Skip to main content

Gregori Benford - A MORE KAO OGLEDALA


Gregori Benford 

A MORE KAO OGLEDALA


Voren se pitao koliko već dugo plutaju. Trideset sedam dana - kazivali su redovni zarezi u ivici drveta. Roza je zajedno s njim proverila svaki od njih. U podne svakog dana izvodili su ritualno zasecanje njegovim istrošenim džepnim nožićem, brižljivo pamteći svaku svežu zasekotinu u trenutku njenog stvaranja kako je ne bi zabunom zamenili za neke druge i pomislili da je načinjena dan ranije.
"Šta to gledaš?" upita Roza žmirkajući iz niskog zaklona.
"Brojim ih", reče Voren.
"Trideset sedam", uzvrati Roza, a on je po zvuku njenog glasa osetio da i sama ne veruje u to. Red, lepota broja, struktura - ničega od toga ovde nije bilo. Kako i da ne pogreše tokom svih ovih dana?
Mora da su minula barem dva meseca. Nije li u razdobljima delirijuma sanjao kako testeriše gredu primoravajući dane da protiču, kako je seče sve dok mu koleno nije utonulo u nešto slatko, a on se onesvestio? Nije mogao da se seti?
"Spavaj", rekao je. "Ubrzo ću ti se pridružiti. Učinilo mi se da sam nešto čuo."
Sela je osluškujući tupo zapljuskivanje talasa o dno splava. Čulo se samo mrmorenje mora i povremeno zveckanje metala kada bi se redovi limenki pomerili na palubi. Koji časak docnije ponovo je legla i zaklopila svoje tamne oči, izbegavajući okomite žute svetlosne zrake tropskog popodneva.
Voren je bacio pogled na gredu privezanu za splav. Trideset sedam dana od kada je Manamiks potonuo. Trideset sedam intervala zaslepljujuće svetlosti, gladovanja, užasa, žeđi.
Voda se namreškala i nešto potmulo udari u splav. Roza ustade. Voren joj je rukom dao znak da ne diže buku i stao da čeka. Isprepletane daske i klade splava zaškripaše i počeše da se taru jedne o druge, a potom odjeknu još jedan udarac.
Mahinalno su se postavili na svoje položaje. Ona je čučnula na jedan panj pored ivice, svukla svoju belu bluzu i potopila je u vodu. Voren je uzeo svoj štap, prodenuo gumenu traku kroz otvor na njegovom kraju i uz pomoć praćke nategao dugačku strelu grube izrade na vrh. Strela je zapravo bila tri centimetra debela daščica sa Manamiksovog čamca za spasavanje, blago zašiljena i sa dugačkim gvozdenim ekserom na vrhu.
Stisnuo je očne kapke izbegavajući odsjaj svetlosti i zagledao se u šuplje uvale talasa, nastojeći da proceni nagib palube. Ponovo se začuše udarci. Voren je sada bio gotovo siguran da je posredi Gmaz, a ne neka od velikih riba. Bilo je nečeg osobitog u zvuku koji je poticao od ispitivačkih udaraca njihove glave o dno splava dok su tragali za slabom tačkom...
Odjednom je jedno novo mreškanje vode privuklo njegovu pažnju. Roza je ritmički provlačila bluzu kroz vodu, a on je mimo njenih koščatih grudi mogao da vidi kako se more uzburkava blago izdiže zahvaćeno novim strujanjem koje je razbijalo površinu.
Beše to njihova taktička greška, ona, koju su stalno činili. Instinkt im je kazivao da najpre sagledaju i odmere metu. Gmaz je sada klizio nazad u plave senke ispod splava, praćakajući se i obilazeći ih pre konačnog odlaska. Voren se sav napregao nanišanivši strelu.
Izgleda da ga je Roza ugledala trenutak ranije. Hitrim trzajem izvukla je tkaninu, a Gmaz je u poslednjem grozničavom naletu pokušao da je dohvati.
"Heeej!" kriknula je Roza. Njegova njuška probila je površinu. Dugačka, tanka usta kao da su se cerila, a biserno bele oči behu usredsređene na beskonačnost.
Voren hitnu strelu i mahinalno prateći njen let, zagreba napred na sve četiri. Pogodila je Gmaza ispod škrga; ekser se duboko zario u prevoje sluzave zelene kože.
Roza je ščepala strelin konopac. "Polako!" reče on, spuštajući ramena u vodu. "Ne povlači ga."
Strela je mogla da ošamuti Gmaza, ali to beše sva vajda od nje. U svakom trenutku mogao je da prekine konopac. Voren se dobrano naže preko ivice splava i ispruži telo. Najpre jednom, a zatim i drugom rukom zgrabio je trbušno peraje. Gmaz se grčevito bacakao. Voren se izvi dok mu je drvo zasecalo kuk i prebaci telo tog stvora delimično na splav.
Roza prihvati peraje i povuče Gmaza naviše, prevrćući ga na stranu, koristeći pri tom nogu da bi ga iščupala iz vode. Neman stade da savija leđa u luk, grčeći se u želji da prikupi snagu ne bi li se prebacila preko ivice. Oči su joj se iskolačile, a tanke škrge čujno strugale šireći se i skupljajući se.
"Brzo!" povika Roza. Voren je isukao nož i sada je njim vitlao iznad Gmaza tražeći najbolji ugao za napad. Stvorenje mu je klizeći izmicalo prema vodi. U trenutku kada se okrenulo, nož se sjurio naniže, zarivši se u meko tkivo na boku i štepujući duž kičme. Voren stade da ga bode po celom telu, osećajući kako se Gmaz grči u agoniji bola. Konačno se protegnuo, i uz laki drhtaj skončao.
Roza je ritmično stenjala, držeći mu peraje. Voren odstupi korak i jedva održavajući ravnotežu podgurnu je.
"Idi u zaklon", reče on.
Uputila mu je prazan pogled, oklevajući za trenutak, a potom se sjurila pod šperploču koja je činila krov zaklona. Ispratio ju je pogledom blage odvratnosti.
Bilo je isto kao i prilikom poslednja tri slučaja kada su ubili Gmaza, no ovog puta je delovala nekako još udaljenije i nedostupnije. Činilo se kao da su je Gmazovi vratili u neki raniji stupanj života, nalik na detinjstvo. Mogla je jedino da podnosi ubijanje ako je ono predstavljalo deo obreda, razrađen program akcije koji joj je, ukoliko je bio savršeno provođen, omogućavao da potpuno odstrani stvarnost događanja.
Tečnost je počela da se luči iz Gmaza još dok se praćakao na palubi. Voren je, proklinjući sebe zbog sporosti, dograbio limenke. Oslonio je Gmaza na jedan trupac, na mestu gde su se daske razmontiranog čamca za spasavanje spajale s njim i tvorile rupu. Pritisnuo je limenke na telo tamo gde je najviše tekućine isticalo i podupro truplo zbog ljuljanja splava.
Zelena koža bila je sluzava kao u foke. Leđna i trbušna peraja ulegnula su se odmah nakon smrti, ali su inače omogućavala da Gmaz krmani kroz vodu neverovatnom hitrinom. Gotovo u svim detaljima ličio je na običnu ribu. Možda je samo bio nešto veći, dugačak bezmalo metar i trideset.
Odavala ga je glava. Nije se sužavala i iskošavala prema napred, već se završavala izbočinom sa prostranom moždanom dupljom. Imala je teško koštano čelo kao kod delfina, a na licu je počivao onaj neobičan isposnički izraz koji se sreće kod krupnijih riba. No, tanka usta, velike oči i štrčeće ralje behu tuđinske. Zemlja nikada nije razvila ovu osobenu kombinaciju.
"Pogledaj!" uzviknu Roza. Voren stade da zuri u brda i doline pokretne vode, sledeći njen kažiprst. Na nekoliko metara od splava plutao je nekakav sivi cilindar.
Iz Gmazovih limfnih žlezda cedile su se poslednje kapi i Voren je znao da je, ako žele da izvuku još tečnosti, potrebno da se oboje late posla, seckajući i pileći mišićno tkivo, gnječeći telo. Nije, međutim, vredelo trošiti snagu da bi se Roza nagnala na saradnju.
Osigurao je limenke i prevalio Gmaza preko ivice splava. Vodeni prah mu zasu lice. Pažnju je sada usredsredio na cilindar i taj posao obavio je rutinski kao da mu je to hiljaditi put, premda je posredi bio verovatno dvadeseti. Gotovo po jedan svakog dana, pomisli.
"Uvuci ga", naredio je, vrativši se na sredinu splava. Roza je tupo piljila u njega iz zaklona.
Frknuo je u očajanju. Možda je trebalo da je šamarima vrati u svesno stanje kao što je jedanput već učinio. No, cilindar se, nošen strujom, polako udaljavao.
Spretno je prišao drvenom balvanu i počeo da ga odvezuje. Prsti su mu bili naduveni od stalnog dodira sa vodom, te su mu konopi od drvene kore klizili iz ruku.
Koji časak kasnije, Voren ga je oslobodio i sada je četvoronoške hodao ka rubu splava koji je bio najbliži cilindru. Automatski je zapažao da na površini nema nikakvog mreškanja niti su bilo kakva zelena obličja promicala u dubinama.
Izgledalo je bezbedno kao i toliko puta pre. Ako su Skidači postavljali zamku za njega, onda beše sigurno da im se nije žurilo da ga ulove.
Zaustavio se na trideset centimetara od ivice i upro nogama između dasaka. Siva cev tromo se ljuljuškala u dolji talasa, sve više se odmičući.
Voren je duboko udahnuo vazduh, refleksno skvrčio nožne prste da bi održao ravnotežu i oslonio se na kosinu palube, raširivši ruke sve dok mišići nisu počeli da mu puckaju. Balvan je bio kratak najmanje jedan metar. Nije mogao da dohvati cev.
Zanjihao se unazad, opuštajući se, a onda je još jedanput pokušao.
I dalje beše kratak. Razdaljina se u međuvremenu uvećala za pola metra.
Voren zaklopi oči štiteći se od prodornog popodnevnog sjaja, osećajući kako mu snaga napušta nožne mišiće. Nije sebi smeo da dopusti da klone.
Ako digne ruke od sebe, makar jedanput, biće usisan u iste beskrajne špilje u kojima je tumarala Roza. Ne, morao je da izdrži.
Voren se okrenuo i uputio ka zaklonu. Tek sada je shvatio koliko jako je želeo tu cev, koliko mu je nedostajala.
Možda će baš ovu biti u stanju da razume. Druga poruka je bila istinski napredak u odnosu na prvu. Na njoj su se čak našle tri prave engleske reči. Stoga, ova treća...
