinu ruku bez namere da je otera, jednostavno kao da to čini da bi istakao svoje reči. "Mislim da mogu da odredim mesto gde se nalazi Kraljica i da je ubijem."
"To je smešno", reče iznenada Kendra. "Vi ste veoma bolesni."
"Nisam toliko bolestan da ne mogu da se krećem. Ako uspemo da je nađemo i odredimo njeno mesto preko transmitera, onda ću moći da joj uđem u trag. Ne tražim od vas da to učinite."
On poče grčevito da kašlje; Kendra mu dade još vode. "Ionako ću umreti", nastavi Habs. "Siguran sam da je otrov koji sam primio poguban; sada je u pitanju samo smenjivanje delirijuma i prisebnosti, različitih stepena jačine. Sledećeg puta se možda neću oporaviti. Želim da to preuzmem na sebe. Ne tražim ni od koga drugog da to učini."
"Ne možemo odrediti mesto gde se nalazi Kraljica", reče Lesko.
"Mislim da možemo", uzvrati Habs. Ustao je, klateći se, a zatim se uputio prema vratima. "Idem u laboratoriju", reče. "Hoće li neko sa mnom?"
"Ne", usprotivi se Kendra. "To nije vredno žrtve. Možete da živite. Možete da nastavite. Ne morate to da uradite..."
"Da živim?" upita Habs na vratima. "Da nastavim? Šta mislite, koliko nam vremena još preostaje ako ne počinimo nešto u očajanju?" Stajao je, dok su ga Lesko i Kendra ćutke posmatrali. "Nismo samo mi u pitanju", nastavi on tiho. "Zar to sada ne uviđate? Granica se mnogo udaljila od Rajskog Grada, a sa njom i sve ono što je unutar nje. Oni žele da osvoje svet. Jedino rešenje je ubiti im Kraljicu." Otišao je i ostavio Leskoa i Kendru da zure za njim.
"Znate, on je sasvim u pravu", promrmlja Lesko. "Mi smo propali."
"Mi smo možda propali", reče ona. "U stvari, znam da smo propali, ali on ne može da iziđe napolje, ne može da ih napadne, ne može..."
"Da, može", reče tiho Lesko, "i on to namerava da učini. Moram mu pomoći."
"Mislim da ste ludi", reče Kendra. Izgovorila je to tiho, manje kao optužbu, a više kao zaključak. "Mislim da ste svi vi naučnici ludi."
"To je možda istina", prihvati Lesko, "ali mora ovako biti. Proizvodi individualne evolucije. Znate, svi su ludi."
On iziđe iz sobe.
Posle izvesnog vremena ona pođe za njim.

3.
Hodnikom su hrlile invazione snage vođene signalima Kraljice, napredujući kroz tamnija i svetlija udubljenja ograđenog prostora, kroz mračne pećine u kojima su sitni predmeti visili sa tavanica u obliku konopca, kroz skliske, glatke zidove pravo u reku; zatim su neko vreme išle uz reku, da bi potom ponovo skrenule u isti veliki, vlažni ograđeni prostor gde su se udobno smestile osmatrajući kroz tunele svetlosti koje su se pružale pred njima. U antenama su odjednom osetile zvuke zadovoljstva koje je odašiljala Kraljica i odmah uzvratile talasima punim čežnje i prijatnosti, stojeći zakačene mnoštvom nožica o podlogu i čekajući tu nepomične, spremne da umru za svoju Kraljicu ili da žive za nju...
Nešto ih je za trenutak potreslo, ali one su se zadržale u mestu i podrhtavanje je prestalo.
"Šta se događa? Kendra?" javi se jedan glas.
"Nešto me je zasvrbelo", reče drugi glas. "Učinilo mi se kao da se nešto nalazi u meni. Ali sada je prestalo."
Kraljica poče da prede.

4.
"Šalju nam poruku", reče Habs.
Lesko ode do njega. Koliko je samo puta prešao preko laboratorije do Habsa da bi video neku novu strahotu? Ali ova je, na svoj način, bila najgora. Zapis je iz kompjutera izlazio ravnomerno i bez zastoja: preko dijagrama se pokretao zabeleživač, iscrtavajući simbol na praznom papiru; stalno je ponavljao jedan te isti oblik. Zabeleživač kao da je bio u vlasti neke nevidljive, ali ritualističke ruke; iscrtavanje je bilo precizno, pokreti odmereni i uzdržani. Išlo je ovako: krug, zatim se zabeleživač pomerio, tačka. Krug i tačka. Krug i tačka. Lesko se netremice zagleda u tu šaru.
"Pronašli su naš kanal", objasnio je Habs.
"Pošteno. Mi smo pronašli njihov, a zatim su oni pronašli naš. To nam se ona obraća."
"Ko?"
"Ko?" ponovi Habs i prihvati nabreklu ruku koju više nije mogao da pokrene. "Kraljica", reče.
Lesko pogleda u dijagram. Krug i tačka. Krug i tačka. Krug i... "Šta to znači?" upitao je.
"Razmisli."
"Krug sa tačkom. Šta to znači?"
"Nije važno", reče Habs. "Više mi nije stalo." Nespretno je baratao oko monitora, podešavajući mehanizam za praćenje. "Pokušaću da odredim gde se nalazi Kraljica dok je zauzeta na drugoj strani. Mislim da sada znam gde treba da je tražim." Uključio je monitor, marljivo prateći kameru.
Krug. Krug i tačka. Lesko pogleda u taj simbol, osetivši kako ga obliva znoj i srce počinje jako da mu udara. Kucanje srca. Tik-tik. Tik-tik. Krug i tačka. Tik-tik. Krug i...
"Pronaći ćemo je", reče tiho Habs. "Sada je podešen na veličinu, a ne na kretanje. Znam šta tražimo..."
"Krug i tačka", reče Lesko. Pokušavao je da misli na nešto drugo, ali um mu je otupeo; video je samo ono što je izlazilo pred njim iscrtano na dijagramu. Možda je posredi hipnoza. Mravi su ovladali i njihovim umovima. Bilo je u tome nečeg veoma važnog, nečeg što nije mogao do kraja da odredi... "Krug u kome se nalazi tačka", nastavi on. "Sada shvatam kako se oseća pacov u lavirintu. Mi smo pacovi u lavirintu. Samo trenutak", rekao je posle pauze, osećajući nejasno, ustreptalo uzbuđenje, "sačekajte samo trenutak."
Okovi kao da su se raskinuli; ponovo je mogao da razmišlja. "Mislim da vidim nešto."
"Ha", uzviknu Habs, brzo okrenuvši monitor, potpuno zanesen. "Svakako. Kuda je devojka otišla?" upita, bacivši letimičan pogled na ekran.
"Čujte", reče Lesko, "izloženi smo stalnim podsticajima, na koje se očekuju naše reakcije. To gotovo liči na kontrolisani eksperiment u kome smo mi zamorčići."
"Zanimljivo", reče Habs. "Ali to, razume se, nema nikakve veze sa traženjem Kraljice..."
"Kao da su", nastavi Lesko, "želeli da ispitaju ko je od nas najjači... ili najbistriji."
"Najbistriji?"
"To je test inteligencije", uzviknu Lesko. "Podvrgli su nas testu inteligencije!"
"Ah", reče Habs rasejano. Nestanak groznice i rad oko monitora kao da su ga vratili naučničkom ponašanju. "To je zanimljivo, Džejmse, mada nema nikakvog smisla."
"Nema smisla? Zar ne vidite šta se događa? Mi ne proučavamo njih! Oni procenjuju naše vrednosti!"
"Onda ih očekuje iznenađenje", reče Habs, "jer ću ja pronaći njihovu Kraljicu i strti je."
Kendra uđe u laboratoriju. Bila je sva razbarušena. Lesko je pogleda i ispruži ruku. Pripila se uz njega i on je uvede unutra. "Pogledajte ovo", reče on, pokazujući na crtež, "konačno nam šalju poruku. Možete li da pretpostavite šta znači?"
"Bila sam uplašena", reče ona.
"Svi smo uplašeni", uzvrati Habs, okrenut prema monitoru, "ali svakako ćemo nastaviti."
"Šta bi mogli da predstavljaju krug i tačka?" upita ponovo Lesko.
"Možda je to ovo mesto?" uzvrati Kendra. Oči joj se razrogačiše kao da je tek tada shvatila šta je rekla. "Ovo mesto?"
"Mislim da ste u pravu", reče Lesko posle pauze. Drhtala je i on je čvršće steže. "Naravno... ali šta onda predstavlja tačka?"
"Možda nešto što oni žele?" primeti ona.
Polako je udahnuo, a zatim izdahnuo vazduh.
"Neko koga žele", ponovio je. "Ovo mesto i neko koga žele."
"Mislim da sam pronašao Kraljicu", reče Habs.
"Čini mi se da sada idem prema njoj."
"Nešto što mravi žele?" ponavljala je Kendra kao hipnotisana. "Oni žele nekog odavde? Je li tako?"
"Da", reče tiho Lesko, "mislim da je to. Ali šta bi oni mogli da žele? Koga?"
"Mislite da oni žele nekoga?" zapita ona ponovo.
Mogao je da oseti jezu koja joj je prošla telom.
"Stvarno to mislite?"
"Tako ste rekli."
"Ali zašto bi oni nekoga želeli?"
Posmatrao ju je nekoliko trenutaka, a zatim reče: "Želeli bi s nekim da razgovaraju."
"Nije važno", javi se Habs. "Ništa od toga nije važno. Jedino rešenje je u frontalnom napadu. Odavno smo prošli fazu pregovora."
Kendra ne obrati pažnju na to. "Mislite da se oni možda ljute na nekoga ko im je naudio?"
"Ne znam", reče Lesko. Krug i tačka. Isti simbol neprekidno se ponavljao.
"Nisam želela da ih povredim", reče ona. "To se dogodilo slučajno. Bila sam uznemirena. Nisam želela da razbijem kontejner, to se jednostavno dogodilo." Oči su joj bile crne. "Oni ne bi mogli da mi žele zlo", telo joj je usplahireno drhtalo. "Moraju razumeti..."
"Molim vas, Kendra", prekide je Lesko, "oni ne žele vas. Oni žele samo da uspostave nekakvu komunikaciju. Oni ne žele nikoga da povrede."
"Nisam htela", nastavi ona, "nisam htela da ih povredim. Bio je to nesrećni slučaj... samo to." Krug i tačka. "Ne", reče ona tada, "vi me ne možete zaštititi. Niko ne može. Dobiće ono što žele."
"Grešite, Kendra."
"Šta bi uradili sa nekim ko bi izišao i pokušao da razgovara sa njima?" upita Kendra. Krug i tačka.
"Ne znam", reče Lesko.
"Ako im ta osoba objasni šta se dogodilo i ponudi im pomoć... da li bi mravi bili blagonakloni?"
"Ni to ne znam", reče Lesko.
"Da li bi druge pustili da slobodno odu?"
Lesko polako okrenu glavu i pogleda je. Lice joj je bilo blistavo i tužno. "Kendra..." reče on.
"Ako bi druge pustili da slobodno odu, ja bih otišla kod njih", reče ona.
"Molim vas..." počeo je brzo da joj govori, ali najednom više nije znao kako da nastavi, jer je Habs iznenada pobedonosno zavikao iz ugla. Lesko se blago odmače od Kendre i pogleda prema njemu. Stajao je nepomično, držeći naočare, lica obasjanog trijumfom.
"Dođite, Džejmse", pozva ga on, "pronašao sam Kraljicu."
Lesko priđe Habsu.
Iza njegovih leđa Kendra je izišla iz laboratorije.
Nije čak ni primetio da je otišla.

