Brajan Oldis - NOĆ U KOJOJ JE VREME ŠIKNULO I ISTEKLO

Brajan Oldis 

NOĆ U KOJOJ JE VREME ŠIKNULO I ISTEKLO

Zubni lekar je sa osmehom ispratio pacijentkinju do vrata i usput, prebirajući po tabli, poručio za nju kola. Spustila su se na terasu čim se pojavila.
Vozilo nije imalo automatske uređaje i bilo je dovoljno staromodno da izgleda šik. Fifi Fivertris uputi vozaču zasenjujući osmeh i uđe u kola.
"Vangradska vožnja", reče ona. "Selo Rouzvil, Put Z4."
"Živite na selu, a?" reče vozač jezdeći kroz lažno plavetnilo i kormilareći, kao ludak, jednom nogom.
"Lepo je živeti na selu", reče Fifi, braneći se. Oklevala je, a onda ipak odlučila da se pohvali. "I još lepše otkako u Rouzvilu postoji dovod vremena. Upravo nas priključuju za glavnu vremensku cev - radovi bi trebalo da budu završeni kad stignem kući."
Vozač sleže ramenima. "Skupo je živeti na selu, rekao bih."
"Triput skuplje nego u gradu."
Vozač zazvižda od iznenađenja.
Htela je ona da mu kaže i više, da mu ispriča koliko je uzbuđena, koliko joj je žao što tata nije živ i što ne može sa njim da podeli radost zbog uvedenog vremovanja. Ali, bilo je teško reći bilo šta sa palcem u ustima; a palac je stavila u usta zato da bi, ogledajući se u ogledalu na ručnom zglobu, proverila šta je zubni lekar uradio sa zubom.
Dobro je obavio posao. Novi majušni zub bio je već čvrsto urastao u ružičastu gumu. Fifi zaključi da su joj usta ludo seksi, kako to kaže Trejsi. Doktor je stari zub izvadio vremenskim gasom. Tako jednostavno! Samo ga je ušpricao - i ona se vratila u prekjučerašnji dan, u onaj kratki prijatni trenutak predaha kada je pila kafu sa Pegi Hekenson i kada nije ni sanjala da će je zaboleti zub. Vremenski gas je bio bogovski izum. Zablistala je i na samu pomisao da će i njima, od danas, uvek biti pri ruci.
Vozilo-mehur se vinu iznad jedne od svemirskih luka i izlete iz velike kupole koja je pokrivala grad. Fifi načas oseti tugu što sve to napušta. Danas su gradovi tako prijatni da niko ne želi da živi izvan njih. Na selu je sve triput skuplje iako, na sreću, vlada delimično nadoknađuje taj skup život onima koji, kao Fivertrisovi, moraju da žive na selu.
Čim su, već posle nekoliko minuta, zajedrili nadole, ka zemlji, Fifi uperi prst u farmu mlečnih proizvoda i vozač se bezbedno spusti na terasu; ispruži šapu i drsko, otimački, zatraži gomilu para. Tek kada je primio novac u gotovu, zavalio se u sedište i jednom nagom otvorio vrata. Ovim majmunima od vozača ne smeš više ništa ni da pomeneš a kamoli da ispričaš!
Fifi je, međutim, drskog vozača zaboravila onog trenutka kada je krenula putem kroz kuću. Oh, bože, kakav dan! Majstori su puna dva meseca uvodili centralno vremovanje - dve nedelje duže nego što je bilo predviđeno - i u opštem haosu valjali, kotrljali i obrtali cevi i žice kroz sve sobe. Valjda je sad opet i konačno zavladao red i mir. Fifi je igrala od sreće dok je silazila niz stepenice i tražila muža.
Trejsi Fivertris je stajao u kujni i razgovarao sa glavnim majstorom. A kada je upala njegova žena, okrenuo se, uhvatio je za ruku i uputio joj osmeh koji njoj lično nije bogzna kako laskao ali koji je rouzvilske cure obarao s nogu. Njegova privlačnost se, međutim, nije mogla meriti sa njenom lepotom, pogotovu ne sada kada je bila tako ludo uzbuđena.
"Da li je najzad sve u najboljem radnom redu?" upita ona bez daha.
"Sve, sem jedne zvrčke koja se pojavila u poslednjem trenutku", odgovori, ropćući i gunđajući, gospodin Arčibald Smit.
"Eh, uvek postoji neka zvrčka u poslednjem trenutku! Prošle nedelje ih je bilo bar petnaest, gospodine Smite. Šta je sad?"
"Ništa što bi vama, ovde, moglo da smeta. Stvar je u tome što smo, kao što znate, vremenski gas cevima sprovodili iz glavnog rouzvilskog dovoda, pa sad malo muku mučimo da održimo vremenski pritisak. Priča se o nekoj gadnoj pukotini u glavnom dovodu koju nikako ne uspevaju da začepe.
Ali vas to ne treba da brine."
"Sve smo isprobali, sve proverili i sve, izgleda, radi kako se samo poželeti može", reče Trejsi svojoj ženi. "Dođi da ti pokažem."
Rukovaše se sa gospodinom Smitom, koji je pokazivao sve znake majstorskog oklevanja da napusti poprište svojih radova. Na kraju je ipak otišao sa obećanjem da će sutra ujutro pokupiti i poslednju torbu sa alatom. Fifi i Trejsi su ostali sami sa svojom novom igračkom.
U sklopu ostalih kuhinjskih uređaja, kontrolna tabla za vreme uopšte nije štrčala. Bila je postavljena pored nuklearnog sata, jednog gotovo nevidljivog malog uređaja sa dvanaest sićušnih brojčanika i dvostruko većim brojem klinastih prekidača.
Trejsi je sav zadovoljan pokazivao ženi kako su podešeni vremenski pritisci: niži pritisak za hodnike i sporedne prostorije, viši pritisak za spavaću sobu a promenljivi pritisak za dnevnu sobu. Ona se privi uz njega i poče da prede kao maca.
"I ti si uzbuđen, mili, zar ne?"
"Uzbuđuju me računi, i ovi sadašnji i oni budući, triput veći, brrr!" Ali čim je ugledao njeno razočarano lice, dodade: "Naravno da se radujem, dušo. Ludo se radujem!" Trčkarali su po kući sa uključenim kontrolnim uređajem i u kuhinji pritisak podesili tako da se vrate u prepodnevne sate jednog od minulih dana.
Lebdeli su kroz vreme sve dok nisu došli u ono prepodnevno vreme između završenog doručka i još dalekog ručka kada je Fifi najviše volela da obavlja kuhinjske poslove. Izabrali su, dakle, ono jutro kada je atmosfera bila izuzetno prijatna i spokojna.
"Božanstveno! Čarobno! Ja sad mogu sve, mogu čak i da ti kuvam, sad!"
Poljubiše se i utrčaše u hodnik, cičeći: "Nauka je divna stvar!"
Pa stadoše kao gromom pogođeni. "Oh, ne!" vrisnu Fifi.
U hodniku je vladao savršen red: draperije su bile na svom mestu, krasile su dva prozora i imale uobičajeni metalni sjaj; nadzirale su količinu svetlosti koja je ulazila i zadržavala višak svetlosti za one sate kada ona počne da zalazi; svež očišćen, pokretni tepih nosio ih je bez zastoja a i zid je, kao uvek, bio topao i mek na dodir. Ali njih dvoje su se podesili na drugo vreme, na jedno rano popodne koje je proteklo pre mesec dana i koje je bilo isto toliko spokojno - s tom razlikom što su tada majstori radili ovde punom parom.
"Oni će nam uništiti tepih, mili! A ni zidne pločice neće sklopiti kako bi trebalo, znam da neće! Trejsi, oh, Trejsi, pogledaj - i draperije su isključili, mada je Smit obećao da neće!"
Trejsi je uhvati za rame. "Sve je u redu, dušo, kunem ti se!"
"Nije! Pogledaj, na sve strane prastare prljave cevi, na sve strane kablovi! Ovi tipovi su nam upropastili divnu tavanicu-koja-usisava-prašinu! Vidi samo kako ispušta prljavštinu na sve!"
"Ama, dušo, stvar je u vremenu a ne u hodniku!" Ali i njemu je bilo teško da poveruje u to što vidi - u savršeno uređen hodnik; i on se nervirao; isto onako kao i pre mesec dana kada je taj hodnik bio u rukama Smitija i njegovih nepojamnih majstora i izgledao užasno.
Stigoše na kraj prolaza i, bežeći u drugu vremensku zonu, uskočiše u spavaću sobu. Provirivši natrag u hodnik, Fifi reče suznim glasom: "Gospode, Trejsi, vidiš li ti šta radi vreme? Moraćemo u hodniku da promenimo pritisak, šta misliš?"
"Naravno! Podesićemo ga na godinu dana unatrag, na, recimo, jedno lepo letnje popodne, na trenutak kada urednim hodnikom idemo u spavaću sobu. Poželi i želja će ti se ispuniti - nije li to moto Glavne uprave za vreme? Ali, kako ti se dopada vreme u ovoj sobi?"
Pošto je dugo zurila u spavaću sobu, Fifi zatrepta dugačkim trepavicama. "Mmm, vreme opuštanja, zar ne?"
"Sada je dva sata ujutro i rano proleće, dušo... U celoj zoni svi spavaju snom pravednika. Nećemo, vala, ni mi patiti od nesanice. U krevet!"
Ona priđe, nasloni mu glavu na grudi i podigne oči. "A možda bi jedanaest sati uveče bilo još zgodnije - krevetsko vreme?"
"Ti znaš, dušo, da za tu vrstu stvari više volim kauč. Hajdemo na kauč, da vidimo šta misliš o dnevnoj sobi."
Dnevna soba bila je za stepenište niža od spavaće, a između njih i prizemlja nalazile su se, jedna iznad druge, još samo garaža i prostorija za izradu mlečnih proizvoda. Bila je to velika i lepa soba sa velikim i lepim prozorima koji su preko lepog predela gledali u daleku kupolu grada, a u sred srede stajao je veliki lep kauč.
Sedoše na izazovnu sofu i, poneti malopređašnjim asocijacijama, stadoše da se grle i maze. Posle izvesnog vremena, Trejsi pruži ruku i dohvati sa poda ručni prekidač uključen u zid.
"Mi svoje vreme možemo da kontrolišemo i odavde, ne dižući se sa kauča, draga moja Fifi. Kaži samo koje vreme hoćeš i mi ćemo se šibnuti u njega."
"Ako misliš na ono što ja mislim da ti misliš, onda je bolje da se ne vraćamo mnogo unazad, a svakako ne više od deset meseci, jer pre toga nismo bili venčani."
"Eh, eh, gospođo Fivertris, znači li to da postajete staromodni? Ta te misao nije mučila pre venčanja."
"Mučila me je, i te kako! Doduše, više me je mučila posle, jer sam pre venčanja bila na sedmom nebu."
On je nežno pomilova po lepoj kosi. "Nešto sam razmišljao o tome da se vratimo... u one dane kada si imala dvanaest godina. Morala si biti ludo seksi u to vreme i baš bih, bogamu, voleo da te vidim kao devojčicu. Dakle?"
Ona je bila spremna da mu odgovori nekim konvencionalnim ženskim prekorom, ali je pobedila imaginacija. "Mogli bismo da se prebacimo u vreme kad smo bili deca."
"Vidi ti nje! Znaš da imam kompleks Lolite!"
"Treba biti oprezan, Trejse - jer se može desiti da u silnom uzbuđenju prošišamo dan rođenja i postanemo mehurići protoplazme ili nešto slično tome."
"Pročitala si brošure, dušo. Ako se zamajemo i pritisak dignemo toliko da nas vrati u vreme pre našeg rođenja, ulazimo jednostavno u svest najbližih predaka istog pola - ti u svest tvoje majke, a ja u svest moga oca ili, još dalje, ti u svest tvoje babe a ja u svest moga dede. Dalje od toga ne možemo otići jer nam to neće dozvoliti vremenski pritisak u rouzvilskom postrojenju."
Razgovor je jenjavao zato što su se oni bavili nekim zanimljivijim stvarima, a onda je Fifi sanjivo rekla: "Vreme je jedan božanstven izum. Znaš li ti da ćemo i onda kad budemo stari, sedi i nemoćni moći da se vratimo i da se zabavljamo onako kao što smo se zabavljali kad smo bili mladi. Podesićemo vreme baš na ovaj trenutak, hoćeš?"