"Ah! Ah!" promumla Roza gurkajući ga. Nešto je grozničavo pokazivala hvatajući rukama vazduh.
Voren trže polukružno glavu tražeći pogledom cev. Jedan tamno plavi oblik iskrsnu iz vode pored njega. Bio je nešto veći od Gmaza i klizio je lako povrh zelenkaste pene talasa.
Pre no što je Voren uspeo da se pomakne ili čak prepozna Skidača, ovaj zaroni u vodu pokraj cevi i nestade ispod površine. Tren potom, ponovo je izronio u eksploziji rasprskavanja vodenog praha, dograbio cev i hitnuo je u vazduh blagim trzajem glave.
Voren dotrča do balvana ali Skidač se već okrenuo i zapanjujuće naglo odjurio velikom brzinom. Iščezao je u padini jednog talasa poput kakvog zelenog mramora, zarivši se u nju. U trenu je nestao u beskrajno promenljivoj topografiji južnog Pacifika.
Roza ispusti nemušti krik. Ne obraćajući pažnju na nju, Voren dopuza do ivice splava. Cev se nalazila na samo par metara udaljenosti i on je lako upeca, beležeći krajičkom svesti da se žena šćućurila u zaklonu i nešto mumlala sama sebi.
Odneo je klizav organski cilindar do sredine splava. Pažljivo je rukovao njim, pokušavajući da uoči da li se po nečemu razlikuje od prethodnih.
Lako se raspolutio po sredini uz mali vlažni prasak. U unutrašnjosti se nalazio uvek isti svijeni list. Raširio ga je na palubi.

CONSQUE KOPF AMN SOLID DA OLEN SMALL YOUTH SCHLECT UNS. DERINGER CHANGE DA. UNS B WSW. SAGEN ARBEIT BEI MOUTH. CIRCLE STEIN NONGO.

Voren je dugo zurio u svitak nalik na pergament. Činjenica da je Skidač ovoliko blizu prišao splavu - predstavljala je neverovatno hrabar čin.
Mora da su počeli da očajavaju. Što god da su očekivali od njega, beše jasno da im je vreme isticalo.
Znao je da je ovo bila poslednja poruka. Tresući glavom, bezmalo zaplakavši zbog osujećenosti, zaključio je da mu ova nije ništa razumljivija od prve.

Kada se probudio u vodi, Manamiks je već tonuo. Dugački prsti tropskih munja kovrdžali su se ispod crnih oblaka tako, da je mogao da vidi kako voda nahrupljuje u desni bok broda.
Postojano se naginjao poput džinovske suvozemne životinje uhvaćene u beskrajnu mrežu gmazovske pređe. Dugački zeleni strukovi lizali su uz bokove i preko palube. Bejahu to žilave i elastične pantljike organskih lančanih molekula, ispredene iz trbušnih kesa hiljada Gmazova koji su se sada skupljali naokolo u lučnom rasporedu.
Biolozi su smatrali da su se ove trake izvesno koristile u postupku parenja, ali zbog čega su morale biti toliko dugačke, to niko nije umeo da kaže. One su zajedno sa rupama koje su na boku probili samoubilački Gmazovi u grupama od tri ili četiri, mogle da potope svako lakše plovilo.
Manamiks je plovio u veoma opasnim vodama. Voren je znao da avioni nikada neće prispeti ovamo, pet stotina milja daleko od zapadne obale Južne Amerike, po žestokoj urnebesnoj oluji. Nikada neće stići, baš kao što je kapetan rekao, da bi prosuli kanistre otrova koji bi zaustavio Gmazove. Manamiksu je danima pre toga ponestalo hemikalija i sada se brod valjao na talasima, dok su svetla na palubi gasnula a ljudi vrištali.
Ta slika mu se urezala u pamćenje. Manamiks je bio kao zaleđen kada je utonuo u svoj crni grob sa pokojim narandžastim signalnim svetlom koje je još žmirkalo. Munja je zaparala nebo odrazivši se u hiljadama slomljenih ogledala mora. Smrad soli, razdiruća studen i kiša kao iz kabla zaslepljivali su ga. A onda je začuo udarac praznog čamca za spasavanje o obližnju plutajuću kutiju i pokrenuo se, počevši da se bori protiv struje.
Ostatak je bio bezličan, kao da se sve događalo nekom drugom. Uspentrao se u čamac i stao da vesla u suprotnom pravcu od Manamiksa i Gmazova. Uočio je Rozu u mutnoj svetlosti i uspeo da je ubaci u čamac. Ona je bila novinarka sa kojom se prethodno upoznao na Manamiksu.
Pisala je o Gmazovima za jednu novinsku agenciju i nameravala je da oplovi obalu Južne Amerike u nadi da će joj se posrećiti da vidi makar jednog Gmaza. Tuđini su gotovo najurili ljude sa okeana u poslednjih godinu dana i Manamiks je bio jedan od retkih putničkih brodova koji je plovio Pacifikom. Pokušala je da sazna nešto više o tome od Vorena pijuckajući s njim u baru ali on je bio samo običan inženjer i o prizemljenju Gmazova znao je koliko i ona.
Plutali su celu noć. Ležali su na dnu čamca nastojeći da ne prave nikakvu buku jer, ako bi ih Gmazovi otkrili i pomislili da u čamcu ima ljudi, njihova koštana čela provalila bi bok dok trepneš.
Ispostavilo se, međutim, da je čamac za spasavanje počeo da tone i bez pomoći tuđina. Mora da je bio oštećen kada se spuštao u vodu sa Manamiksa. Curenje koje je Voren otkrio tokom noći, preraslo je postojanu bujicu do trenutka kada je vrela zora osvanula iznad njih.
U prvoj svetlosti uspeli su da razaznaju ostale otpatke sa Manamiksa koji su plutali u blizini. Bilo je tu i izvaljenog drveća koje je na more nanela ista ona oluja što je zahvatila Manamiks baš kada je izvršen napad.
Voren je rizikovao život i spustio se u more da ih prikupi. Znao je da su Gmazovi divlji i bezumni. Pročitao je jedan članak u kome je rečeno da su oni bili naprosto najraniji oblik, a Skidači uznapredovala manjina. Gmazovi očito nisu bili u stanju da sagrade letelice i spuste se u Zemljinu atmosferu pre pet godina i zaseju okeane.
No, rani ili ne, da su ga našli u vodi smesta bi ga ubili.
Tri dana su mukotrpno veslali, prikupljali, sekli, gradili i vezivali. Rasturili su čamac za spasavanje i upotrebili ga za pravljenje palube na panjevima i daskama koje su uspeli da pronađu. Jedan kalem žice poslužio im je za vezivanje. Jedna aluminijumska prečaga iskorišćena je za izradu odgovarajućih eksera.
Roza se u početku dobro držala. Ni u jednom trenutku nisu videli nekog drugog preživelog sa Manamiksa. Elementarna navigacija kazivala je Vorenu da su plovili pravo prema zapadu; ukoliko bi istrajali, postojala je mogućnost da ih spasilačke ekipe na kraju pronađu.
Jedne noći, osećajući čudnu oslobođenost od svoje prošlosti, obljubio je Rozu sa takvom žestinom i samopouzdanjem da je i sam bio iznenađen. Bio je uveren da će preživeti.
Deo prehrambenih rezervi čamca za spasavanje upotrebio je kao mamac i ulovio nekoliko riba. Posle više pokušaja načinio je luk i strelu koji su bili dovoljno precizni da pogode ribe na površini ali su mamac i udica ipak bili brži.
A onda je voda počela da ponestaje. Roza je čuvala njihove zalihe u zaklonu od šperploče i sedmog dana Voren je otkrio da je voda gotovo na izmaku. Pila je daleko više no što je bio njen deo.
"Morala sam", rekla je uzmičući od njega. "Ne mogu ovo da podnesem. Tako sam žedna. A i sunce strašno peče. Naprosto sam..."
Udario joj je nekoliko reskih žestokih šamara. No, u tome nije bilo nikakve zadovoljštine. Potrošila im je vodu i nje više nije bilo. Proveo je čitav sat u dubokoj potištenosti dok je Roza čučala podalje od njega na suprotnom kraju splava, a onda je ponovo počeo da razmišlja.
Dok je razmatrao novonastali problem, nekakva čudna oslobođenost pomolila se na površini njegove svesti. U hladnim, mirnim procesima svog intelekta pronašao je svojevrstan predah.
Sedeo je zguren na ravnoj dasci koja se postojano ljuljala na talasima, ali unutra, tamo gde je on živeo, svet se nije sastojao samo od mrmorenja i juriša talasa, izmožđujuće i ranjavajuće oštrice sunca i vetra. Unutra su se nalazile knjige i dijagrami.
Štaviše, bilo je delova i komada onoga što je on znao, a sada i prilike da ih sastavi u celinu.
Hemija. Voren je montirao aparat za destilaciju koristeći dve limenke. Isekao je mali prorez u gumenom zapušaču flaše za vodu i spustio ju je u more privezanu za dugačak pecaroški najlon.
Zamućeno sećanje mu je kazivalo - ili je to on samo zamišljao - da je voda u dubini hladnija. Ako izvuče punu zapečaćenu limenku sa dubine veće od sedam metara i postavi je unutar jedne druge limenke na sunce, možda će početi da isparava kao kofa sa šampanjcem. U tom slučaju isparena voda kondenzovaće se na stranama prve limenke u vidu tečnosti oslobođene od soli.
Pokušavao je iznova i iznova. Nikad mu nije pošlo za rukom. No pokušavao je, razmišljao je, nije se dao. I to je bilo dovoljno.
Minulo je devet dana otkako su ostali bez vode. Roza je zapomagala i dovikivala mu kojekakva gadna imena. U besu se ugrizla za rame ali se činilo da to nije ni primetila. Narednog dana more je bilo nešto uzburkanije no obično. Voda se prelivala na palubu tako da je bilo nemoguće spavati ili makar predahnuti. U kasno popodne Voren je otkrio majušne želatinske morske konjice veličine novčića koji su jahali na morskoj peni što je zasipala splav. Netremice ih je promatrao nastojeći da se priseti svojih znanja iz biologije.
Znao je da će ako počnu da piju nešto sa visokim sadržajem slanoće, kraj doći ošamućujućom brzinom. No, morao je da rizikuje.
Voren je ćuškama i rečima nagovorio ženu da mu pomogne da sakupe pregršt morskih konjica. Položio je probe radi nekolicinu na jezik i pričekao dok se nisu rastopili. Bili su slani i po ukusu slični ribi, ali se činilo da su manje slani od morske vode. Hladna vlažnost od šake životinjica oboma je donela olakšanje tako, da su grozničavo nastavili da ih sakupljaju sve dok se nije smrklo.
Jedanaesti dan beše nepodnošljiv.
Voren je sedeo sklopljenih očiju, pažljivo se probijajući kroz jasne logičke hodnike svoje svesti. Iskušenje da popije morsku vodu, vrilo je u njemu, uskiptelo, prelivajući u čist i uredan odeljak u kome je nastojao da živi.
Morao je da nastavi da jezdi logičkim lancem ako je želeo da ostane razborit. Ukoliko bi popio morske vode, uneo bi u organizam i određenu količinu rastvorene soli. No, njegovom telu bilo je potrebno veoma malo soli i ono je moralo da se oslobađa bilo koje mere soli koja bi prelazila tu graničnu količinu. Posao izlučivanja ekstra soli obavljali su bubrezi koji su uklanjali iz krvi sve štetne proizvode u obliku mokraće.
Za to je bubrezima bila neophodna voda. Makar pola litre dnevno.
Spevao je od ovoga jednostavnu pesmicu i stao da je poje u beskraj. Talasi su plesali i valjali se ispod njega. Njihove sasušene namirnice, mrtve i teške, počivale su u njegovom želucu. Usredsredio se na pesmicu.
Popiti, pola litra morske vode dnevno. To je obezbeđivalo oko deset kubnih inči vode oslobođene soli.
Ali, bubrezima je bilo potrebna više od deset kubnih inči da bi sproveli proces izdvajanja soli iz pola litre.
Bubrezi su reagovali. Uzimali su vodu iz telesnog tkiva.
Telo se sušilo. Jezik je postajao crn.
Gađenje. Groznica. Smrt.
Mnogo kasnije, Voren je utvrdio da je na ovaj način sedeo najveći deo dana, deklamujući sam sebi logiku, glačajući je do nekoliko ključnih reči, dovodeći je do savršenstva.
Prenuo ga je udarac o dno splava. Roza se promeškoljila. Voren je odjednom, intuitivno shvatio o čemu je reč. Jedan Gmaz ih je pronašao.
Pokrenuo se tiho, usredsređeno. Iskrsnuo je nov problem koji je valjalo rešiti.
Dobovanje se nastavilo, krećući se celom dužinom splava. Udarci bejahu drugačiji od vragolastih čukanja koja su proizvodili delfini.
Gmaz je izbio na površinu na nekih pet metara od splava i jedanput se prevrnuo buljeći u njih svojim iskolačenim očima. Roza je raširila ruke užasnuta, a Gmaz koji je taman hteo još jednom da zaroni, zastao je i načinio krug oko splava privučen njenim jezovitim zapomaganjem.
Voren je hladnokrvno izbacio strelu. Izvukao je ranjenog tuđina, udarajući po njemu batinom dok se nije sasvim umirio, a zatim ga je iskasapio posmatrajući kako retka bledožuta tečnost curi iz njegovih tkiva u limenke - sve je to učinio potpuno sam, radeći u potpunoj koncentraciji, a da pri tom ni u jednom trenutku nije obratio pažnju na Rozu. Nije čuo čak ni kada se cvileći teturavo približila dok je prinosio limenku usnama.
Za trenutak je procenjivao hladan, pomalo oštar ukus tečnosti. A onda mu ona iznenada izbi limenku iz ruku koja zaklopara pa daskama prosipajući dragocen sok po palubi.
Udarac njegove pesnice svalio ju je na kolena.
"Zašto? Šta..."
"Pogrešno", procedi ona. "Odvratno, rđavo." Zavrtela je glavom, žmirkajući. "Oni nisu... nisu normalni. Ne mogu se jesti..."
"Hoćeš da piješ, zar ne?"
"Ne... da, ali ne to. Možda malko. Ja..."
Hladno ju je pogledao i ona se udalji. Gmaz je lučio svoje dragocene sokove koji su se slivali na daske i Voren pohita da podmetne limenke pod izvore. Ispio je prvu limenku, a potom još jednu. Roza je sedela na drugom kraju splava i stenjala.
Treću je postavio na sredokraću između njih dvoje i posle nekoliko časaka Roza je prišla i polako srknula. Ukus beše blag, ne naročito slan, upadljivo sličan ukusu ustajalog piva.
Posle ovog događaja došli su do neke vrste prećutnog sporazuma. Rozin zadatak bio je da namami Gmaza ukoliko bi se ovaj približio splavu, ali ona nije htela - nije mogla - da ga kasapi i cedi vodene džepove smeštene u podnožju peraja, oko očiju, kao ni krv. To je Voren morao sam da radi.
Dok se Roza pospano njihala na sredini njihovog četvorougaonog ostrva, mumlajući i pevajući nešto za svoj groš, zamičući sve dublje u vlastita utočišta od sunca i soli, Voren je delao i razmišljao.
Proučavao je Gmazovo telo, zapažajući mekane, jedre tačke koje su bile ranjive za strelu, prateći njegov cirkulatorni sistem i tanani sklop mišića koji ga je pokretao. Sada su gotovo svakog dana mogli da čuju preteće udarce Gmaza ispod splava i uvek bi on na kraju izranio i bio ubijen.
Izgledalo je da ne poseduju ništa od onih grabljivičkih instikata opreza i žestine koje su ispoljavali Gmazovi u blizini obale. Možda su usamljeni Gmazovi u ovom području bili izvidnici za škole Gmazova koji su preplavili okeane, i nisu bili obučeni - ili uzgajani - za napad.
Voren je eksperimentisao, delao, pokušavao nove stvari. Razrezao je svoju odeću i skrojio male kese u kojima je čuvao bogatije delove Gmazovog leša, a docnije ih žvakao sve dok i poslednja kapljica slankaste mlake tekućine ne bi bila iscrpena. Gotovo da se razboleo od toga ali je posle nekoliko dana, kada su rezerve vode u njegovom telu dostigle normalu, stao da cedi meso u tkanini, čime je dobio gotovo istu količinu.
Dvadeset prvog dana Roza je opazila onu kapsulu. Njen krik prenuo je Vorena iz polusna dok je ležao u zaklonu.
Prvog Skidača su opazili dok je jurio podalje od splava. Skidači su predstavljali zagonetku za biologe koji su proučavali tuđine. Njih nije bilo mnogo i dejstvovali su nezavisno od Gmazova. Ubijeno je samo par primeraka u prvim mesecima kada su se tuđinci eksplozivno razmnožavali širom okeana - od tada, vretenasta plava obličja držala su se dobrano izvan domašaja običnih oružja.
No, ni oni nisu kontrolisali Gmazove. Prema svedočenju brojnih brodova Gmazovi su napadali Skidače. Inteligentno su manevrisali i umešno se borili, ali im je nedostajala prednja koštana masa Gmazova i nisu ispoljavali njihovu slepu divljačnost.
Voren je upecao sivu cev i sada ju je prevrtao u rukama. Glatka površina organske supstance nalik na plastiku očito je bila mašinski ustrojena - ili da li je bilo baš tako? Da li se mogla uzgojiti, ovako savršena i simetrična? Tuđinski svemirski brodovi koji su posejali jaja u Zemljine okeane izvesno su bili proizvodi jedne industrijske kulture. Ali na koji način su Skidači i Gmazovi mogli da ih načine bez manuelnih svojstava?
Tanki klizavi svitak beše nerazumljiv.

SECHTON XXMENAPU DE AN SW BY W ABLE. SAGON MXXIL VESSE L ANSAGEN MANNIA WIR UNS??FTH ASDMNO5B ERTY EARTHN PROFUILEN. CO KALLEN KNOPTFT.

Voren je proučavao tekst i u svesti beskonačno isprobavao razne kombinacije slova. Nije bilo nikakve šifre, budući da su neke reči očigledno bile iz engleskog jezika a pojedine bliske nemačkom:
VESSE L mora da je bio VESSEL. A ANSAGEN - recimo, announce? Voren je požalio što ne raspolaže većim znanjem od onog koje je stekao na kursevima u koledžu.
Poruka je bila data u jasnom, urednom slogu kao u novinskoj štampi i na neki način beše utisnuta na svitak bez ikakvih tragova na poleđini. Izvesno nekakav fotografski postupak.
Ovo mu je pružilo priliku da usredsredi svest za vreme dugih omamljujućih dana čekanja, nastojanja da prenebregne svrab soli u svojoj sve kosmatijoj bradi i svuda po koži, prisluškivanja jedva čujnog šaputanja talasa i beskrajnog izvijanja pojanja kome se predavala Roza.
Uplašeno bi kriknula kadgod bi se neki Gmaz ukazao u daljini, no Voren je nagađao da je ona na nekoj ravni svesti, znala da su srazmerno bezbedni sve dok splav privlači Gmazove. Možda su ih gmazovski izviđači zapažali, ali očigledno da nisu mogli dobro da zapamte položaj splava da bi doveli čitav napadački odred tuđinaca.
A Gmazovi su u poslednje vreme počeli češće da se pojavljuju. Ponekad dva, pa i tri dnevno.
Druga poruka obezbedila mu je gorivo za plamteću racionalnost koja ga je sveg obuzela. Ponovo ju je jedno dugačko plavo telo, u pravom magnovenju pokreta, primaklo splavu upravo pošto su ubili Gmaza, kao da su ih nagrađivali za to.

GEFAHRLICH GROSS SOLID MNXXL % 8 ANAXLE. UNS.NORMEN 286 W! SCATTER PORTLINE LILAPA XEROT.

Voren je zažalio što nema pisaći pribor, ako ni zbog čega drugog, ono radi beleženja beskrajne permutacije tumačenja poruka. GEFAHRLICH opasnost, opasno? GROSS: velik, golem. UNS ponovo nemački izraz za US.
Pokušao je da grebanjem unese oznake na svijene listove, ali njihova površina nije prihvatala nikakvu intervenciju. Kada bi postojao neki način opštenja sa njima, postavljanja pitanja, možda bi mogao da dobije predstavu o tome šta su Skidači želeli. Da pregovaraju? Šta bi mogao biti znak miroljubive namere?
U pozadini svoje svesti Varen je počeo da postavlja teorije u cilju tumačenja poruka. S vremena na vreme, ustuknuo bi zbog njihove tuđinske prirode ali to behu nagoni koji su se dali lakše kontrolisati.
Shvatio je, a da to sebi nije ni priznao, da je njegova udubljenost u planiranje, podrobnosti i hladne lepote logike, jednako utešno skretanje pažnje kao i Rozino primitivno pojanje. Poruke su, dakle, bile potrebne njegovoj mentalnoj ravnoteži.
No, on je znao da je sve besmisleno ukoliko ne uspe da pronikne u te zbunjujuće redove ispisane sa tako strogom urednošću na tananim listovima koje je držao.
Tokom dugih sati koji kao da su se vukli, on je čučao, piljeći umornim, zakrvavljenim očima u treću poruku. Vreme, bilo mu je potrebno vreme.
"Hej! Vo-Voren!" nazva ga Roza. Pogledao je u pravcu koji je pokazivala.
Na horizontu se ukazivala jedna tačka. Poigravala je u vidnom polju povrh hrapavih talasa, kretala se gore-dole usled sporadičnih trzaja, ali bila je tamo.
"Kopno", izusti Voren dišući duboko.
Roza razrogači oči, a sa iznurenih usana prasnu joj oštar smeh sličan kokodakanju. "Kopno! Kopno!" povika, poskakujući na žuljevitim nogama u čudnim trzajima.
Voren je žmirkao nastojeći da razbistri pogled. Procenjivao je struju i odmeravao ugao koji je ona tačka gradila sa njihovim kursem. Mogli su dospeti do nje do mraka a možda i ranije. Dohvatio je svoju batinu i stao da izbija podupirače zaklona od šperploče. Kleknuo je na sredinu splava, izmerio dlanom i prstima i počeo da konstruiše niz oslonaca za jarbol.
Posao nije dugo potrajao. Usađivanje labavo postavljenog obruča u palubu odnelo je sve Vorenove preostale nokte, ali je zato veliku ploču iverice lako pritegao uz vertikalni jarbol koji je prethodno pobo u obruč. Žice koje su prolazile kroz rupe u ploči držale su je uz jarbol, a izlazne trake s krajeva omogućavale su mu da joj menja pravac s mesta na zadnjem delu splava. To je obezbeđivalo kakvo-takvo jedrenje.
Izvukao je improvizovano kormilo sklepano pre više nedelja i postavio ga u ležište, koje je s mukom izdubio na zadnjem delu splava. Bilo je slabašno i nezgrapno, ali je uz pomoć njega mogao da izazove blage bočne pokrete splava i krmani u pravcu ostrva ispred sebe.
To mora da je bilo neko ostrvo. Njihove šanse da ikad nabasaju na još jedno bile su zanemarljive. Prilika da ponovo stupe nogom na čvrsto tle...
Voren je rukom zaklanjao oči od preostalog popodnevnog sjaja. Čvrsto tle. Neće više biti neprekidnog naginjanja palube koje je izazivala mučninu. SOLID (čvrsta)
SOLID.
Da li su Skidači možda mislili na ostrvo? GEFAHRLICH GROSS SOLID. Opasno veliko ostrvo. SCATTER. Napustiti? To scatter je značilo odskočiti od nečeg. Napustiti ostrvo?
Voren se osmehnu sam sebi. Postojao je ključ za to. Neka lepota, neki red koji će ga izbaviti sa ovog smrdljivog splava.
Povukao je polako žice i nagnuo šperploču pod ugao u odnosu na lahor. Kormilo zaškripa dok ga je podešavao i postavljao na mesto koristeći drveni klin.
Ostrvo se približavalo i on je već mogao da vidi nisko grebenje koje se protezalo njegovim središnjim delom. Nije izgledalo naročito visoko. Izveo je mentalni proračun i zaključio da će stići brže no što je očekivao. Vetar se, takođe, pojačavao.
Roza je tumarala splavom pevušeći u pola glasa i proždirući hranu iz preostalih limenki. Varen je osetio kako ga prožimaju trnci besa. Jela je preko mere i sporazuma.
Od kako je ugledala kopno ponašala se, ipak, smireno. Prošla je mimo njega i podigla pogled, divlje se cereći. "U redu je?" Voren je klimnuo.
U redu. Dokopaće se ostrva. No, on nije bio zadovoljan, još ne. Krmaneći privodio ih je otoku duž južne obale, želeći da baci pogled na nju pre no što pristanu.
Južna? Šta beše tamo...
WSW. Zapad jug zapad. UNS B WSW.
WE BE WSW?
Na WSW delu ostrva? Mi - Skidači.
Primetio je da Roza čuči na pramcu splava, porinuvši ga blago u zelenoplavo more koje je jurilo prema njima i bacalo tanke pramenove šišteće pare preko dasaka. Znala je da nije dobro što splav plovi na ovakav način. To ih je usporavalo.
No, ništa joj nije rekao. Bilo mu je potrebno vreme. Sve što je imao ovde behu Skidači koji su pokušavali da mu saopšte nešto.
Oni su bili drugačiji. Oni nisu imali kljunaste koštane izraštaje, nisu napadali. Tela su im bila gumastija i imala su veću moždanu duplju.
Jedna nejasna misao proletela je Varenovom svešću, jedno polu-određeno nagađanje. Nije li sve ovo bila neka vrsta rata u kome su Gmazovi, izmakavši kontroli napadali i izolovali kontinente, dok su Skidači nastojali da ih u tome spreče? Nešto poput rasnog sukoba između političkih frakcija?
Ostrvo je sve više raslo i Vorenovo oko zaustavi se na jednoj mutnoj senci. Ležala je nisko u vodi oko ostrva, ta mrka linija koja je podizala bele nalete talasića što su se razbijali o nju i hvatali svetlost.
Greben. Neće biti lako da se dospe do ostrva. Moraće da primakne splav i zaokruži oko njega nastojeći da pronađe prolaz u lagunu. Ili to, ili da se razbije o greben koji je opkoljavao ostrvo.
CIRCLE STEIN NONGO. STEIN je bila - stena! DONT GO INTO THE CIRCLE.
Voren okrenu rudu kormila u suprotnom pravcu. Sve je bilo tu, kao na dlanu. Skidači su mu se obraćali, vodeći ga. Roza groknu i okrete se prema njemu. Opazila je promenu pravca kretanja splava. Nije mario za to već povuče žice kako bi još bolje izložio šperploču vetru.
Sve je bilo tu! KMALL YOUTH SCHLECT UNS. Skidači su pogrešno napisali SCHLECHT nemački izraz za RĐAVO. SMALL YOUTH BAD US. Jesu li Gmazovi bila niža faza razvoja? Tek ispiljeni iz jaja, primitivni, u neobuzdanom naletu sa matičnog sveta u druge sredine?
THE SWARMERS ARE BAD FOR US - US Skidače. Ili je i Voren bio uključen. Mora da je bio.
"Va? Kopno! Idemo tamo!"
Namreškao je kožu oko očiju, uštavljenu od soli, i usredotočio se na njeno lice, ali mu je ono izgledalo različito, strano. Nije poznavao ovu ženu. Ništa nije predstavljala za njega.
Zakoračila je bliže i on je udari. Ona zacvile i pade na palubu zureći u njega zbunjeno.
Nije obraćao pažnju na nju, osećajući ushićenje i spokoj. Uočio je male promene u vetru i usmerio splav prema tamnoj masi napred. Sada se greben mogao jasno videti. I...
Nešto se pomeralo na plaži.
Čak i sa ove udaljenosti mogao je da ih razazna. Dugačka zelena tela ležala su na pesku, lagano se pokrećući prema kopnu. Puzali su uz bolan napor, vukući se mukotrpno, no nekoliko ih je već bilo doseglo zeleni rub vegetacije.
Gmazovi. Gmaz koji je učio da ispuza iz mora, vežbajući to na jednom pustom ostrvu u Pacifiku. Gmazovi koji su ulazili u sledeću fazu svog razvoja.
Ostrvo se odjednom našlo tako reći nadohvat ruke i Roza je malaksalo udarala po njegovim grudima vrišteći. On je stajao ukočen, pokušavajući da razmišlja, da shvati.
"Ludo? Ludo? Umrećemo ovde."
"Šta?" reče on odsutno. Splav je skretao ali se nalazio nadomak grebena.
"Ti se bojiš! Bojiš se stena." Zinula je u njega razrogačenih očiju. "Nijedan čovek ne bi..."
"Umukni." Jurili su prema ostrvu, a struja ih je poduhvatala.
"Ne... ne, neću. Daj mi." Divlje se obazrela. "Plivaću."
Zagrebala je preko palube, hvatajući se za daske.
Za tili čas je pronašla jednu širu dasku i pokušala da je iščupa.
Voren je duboko disao osećajući kako mu se mir širi po grudima. Učiniće još jednu, poslednju stvar za nju, a potom ostati sam.
Prišao je uspaničenoj ženi, odmerio ispravan ugao i istrgao dasku iz palube uz škripu eksera. Ona je dograbi.
Sada su jurili pored grebena i Voren je mogao jasno da raspozna obličja na obali. Imala su zdepasta debela peraja na bokovima koja su se lagano odupirala o pesak. Puzali su kao kornjače.
Ne, kopno nije bilo odgovor. Na kopnu su sada bili Gmazovi. Konačno su ga osvojili baš kao što su osvojili i okeane. Sa čovekom koji je bio vezan za kopno beše završeno. Ne, odgovor...
Voren se okrenuo i pogledao ka moru. Ivica sveta podsećala je na nepravilnu crtu u tmini. Neizmerni kružni nebeski svod posut tu i tamo oblacima. Čist, slobodan. WSW.
Roza se prebaci preko ivice uz pljusak vode.
Nazirao se jedan uzan prolaz kroz greben na nekih pedeset metara udaljenosti i ona krenu prema njemu, plutajući delom na dasci.
Voren je mahinalno osmotrio vodu, no nije opazio nikakve zelene oblike koji bi je sledili. Ukoliko ovde Gmazovi nisu veliki možda je neće primetiti sve dok ne stigne na plažu.
Jednim okom je odmeravao njenu verovatnu putanju, procenjujući, izračunavajući. Bila je dobra ponovo se predati izračunavanju. Trebalo bi da Roza dosegne obalu kroz nekoliko minuta.
Bilo je veoma teško pratiti je pogledom jer se sada mrak brzo spuštao. More se pod vetrom razbijalo u uljaste šljokice koje su odražavale mutno narandžastu svetlost sunčevog zalaska na oblacima. Okean ogledala.
Zurio je dole u vodu. Ogledala. Šta je video tamo?
"Nijedan čovek...", rekla je. Možda i nije čovek. Možda je sada nešto više. Skidači bi mu to mogli reći.
Osetio je trzaj konopca u ruci i načinio blagu ispravku kursa u krivudanju splava.
Pojačavao je brzinu. Kada mu je pozadi iz tame do ušiju dopro slabašan krik nije se ni osvrnuo.




Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem