OGLEDALO VREMENA - Jurij Medvedev

Jurij Medvedev 

OGLEDALO VREMENA

"To što mi vidimo u ogledalu ovde, tamo ćemo videti oči u oči."
(Staroindijska mudrost)

"O pleziosaurusima, koje će loviti elektronskim topovima. O mamutima, koje će istrebiti zabave radi. O nosorozima, slonovima, kitovima, nilskim konjima. O celokupnoj živoj prirodi. Znaš li koliko je bizona čupkalo travu na američkom kontinentu pre nego što su tamo došli Evropljani? A koliko ih je ostalo? Dela, koliko?"
"Kakve veze imaju sa ovim mamuti i pleziosaurusi? Na kraju krajeva, oni su sami po sebi izumrli."
Osporih:
"Još se ne zna kako su oni izumrli. Nije isključeno da su ih mirne duše poubijali nekakvi domišljati momci iz budućeg doba. U ime nauke. Ili tek onako, da se zabave. Shvati: svako takvo ubistvo je nemoralno u svojoj osnovi."
Oleg me je netremice gledao svojim zelenim očima. Dugo smo ćutali. Najzad on tiho reče:
"Vremeplov nisu pronašli i neće ga nikada pronaći. Zato što postoji jedna takva stvarčica kao što je uzročna veza pojava. Čvrst determinizam. To su, zaboga, shvatili još pitagorejci. Vaseljena im se činila kao živo razgranato drvo, na kome su svi listovi povezani nevidljivim zlatnim nitima. Dotakneš li jedan list - zazvoniće celo drvo."
"Bajka", rekoh ja. "Lepa izmišljotina. Dakle, doba, epohe, događaji, trenuci, mada i jesu spojeni u jedno stablo, strogo su odeljeni jedan od drugoga, kao lišće."
"Odeljeni i udaljeni."
"Pusti! Ali, zamisli da obeležimo sve lišće na drvetu koje raste, onako kako se ono pojavljuje. I šta onda? Pored No 23 leluja se na vetru 186. Pored 3 nalazi se 1003. Ili 911, 429, 84. Da li se može zamisliti da je odmah posle krstaških ratova otpočela epoha egipatskih faraona? Da je posle propasti Rimske imperije bila osnovana Organizacija Ujedinjenih Nacija? Ili da se Kolumbo dopisivao sa Aleksandrom Makedonskim? Gde je ovde tvoja principijelna veza? Potpuni nered, haos, darmar."
"Badava sve uprošćavaš", reče Oleg.
"Ne", nastavih ja. "Kako ti objašnjavaš to što je u svakom listiću, u svakoj njegovoj ćeliji ugrađen Apsolutno tačan lik celog drveta, celokupna informacija o njemu? Zar se ne može zamisliti da svaki ovočasni trenutak nosi u sebi pralik minulih ili budućih epoha? I ako nekakav kukac, beslovesna tvar, može mirno gmižući da prelazi s lista na list, ni za časak se ne odvajajući od celog drveta, zašto mi, bića koja misle, nismo kadri da učinimo to isto na zlatnom drvetu vasione?"
"To isto nismo kadri učiniti zato što onog lišća više nema, a drugo se još nije pojavilo", odgovori Oleg.
"A šta da činimo sa onim lišćem koje već postoji ili još postoji?"
Oleg je dugo razmišljao, brišući dlanom čelo i najzad reče:
"Ideja o minulim i budućim epohama koje su utemeljene u svakom trenutku dopada mi se. Dakle, u principu može se danas videti sutra ili juče. U određenim granicama. Pomoću nekakvog promućurnog aparata. Nekakvo sferno ogledalo vremena."
"Nalik na far automobila!" osmehnuh se ja. "Ogledalo vremena, makaze vremena, češalj vremena - čitava berbernica ispod zlatnog drveta!"
Tako se tada i završio naš razgovor o 'vremeplovu'. Kad smo završili školu sudbina nas je rastavila: mene je sveg progutao bajkalski poligon; Nikiforov je radio u Institutu svevremenskih premeštanja. Povremeno smo se viđali: čas u Zvezdanoj akademiji, čas na kongresima, čas u Laboratoriji gravitacionih paradoksa. Rastajući se s njim, uvek bih ga upitao namerno službenim tonom:
"Pa, kolega, šta je sa ogledalom vremena?" i on je odgovarao svojim uobičajenim: "Šlifujem pomalo."
Da nije on odista pronašao ogledalo vremena?
Na ekranu se pojavila dugačka linija, prošarana zupcima - ja sam se približio Uralskom lancu. Otuda, na visini od dve stotine kilometara, planinski lanac mi se činio kao praistorijska životinja koja je grčevito uhvatila krajeve Evrope i Azije. Neočekivano je odjeknuo visoki ton mehanizma, uključio se blok za momentalno kočenje. Posle dvadesetak sekundi brzina bioptera spala je na nulu. Šta se dogodilo? Letimično pogledah gravimetre: sve je bilo u granicama normale. "Napred!" komandovah u mislima. Krila bioptera zadrhtaše, prosipajući aluminijevsku svetlost meseca, pa ipak se on ne pomače s mesta. Kakvo je to šegačenje? Ponovih naredbu dva puta, tri puta. Bezuspešno! Biopter kao da je naišao na gravitacionu barijeru. Ali, problem je bio u tome što ovde nije bilo nikakve gravitacione barijere, a i nije je ni moglo biti. Ja krenuh unazad i po strmoj osamdesetkilometarskoj spirali pokušah da savladam nevidljivi zid. I ponovo tutnjava i brektanje mehanizma, biopter je u trenu zakočio. Ja otvorih blok Želja i podsticaja. Neverovatno: moj biopter je mogao ali nije hteo da preleti Uralski greben. Tako nešto mi se u praksi prvi put dogodilo. Činilo se da nekakva preteća neprirodna sila odvraća biomehaničko biće. Ako je baš nekome i trebalo objašnjavati da je čelična metla dijalektike za večita vremena prognala priviđenja neprirodnog iz hrama istine, meni to, svakako, nije bilo potrebno. Tim pre nisam mogao da shvatim tvrdoglavost mog bioptera. Najzad, drhteći od sažaljenja, bio sam primoran da ga nekoliko puta žacnen strujom supervisokog napona. Pa ipak, ni to nije delovalo. Preostajalo mi je poslednje, da letim prema Ledenom moru, da zaobiđem lanac planina.
Tako sam i uradio: obišao sam severne ogranke Uralskih planina i krenuo na jugozapad.
I evo - najzad! - u noćnoj pustinji mraka pojavila se zlatasta fatamorgana Moskve. Ispred mene su, kao raznobojne krupne ribe, lebdeli u vazduhu, za večita vremena oslobođeni od gravitacionih okova, dvorci, bazeni, stadioni, lebdeći vrtovi, aerogari. Kao čestice žive, rasipali su se beli, srebrnasti, svetloplavi, azurni plamičci - to su leteli graviplani po putevima uzdignutim iznad zemlje. Kovitlali su se vodoskoci svetlosti, vatrometa, iluminacija. I samo je bledi Mesec nepomično lebdeo nad gradom.

"E baš si mi ti neka mustra, nema šta!" dubokim glasom trubio je Oleg, grleći me. "Hramenkov je još juče doleteo, znaš odakle - s Neptuna! Braća Akiškini ostavili su sve u svojoj Mesečevoj stupici i dojurili kao bez glave. A ti iz Sibira ne možeš stići na vreme. Sramota, kolega!"
Ja beznadežno odmahnuh rukom na onu stranu gde je bio prizemljen biopter.
"Eno ga, ogledalo vremena, gledaj!" Oleg pokaza tamo gde se kroz redak brezov gaj nazirala poluloptasta platforma, ovenčana uređajem čudnog oblika koji je bio prekriven futrolom. Prošli smo šumarak i približili se platformi, koja je bila obasjana svetlošću. Na platformi je bilo dupke puno raznih ljudi: tu su se gurali gravitacionari, vremenari, hroničari iz Zvezdane akademije, iz Instituta za konfiguraciju prostranstva, nekoliko akademika koje sam poznavao iz Instituta za staru istoriju - sve u svemu cvet nauke, svi oni od kojih su zavisili pobeda i poraz u večitoj borbi za Istinu, svi oni koji su i sami bili nerazdvojni deo tih pobeda i poraza.
Oleg me uhvati za ruku i povuče prema platformi.
"Brže, brže, vreme je da se počne", mrmljao je on. "Ti ćeš sada videti nešto od čega će ti zastati dah! Znaš li kuda se probija zrak? U osamnaesti vek! U to doba ovde je bilo selo Jeljcovka. Možeš li da zamisliš: videćeš naše žive pretke!"
"Možda ćeš ipak objasniti kako si napravio ogledalo vremena", upitah.
"Nema vremena! Kasnije ću ti ispričati", odgovori on, vukući me na eskalator.
Popeli smo se na platformu. Ona se izvila iznad zemlje dvadesetak metara. Dole se razastrla poljana velika kao fudbalsko igralište. S platforme su se slivale na jesenjoj suvoj travi naše neprirodno duge senke.
Oleg se pope uz lestvice u napravu preko koje je bila navučena futrola i nestade u njoj. Ubrzo se začu njegov glas koji su veoma pojačali zvučnici:
"Pažnja! Eksperimenat će početi kroz tri i po minuta i trajaće četvrt sata. U toku celog eksperimenta neophodno je sačuvati apsolutnu, naglašavam, apsolutnu tišinu. Objavljujem trominutnu pripremu! Ugasite sve reflektore! Zatvorite energopolje! Skinite futrolu sa ogledala!"
Kao senka džinovske ptice vinu se nad platformom futrola; zatim iščeze u mraku. Mesec se kao grimizna barka njihao iznad kupola drveća. Vreme je proticalo beskrajno polako, kao pred eksploziju zvezde. Iz ogromnog parabolida probi se ljubičasti zrak i osvetli gotovo celu poljanu. Zrak je bio težak, fizički opipljiv. I činilo se: može se čovek popeti na njega i spokojno hodati, kao što u mladenačkim snovima hoda duž duge. Odmah zatim se zrak zgusnu još više, poče da tamni, da tamni, dok ga ne zapljusnu noć, ili se on, možda, sam pretvori u noć.
I tada...

I tada se materijalizovalo na poljani seoce...
Najpre se pojaviše seoske kuće pokrivene slamom, zatim šupe, stogovi sena, krčma, vatrogasna kula. Ispod kule su bile kace u kojima se blistala voda. Tu i tamo u krovinjarama nejasno su svetlucali jezičci plamena - verovatno se dimilo granje.
Na rubu seoceta naziralo se nešto zagonetno, zdepasto: da li putnička kola, pokrivena asurom, ili šatra; ili bog te pita šta. Pored šatre tiskali su se bradati seljaci - u opancima, pocepanim gunjevima i ovčjim olinjalim šubarama. Jedan od njih odiže zastor šatre, provuče glavu unutra i povika unjkavo:
"Džarnider vatru, Jermolaju, džarnider vatru! Da drva ne žališ? Poradi taka posla nije greh spaliti desetinu šume."
Iz šatre suknuše iskre i gusti dim. Razleže se prasak.
"Koga čekamo?" otegnuto, pevajući zapita neko iz gomile. "Još malko pa će da bidne ponoć! O ionako smo okasneli. Ajde, Nićifore, počinji već jednom! Cele večeri hvatamo zjala. Ne možemo više, ne mož' da se trpi!" pobuni se gomila.
Nićifor (onaj isti koji je naređivao nevidljivom Jermolaju da ne žali drva) odgovori ovako:
"Zadžakali jedno te isto: 'Počinji, počinji!' Rečeno je: brez Kuzme, mog abada, ni za živu glavu neću puštiti napravu u rad. Svakog časa treba da dojaši Kuzma... Aha, eno ga, izgleda on glavom, juri."
I zaista: iz mraka se pojavi na konju svom u peni riđa momčina lepezaste brade. On u trenu skliznu sa sedla i nađe se u Nikiforovom zagrljaju.
"Vrbov si mi ti klin!" prekorno reče Nićifor. "Jepihodov je još onomadne stigo, i to odaklen čak iz Sizrana. Braća Čelumejevi su batalili petljancije svoje vadeničarske i dojurili pravo s Volge navrat-nanos. A ti iz susednog sela okasnio, ne mož' na vreme da stigneš. Eh, sramota, brale!"
Kuzma beznadežno odmahnu rukom prema svom konju koji je štrpkao travu.
"Ma kljuse izneverilo, prokleto! Kad dokasah do Medveđe jaruge, a ono se zaintači - i ni makac. Besni, striže ušima, kao da su vukovi pred nama, ili se nečastiva sila skrila u jaruzi, il' štogod šiba. Vražja posla, ništa drugo. Šibao sam je korbačem, prokleštiju, i opancima muvo u slabine - ni da mrdne! Moro sam ići okolo osam vrsta i preko Kvivošapog jaza dospeti ovamo. Izvini, Nićifore!"
Nićifor izvadi iz džepa veliki sat na dugačkom gvozdenom lančiću, otvori poklopac, prinese sat očima.
"Hitaj, hitaj, vreme je!" zbunjeno reče on. "Sadek što ćeš da viš - ima da zineš! Znaš li kud ja zrak naprave smeram da pošljem? Tri stotine godina unapred! U to doba će na ovom mestu take seoske kuće, i ambari, i vodenice da podignu, prosto čudo! Ti samo mućni glavom: žive potomke na svoje oči, lično, da vidiš, takoreć!"
"Dela, reci, Nikiška, kaku si napravu izmislio?" upita Kuzma.
"Kasno je! Potem ću sve istolkovat", odgovori Nićifor, odvodeći Kuzmu prema šatri.
Oni nestadoše unutra. Ubrzo se iz šatre razleže Nićiforov glas:
"Ljudi! Naprava će još malce proraditi! A kad proradi da niko ne puši, ne trupka, ne blebeće naprazno! Jer mož' nehotice prepadnut potomke! Reč da se ne čuje, da niki ne zucne! Ti-ho! Počinjem. Jermolaj, podjari vatru! Skini asuru s ogledala!"
Kao senka džinovske ptice vinu se iznad Nićiforovog uređaja zastor i iščeze u mraku. Grimizna barka meseca njihala se iznad kupola drveća. Vreme je polako proticalo, kao pred eksploziju barutane. Iz ogromne bakarne zdele probi se crveni zrak i osvetli našu platformu. Zrak je bio težak, fizički opipljiv. Činilo se da se možeš popeti na nj i spokojno šetati kao što se u detinjim snovima hoda po dugi. Odmah za tim zrak se još jače zgusnu, poče da tamni, tamni, dok ga ne zapljusnu noć, a možda se i on sam pretvorio u noć.
I tada...