"Mmm", reče on. "To je želja svakog čoveka na ovome svetu."
Toga dana su za večeru imali ogromnog sintetičkog jastoga. Uzbuđena činjenicom da im je uvedeno vremovanje, Fifi je, prebirajući po kuhinjskoj tabli, napravila neku greščicu - iako se klela da je greška nastala u programiranju recepta iz kuvara čije je podatke ubacila u kompjuter - i večera nije bila onakva kakva bi trebalo da bude. Ali podesili su se na vreme prvog, najboljeg i najslađeg jastoga koji su jeli pre dve godine, neposredno posle svog poznanstva. Ukus kojeg su se sećali popravio je ukus koji im se gadio u ovome trenutku.
Dok su oni večerali, pritisak se peo.
Nije se čuo nikakav zvuk. Spolja je sve bilo isto ali unutra, u glavi, nije: kovitlali su se kroz dane kao lišće na vetru iznad pustopoljine. Vremena obroka brzo su se smenjivala, a njima se u ustima gadio jastog dok su, jedno za drugim, žvakali ćurku, sir, divljač, gljive, štrudlu, sladoled i zobne pahuljice. Sedeli su za stolom, užasnuti, oduzeti, dok su se stotine probranih ukusa vijale po izraštajima njihovih jezika. Jedva dišući, Trejsi jednim skokom dođe do vrata i isključi protok vremena.
"Nešto se pokvarilo!" vikne. "Smit je opet nešto zabrljao. Pozvaću ga iz ovih stopa i ubiću ga, hladno!"
Ali kad se pojavilo na video-tanku, Smitovo lice bilo je, kao i uvek, bezizrazno.
"Nije moja krivica, gospodine Fivertrise. Maločas me je pozvao jedan od mojih majstora i rekao mi da je kvar nastao u rouzvilskom vremenskom postrojenju, i to baš na onom mestu gde je vaša cev priključena za glavni dovod vremena. Vremenski gas negde ističe. Rekao sam vam jutros da nešto tamo nije u redu. Idite u krevet, gospodine Fivertrise - to vam je moj savet. Idite u krevet, a sutra ujutro će verovatno sve biti u redu."
"Idite u krevet! Kako se usuđuje da nas šalje u krevet!" vikala je Fifi. "Kakav nemoralan svet! Taj tip krije nešto od nas. Kladim se da je posredi njegova greška koju sad pokušava da prikrije glupom pričom o pukotini u vremenskom postrojenju."
"To je bar lako proveriti. Odvešćemo se tamo i videti u čemu je stvar."
Uđoše u lift, siđoše u prizemlje i uskočiše u svoja zemaljska kola. Velegrađani su se smejali tome malom plovilu-vozilu koje lebdi iznad zemlje, koje ima točkove i koje podseća na automobile iz davno minulih dana, ali ono je zbilja bilo neophodno onima koji žive na selu izvan gradskih kupola, na selu gde ne postoji gradski saobraćaj.
Vrata se otvoriše, oni se popeše i vozilo se istog časa otisnu i zalebde samo nekoliko stopa iznad zemlje. Rouzvil je ležao na jednom brežuljku, a vremensko postrojenje se nalazilo tačno na suprotnoj padini. Fivertrisovi ugledaše prve kuće, a onda se dogodi nešto čudno.
Iako je sve bilo mirno, zemaljsko vozilo se naglo, ludački zatrese, Fifi pade sa sedišta, i oni se već u sledećem trenutku zariše u grm.
"Ala je teško! Ali kad porastem, umeću i ja da vozim", reče Trejsi i jedva se iskobelja iz kola.
"Pomozi mi, Trejsi!"
"Ja sam veliki dečko, ne igram se s devojčicama!"
"Pomozi mi! Izgubila sam lutku!"
"Nisi ni imala lutku, u-ta-ta!"
Trejsi potrča preko polja, a Fifi pođe za njim, zapomažući iz sveg glasa. Bilo je strašno naporno upravljati nezgrapnim, teškim telom odrasle osobe koja ima svest deteta.
Muža je zatekla kako sedi nasred rouzvilskog druma i bacaka se. On se iskliberi na nju i reče joj: "Tejs ide pa-pa, pa-pa!"
Ali posle nekoliko minuta bili su već kadri da nastave put pešice, iako je Fifi hodala sa velikim naporom, jer je njena majka bila sakata pred kraj života. A kada su ta dva deteta u obličju odraslih došantala do seoceta bez kupole, zatekla su stanovnike Rouzvila napolju, u pokretu, sa širokim spektrom obeležja svih doba starosti, od gukajućeg najranijeg detinjstva do šišteće senilnosti. Kvar u vremenskom postrojenju bio je očigledno vrlo ozbiljan.
Desetak minuta i nekoliko generacija kasnije, Fivertrisovi stigoše do kapije pred kojom je, ispod table sa natpisom GLAVNA UPRAVA ZA VREME, stajao Smit. Nisu ga prepoznali, imao je na licu gas-masku protiv vremena, svu uprskanu pljuvačkom zato što je ispljuvavala trenutke iz njegove prošlosti.
"Mislio sam da ćete se vas dvoje pojaviti!" uzviknu Smit. "Niste mi poverovali, je l' da? E, pa, lepo, uđite sa mnom unutra i uverite se svojim očima. Vreme je izbilo iz glavne bušotine, slavine nisu izdržale pritisak i raspale su se. Sve mi se čini da će evakuisati celo područje dok se kvar ne otkloni."
Dok ih je Smit vodio kroz kapije, Trejsi reče: "Iskreno se nadam da posredi nije ruska..."
"Kakva guska?"
"Ruska, kažem. Ruska sabotaža, rusko maslo. Pretpostavljam da je ovo postrojenje stroga tajna?"
Smit ga pogleda zabezeknuto. "Jeste li vi pri sebi, gospodine Fivertrise? Pa ruska nacija ima ista ovakva vremenska postrojenja. Bili ste, pobogu, prošle godine u Odesi, tamo ste proveli medeni mesec, zar ne?"
"Ja sam prošle godine bio u Koreji, hvala na pitanju."
"U Koreji?"
U tom času se, uz snažno zavijanje sirena, spusti u dvorište Uprave za vreme neka crna grdosija sa crvenim rotacionim svetlima. Bila su to gradska vatrogasna kola sa pilotom-robotom, iz kojih su jedva izašli neobično zbunjeni vatrogasci a među njima i momak koji je, pre nego što su mu natakli protivvremensku gas-masku, legao na tle i vrišteći tražio da mu presvuku upišane pantalonice. Tada su tek vatrogasci shvatili da pred njima ne plamti požar koji treba gasiti, nego da iz velike bušotine šiklja mlaz nevidljivog vremena i da je ono već prekrilo zgradu i celo selo, duvajući na sve četiri strane i raznoseći svojim dahom-iz-naftalina mnoge neznane i zaboravljene generacije.
"Hajde da uđemo i vidimo što se videti može", reče Smit. "Premda bi bilo pametnije da se vratimo kući i da nešto popijemo."
"Mladi ste i ludi ako mislite ono što ja mislim da vi mislite", reče Fifi svojim nekadašnjim ali mnogo strožim glasom. "Danas se alkohol krijumčari i ugrožava zdravlje. Ali bez obzira na to, dužni smo da podržimo našeg Predsednika u njegovom hvale vrednom pokušaju da iskoreni alkoholizam. Slažeš se sa mnom, zar ne, Trejsi dragi?"
Ali Trejsi se bio prepustio nekim svojim sećanjima i tiho zviždukao La Palomu.
Posrćući za Smitom, stigoše pred zgradu gde ih zaustaviše dva policajca. U tom trenutku pojavi se i jedan debeljko u radnom odelu, sa gas-maskom na licu. Smit ga pozva i njih dvojica se pozdraviše kao braća. Ispostavilo se da i jesu braća, pa ih je Klejbol Smit uveo u postrojenje, držeći Fifi galantno ispod ruke - što je, da otkrijemo sad i njegovu ličnu tragediju, bio i najveći osvajački poduhvat u njegovom životu.
"Trebalo bi da se predstavimo ovom gospodinu, Trejsi", prošaputa Fifi svome mužu.
"Gluposti, draga. Sva pravila lepog ponašanja prestaju da važe ulaskom u hram velike industrije", odgovori Trejsi i pogladi imaginarne zaliske.
U vremenskom postrojenju vladao je pravi haos. Unutra je izbijala na videlo sva veličina propasti. Ljudi su izvlačili prve bušače iz jame u kojoj je eksplodiralo vreme i jedan od tih jadnika je za celu strahotu proklinjao i psovao kralja Džordža Trećeg.
Vremenska industrija bila je još u povoju. Proteklo je samo desetak godina otkako su prvi podzemaljci, pretražujući duboka prostranstva, otkrili ispod Zemljine kore nalazište vremena. Sve je to još predstavljalo čudo, a istraživanja su bila tek u početnoj fazi.
Ali, umešao se veliki biznis i sa uobičajenom plemenitošću postarao se da svako, po paprenoj ceni, dobije svoj deo vremena. Vremenska industrija imala je veći kapital nego bilo koja druga industrija na svetu, pa je čak i u seocu kao što je Rouzvil vremensko postrojenje vredelo milione. A ono je, baš u ovom času, propadalo.
"Vrlo je opasno, brišite odavde što pre, ljudi moji", reče Klejbol. Vikao je kroz gas-masku. Buka je bila neopisiva, naročito otkako se i komentator vesti obratio naciji.
Na pitanje koje mu je urlajući postavio brat, Klejbol odgovori: "A ne, nije to obična pukotina u glavnom dovodu. Tu smo priču izmislili da smirimo masu. Naši hrabri momci, ovde dole, probili su novi sloj vremena i vreme sada ističe na sve strane. Ne možemo da začepimo rupu, pa to ti je! A ti momci dole vratili su se u doba normanskih osvajanja Engleske pre nego što smo mi ovde gore i shvatili šta se događa." Dramatično je pokazao rukom nadole, u crepove na kojima su stajali.
O čemu on to, do vraga, govori, pitala se Fifi. Otkako je otišla iz Plimauta, bila je prepuštena moru i vetrovima, i to ne samo u metaforičnom smislu. Kao da nije dovoljno strašno već i to što jednom Ocu-Došljaku Pilgrims, Pilgrim Fathers - grupa došljaka-puritanaca, članova protestantske crkve u Engleskoj, koja je u Americi l620. godine osnovala naseobinu Plimaut; prim. prev. izigrava Majku-Došljakinju, iako taj Novi svet nije ona iščeprkala. Nije, dakle, ni mogla da shvati da su neiscrpni izvori moderne tehnologije napravili nepojamnu zbrku u vremenskom protoku na celoj planeti.
U stanju u kome se nalazila nije ni mogla da zna da se opsene što ističu iz vremenskog izvora već odavno šire po celom kontinentu. Gotovo svaki komunikacioni satelit je, šatlujući iznad sveta, prenosio više ili manje tačne izveštaje o propasti i događajima koji su je izazvali, a ošamućeni gledaoci su, vraćajući se u prošlost, propadali kroz generacije kao da propadaju kroz meke snežne nanose bez dna.
Iz tih nanosa isticalo je vreme i cevima se isporučivalo u milione miliona domova na vascelom svetu. Stručnjaci su na osnovu sadašnje potrošnje, već bili izračunali da će svi vremenski nanosi i svi vremenski slojevi biti iscrpljeni za dvesta godina, ali su se drugi stručnjaci srećom latili posla i pokušali da pronađu sintetičku zamenu za vreme. Nedavno je mala grupa istraživača Time Pen Inc, of Ink, Penn, Neprevodiva igra reči; prim. prev. uspela da izdvoji molekul koji je za devet minuta bio sporiji od svih molekula poznatih nauci, pa se zato s pravom očekivalo da se izdvoje i mnogi drugi molekuli.
U tom se času, zanoseći se, spustiše jedna a za njima i druga ambulantna kola. Arčibald Smit je pokušao da skloni Trejsija sa puta.
"Ruke k sebi, nevaljalče", reče Trejsi, izvlačeći iz korica imaginarni mač. Ali bolničari su već bili iskočili iz vozila, a policajci opkolili celo područje.
"Oni će izvući naše hrabre teronaute!" uzviknu Klejbol.
Teško da ga je neko čuo u toj graji i u tom metežu. Ljudi sa maskama bili su svuda i na svakom mestu, dok se maskirana vitka bolničarka mogla videti samo tu i tamo. Kada su na svečan način unete zalihe supe i kiseonika, svetlosni mlazovi cevi reflektora upereni su u četvrtasti otvor nadzemne jame. Ljudi u žutim kombinezonima počeli su da se spuštaju u jamu i da među sobom komuniciraju putem radio-veze na ručnom zglobu. Čim su nestali u dubinama, u zgradi je za trenutak zavladao muk strahopoštovanja i brzo se preneo na masu okupljenu pred zgradom.
Trenutak potraja nekoliko minuta, a onda buka ponovo pronađe svoj put i svoju talasnu dužinu. Izveštač nestade iz kadra, a u njemu se pojaviše smrknuta lica.
"Valja nam odmagliti, daha mi svetog Gospodnjeg", jedva prošaputa Fifi, držeći se drhtavom rukom za haljinu od seljačkog sukna. "Mene se ovde ne sviđa."
Oko otvora jame nastade komešanje. Obliveni znojem, iz nje se na konopcima izvukoše ljudi u žutim kombinezonima, a u kadru se pojavi i prvi teronaut u poznatoj crnoj uniformi. Zavalio je glavu, strgao masku sa lica i hrabro se borio da ne izgubi svest. Čak je, sa vedrim osmehom na bledim usnama, mahnuo i rukom u kamere. Iz gledališta se prolomi urnebesno klicanje.
Bio je to neustrašiv soj ljudi koji su uranjali u nepoznata, na geografskim kartama neobeležena, mora vemenskog gasa ispod Zemljine kore, koji su svoje živote stavljali na kocku da bi svetu poznatog doneli grumen novih saznanja iz sveta nepoznatog i još više proširili granice nauke - a koje niko, osim sredstava informisanja, nije ni opevao ni odlikovao.
Neumorni izveštač je uspeo da se probije do teronauta i da mu postavi pitanje; prineo je mikrofon bledim usnama, dok je izmučeno lice junaka dana lebdelo u kadru pred užasnutim očima hiljadu miliona gledalaca.
"Dole je pakao... Dinosaurusi i njihova mladunčad... Tu dole, duboko u gasu, pustoše krda dinosaurusa... Da smo zašli samo još nekoliko stotina stopa dublje, naišli bismo... pravo na... stvaranje sveta...", uspeo je nekako da procedi, gušeći se, pre nego što su ga uneli u bolnička kola.
Više se ništa nije čulo. Policajci su, sa novim pojačanjima, isterivali iz zgrade nepoželjna i neovlašćena lica. Ostali teronauti se još nisu bili izvukli na površinu, a ni od njihove zemaljske kapsule još nije bilo ni traga ni glasa. Čim je naoružani policijski kordon krenuo prema njima, Fifi i Trejsi pobegoše glavom bezobzirce. Nisu više mogli da izdrže, a nisu više mogli ni da shvate. Jurnuli su ka vratima, ne osvrćući se na povike maskirane braće Smit. A kad su izleteli u mrak, iznad njih se već dizao veliki nevidljivi oblak koji je isticao iz vremenskog izvora i donosio propast sveta...
Neko vreme su, boreći se za dah, ležali u najbližem grmu. S vremena na vreme bi neko od njih, on ili ona, zacvileo kao dete ili zastenjao kao starac.
Rudela je zora kad su se sabrali i, držeći se polja, pošli prema Rouzvilu.
Nisu bili sami. I žitelji sela bili su u pokretu; napuštali su svoje domove jer su im oni sada bili tuđi i nedostupni ograničenoj moći poimanja... Buljeći u sav taj svet ispod spuštenih obrva, Trejsi zastade, odlomi sa grma jednu granu i osloni se o taj čvornovati štap.
Čovek i njegova žena jedva su se vukli preko brežuljka, vraćajući se u divljinu kao što je to činio i ostatak čovečanstva, a njihove pognute i nezgrapne prilike ocrtavale su se naspram prvih iskrzanih barjaka nebeske svetlosti.
"Fuj, gr, fr, bz, unjk, frk", mrmljala je žena.
A to je, grubo prevedeno sa Drevne ploče, značilo: "Zašto se, do đavola, ljudskom rodu to uvek dešava onda, kada je na prokleto dobrom putu da ponovo postane civilizovan?"