5.
Na monitoru koji je bio pod punim uvećanjem Lesko je video nizak venac nečega što je ličilo na planine; u središtu planina nalazila su se tri ugašena vulkana. To su, razume se, bile mnogostruko uvećane humke. Vulkani su bili ravnomerno raspoređeni i pred njima se ukazalo tanano, duguljasto obličje koje se ocrtavalo kroz humku.
Habs dotaknu Leskoa po ramenu i ovaj poskoči.
"Tamo je unutra", reče Habs.
Lesko se zagleda u njega, a zatim ponovo pogleda u monitor. Da li mu se to samo pričinilo ili je stvarno primetio slabašnu kretnju.
"Idem po nju", reče Habs.

6.
KENDRINE MISLI: Oh, bilo je to divno veče, baš divno veče za kratku šetnju po pustinji; žalila je što se ranije nije toga setila, mnogo ranije. Mirna šetnja po pustinji i tumaranje kroz pesak mogli su joj pomoći da sredi misli. Lesko, mlađi od dvojice, bio je privlačan i možda ju je čak uzbuđivao, ali požudne misli predstavljale su suprotnost lepoti, a ona je tragala za lepotom, lepotom u pustinji, tako da je izišla kroz otvor na čist i hladan vazduh, osećajući kako joj povetarac mrsi kosu. Žalila je što to ranije nije učinila - napustila sve i ostala sama da u miru sredi misli. Svi su pokušavali da je ometaju, ali sada, oslobođena erotskih želja, najzad je mogla malo da prošeta pustinjom i odluči šta da preduzme. Možda je čak mogla da zapodene razgovor sa mravima. Sigurno nije postojalo ništa što oni zajedno ne bi mogli da urade kada bi samo uspela da im objasni kako je ona dobra osoba kao i oni. Razume se, oni nisu bili bića. U redu, neće to zaboraviti. Ali bili su divni.
Kakvo lepo, kakvo divno veče, mrmljala je, osećajući kako joj vetar nosi kosu dok je koračala. Činilo joj se da pomalo posrće, da nešto nije u redu sa njenom ravnotežom. Nedostajao joj je svež vazduh, to je bilo sve. Odveć je dugo bila zatvorena u toj zaluđujućoj laboratoriji, predajući se erotskom sanjanju na javi, a sve vreme mogla je da se nalazi napolju, na hladnom i čistom vazduhu. Melodija neke pesme poče da joj odzvanja u ušima i ona joj dopusti da se oglasi, pevušeći je nebesima. Kako su divnu, kako duboku tajnu predstavljala nebesa: nikada nije pomislila da postoji toliko zvezda. "Kako je prijatno hodati Putem Hodočasnika", pevušila je, "oslanjajući se na večne ruke." Bio je to odlomak pesme koju je nekada čula, verovatno dok je još bila dete, devojčica sa konjem zvanim Džindžer; Džindžer i ona zajedno na Putu Hodočasnika. "Kako staza iz dana u dan postaje sve sjajnija, oslanjajući se na večne ruke", pesma se nastavljala i ona ju je pevušila u lepom ritmu, diveći se svom glasu; kako je prijatno pevušiti u pustinji, oslobođena okova požude, najzad oslobođena. Ona prestade. Nešto joj se preprečilo na putu, primoravši je da se zaustavi kako ne bi pala. Stajala je, klateći se, zbunjena (da li su to došli po nju, čak u pustinju? Šta je onda sa jadnim Klitom, babom i dedom, da li će oni dozvoliti da je napadnu?), a zatim pogleda prema stopalima, prema svojim malim, zanosnim stopalima kako ih je neko jednom nazvao; palci, nalik na čvrste male cilindre, omogućavali su joj da zadrži ravnotežu na pesku... Između njih pojavi se jedan mrav. Ona spusti pogled na njega. Zdravo, mali prijatelju.
Čudila ju je blagonaklonost koju je osećala prema mravima. Teško da su oni bili krivi za sve te užasne stvari što su joj se dogodile. Ne, krive su požudne misli koje su je opsedale, a da i ne pominje težak vazduh u laboratoriji. Jadne domaćice. "Zdravo, mali prijatelju", reče ona, gledajući mrava. Kako je prijatno šetati Putem Hodočasnika. Krug i tačka. "Želim da me saslušaš." Glas joj je bio slab; teško je govorila. Naravno, to je zbog proređenog pustinjskog vazduha. Kome je palo na pamet da je pustinjski vazduh dobar za pluća? Njena su se osušila. "Molim te, saslušaj me", reče ona.
Mrav je stajao među njenim palcima u učtivom stavu punom pažnje, kako je ona mislila. Slušao ju je. Svi mravi su sada bili njeni mali prijatelji; ona će im tačno objasniti ono što je imala na umu, kao i to kako im može biti od koristi. To će označiti početak novog doba miroljubive saradnje. Među njima rečeno, ona dva pohotna tipa iz laboratorije mogu da idu do đavola. Pakao. Čudne reči su joj padale na pamet. Ona prostački opsova. To je, razume se, posledica neobičnih uslova u kojima se nalazi. "Ne plašim te se", reče ona mravu, "mi možemo da sarađujemo."
Mrav je ujede.
Bol je bio tako užasan da joj je naterao suze na oči i ona shvati da stoji u pustinji, oslabljena strašnom opsadom, i da brblja sama sa sobom, podnoseći veliki bol. Podigla je stopalo. Bol je bio strašan. Strujao je njome u talasima postajući sve jači. Da li je to ono što je Habs osećao? Oh, kako je to strašno, ako stvarno tako boli. "Zašto?" obrati se ona mravu. "Zašto si mi to učinio?" Mrav je na to ponovo ujede.
Ona zavika i pokuša da othrama odatle. Na Putu Hodočasnika. Mora da se vrati u laboratoriju i kaže im šta se dogodilo. Jedino joj oni mogu pomoći; mora da se vrati. Bol je dolazio iz stopala na kome je stajala, sa mesta gde ju je mrav ujeo.
Pala je na tle. Bol ju je sasvim paralizovao. Nije mogla da se pokreće. "Zašto mi to radite?" uzviknu ona. "Moj Bože, zašto to radite?" Ispružila je ruku. Mrav je ujede za dlan. Krv joj se uzburka i ona oseti gađenje. "Nisam želela da vas povredim", viknu, "mislila sam da možemo postati prijatelji. Mislila sam da možemo sarađivati!" A tada je ponovo preplaviše ujedi: mrav (ili su to ovog puta bili mravi), gomila mrava koja napada - nije mogla da odredi, ništa nije mogla da odredi kretala se, gamizala, vršljala po njoj; osećala je ujede kao udarce po telu i sa svakim je rasla i užasavajuća jasnost. Sada je sve videla. Sada je sve shvatala. Kendra se preokrenu na leđa i zagleda u nebo nepokretno poput nekog trupa stabla, a mravi se dadoše na posao po celom njenom telu.
"Shvatam", reče ona razgovetnim glasom, osećajući kako se otrže od bola i kao neka druga, nepovređena Kendra podiže i podiže, pravo prema nebu, velika kao svemirski brod koji zaklanja zvezde. "Shvatam sada. Mi nikada ne bismo mogli da sarađujemo, zar ne? Jer ono što vi želite razlikuje se od onoga što mi želimo, i uvek će tako biti. Mi moramo da budemo neprijatelji, je li tako? Mi moramo uništiti jedni druge."
Ujedi su sada bili blagi, gotovo kao da joj je sredstva za spavanje ubrizgavano u krvotok i ona se više nije nalazila u pustinji. Slobodno je lebdela. Više nije bila Kendra; već nešto i više i manje od Kendre, nešto što lebdi, nešto bezlično, nešto što se uspinje. U tom uzlaženju sve je videla: u jednom jedinom trenutku shvatila je sve što joj se dogodilo i što će joj se još dogoditi, a tada je prekri mir poput pokrova i neko vreme ništa nije osećala, očekujući sledeću i konačnu fazu.

7.
Kolonija je jela.

8.
LESKOOV DNEVNIK: Nisam čak ni primetio da je Kendra izišla. Prošli su minuti pre nego što sam to shvatio, a tada je već bilo kasno da pođem za njom: ali gde da je tražim? Gde se, uostalom, nalazila i šta sam mogao da uradim? Jasno mi je da ova pitanja liče na racionalizaciju, ali moram tačno da odredim svoj položaj. Jednog dana će ovaj dnevnik biti pronađen - čvrsto sam uveren u to, tako da je važno da potpuno tačno odredim svoj položaj, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog čistih i iskrenih osećanja koja sam gajio prema ovoj devojci (koja je snažno delovala na mene) i zbog mog uverenja da nije bilo ničeg, baš ničeg što sam mogao da učinim kada sam shvatio da je izišla iz laboratorije i da više nije u stanici. Habs se mučio sa čizmama, stenjući i grakćući. "Gde su granate?" zapita on. Bio je ozbiljan. Taj čovek je bio ozbiljan. Išao je napolje da uništi Kraljicu.
"Potrošili ste ih kada ste razarali kule", rekoh mu, čas posmatrajući monitor, čas gledajući kroz prozor ne bih li primetio Kendru. Veoma lako se može desiti da je odlutala u pustinju; kada bih primetio bilo šta što to potvrđuje, ma kakav trag, bilo kroz prozor ili na monitoru, pošao bih za njom bez obzira na rizik, ali nisam - a i čemu bi služilo da jesam? Morao sam da pomognem Habsu. Morao sam da ostanem uz Habsa. Njegovo stanje bilo je užasno, zamisao očajnička; od kakve koristi će biti za bilo koga od nas - pretpostavivši da je Kendra mrtva - ako dvoje odu u pustinju, mravi ih napadnu i ubiju, a treći ostane sam? Verovao sam to. Verujem čak i sada. Ovo nije razlog, već obična naučna činjenica; plod logičke inteligencije, proizvod individualne evolucije. Verujem da silazim s uma.
"Nemoguće", reče Habs, grokćući i pokušavajući da navuče opremu. "Sve?"
"Sve", rekoh. Nastavio sam da radim sa monitorom i istovremeno da unosim zabeleške u dnevnik. Želeo sam da ga ispišem do kraja, što je brže moguće, jer sam osećao da ga možda neću još dugo pisati. Izgledalo je da je borba u pustinji još jednom počela. "Nema nijedne granate u stanici", rekoh i zacerekah se.
"Pa", reče Habs, "moraćemo da smislimo nešto drugo." On najednom prestade da se bori sa opremom i uperi u mene očajnički pogled. "Džejmse", reče, "izgleda da ne mogu sam da navučem čizme."
Pogledah ga i shvatih svu apsurdnost našeg položaja; u sledećem trenutku to shvatanje je iščilelo. Vratih se do monitora. "Molim te, Džejmse", reče on, "moraćeš da mi pomogneš oko ovoga; ne mogu izići bos u pustinju. Napašće me."
"Jeste li svesni", rekoh, gledajući ga, "da govorite o izlasku odavde, probijanju kroz opsadu, prelaženju milja kroz pustinju, uništavanju mravlje kolonije pune zlih, otrovnih stvorenja koja predvodi čudovišna Kraljica... a ne možete čak ni čizme da navučete."
"Džejmse..."
"Sedite, Habse", rekoh, "nećete uspeti. Jedino što možemo da učinimo jeste da nastavimo rad na uspostavljanju veze, da pokušamo da stupimo sa njima u kontakt ili putem zvuka ili nekom drugom porukom. To je jedini način..."
Habs mi zgrabi papir iz ruke, zgužva ga i baci, tresući se oslonjen o zid. "Ne", reče odlučno.
Mogao sam tada da ga ubijem, ali to bi bilo upravo ono - shvatih to istog trena - što su mravi želeli. Uštedeo bih im trud. Sedoh, stežući naslon stolice i ponovo mu rekoh: "Beznadežno je, Habse."
"Ne, nije. Pokazaću im ja. Pokazaću im ja. Pokazaću im da se čovek neće predati." Plakao je.
"Da li sam vam kazao?" rekoh, prekidajući njegove jecaje. "Uspeo sam da dešifrujem njihovu prvu poruku. Uz Kendrinu pomoć. Zar niste čuli? Krug označava mesto, a tačka vas. Oni žele vas."
"Ili nekog od nas."
"Oh, ne", rekoh, odmahujući glavom. Bio sam manijački ubeđen u to. "I Kendra je pogrešila što je tako mislila i zato se sada tamo negde napolju izgubila. Smatrala je da će ih bilo ko od nas zadovoljiti. Ali to možete samo vi, Habse. Stalno ste bili vi u pitanju. Vi ste naš vođa. Kako li vas samo oni poštuju!"
"Onda će me i dobiti", reče Habs.
Oteturao se natrag do stolice i još jednom pokušao da navuče čizme. Bezuspešno. Taj čovek koga je iscrpeo delirijum, koga je proganjala opsesija, nije više bio u stanju da dela. Presamitio se, mrmljajući poput nekog starca. Istog trenutka nešto lupi o prozor.
Tresnulo je uz težak, prskav zvuk, pretvarajući se zatim u vodnjikavu masu. Pogledao sam napolje i video da nas gađaju nekom vrstom tečne materije. Izgledalo je da dolazi iz humki, ali to je bilo teško odrediti. I monitor i kamera bili su prekriveni tom materijom, tako da je ekran postao beo. Piskutav šum hica ponovo se oglasi. Grumenje koje je pogađalo prozore postade tamnije. Veoma je nalikovalo isceđenom ljudskom mesu.
Habs ustade. Nije se klatio. "Tako je", reče on, "ovo se mora okončati. Neće više dugo trajati." Glas mu je bio odlučan.
"Shvataš li sada, Džejmse?" dodao je. "Moraš mi pomoći."
On pokaza na čizme. Paljba je prestala i pred nama se sada pružala pustinja jasna kao islikano platno. "Pomozi mi", reče on.
Pomogao sam mu.

9.
Lesko je preko monitora pratio Habsa koji se uputio prema humkama. Hteo je da ide s njim, ali mu Habs nije dozvolio, što je bilo glupo.
"Devojka je mrtva", reče on, "zar to ne znaš, Džejmse? A ako nas obojicu ubiju, neće više imati ko da brani čovečanstvo. Sada smo ostali ti i ja protiv njih, Džejmse, sa bar dve prilike; ne smemo dozvoliti da obe istovremeno prokockamo. Ako ništa drugo, dobijamo na vremenu. Poći ću, a ako ne uspem, ti možeš pokušati na tvoj način. Do viđenja, Džejmse. Tako mora biti", i Habs brzo prođe kroz otvor. Lesko ga je pustio. Stvar je bila u tome što je bio sasvim u pravu. Kendra je bila mrtva kao i ostali, a mravi su sve osvojili... ali još su imali dva aduta u rukama, njihove pojedinačne prilike da unište humke Kraljice; nije mogao da ih svede na jednu. Pustio je starca da ode. Posmatrao ga je preko monitora.
Habs se izvesno vreme kretao kroz pustinju veoma samouvereno; korak mu je bio sigurniji nego ranijih dana. U ruci je nosio neupotrebljiv minobacač, dovoljno velik, dovoljno težak, dovoljno precizan da zada ubistveni udarac humci Kraljice... ako uspe da stigne do nje. Mahnuo mu je jednom ili dvaput; izgledao je gotovo bezbrižno na ekranu monitora, posmatran kroz koprenu krvi koja je još prekrivala sočiva kamere. Lesko je prekrštenih ruku napregnuto posmatrao monitor, još ne odbacujući ludu pomisao da će se Habs probiti... da će uspeti da uništi Kraljičinu humku, a sa njom i mrežu kolonije. To je bio samo danak čovečanstvu i ništa više: taj oronuo, slomljen i drhtav čovek, koga su mučile groznica i pogubna infekcija, bio je još živ, još se nalazio tamo napolju u pustinji... neumoljivo se krećući prema svom cilju. To je čovek: to je nesavladiv ljudski duh, uhvati Lesko sebe kako razmišlja, i stvarno, šta drugo reći o čoveku poput Habsa koji je odanost svojoj sabraći pretpostavio odanosti prema samom sebi; i sada hrabro napreduje tamo napolju, taj poslednji branilac, jer on je to bio, miliona godina evolucije... i Lesko je mislio da će uspeti! Habs mu ponovo mahnu preko monitora, a tada stade, pokazujući nadole. Stigao je do humke i podigao bacač iznad glave.
Lesko zadrža dah.
Istog časa plima mrava pohrli iz humke.
Ovi su bili crveni i zeleni: monitor, koji je odmah bio privučen njihovim kretanjem, prikazao je izdajničke mrlje žutila na stomacima, te svetlucave bisere imunosti. Kada su u gomili nahrupili iz humke, Lesko poverova da je sve vreme potcenjivao njihov broj; i ne samo da su pogrešno procenili celu situaciju, već su se prevarili i oko broja Kraljica. Nije postojala samo jedna Kraljica, verovatno ih je bilo stotinu skrivenih ispod površine pustinje... i on tada ispusti strašan, očajnički krik, jer su mravi preplavili Habsa, stotine, hiljade, milioni pentrali su se i stali da ga prekrivaju, sve dok se on nije pretvorio u čvrstu, zgrušanu masu zelenog i crvenog. Zatim zadrhta i pade, a minobacač, takođe prekriven mravima, odlete u stranu. Dok je Lesko posmatrao, osećajući da je povezan sa monitorom kao da je uređaj deo njegovog vlastitog bića, masa na tlu prestade da vrvi, a zatim se razluči. Ispupčenje crvenog i zelenog pretvorilo se u tepih crvenog i zelenog.
Mravi su jeli.
Na njegove oči su proždirali Habsa.
Kroz poslednje ostatke krvave koprene video je mrave kako siti leže na pustinjskom tlu u celom opsegu monitora; bila je to čvrsta i divna zeleno-crvena prostirka pod treperavim zvezdama. On tada zaplaka: nije toliko plakao za Habsom - jer Habs je već bio mrtav, bio je mrtav još od onog trenutka kada je izišao ako ne i mnogo pre toga - već za milionima godina evolucije u koju su svi verovali, jadna zabludela bića, da predstavlja volju Stvaranja i Večnosti... a koja je, u stvari, predstavljala, Leskou je postalo sasvim jasno, samo puko odstupanje, aberaciju, sićušnu grešku koja je ispravljena u kosmičkim koordinatama pre nego što je stigla da se sasvim izvitoperi.
"Prokleti bili", reče on, "prokleti svi redom!" Iako je tako moglo da izgleda, ova psovka ipak nije bila upućena na račun mrava; najednom je počeo da se smeje zato što je to bila jedina normalna reakcija u ovoj situaciji. Netremice je posmatrao na monitoru kako se kule raskriljuju i počinju da rastu do džinovskih razmera, kao da time izražavaju likovanje zbog konačne pobede...

10.
LESKOOV DNEVNIK: Ali čak i sada dok sedim ovde, privodeći kraju ovaj dnevnik, ispisujući poslednje događaje i one koji će se još odigrati, obavljajući poslednje pripreme, i dalje bih želeo da verujem - a to je preispoljna ludost - kako smo mogli da uspostavimo vezu zasnovanu na razumevanju samo da smo imali malo više vremena. Nemoguće je da nas baš toliko potcenjuju. Mi možda jesmo greška, ali smo zato otmena greška, prokleti da su. Imamo svoja obeležja. Imamo šta da kažemo u svoju odbranu. Ako je i došlo do pogrešne procene, ako je trebalo da mravi postanu dominantna vrsta... još imamo piramide, Šekspira, Betovena, Ajnštajna, teoriju kvazara, Institut Koronado, istinsku inteligenciju koja mi je, uostalom, i omogućila da tačno odredim šta se s nama dogodilo...
Zar to ništa ne vredi? Zar nam to ne ide u prilog? Možda smo mi nezakoniti naslednici planete i posle nekoliko miliona godina Tvorac je došao da povrati ravnotežu, ali čak i ako je tako, mi imamo svoja obeležja. Shvatio sam da moram u to da verujem. Da li bi mravi bili u stanju da komponuju fugu ili napišu Rat i mir? Kako bi igrali balet? Kako bi izveli koreografiju ili svirali flautu? Razume se, zapadao sam u delirijum, ali ovo su opravdana pitanja. Ne mogu nas eliminisati tako olako.
Ali, svakako, da mogu. Svakako da mogu. U tome i jeste stvar. Ne postoji nikakvo racionalno usklađivanje interesa, nikakav sporazum. Mi za njih predstavljamo aberaciju i među nama ima podjednako malo izgleda za dijalog kao i između čoveka koji trči putem i nekoliko mrava koji su mu se slučajno našli pod stopalima.
Mi za njih uopšte ne postojimo, što znači da neće doći ni do kakvog sporazuma. Oni nas možda i ne vide.
Sedeći ovde poslednjih nekoliko časova - nisu osvojili stanicu, nikud im se ne žuri, a možda samo čekaju na krajnja uputstva ili pak uživaju u ovome - došao sam do nekih proračuna o stopi njihovog širenja, imajući u vidu njihovu inteligenciju, moć organizacije, mrežu komunikacija i moje opšte znanje. Poznavajući otrov kojim se služe, sposobnost genetskog prilagođavanja, kao i glavne činioce koji sačinjavaju podlogu njihovog delanja, došao sam do zaključka da će se oni, posle ovog testa, veoma brzo prebaciti u druge delove pustinje, prvo zauzimajući nenastanjene oblasti, a zatim započinjući opsadu varoši i gradova. Verujem da će, napredujući, učiti i predviđati naše postupke, tako da će uvek biti jedan korak ispred nas. U najboljem slučaju, po mom proračunu preostalo nam je - svima nama Sibircima, Eskimima, domaćicama iz Dejtona u Ohaju, svima nama - možda još dva meseca.
Ili možda mnogo manje, ako je ovo samo predigra određenih tehnika koje tek treba da dođu do punog zamaha. Pruža nam se jedna prilika, koja uopšte i nije prilika, a ne iskoristiti je značilo bi potpuno izgubiti nadu... ona se sastoji u protivnapadu koji je Habs predložio i za koji je dao život - u direktnom napadu na Kraljicu. Znam da će sa mnom uraditi isto što i sa njim kao i to da mi preostaje jedva desetak minuta života... ali ipak ove poslednje retke pišem sa čizmama na nogama, obučen u tešku opremu, sa spremnim minobacačem i puškom... i čvrst u odluci da iziđem i pokušam sve.
Želeo bih da to nisam ja. Želeo bih da se ništa od ovoga nije dogodilo. Želeo bih da je sve to samo san - kao što je za te kosmičke sile naše prisustvo na ovoj planeti bio san; hteo bih da mogu da ga ispravim kao što su ga oni ispravili jednostavnim buđenjem i puštanjem u pokret suprotnog zupčanika... ali to nije san. Ovo je stvarnost. Ovaj svet, bar ono što je ostalo od njega; kao i Kendra i Habs, ja takođe moram umreti napolju, u pustinji, pokušavajući po svaku cenu da ga spasem. To je najmanje što mogu da učinim za njih. To je najmanje što mogu da učinim za čovečanstvo.
Da li romantizujem? Sentimentalizujem? Šta je to čovečanstvo učinilo za mene da bi trebalo da se za njega na ovaj način žrtvujem? Ali u tome i jeste problem, srž noćne more... mi smo ljudska bića i postavljamo sebi takva pitanja. Lični interes nasuprot altruizmu; čuvanje vlastite glave nasuprot žrtvovanju.
Mravi uopšte ne razmišljaju o tome.
Izići ću napolje. Ne umire mi se, naročito ovih poslednjih nekoliko dana, kako god da su bili strašni, jer sam uz Kendrinu pomoć shvatio kakav život može da bude. Ali to se mora izvršiti. Ako ne uspem (a i ne vidim kako bih mogao da uspem, jer mogu da postoje dve Kraljice u tim humkama - ili hiljadu njih), ne znam kakva bi mogla da bude budućnost... ali siguran sam da oni imaju svoje planove u vezi s njom.
Stvarno, radije ne bih razmišljao o njihovim planovima.
Sada ću izići.
Neka nam je Bog na pomoći. Ali ko je Bog?

11.
Lesko je posrtao kroz pustinju, prekriven crvenim i zelenim čirevima, braneći se od ujeda koje je jedva mogao i da oseti kroz tešku metalnu opremu. Tu je Habs pogrešio; obukao je zaštitno odelo od gume, ali Lesko se opredelio za metalno. Metalni Lesko; pametni, pametni Lesko. Teturao se kroz pustinju nekih stotinak stopa ili milju, bilo mu je svejedno koliko, kada stiže do humki i pogleda ih sa visine. Tamo, u tankoj pukotini između njih nalazio se jasan, crni otvor ispunjen tečnošću u kome se mogla nalaziti jedino Kraljica; on podiže granatu...
...Tlo mu se izmaknu ispod nogu.
...Lesko upade u otvor.
U prvi mah mu je izgledalo neverovatno da je mogao da propadne, jer bio je mnogo veći od samog otvora koji u prečniku nije imao više od stope, stope i po. Ali propao je veoma lako i glatko nastavio da klizi nadole... među zeleno-zlatnim stranama; i pored velike brzine nije bilo nikakvog otpora prilikom padanja. Lesko je osećao ne toliko strah, koliko znatiželju: gde li će se spustiti? U kakvu li su ga zečju jamu bacili mravi? Dočekao se na noge uz slab udarac pre nego što je bio u stanju da shvati da se nalazi u ograđenom prostoru ispunjenom zujanjem; okrenuo se i ugledao mrtve oči Kraljice. Tamo se nalazila Kraljica. Sve vreme je padao njoj u susret.
On podiže granatu. Podiže granatu i pođe prema njoj. Kraljica zamrmlja. On podiže granatu i mrmljanje se pretvori u pisak. Mogao je da je baci i raznese Kraljicu. Mogao je da je pretvori u pepeo, ali nije. Samo je stajao.
A onda se odnekud pojavi Kendra.
Bila je obučena u valovitu belu odoru, a oči su joj bile pune ljubavi. Podigla je šake prema njemu, zatim ruke, i Lesko ispusti granatu. Pala je ne proizvevši nikakav zvuk. Pripila se uz njega i on oseti njeno telo, udahnu nežan miris kojim je odisala. Gladio joj je kosu. Pripijala se uz njega. Mogla je da vidi kako pati, znao je to. Znala je koliko ga je koštalo da dođe. Da se ujedini s njom. Da bude i više i manje od sebe samog. Pokazala je na Kraljicu.
"Da li nas žele?" reče on.
Ruka joj je ostala ispružena, a u očima je mogao da joj pročita reči. A onda kao da je bio u stanju da joj prodre u um, tako da im reči nisu bile potrebne. Sporazumevali su se na jednom drugačijem nivou. On više nije bio Lesko; ona više nije bila Kendra. Bila je Kendralesko; on je bio Leskokendra; oni su predstavljali jedno biće.
Pošao je prema Kraljici.
Kraljica ga je primila i on ugleda...

12.
Predeo: crno drveće sa plavim lišćem spram žutog neba; nebeski svod, sličan ogromnoj kupoli, ponirući i talasajući se, pretvara se u crveni okean; penasto žutilo nadima se na ljubičastom kamenju, dok zeleno sunce rasprskava crvene kapljice spram njega; ptice, tamne ptice, purpurne ptice pretapaju se u sivilo, a ruža, sa svojim krvavim, punim laticama, seže napred da poljubi vazduh koji izmiče iz jednog cveta; a onda se predeo preobličava, ogoljuje: jedno ogoljeno drvo poput lica u sjaju nečega što je bilo i nije bilo sunce, zraci koji izviru iz blistavosti poput ruku, ruke koje se dižu...
...velika granitna stena lebdi iznad poda koji se pretvorio u okean, a okean se pretače, pretače u nagu ženu... kendraleskoleskokendra leži na obali, a između njenih nogu sunce moćno žeže, dok kolonija neumitno nadire i preplavljuje ih kao da...

13.
Popeli su se uz brežuljak na jednom drugom mestu, otvorenom prema nebu. Lesko ugleda sunce: bilo je u njenoj kosi, prosijavalo je kroz Kendrine vitice kao kroz svod nebeski. Sunce se nalazilo u njoj; ona je bila sunce, bila je Kraljica i on je prekri sobom. Njen glas javio mu se u umu bez reči.
"Imamo izbor", govorila mu je, "dali su nam mogućnost izbora."
"Da", uzvrati on, takođe bez reči, shvativši tog trenutka, osetivši da je konačno razumeo sve; bio je privučen Kraljici, svojoj Kraljici... prsti su tekli, oboje su tekli, a onda su najednom bili zahvaćeni naletom vetra i stali su zajedno da padaju...

14.
Padali su kroz jednu dugačku cev koja se okončavala u vazduhu, on i ona zajedno su hrlili kroz nju i...

15.
Iz cevi je izišao jedan embrion, očiju koje su sve više rasle, nogu koje se probijaju; najpre je bio sličan ribi, pa ptici, pa sisaru, a zatim je postao miš, pa više to nije bio. Pretvorio se najzad u ljudski fetus, koji se povećavao, povećavao, ispunjavajući beskrajan predeo, ispunjen mnogobrojnim zverinjem: lavovima, pticama, medvedima. Konačno, kada je zaposeo ceo predeo, on više nije bio fetus, već beba, dete... ogromna kula u daljini sa neodgonetljivim natpisom na njoj... oko kule se vrzmalo isto ono zverinje... dete je pošlo prema njoj laganim korakom, noseći sunce u ruci, vaseljenu u mekoći svog tela, svekoliku večnost na dlanu...

16.
"Šta je to?" upita Habs i iziđe na svetlost.

17.
"Spaseni smo", reče Eldridž i tada ugleda...

18.
"Šta se dogodilo?" upita Mildred i...

19.
KLIT je trčao, trčao očajnički, urlajući, ali nije mogao da utekne i tada...

20.
HABSELDRIDŽMILDREDKLIT: Negde na planini sabraše se u kamene talone, skupiše se u pesnicu koja je predstavljala srce...

21.
LESKOKENDRA: Pogleda na stvar sa druge strane planine. Između nje i njih nalazile su se glave mrava. Mravi su stajali na svojim nožicama, posmatrajući ih sa razumevanjem i saučešćem. Oči im zažmirkaše; mravi im uputiše signal i oni uzvratiše. Puzava stvar sa druge strane planine hrlila je ka njima, ali se onda zaustavi kada je naišla na mrave.
Mrtva zelena i žuta svetlost dopirala je iza njih dole su skupa stajali na planini. Kupala ih je svojim zracima i oni iskusiše njenu toplotu. Bilo je to sve što im je, baš kao i onoj stvari sa druge strane, bilo potrebno.
Jedan glas reče: "Oslobodite sve kanale. Oslobodite sve kanale. Molim vas, oslobodite sve kanale."
I Peta Faza poče...





Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …