Skip to main content

PhuZZy LoGiK: - Prijatelj


PhuZZy LoGiK

Prijatelj


Smozdeno.

Da, smozdeno, to je definitivno prava rec. Ne umorno, ne iscrpljeno, ne utuceno...

Smozdeno!

Disanje mu je bilo ravnomerno, oci polusklopljene, a ruke su mu opusteno visile do poda, laktova polozenih na oslonce fotelje.

Podrignuo je, glasno, sa uzivanjem. Potom jos jednom, cisto fore radi. Lep dan. K'o stvoren za izvaliti se u fotelju i podrigivati. Naravno, tek nakon cetiri limenke badvajzera... ili jelena, vec za sta se ima para...

Sta god da je, nestalo ga je. Dragojlo ustade i zaputi se kroz polurazrusenu sobu do kuhinje.

Dragojlo, hm...

Vickasti roditelji, zar ne? Ili mozda samo staromodni. Djavo ce ga znati, i ovako i onako je zaglavio sa tim imenom, a nesto mu se ne mili da se pati sa birokratijom te da ga menja.

Otvorio je vrata frizidera, dograbio jednu oznojenu limenku i otvorio je.

Frizider se zalupi.

Srknuo je ledeno pivce, a potom se zagledao u pihtijastu povrsinu lebdece sfere koja se materijalizovala pred njim. Ruzicasto drhturece meso. Velika viseca fleka.

Fuj, grozno. Nesto ga zasvrbe u nosu i on ga protrlja, uznemirivsi time dlacice unutra. To ga je dovoljno nadrazilo da kine, i posto ga je mrzelo da prinosi ruku ustima, nekoliko kapljica sluzi koje je ispljunuo pogodise loptu.

Naravno, nista se nije primecivalo, posto je ona bila, uglavnom, sluzava. Smrknuo je i okrenuo se, teturavo se vukuci do fotelje. Sfera ga je pratila u stopu.

Seo je i mirno nastavio da srkuce pivo, krajickom oka zagledajuci pihtiju. Kao da se za trenutak zatalasala.

- Zar ne smatras da je cudno sto sam se materijalizovala? - upita ga ona.

Dragojlov komentar bi kratak:

- Odjebi.

Zamahnuo je rukom i pljesnuo po njoj. Ruka mu utonu u zelatinoznu masu, i izlete sa druge strane, povlaceci za sobom mlaz sluzi. Ubrljao je povece parce naspramnog zida.

Fleka se samo promeskoljila, sakupila ponovo u sferu, i nastavila da lebdi, iscekujuci da se nesto zanimljivo desi.

Dragojlo mlatnu prekidac deka i nabaci elektrode na glavu. Uplovio je u matricu polupijan i silno je u tome uzivao. Guardbotovi proleprsase kraj njega i nakon identifikacije, uklonise se iz vidnog polja.

Sfera je spokojno lebdela kraj njega, kraj Alexandrinosovog zelenkasto-modrog sajta u obliku izduzene vrece. Dragojlo je sutnu, a potom zgrabi razmrljane ostatke lopte i zavitla je u sajt. Nekoliko guardbotova se materijalizovalo i sastrugalo masne fleke sa ravne plohe sajta, a Dragojlo strze elektrode i stade da bulji u ispucale bubuljice na malteru plafona.

Pihtijasta masa je, naravno, bila kraj njega.

- Dobro, ajde, dosadilo mi je. Ko si i sta si? - ljutito zareza Dragojlo.

Sfera zadrhta i ispusti nesto sto je ponajvise licilo na jecaj, mada se Dragce bas i ne bi mogao zakleti da je to bilo to. Djavo ce ga znati sa tim prokletim pihtijastim masama, mozda je kao jedna od onih sa 'vizije - taman pomislis kako place, kako joj je zao sto je poklala sve ostale, kad ono hop! i eto je za vratim glavnom glumca.

Samo sto Dragojlo nije bio nikakav glavni glumac i nije imao nikakvo tajno oruzje ili blistavu ideju kojom bi se spasio. Al' sve jedno, ko ga jebe. Da je cujem.

- Ne znam. Odjednom sam postala svesna sebe i tebe. Kao i svih ovih podatak koje trenutno skladistim po umu. Cudno je sve to.

Dragojlo zavrte glavom.

- Pa dobro, a sto si tu? Jel' si uskladistila podatak o tome koji ces moj ovde?

Pihtija se zavrte i ponovo ispusti onaj zvuk nalik na uzdah. Sad je vec delovao kao stvarni uzdah. - Ne znam. Jednostavno sam tu i... postojim.

Dragojlo klimnu glavom i pokusavajuci da izgleda kao da razmislja, poce da ceska bradu.

- Da znas da sam i ja dosao do tog zakljucka! - uzviknu on napokon - izgleda da smo u ponecemu slicni... iako... jebiga, ne svidja mi se bas najvise sto licim na pihtijastu fleku, ali dobro, sad...

Sfera poce veselo da skakuce.

- Kako se zovem? - upita ona radoznalo.

- Kako to mislis? Zar ne znas?

- Ne. Nazovi me nekako, molim te. - zacvile ona.

Dragojlo promisli malo. Ako su vec njega zeznuli, zeznuce i on nju. Nakezio se i ponosno izjavio;

- Zvaces se Simonida!

- Simonida? Prekrasno! Sad imam i ime... a sta cu da radim?

Dragojlo promisli, a potom veselo zaklopara ka frizideru po jos jednu limenku piva. - Bices mi prijatelj! - doviknu on preko ramena, a Simonida veselo zasljapka po stolu.

Sada je sve u redu...

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …