NARANDZASTA JE ZA PATNJU, PLAVA ZA LUDILO Dejvid Morel

NARANDZASTA JE ZA PATNJU, PLAVA ZA LUDILO

Dejvid Morel

Van Dornovo delo bilo je, naravno, kontroverzno. Skandal koji su njegova platna izazvala u umetnickim krugovima Pariza krajem devetnaestog veka proizveo je materijal za legendu. Napustajuci konvencije, prodiruci dalje od prihvacenih teorija, Van Dorn je posegnuo za sustinom zanata kome je prodao dusu. Boja, postavka i tekstura. Sa ovim principima stalno na umu, ostvario je portrete i pejsaze tako razlicite, tako inovativne, da su motivi na njima izgledali tek kao izgovor da stavi boju na platno. Njegove jarke boje, nanesene u strasnim mrljama i vijugama, cesto u tako debelom sloju da su i po par centimetara bile uzdignute sa platna u stilu niskog reljefa, u toj su meri dominirale gledaocevim opazanjem da je prikazana osoba ili scena izgledala manje znacajna od tehnike.

Impresionizam, vladajuca avangardna teorija tog vremena, oponasala je sklonost oko da zamagljeno prima ivice objekata. Van Dorn je otisao korak dalje, pojacavao je nedostatak granica medju predmetima, sve dok nisu poceli prividno da se stapaju, da se mesaju u sveopste povezan, panesteticki univerzum boje. Grane Van Dornovog drveca postajale su ektoplazmaticni pipci, pruzajuci se prema nebu i travi, bas kao sto su se pipci neba i trave istezali prema drvecu, pretapajuci se u jedan jedini, blistavi vrtlog. Cinilo se da on komunicira, ne sa iluzijom svetlosti, vec samom realnoscu, ili bar teorijom o njoj. Stablo jeste nebo, porucivala je njegova tehnika. Trava je stablo, nebo je trava. Sve je jedno.

Van Dornov pristup pokazao se tako nepopularan medju teoreticarima njegovog vremena da cesto nije imao sredstava da plati bar jedan obrok, u zamenu za platno na kome je mesecima radio. Njegovo nezadovoljstvo bilo je uzrok nervnog sloma. Nacin na koji se osakatio sokirao je i udaljio od njega i takve prijatelje kakvi su mu svojevremeno bili Sezan i Gogen. Umro je u bedi, zaboravljen. Genijalnost njegovog dela nije shvacena sve do tridesetih godina sledeceg veka. Dvadeset godina kasnije, njegova izmucena psiha postala je tema popularnog romana, a pedesetih godina i holivudski spektakl. Ovih dana, naravno, cak i najpovrsniji od njegovih radova ne mogu se dobiti za manje od tri miliona dolara.

Ah, ta umetnost.

Sve je pocelo kada je Majers otisao da vidi profesora Stivsana.

"Pristao je... na jedvite jade."

"Cudi me da se uopste slozio", rekoh ja. "Stivsan mrzi postimpresionizam, posebno Van Dorna. 'Sto nisi nasao neku laksu musteriju, recimo matorog Bradforda?" "Zbog Bradfordove klimave reputacije. Ne vidim svrhu pisanja disertacije koja nece biti objavljena. Ugledan tutor disertacije privukao bi paznju izdavaca. Osim toga, ako ubedim Stivsana, ubedicu svakoga..."

"U sta da ga ubedis?"

"To me je i Stivsan pitao", rece Majers.

Zivo se secam tog trenutka, nacina na koji je Majers ispravio mrsavo telo, gurnuo naocari blize ocima i tako se namrstio da mu se kovrdzava ridja kosa gotovo spojila sa obrvama.

"Stivsan me je pitao, zanemarujuci i svoju odbojnost prema Van Dornu - Boze, kako se taj pompezni seronja izrazava! - zasto bih trosio godinu dana zivota pisuci o slikaru koji je vec bio tema bezbrojnih knjiga i clanaka, cije je cerecenje vec odavno iscrpljeno. Kako bi bilo da odaberem nekog nepoznatog, ali perspektivnog neo-ekspresionistu i za- igram na kartu da ce moja reputacija porasti sa njegovom. Naravno, slikar koga mi je predlozio jedan je od njegovih favorita."

"Naravno", rekoh. "Jos ako je pomenuo slikara koga mislim da je pomenuo..."

Majers rece ime.

Klimnuh glavom. "Stivsan kupuje njegove slike vec pet godina. Nada se da ce od preprodaje dobiti dovoljno da kupi kucu u Londonu kada ode u penziju. I, sta si mu rekao?"

Majers zausti da odgovori, ali zastade. Okrenuo se zamisljeno prema posteru Van Dornovih uskovitlanih Cempresa u uvali, koji je visio kraj police sa knjigama, do tavanice natrpane Van Dornovim biografijama, analizama slika i ukoricenim zbirkama reprodukcija. Cutao je par casaka, kao da ga prizor poznatog motiva - cije su reprodukovane boje nedovoljno docaravale jarke boje originala, stampa bila nemocna da prikaze cudesnu strukturu reljefnih, vrtloznih nanosa na platnu - jos ostavlja bez daha.

"Sta si mu rekao?" upitah ponovo.

Majers uzdahnu, iz frustracije i divljenja istovremeno.

"Rekao sam mu da je ono sto su kriticari napisali o Van Dornu bilo uglavnom smece. Slozio se, nagovestavajuci da to vazi i za njegove slike. Rekao sam mu da ni najobdareniji kriticari nisu doprli do sustine Van Dornovog dela. Da im je promaklo nesto kljucno."

"A to je?"

"Upravo Stivsanovo sledece pitanje. Znas kako se igra lulom kada mu ponestane strpljenja. Morao sam da govorim brzo. Rekao sam da ne znam sta je to sto trazim, ali da postoji nesto" - Majers pokaza prema posteru - "u tome. Nesto sto niko nije primetio. Van Dorn je dao neke naznake u svom dnevniku. Ne znam sta je to, ali sam siguran da njegove slike kriju neku tajnu." Okrznuo me je pogledom. Podigoh obrve.

"Pa, ako niko nije primetio", rece Majers, "mora da je tajna, zar ne?"

"Ali, ako ti nisi primetio..."

Podstaknut, Majers se ponovo okrenu prema posteru. Glas mu je bio pun nedoumice. "Kako znam da postoji? Zato sto naslucujem, kad god pogledam neko Van Dornovo platno. Osecam to."

Odmahnuh glavom. "Mogu da zamislim sta je Stivsan rekao na to. Taj covek posmatra umetnost kao geometriju, a tu nema nikakvih tajni..."

"Ono sto je rekao bilo je da bi, ako vec postajem mistik, trebalo da pohadjam versku skolu, a ne umetnicku. Ali ako vec trazim uze o koje cu se obesiti i ugusiti sopstvenu karijeru, on ce mi ga dati. Rekao je da voli da veruje da ima siroke poglede."

"Da umres od smeha."

"Veruj mi, uopste se nije salio. Rekao je da voli Serloka Holmsa. Ako vec verujem da sam otkrio misteriju, i da cu je rasvetliti, da to svakako ucinim. Tu mi je uputio svoj najdobrocudniji osmeh i rekao da ce to pomenuti na danasnjem sastanku kolegijuma."

"Dobro, u cemu je onda problem? Dobio si sta si hteo. Pristao je da ti bude tutor. Zasto zvucis tako...?"

"Danas nema nikakvog sastanka kolegijuma."

"A", rekoh. "Izjebao te je."

Majers i ja zajedno smo upisali postdiplomske studije u Ajovi. Otad je proslo tri godine i medju nama se razvilo dovoljno cvrsto prijateljstvo da iznajmimo susedne sobe u staroj stambenoj zgradi u sastavu univerziteta. Vlasnica, matora devica, zanimala se slikajuci akvarele - nije imala blage veze, uzgred, i izdavala je sobe studentima umetnosti u zamenu za casove slikanja. U majersovom slucaju napravila je izuzetak. On nije bio slikar, kao ja. Studirao je istoriju umetnosti. Vecina slikara stvara instinktivno. Nedostaju im reci da objasne sta zele da postignu. Ali su upravo reci, a ne pigmenti, uvek bile Majersova specijalnost. Njegove poduke bez napora ubrzo su ga nacinile omiljenim stanarem kod stare dame.

Posle tog dana, medjutim, retko ga je vidjala. Ja takodje. Nije se pojavljivao na zajednickim predavanjima. Pretpostavljao sam da veci deo vremena provodi u biblioteci. Kasno nocu, kada bih ugledao svetlost ispod njegovih vrata i pokucao, nije bilo odgovora.

Zvao sam ga telefonom. Slusao sam kroz zid kako telefon zvoni, uporno, priguseno.

Jedne veceri sam pustio da zvoni jedanaest puta i vec sam hteo da spustim slusalicu, kada se on javio. Zvucao je iscrpljeno.

"Postajes stranac", rekoh mu.

Glas mu je bio iznenadjen. "Stranac? Ali, videli smo se pre par dana."

"Mislis, pre par nedelja."

"O, sranje", rece on.

"Imam ovde piva. Hoces li...?"

"Da, bas bi mi prijalo." Uzdahnuo je. "Dodji ovamo."

Kada je otvorio vrata, nisam mogao da se odlucim sta me je vise zaprepastilo, Majersov izgled ili ono sto je uradio sa stanom.

Pocecu od Majersa. Uvek je bio mrsav, ali sada je izgledao avetinjski, ispijeno. Kosulja i farmerke bili su mu zguzvani. Ridja kosa ulepljena. Oci su mu izgledale zakrvavljeno iza naocara. Bio je neobrijan. Kada je zatvorio vrata i posegao za pivom, ruka mu je drhtala.

Stan je bio preplavljen, prekriven - nisam siguran kako da docaram zbunjujuci efekt gomile jarkih papira - reprodukcijama Van Dornovih slika Sofa, stolice, radni sto, TV, police sa knjigama. Cak i zavese, tavanica i, izuzev uske staze, pod. Vrtoglavi suncokreti, masline, gajevi, nebesa i potoci bili su svuda oko mene, opkoljavali me, pruzali se ka meni odasvud. Istovremeno sam se osecao progutan. Kao sto su se zamucene ivice predmeta na svakoj slici pretapale jedna u drugu, tako se i svaka slika stapala sa okolnim. Stajao sam zanemelo u haosu boja.

Majers proguta nekoliko dugih gutljaja piva. Postidjen mojom zaprepascenom reakcijom na izgled sobe, pokazao je prema kosmaru bezbrojnih postera. "Moglo bi se reci da sam se okruzio poslom."

"Kada si poslednji put jeo?"

Ovo kao da ga je zbunilo.

"Tako sam i mislio." Posao sam uskim prolazom izmedju postera na podu do telefona. "Placam picu." Narucio sam najvecu, kod najblizeg "Pepija". Nisu prodavali pivo, ali sam imao jos jedno pakovanje u frizideru, i cinilo mi se da ce nam zatrebati.

Spustio sam slusalicu. "Majers, u sta si se to uvalio, dodjavola?"

"Rekao sam ti..."

"Okruzio se poslom? Daj, oladi. Ne dolazis na predavanja. Nisi se oprao Bog te pita koliko dugo. Izgledas ko govno. Onaj tvoj dogovor sa Stivsanom ne znaci da moras da upropastis zdravlje. Kazi mu da si se predomislio. Nadji drugog, lakseg tutora za disertaciju."

"Stivsan nema veze sa ovim."

"Bogamu, sta onda ima veze? Zavrsetak ispita, pocetak diplomske depresije u plavom?"

Majers ispi ostatak piva i uze novu konzervu.

"Ne, plava je za ludilo."

"Sta?"

"To mu je sistem." Majers se okrenu prema haoticnim posterima. "Proucavao sam ih hronoloski. Sto je vise Van Dorn ludeo, vise je koristio plavu. Narandzasta je za patnju. Ako uporedis slike sa licnim krizama opisanim u biografijama, otkrices odgovarajucu upotrebu narandzaste boje."

"Majers, ti si najbolji prijatelj kojeg imam. Zato ces mi oprostiti ako ti kazem da si skrenuo."

Popio je jos piva i slegnuo ramenima kao da je hteo da kaze da nije ni ocekivao da cu razumeti.

"Slusaj", rekoh. "Intimna sifra boja, veza izmedju emocije i pigmenta, sve je to sranje. Ja bih bar trebalo da znam. Ti jesi istoricar, ali ja sam slikar. Da ne pominjem reklamne agencije i njihove teorije da neke boje prodaju vise proizvoda nego druge. Sve zavisi od konteksta. I od trenutne mode. Boja koja je ove godine in, sledece je vec out. Ali, svaki posteni slikar upotrebice bilo koju boju ako mu ona pomaze da ostvari zeljeni efekt. Ono sto ga zanima je kreacija, a ne prodaja."

"Van Dorn je bas mogao da proda koju sliku vise."

"Bez pogovora. Siromah, ziveo je suvise kratko da bi docekao da udje u modu. Ali, da je plava za ludilo, narandzasta za bol? Reci to Stivsanu i ima da te izbaci iz kabineta."

Majers skinu naocare i protrlja nos. "Osecam se tako... Mozda si u pravu."

"Nema tu mozda. Jesam u pravu. Potrevna ti je hrana, kupanje i san. Slikarstvo je kombinovanje boja i oblika koje se dopada ljudima, ili im se ne dopada. Umetnik sledi nagone, koristi svaku tehniku koja mu je na raspolaganju i radi najbolje sto moze. Ako u Van Dornovim delima i postoji neka tajna, ona nije u sifri boja."

Majers dovrsi drugo pivo i zmirnu, pokoleban. "Znas sta sam juce otkrio?"

Odmahnuh glavom.

"Kriticari koji su se posvetili analizi Van Dornovog dela..."

"Sta je sa njima?" "Poludeli su, na isti nacin kao on."

"Sta? Nema seme. Ucio sam o Van Dornovim kriticarima. Konvencionalni su i dosadni, bas kao Stivsan."

"Mislis oni iz srednje struje. Oni beznacajni. Ja govorim o najobdarenijima. Onima cija genijalnost nije bila shvacena, kao sto ni Van Dorn nije bio priznat."

"Sta se dogodilo sa njima?"

"Patili su. Bas kao i Van Dorn."

"Sta, zavrsili su u ludnici?"

"Gore od toga."

"Majers, ne teraj me da pitam."

"Paralela je zaprepascujuca. Svi do jednog su pokusali da slikaju. U Van Dornovom stilu. I kao sto je bilo sa Van Dornom, iskopali su sebi oci."

Mislim da je vec ocigledno. Majers je bio, sto bi se reklo, "prenapregnut". Bez namere da mu prestrogo sudim. U stvari, njegova sklonost ka odusevljavanju bila je jedan od razloga zbog kojih sam ga zavoleo. Sa njim nikad nije bilo dosadno. Voleo je velike zamisli. Ucenje je bilo njegova strast. Sve je to preneo i na mene.

Istine radi, inspiracija mi je bila preko potrebna. Nisam bio los slikar. Uopste. S druge strane, nisam bio ni neki genije. Sto se vise blizio kraj skolovanja, sve je bolnije bilo saznanje da moj rad nikad nece biti nesto vise nego "zanimljiv". Nisam to hteo sebi da priznam, ali sve je vodilo zakljucku da cu zavrsiti kao obican ilustrator u nekoj reklamnoj agenciji.

Te veceri, medjutim, Majersova uobrazilja nije nudila nikakvu inspiraciju. Bila je zastrasujuca. Oduvek je prolazio kroz faze zanetosti. El Greko, Pikaso, Polok. Svaki od njih bi ga zaokupio do granice opsesije, da bi ga on potom odbacio u korist nekog drugog miljenika, i tako dalje. Kada se otkacio za Van Dormom, mislio sam da je to samo najnovija ljubav.

Ali, metez postera svuda po sobi govorio je da je stigao do tacke koju ranije nije dosegao. Sumnjao sam u njegovo ubedjenje da Van Dornovo delo krije nekakvu tajnu. Na kraju krajeva, vrhunska umetnost se ne moze objasniti. Mozete analizirati tehniku, uociti simetriju, ali iza svega postoji misterija koju reci ne mogu da uhvate. Nemoguce je dati sazetak genijalnosti. Koliko se meni cinilo, Majers je upotrebio rec "tajna" kao sinonim za neuhvatljivo majstorstvo.

Kada sam konacno shvatio da on bukvalno misli da je Van Dorn imao neku tajnu, uplasio sam se. Pometenost u njegovim ocima bila je podjednako zastrasujuca. Njegove opaske o ludilu, ne samo kod Van Dorna, vec i kod kriticara, probudile su u meni brigu da je i sam Majers poremetio. Iskopali sebi oci, za ime Bozje?

Ostao sam sa Majersom do pet izjutra, pokusavajuci da ga umirim, da ga ubdeim da uzme nekoliko dana odmora. Popili smo pivo koje sam doneo, i ono iz frizidera, na kraju i pakovanje kupljeno od kolege iz stana na istom spratu. U zoru, pre nego sto je Majers konacno zaspao, a ja se odvukao u svoju sobu, promrmljao je da sam u pravu. Potreban mu je odmor, rekao je. Sutra ce pozvati roditelje. Zamolice ih da mu kupe avionsku kartu do Denvera.

Mamuran posle svog onog piva, nisam se budio do kasno popodne. Ljut na sebe zbog propustenih predavanja, istusirao sam se i uspeo nekako da ne obracam paznju na ukus pice od prethodne veceri u ustima. Nisam bio iznenadjen sto se Majers ne javlja na telefon kada sam ga pozvao. Verovatno se i on osecao podjednako posrano. Ali to vece, kada sam ponovo pozvao, a zatim pokucao na njegova vrata, poceo sam da brinem. Vrata su bila zakljucana, pa sam otisao u prizemlje da uzmem kljuc od gazdarice. Tada sam opazio poruku u svom sanducetu za postu.

Mislio ozbiljno. Treba mi odmor. 

Otisao kuci. Bicemo u vezi. Ne 

sekiraj se. Slikaj. Volim te, 

drugar. Tvoj prijatelj zauvek,

Majers

Peklo me je grlo. Nikad se nije vratio. Video sam ga jos samo dva puta. Jednom u Njujorku, jednom u...

Da vam ispricam o Njujorku. Dovrsio sam diplomski rad, seriju pejsaza u slavu valovitih, plodnih brezuljaka crnice pod ogromnim kotrljajucim svodom neba Ajove. Lokalni drmator kupio je jedno platno za pedeset dolara. Poklonio sam tri slike univerzitetskoj bolnici. Ko zna gde su zavrsile ostale. Toliko toga se dogodilo.

Kao sto sam slutio, svet nije bio lud za mojim dobrim-ali-ne-i-velikim stvaralastvom. Zavrsio sam gde mi je i bilo mesto, postao sam ilustrator u reklamnoj agenciji. Moje limenke piva su najbolje u bransi.

Upoznao sam pametnu, privlacnu devojku, zaposlenu u marketinskom odelenju jedne kozmeticke kuce. Poslovni sastanci pretvorili su se u intimne vecere, a intimne veceri produzene na celu noc. Zaprosio sam je. Pristala je. Zivecemo u Konektikatu, rekla je. Naravno.

Kad dodje vreme, imacemo decu, rekla je.

Naravno.

Majers me je pronasao na poslu. Ne znam kako je otkrio gde sam. Secam se njegovog glasa bez daha.

"Otkrio sam", rekao je.

"Majers?" iscerio sam se. "Jesi li stvarno - Kako si? Gde si do..."

"Kazem ti, otkrio sam!"

"Ne znam o cemu..."

"Secas se? Van Dornova tajna!"

Secanja navalise - odusevljenje koje je Majers umeo da razvije, divni razgovori moje mladosti, pune ocekivanja - dani, i posebno noci, kada su zamisli i sama buducnost toliko obecavale. "Van Dorn? Zar i posle toliko..."

"Da! Bio sam u pravu! Tajna je zaista postojala!"

"Ti, blesavo kopile! Ne tice me se Van Dorn. Ali brinem za tebe! Zasto si... Nikad ti nisam oprostio sto si onako nestao."

"Morao sam. Nisam mogao da dozvolim da me sprecis. Nisam mogao da dozvolim da..."

"Bilo je za tvoje dobro!"

"To si ti mislio. Ali ja sam bio u pravu!"

"Gde si sada?"

"Tamo gde bi trebalo da budem."

"Tako ti naseg prijateljstva, Majers, ne ljuti me. Gde si sada?"

"U Metropoliten Muzeju umetnosti."

"Hoces li biti tamo, Majers? Samo da uhvatim taksi. Jedva cekam da te vidim."

"A ja jedva cekam da vidis ono sto ja vidim!"

Pomerio sam jedan rok, otkazao dva sastanka i obavestio verenicu da vecera otpada. Zvucala je mrzovoljno. Ali sada je bio vazan samo Majers.

Cekao je iza stubova na ulazu. Lice mu je bilo izmuceno, ali su mu u ocima bile zvezde. Zagrlio sam ga.

"Majers, tako je lepo sto..."

"Hteo bih da vidis nesto. Brzo."

Vukao me je za kaput, u zurbi.

"Ali, gde si bio do sad?"

"Pricacu ti kasnije."

Usli smo u galeriju postimpresionista. Sav smeten, isao sam za Majersom i dozvolio da me posadi na klupu ispred Van Dornovih Jela u svitanju.

Nikad nisam video originalno platno. Reprodukcije nisu mogle da se porede sa njim. Posle godinu dana crtanja reklama za zensku kozmetiku, bio sam porazen. Snaga Van Dornovog dela dovela me je na ivicu...

Suza?

Zbog mojih radova bez vizije.

Zbog moje mladosti, koje sam se odrekao godinu dana ranije.

"Gledaj!" rece Majers. Pokazao je rukom prema platnu.

Gledao sam. Skamenjen.

Trebalo mi je vremena - sat, dva sata - i podsticajna Majersova vizija. Usredsredio sam se. I tada sam, konacno, video.

Duboko divljenje pretvorilo se u...

Srce mi je lupalo. Kada je Majers poslednji put prevukao rukom preko platna, kada je cuvar, koji nas je posmatrao s rastucom zabrinutoscu, posao da ga spreci da je dodiruje, bilo mi je kao da se razisao oblak, i socivo se izostrilo.

"Isuse", izustih.

"Vidis? Grmovi, stabla, granje?"

"Da! O, Boze, da! Zasto nisam..."

"Ranije primetio? Zato sto se na reprodukcijama ne vidi", rece Majers. "Samo na originalima. A efekt je tako snazan, da si primoran da ga proucavas..."

"Zauvek."

"Tako reci. Ali ja sam znao. Bio sam u pravu."

"Tajna."

Kada sam bio decak, moj otac - kako sam ga samo voleo - poveo me je da beremo pecurke. Odvezli smo se van grada, preskocili ogradu od bodljikave zice i posli kroz sumu, sve dok nismo stigli do padine ispod osusenih brestova. Otac me je uputio da pretrazim vrh padine, a on je uzeo podnozje.

Sat kasnije, vratio se sa dve papirne kese pune pecuraka.

Ja nisam nasao nijednu.

"Rek'o bih da si imao bolje mesto", primetio sam.

"Ali tu su, svuda oko tebe", odgovorio mi je otac.

"Svuda? Gde?"

"Nisi dovoljno pazljivo gledao."

"Pet puta sam pretrazio padinu."

"Trazio si, ali nisi umeo da vidis", rekao mi je otac. Podigao je sa zemlje dugacak stap i pokazao na jedno mesto. "Obrati paznju na vrh stapa."

Obratio sam paznju...

I nikada nisam zaboravio vrelinu ushicenja koje mi je prostrujalo stomakom. Pecurke su se pojavile, kao carolijom. Bile su tu sve vreme, naravno, savrseno prilagodjene okolini, bojom tako slicne opalom liscu, oblikom kao komadici drveta i kamencici, da su neupucenom oku bile potpuno nevidljive. Ali, cim mi se pogled privikao, cim je um proucio primljene utiske, video sam pecurke, posvuda, reklo bi se da ih je bilo na hiljade. Gazio sam po njima, stajao usred njih, zurio u njih i nisam to shvatio.

Sok koji sam osetio kada sam shvatio da vidim sicusna lica, uz Majersovu pomoc, u Van Dornovim Jelama u svitanju, bio je kudikamo snazniji. Lica su vecinom bila manja od centimetra, tek nagovestaji i naznake, tacke i zapete, savrseno utopljena u pejsaz. Nisu bila sasvim ljudska, iako su posedovala usta, noseve i oci. Svaka usta bila su crna, razjapljena rupa, svaki nos iskrzan prorez, oci mracne jame ocaja. Iskrivljena lica kao da su vristala u krajnjoj agoniji. Skoror da sam mogao da cujem njihove krike patnje, njihovo bolno zavijanje. Pomislih na prokletstvo. na pakao.

Istog trena kada sam shvatio da vidim lica, nahrupila su iz uskovitlane teksture slike u takvom mnostvu da je krajolik postao opsena, izvitoperena lica stvarnost. Odstupio sam, uzasnut, trenutak pre nego sto ce me cuvar odvuci.

"Ne dodirujte..." poceo je.

Ali Majers je vec odjurio da pokaze na jos jedno Van Dornovo platno, Cemprese u uvali. Posao sam za njim i sada, kada sam znao kako da posmatram, video sam sicusna, izmucena lica u svakoj grani i kamenu. Platno je vrilo od njih.

"Boze!"

"I ovde!"

Majers je hitao ka Suncokretima u vreme zetve i ponovo, kao da se promenila ziza sociva, nestalo je cvetova i pojavila su se lica puna jada i zgrceni udovi. Podjoh unazad, osetih klupu iza nogu i sedoh.

"Bio si u pravu", rekoh.

Cuvar je stajao u blizini i mrstio se.

"Van Dorn je imao tajnu", dodao sam. Tresao sam glavom, zaprepascen.

"To objasnjava sve", rece Majers. "Ta lica u agoniji daju snagu njegovim delima. Sakrivena su, ali ih osecamo. Osecamo patnju iza lepote."

"Ali, zasto je..."

"Mislim da nije imao izbora. Genijalnost ga je odvela u ludilo. Nagadjam da je upravo ovako video svet. Ta lica su demoni sa kojima se borio. Izlucevine njegovog bezumlja. I nisu niposto samo ilustratorski trik. Samo je genije mogao da ih naslika svima pred ocima, a opet tako utkana u pejsaz da ih niko ne vidi. Zato sto ih je na neki uzasan nacin uzimao zdravo za gotovo."

"Niko? Ali, ti si ih video, Majers."

Osmehnuo se. "Mozda to znaci da sam i ja lud."

"Sumnjam, drugar." Uzvratio sam mu osmeh. "To samo znaci da si uporan. Ovo ce ti doneti ugled."

"Ne, jos nisam gotov", rece Majers.

Namrstio sam se.

"Zasad imam samo fascinantan primer opticke iluzije. Izmucene duse koje se uvijaju, skrivene, proizvodeci, doduse, neuporedivu lepotu. Ja ih zovem sekundarne vizije. U tvom, reklamnom poslu, verovatno bi se zvale sublimirane. Ali ovo nije nikakva komercijalizacija. Ovde se radi o istinskom umetniku, dovoljno velikom da upotrebi sopstveno ludilo kao sastojak svoje vizije. Moram da ga proniknem jos dublje."

"O cemu to govoris?"

"Slike koje imamo ovde nisu dovoljne kao primer. Obisao sam njegove radove u Parizu i Rimu, u Cirihu i Londonu. Pozajmljivao sam od roditelja dok ih nisam doveo do granice strpljenja, isao do granice sopstvene savesti. Ali, video sam sta sam video, i sada znam sta treba da cinim. Lica su se pojavila, pocev od 1889, kada je Van Dorn napustio Pariz, osramocen. Njegove rane slike bile su grozne. Nastanio se u La Verzu, na jugu Francuske. Sest meseci kasnije, njegov talenat je naprosto eksplodirao. Slikao je kao u groznici. Vratio se u Pariz. Izlozio je svoje radove, ali im niko nije poklonio paznju. Nastavio je da slika i da izlaze. Priznanje nikako da dodje. Vratio se u La Verz, dostigao vrhunac stvaralastva i potpuno sisao s uma. Morali su da ga zatvore u kliniku, ali tek posto je izbo sebi oci. Eto, to je moja disertacija. Praticu njegov put. Sredicu hronoloski njegove slike prema biografiji, da bih dokazao kako su se lica umnozavala i postajala strasnija uporedo sa pogorsavanjem njegovog dusevnog stanja. Hocu da dramatizujem poitres njegove duse, zbog koga je ugradio one izopacene vizije u svaki pejsaz koji je naslikao."

Bilo je tipicno za Majersa da zauzme ekstreman stav i da ga odvede u jos vecu krajnost. Nemojte me pogresno shvatiti. Njegovo otkrice je bilo zaista vazno. Jednostavno nije umeo da se zaustavi. Nisam istoricar umetnosti, ali sam procitao dovoljno da znam da se ono sto zovu "psiholoski kriticizam", pokusaj da se vrhunska umetnost posmatra kao manifestacija neuroza, smatra neuobicajenim, blago receno. Da je Majers doneo Stivsanu psiholosku disertaciju, pompezni gad bi ga izjurio iz kabineta.

Bila je to prva zla slutnja u vezi onoga sto je Majers nameravao da uradi sa svojim otkricem. Vise me je brinulo nesto drugo. Praticu Van Dornov put, rekao je, i kada smo izasli iz muzeja i posli kroz Central Park, shvatio sam koliko je to doslovno mislio.

"Odlazim u Juznu Francusku", rekao je.

Pogledao sam ga u cudu. "Ne mislis valjda..."

"La Verz? Bas tako. Tamo cu pisati disertaciju."

"Ali..."

"Zar postoji pogodnije mesto? Tamo je Van Dorn doziveo nervni slom o na kraju poludeo. Ako bude moguce, uzecu istu sobu u kojoj je on odseo."

"Majers, to mi se cini preterano, cak i za tebe."

"Ali ima smisla. Moram da se sazivim. Potrebna mi je atmosfera, da osetim istoriju. Tako cu se dovesti u pravo raspolozenje za rad."

"Poslednji put kad si se saziveo, natrpao si sobu reprodukcijama Van Dornovih slika, nisi spavao, jeo, prao se. Nadam se..."

"Priznajem da sam se bio zaneo. Ali, tada jos nisam znao sta trazim. Sad, kad znam, mnogo se bolje osecam."

"Meni izgledas prenapet."

"Opticka iluzija", isceri se Majers.

"Dodji, castim te picem i vecerom."

"Zao mi je, ne mogu. Moram da stignem na avion."

"Odlazis vec veceras? Ali, nisam te video jos od..."

"Platices mi tu veceru kada dovrsim disertaciju."

Nikada je nisam platio. Video sam ga samo jos jednom. Povodom pisma koje mi je poslao dva meseca kasnije. Ili zamolio bolnicarku da ga posalje. Zapisala je ono sto je rekao i dodala tome svoje objasnjenje. Oslepio se, naravno.

Bio si u pravu. Nije trebalo da idem. Ali, zar sam ikada poslusao savet? Uvek sam znao najbolje, zar ne? Sada je prekasno. Ono sto sam ti pokazao onog dana u Metu. Pomozi mi, Boze, to ni izdaleka nije sve. Otkrio sam istinu, i sada ne mogu da zivim sa njom. Ne ponavljaj moju gresku. Ne gledaj ponovo, nikad, molim te, Van Dornove slike. Glavobolje. Ne mogu da podnesem taj bol. MOram da se odmorim. Odlazim kuci. Ne sekiraj se. Slikaj. Volim te, drugar. Tvoj prijatelj,

Zauvek,

Majers

U dodatku, bolnicarka se izvinjavala zbog svog loseg engleskog. Negovala je povremeno starije Amerikance na Rivijeri, objasnjavala je, pa je morala da nauci jezik. Ali je razumela ono sto je cula, bolje nego sto je umela da izgovori ili napise, i nadala se da ono sto je napisala ima smisla. Nije. Ali to nije bilo njenom krivicom. Majers je imao strasne bolove, primao je morfijum, misli su mu bile nepovezane, pisala je. Cudila se kako je uopste uspevao da bude razumljiv.

Vas prijatelj je odseo u jedinom hotelu ovde. Upravnik hotela kaze da je malo spavao i jos manje jeo. Njegovo istrazivanje bilo je opsesivno. Napunio je sobu posterima Van Dornovih slika. Trazio je da kupi platno i boje, preskakao je obroke i nije nikome otvarao vrata. Pre tri dana, upravnika je probudio krik. Vrata su bila blokirana. Bila su potrebna trojica da razvale vrata. Vas prijatelj je izbo sebi ocI drskom cetkice. Ovde imamo odlicnu kliniku. Vas prijatelj ce se fizicki oporaviti, iako vise nikad nece videti. Ali ono sto me brine jeste stanje njegovog uma.

Majers je napisao da odlazi kuci. Pismu je bilo potrebno tri dana da stigne do mene. Pretpostavljao sam da su njegovi roditelji bili odmah obavesteni, telefonom ili telegramom. Verovao sam da se on u tom trenutku vec nalazi u Drzavama. Znao sam da mu roditelji zive u Denveru, ali ne i njihova imena ili adresu, pa sam uzeo taksi do Gradske biblioteke, gde sam prelistao telefonski imenik Denvera i potrazio prezime Majers, placajuci preko kreditne kartice pozive svakom sa tim prezimenom, sve dok nisam uspostavio kontakt. Ne sa roditeljima, vec sa porodicNim prijateljem koji je cUvao kucu. Majersa nisu prebacili u Drzave. Njegovi roditelji su otputovali na jug Francuske. Uzeo sam kartu za prvi sledeci let. Uzgred, tog vikenda trebalo je da se ozenim.

La Verz se nalazi na trideset kilometara od Nice. Unajmio sam vozaca. Put je vijugao kroz maslinjake i obradjena polja, izmedju brda ovencanih cempresima, cesto prateci klisure. Prolazeci kraj jednog vocnjaka, imao sam sablasan osecaj da sam ga vec video. Sto smo bili blize La Verzu, moje deja vu stanje se pojacavalo. Selo kao da je bilo zarobljeno u proslom veku. Osim telefonskih stubova i dalekovoda, izgledalo je upravo kako ga je Van Dorn naslikao. Prepoznao sam uske, poplocane ulice i rustikalne ducane koje je Van Dorn proslavio. Pitao sam za put. Nije bilo tesko pronaci Majersa i njegove roditelje.

Taj, poslednji put kada sam video svog prijatelja, pogrebnik je stavljao poklopac na njegov sanduk. Morao sam da se pomucim da bih saznao detalje, ali i pored suza koje su pekle dusu, postepeno sam se uverio da je lokalna klinika zaista dobra, bas kako me je bolnicarka uveravala u onoj belesci.

Medjutim, razaranje koje je pretrpeo njegov um bilo je nepopravljivo. Zalio se na glavobolje. Takodje je postao jako uznemiren. Cak mu ni morfijum nije bio od pomoci. Ostavili su ga samog, po svemu sudeci samo na kratko, cinilo se da spava. U tom kratkom intervalu uspeo je nekako da ustane iz kreveta i pronadje makaze, pipajuci po sobi. Strgnuvsi zavoje, zario je makaze u praznu ocnu duplju, pokusavajuci da probode mozak. Izgubio je svest pre nego sto je do kraja ostvario nameru, ali je steta nila dovoljna. Trebalo mu je dva dana da umre.

Majersovi roditelji su bili bledi, izgubljeni od uzasa. Nekako sam savladao sopstveni, tek toliko da im uputim reci utehe. Iako su ti strasni sati prosli kao u magli, secam se nekih banalnih detalja - moj um je valjda pokusavao da se vrati u predjasnje stanje. Majersov otac je imao Gucijeve cipele i Roleks od osamnaestokaratnog zlata. Tokom postdiplomskih studija, Majers je ziveo na strogo ogranicenom budzetu, nista bolje nego ja. Nisam imao pojma da su mu roditelji toliko bogati.

Pomogao sam im da organizuju prenos tela u Drzave. Otisao sam do Nice sa njima i bio uz njih dok su posmatrali kako utovaruju kontejner sa njegovim sandukom u avion. Zagrlio sam ih i rukovao se sa njima. Sacekao sam dok nisu nestali, uplakani, u tunelu. Sat kasnije nasao sam se ponovo u La Verzu.

Vratio sam se da ispunim obecanje. Zeleo sam da olaksam patnju njegovim roditeljima - i sebi. Zato sto sam mu bio prijatelj. "Imate toliko toga na sta treba da mislite", rekao sam im. "Dug je put kuci. Zatim pripreme za sahranu." Tu sam izgubio glas. "Dozvolite da vam pomognem. Sredicu sve ovde, platicu dugove ako ih je bilo, spakovacu njegovu odecu i..." Duboko sam uzdahnuo. "I njegove knjige, sve sto je ostalo iza njega, i poslacu vam ih na kucu. Dopustite da ja to uradim. Ucinicete mi veliku uslugu. Molim vas. Moram bar nesto da ucinim za njega."

U skladu sa namerama, Majers je uspeo da dobije sobu u kojoj je boravio i Van Dorn, u jedinom hotelu u mestu. Ne treba da vas cudi sto mu je to bilo moguce. Uprava je na taj nacin reklamirala hotel. Plocica na vratima sobe naglasavala je njen istorijski znacaj. Namestaj je bio iz Van Dornovog vremena. Turisti su svakako bili voljni da plate da zavire i omirisu vazduh ostao iza genija. Ali se te godine posao jedva vukao, a Majers je imao bogate roditelje. Za izdasnu sumu, i u sprezi sa upornoscu tipicnom za njega, Majers je uspeo da ubedi vlasnika hotela da mu izda doticnu sobu.

Ja sam uzeo drugu sobu - ne vecu od ormana - par vrata nize na istom spratu i, ociju jos oteklih od suza, usao u Van Dornovo svetiliste da spakujem licne stvari svog dragog, pokojnog prijatelja. I ovde su posvuda lezale reprodukcije Van Dornovih slika, neke od njih poprskane osusenom krvlju. Bolestan od tuge, sakupio sam ih na gomilu.

Tako sam pronasao dnevnik.

Na postdiplomskim studijama isao sam na predavanja o postimpresionizmu, sa naglaskom na Van Dornu, i tom prilikom sam procitao faksimil njegovog dnevnika. Izdavac je fotokopirao rukom ispisane stranice i povezao ih u korice, dodavsi samo uvod i objasnjenja. Dnevnik je od prve stranice bio zagonetan, ali kako je Van Dorn postajao sve groznicavije obuzet svojim delom, njegov dusevni poremecaj sve tezi, recenice su se pretvarale u sifre. Njegov rukopis - nikad uredan, ni kada je bio zdrav - ubrzo se oteo kontroli i konacno postao niz skoro nerazgovetnih crta i krivulja, dok je zurio da izlije svoje mahnite misli.

Sedeo sam za drvenim stocicem i listao dnevnik, prepoznajuci izraze procitane pre vise godina. Svaki novi pasus vise mi je ledio citanje. Stoga sto ovaj dnevnik nije bio objavljena fotokopija. Ne, bila je to prava beleznica, i ma koliko sam zeleo da verujem da se Majers nekako, nekim cudom, dokopao originalnog dnevnika, znao sam da se zavaravam. Stranice dnevnika nisu bile zute i krte od starosti. Mastilo nije izbledelo do svetlo smedje boje. Beleznica je bila nedavno nabavljena i ispisana. To nije bio Van Dornov dnevnik. Pripadao je Majersu Led u utrobi pretvorio se u lavu.

U tom saznanju podigoh glavu, ostrim trzajem, i opazih policu iza stola, sa hrpom istovetnih beleznica. Sluteci istinu, dograbio sam ih i poceo zurno da listam, pun straha. Moja utroba je pretila erupcijom. Svaka beleznica je bila ista, ista od reci do reci.

Ruke su mi se tresle kada sam ponovo pogledao prema polici, ugledao faksimil-izdanje originalnog dnevnika i uzeo da ga uporedim sa beleznicama. Zastenjah, zamisljajuci Majersa za ovim stolom, napetog i bezumnog izraza lica, kako prepisuje dnevnik, rec po rec, crtu po crtu, krivulju za krivuljom. Osam puta.

Majers se zaista saziveo, naprezuci se da postigne Van Dornovo razoreno stanje uma. Na kraju je i uspeo. Orudje kojim je Van Dorn izbio sebi oci bila je drska slikarske kicice. U dusevnoj bolnici je dovrsio posao, probivsi mozak makazama. Bas kao Majers. Ili obrnuto. Kada se Majers konacno slomio, jesu li on i Van Dorn postali stravicni blizanci?

Pokrih sakom lice. Iz stegnutog grla mi se otese jecaji. Cinilo mi se da sam plakao citavu vecnost. Svest se borila da zauzda patnju ("Narandzasta je za patnju", behu Majersove reci). Razum je vodio bitku sa ocajanjem. ("Kriticari, koji su se posvetili analizi Van Dornovog dela", rekao je Majers. "Oni cija obdarenost nije bila priznata, kao sto ni Van Dorn nije bio priznat. Patili su... I kao Van Dorn, iskopali su sebi oci. Jesu li to ucinili kicicom, pitao sam se. Je li paralela bila bas tolika? I jesu li, na koncu, i oni upotrebili makaze da probodu sebi mozak?

Zurio sam zgadjeno u hrpu postera. Mnogo ih je jos lezalo po sobi - na zidovima, podu, postelji, prozorima, cak i na tavanici. Kovitlac boja. Vrtlog svetlosti.

Postojalo je vreme kada sam ih smatrao genijalnim. Ali sada, sa znanjem koje mi je Majers ucinio dostupnim, sa vizijom koju sam spoznao u Metropoliten muzeju, video sam iza i dalje od cempresa okupanih suncem i zitnih polja, vocnjaka i dolova, sve do pritajene tame, do majusnih iskrivljenih ruku i razjapljenih gubica, crnih tacaka izmucenih ociju, plavih cvorova izvitoperenih tela. ("Plava je za ludilo", govorio je Majers.)

Bio je dovoljan tek neznatan pomak percepcije, i vise nije bilo vocnjaka ni zita, samo zastrasujuci gestalt dusa u paklu. Van Dorn je uistinu bio otac nove faze impresionizma. Uneo je u divotu Bozjeg dela nabujale vizije svog gadjenja. Njegova platna nisu slavila. Uzasavala su se. Gde god bi pogledao, ukazivao mu se licni kosmar. Plava je zaista bila za ludilo, i ako biste se dovoljno dugo bavili Van Dornovim ludilom i sami biste, na kraju, poludeli. ("Ne gledaj ponovo, nikad, molim te, Van Dornove slike", porucio mi je Majers u pismu.) Nije li Majers, u poslednjoj fazi pred slom nekako sakupio razuma, toliko da pokusa da me upozori? ("Ne mogu da podnesem glavobolju. Treba mi odmor. Odlazim kuci.") Na nacin koji nisam ni u snu ocekivao, zaista je otisao kuci.

Javila mi se nova uznemirujuca misao. ("Kriticari koji su se posvetili proucavanju Van Dornovog dela. Svi su pokusali da slikaju u njegovom stilu", rekao je Majers, godinu dana ranije.) Kao privucen magnetom, pogled mi je odlutao preko razbacanih postera i zaustavio se u uglu preko puta, gde su dva platna bila naslonjena na zid. Zadrhtavsi, ustadoh i nevoljno im pridjoh.

Bila su oslikana, rukom amatera. Majers je bio istoricar umetnosti, na kraju krajeva. Boje su bile nesretno nanete, posebno mrlje narandzaste i plave. Cempresi su bili groteskni. Stene u njihovom podnozju bile su grube skice. Nebu je nedostajala tekstura. Ali sam odmah shvatio sta predstavljaju crne tacke medju njima. Razumeo sam svrhu sicusnih plavih zareza. Bio je to nagovestaj minijaturnih, napacenih lica i iskrivljenih udova, iako je Majersu nedostajala vestina da ih naslika. Zarazio se Van Dornovim ludilom. Svi ovi tragovi pripadali su zavrsnom stadijumu bolesti.

Uzdahnuo sam, iz dubine duse. Kada je zazvonilo zvono seoske crkve, pomolih se za mir duse svoga prijatelja.

Bilo se vec smracilo kada sam izasao iz hotela. Zeleo sam da prosetam, da pobegnem iz narasle tame u onoj sobi, da osetim slobodu, razmislim. Ali su me noge, i postavljena pitanja, odveli niz usku, poplocanu ulicu prema lokalnoj klinici, gde je Majesr dovrsio ono sto je zapoceo u Van Dornovoj sobi. Raspitao sam se na prijemnom i pet minuta kasnije predstavio sam se privlacnoj, tamnokosoj bolnicarki. Imala je oko trideset godina.

Govorila je engleski vise nego solidno. Rekla je da se zove Klarisa.

"Negovali ste mog prijatelja", rekoh. "Poslali ste mi pismo koje vam je on diktirao i dodali svoju pribelesku."

Potvrdila je. "Bila sam zabrinuta za njega. Bio je tako uznemiren."

Fluorescentna svetla u predvorju tiho su brujala. Seli smo na klupu.

"Pokusavam da shvatim zasto se ubio", rekao sam joj. "Mislim da znam razlog, ali bih voleo da cujem vase misljenje."

Njene oci boje lesnika, sjajne, inteligentne, odjednom postadose oprezne.

"Suvise je boravio u sobi. Preterivao je sa radom." Odmahnula je glavom i zagledala se u pod. "Um zna da postane kavez. A to je mucenje za coveka."

"Ali, bio je pun elana kada je stigao?"

"Da."

"I pored studija, ponasao se kao da je na odmoru?"

"Bas tako."

"Dobro, sta ga je onda toliko izmenilo? Moj prijatelj je bio neobican covek, priznajem. Zanesenjak, mogli bismo reci. Ali je istinski uzivao u onom sto je radio. Mozda je izgledao bolesno od preteranog naprezanja, ali je ucenje bilo njegova hrana. Zapostavljao je telo, ali mu je um bio izuzetan. Sta je poremetilo ravnotezu?"

"Poremetilo?"

"Ucinilo ga depresivnim, umesto odusevljenja. Sta je to otkrio sto ga je..."

Ustala je i pogledala na sat. "Izvinite. Smena mi se zavrsila pre dvadeset minuta. Ocekuje me prijatelj."

Glas mi je otvrdnuo. "Naravno. Necu vas zadrzavati."

Ispred klinike, ispod svetiljki na ulazu, zurio sam u svoj sat, iznenadjen saznanjem da je vec skoro jedanaest i trideset. Kolena su mi sevala od umora. Sve sto se dogodilo tog dana ubilo mi je apetit, ali sam bio svestan da bi trebalo da pokusam nesto da pojedem, i kada sam konacno seo za sto u hotelskom restoranu, narucio sam sendvic sa piletinom i casu sablija. Nameravao sam da to ponesem u sobu, ali nisam stigao tamo. Privlacila me je Van Dornova soba, i dnevnik.

Sendvic i vino ostali su netaknuti. Sedeci za stolom, okruzen vrtloznim bojama i tajnim strahotama Van Dornovih postera, otvorio sam dnevnik i pokusao da shvatim.

Trze me kucanje na vratima.

Pogledah ponovo na sat, ustanovivsi u cudu da su sati prosli kao minuti. Bilo je skoro dva posle ponoci.

Kucanje se ponovi, tiho ali uporno. Upravnik?

"Udjite", rekoh na francuskom. "Otkljucano je."

Rucica se okrenu. Vrata se otvorise.

Klarisa udje u sobu. Umesto uniforme, nosila je patike i dzins, i dzemper tesnog kroja, cija je zuta boja pojacavala boju njenih ociju.

"Oprostite mi", rece, na engleskom. "Mora da sam delovala grubo na klinici."

"Nikako. Imali ste sastanak. Ja sam vas zadrzao."

Ona slegnu ramenima, samouvereno. "Ponekad ostanem do kasno na klinici i ne stignim da se vidim sa prijateljem."

"Razumem."

Ona prodje rukom kroz raskosnu, dugu kosu. "Moj prijatelj se umorio od cekanja. Posla sam kuci i u prolazu videla da ovde gori svetlost. Pomislih da ste to mozda vi..."

Klimnuh glavom, ocekujuci da nastavi.

Imao sam utisak da odlaze da to kaze, ali se tada okrenula i pogledala po sobi. Prema mestu gde sam nasao sasusenu krv na posterima.

"Doktor i ja smo dosli sto smo brze mogli kada nas je upravnik pozvao telefonom to popodne." Zurila je u postere. "Kako ovakva lepota moze da prouzrokuje toliko bola?"

"Lepota?" Pogledah prema bezbrojnim iskezenim gubicama.

"Ne smete ostati ovde. Ne smete napraviti istu gresku kao vas prijatelj."

"Gresku?"

"Imali ste dug put. Pretrpeli ste potres. Treba da se odmorite. Izmoricete se, kao vas prijatelj."

"Samo sam razgledao neke njegove stvari. Moram da ih spakujem i posaljem nazad u Ameriku."

"Ucinite to brzo. Ne mucite sebe razmisljajuci o onome sto se ovde dogodilo. Nije zdravo da se okruzujete onim sto je izludelo vaseg prijatelja. Ne pojacavajte svoj bol."

"Da se okruzujem? Moj drugar bi rekao da se sazivim."

"Izgledate premoreno. Dodjite." Pruzila je ruku. "Odvescu vas do vase sobe. San ce vam ublaziti bol. Ako su vam potrebne neke pilule..."

"Hvala, nece mi biti potreban sedativ."

Jos je nudila ruku. Uzeh je i podjosmo u hodnik.

Na trenutak se osvrnuh prema posterima prema uzasu iza lepote. Pomolih se u sebi za Majersa, ugasih svetlost i zakljucah vrata.

Prosli smo kroz hodnik. Usavsi u sobu, sedoh na krevet.

"Lepo spavajte. I dugo", rece ona.

"Nadam se da hocu."

"Saosecam sa vama." Poljubila me je u obraza.

Dotakoh joj rame. Njene usne skliznuse ka mojima. Naslonila se na mene.

Spustili smo se na postelju. Vodili smo ljubav, u tisini.

San je dosao kao njeni poljupci, nezno omamljujuci.

Ali moji ruzni snovi su imali sicusna, razjapljena usta.

Sunce je sjalo kroz prozor. Pogledah bolnim ocima na sat. Deset i trideset. Bolela me je glava.

Klarisa je ostavila poruku na pisacem stolu.

Ono sinoc bilo je saosecanje. Da podelim i olaksam vasu tugu. Ucinite kako ste rekli. Spakujte njegove stvari. Posaljite ih u Ameriku. Idite i vi. Ne ponavljajte prijateljevu gresku. Nemojte se, kako on rece, "saziveti". Ne dajte da vam lepota donese patnju.

Hteo sam da odem. Zaista sam verovao u to. Pozvao sam recepciju i zamolio sluzbenika da posalje nekoliko kutija. Posto sam se istusirao i obrijao, otisao sam u Majersovu sobu i dovsrio skupljanje postera. Knjige sam slozio na jedno mesto, odecu na drugo. Slozio sam sve u kutije i pogledao okolo da vidim jesam li nesto zaboravio.

Dva platna koja je naslikao Majers jos su stajala uz zid. Odlucio sam da ih ostavim. Nikome nije bilo potrebno podsecanje na obmane koje su ovladale njim.

Preostalo je samo da zatvorim kutije, naznacim adresu i posaljem ih. Ali, kada sam poceo da zatvaram prvu kutiju, ugledah u njoj beleznicu.

Toliko muka, pomislih. I sve uzalud.

Uzeh beleznicu, da je jos jednom prelistam. Neki odeljci mi privukose paznju. Van Dornovo razocaranje zbog promasene karijere. Razlozi za odlazak iz Pariza u La Verz - zagusujuci, pakosni umetnicki krugovi, snobovski kriticari i njihove podrugljive reakcije na Van Dornove rane radove. Moram da se oslobodim konvencija. Moram da isteram iz sebe esteticku dogmu, da je iserem napolje. Da pronadjem nesto sto nikada nije bilo naslikano. Da osetim, umesto da mi propisuju sta da osecam. Da vidim umesto da oponasam ono sto su drugi videli.

Znao sam iz biografija koliko su ove teznje ucinile Van Dorna siromasnim. U Parizu je doslovno jeo otpatke bacene u mracne budzake iza restorana. Uspeo je da sakupi novac za pohod u La Verz, tako sto mu je tada uspesan, ali veoma konvencionalan (danas pomalo smesan) prijatelj, slikar, pozajmio manju sumu. U zelji da sacuva ovu milostinju, Van Dorn je presao pesice put od Pariza do juga Francuske.

U to vreme, morate imati na umu, Rivijera je jos bila neotkriveni predeo brezuljaka, kamenjara, farmi i sela. Dosepavsi u La Verz, Van Dorn mora da je jadno izgledao. Izabrao je ovo zabaceno mesto bas zato sto je bilo konvencionalno i nudilo svakodnevne prizore, toliko razlicite od pariskih salona, da nijedan drugi slikar nije imao hrabrosti da ih slika.

Moram da stvorim nesto sto nikada nije zamisljeno, napisao je. Ocajnicki je pokusavao sledecih sest meseci, i nije uspeo. Na kraju je izgubo veru u sebe, da bi se odjednom vratio i, za godinu dana izuzetno plodnog rada, poklonio svetu trideset osam remekdela. U to vreme, naravno, niko nije hteo da uzme njegovo platno, ni za cenu jednog obroka. Svet je danas mudriji.

Mora biti da je slikao sumanutim tempom. Njegova volsebno pronadjena energija mora da je bila ogromna. Za mene, neostvarenog umetnika, sa tehnickom sposobnoscu i konvencionalnim okom, postigao je savrsenstvo. Kraj sve njegove patnje, zavideo sam mu. Kada bih uporedio svoje vajetovske prikaze krajolika Ajove sa Van Dornovim pionirskim genijem, ocajavao sam. U Drzavama me je cekalo kopiranje pivskih konzervi i cigareta za reklamne oglase.

Nastavio sam da listam njegovu beleznicu, prateci tok Van Dornove kobi i prosvetljenja. Njegova pobeda imala je cenu, sigurno. Ludilo. Samooslepljivanje. Samoubistvo. Ali nisam imao izbora: morao sam da upitam sebe da li bi, na samrti, izabrao drugaciji zivot da je mogao. Bez sumnje je znao kako je izuzetan, kako cudesan, postao njegov dar.

Ili, moze biti, nije. Poslednje platno nastalo pre nego sto se oslepio, bio je autoportret. Slika sumornog coveka ispijenog lica, kratke, proredjene kose, duboko urezanih crta, blede koze, sa kovrdzavom bradom. Taj cuveni portret podsetio me je kako sam zamisljao Hristov lik pre nego sto su ga razapeli na krst. Nedostajala je samo kruna od trnja. Van Dorn je imao svoju krunu od trnja, ne oko glave, vec u njoj. Prikrivena u najezenoj bradi i utonulim crtama, sicusna, vristeca usta i izvijena tela govorila su o tome. Njegova iznenada pronadjena vizija bila je suvise bolna.

Citajuci beleznicu, ponovo potresen Majersovim naporima da prekopira Van Dornove iskaze jada i njegov rukopis, stigao sam do dela gde je Van Dorn opisivao svoje prosvetljenje: La Verz! Otisao sam! Video! Osecam! Platno ovamo! Boje! Stvaranje i prokletstvo! Posle ovog zagonetnog odlomka, beleznica - Van Dornov dnevnik - postaje potpuno nepovezan. Osim stalnih jadikovki zbog jakih i sve bolnijih glavobolja.

Kada je Klarisa dosla da preuzme smenu u tri sata, cekao sam je ispred klinike. Sunce je blestalo, iskreci joj se u ocima. Nosila je haljinu boje burgundca i tirkiznu bluzu. Pomilovah u mislima meku povrsinu odece.

Ugledavsi me, zastade. Zatim pridje, sa usiljenim osmehom.

"Dosli ste da se oprostite?" Kao da se nadala.

"Ne. Da vam postavim nekoliko pitanja."

Osmeh nestade. "Ne smem da kasnim na posao."

"Oduzecu vam samo minut-dva. Moj francuski nije bas najbolji. A nisam poneo recnik. La Verz. Sta znaci taj naziv?"

Podigla je ramena, kao da je htela da kaze da to nije vazno. "Znacenje nije narocito zivopisno. Bukvalni prevod je stap."

"Samo to?"

Reagovala je na moje mrstenje. "Postoje neka manje precizna znacenja. Grana. Poluga. Vrbov prut, na primer, kojim otac kaznjava dete."

"Nema drugih znacenja?"

"Samo prenesenih. Sinonimi se sve vise udaljavaju od bukvalnog znacenja. Carobni stapic, mozda. Ili palica. Jedna vrsta rakljastog stapa koji ljudi, sa navodnom sposobnoscu da otkriju izvor vode, drze ispred sebe kada pretrazuju polje. Stap bi trebalo da se savije ako tamo ima vode."

"Mi ga zovemo bozja palica. Otac mi je pricao da je zaista video coveka kome je to uspevalo. Ja sam, opet, uvek sumnjao da ti ljudi sami tresu palicu dok im je u rukama. Mislite da je selo dobilo ime po tome sto je nekad davno neko otkrio vodu pomoci bozje palice?"

"Zasto bi se neko mucio sa tim kada u ovim brdima ima toliko potoka i izvora? I otkud to interesovanje za ime sela?"

"Zbog necega sto sam procitao u Van Dornovom dnevniku. Ime sela ga je iz nekih razloga uzbudilo."

"Ali, njega je bilo sta moglo da uzbudi. Bio je lud."

"Ekscentrican. Poludeo je tek posle te zabeleske u dnevniku."

"Mislite, simptomi se nisu pojavili pre toga. Vi niste psihijatar."

Morao sam da se slozim.

"Bojim se da cu ponovo ispasti neljubazna. Zaista moram na posao." Zastala je. "Sinoc..."

"Bilo je bas kao sto ste naveli u poruci. Saosecanje. Zelja da mi olaksate bol. Niste hteli da to bude pocetak necega."

"Molim vas, poslusajte moj savet. Idite, kad vas molim. Ne unistavajte sebe kao ostali."

"Ostali?"

"Kao vas prijatelj."

"Ne, rekli ste ostali." Moje reci su odavale uzbudjenje. "Recite mi, Klarisa."

Pogledala me je, stisnutih oziju, kao da je priterana uz zid. "Kada je vas prijatelj izbo sebi oci, cula sam govorkanje po selu. Starci. Mozda samo bapska prica, preuvelicana tokom godina..."

"Sta ste culi?"

Zazmirila je jos vise. "Pre dvadeset godina, u selo je dosao covek da istrazuje o Van Dornu. Ostao je tri meseca i doziveo nervni slom."

"Iskopao je sebi oci?"

"Kruzile su glasine da se oslepio u dusevnoj bolnici u Engleskoj. Deset godina pre toga, bio je jos jedan. Zario je makaze u oko, sve do mozga."

Zurio sam u nju, nemocan da obuzdam drhtaje koji su mi potresali ramena.

"Sta se to dogadja, dodjavola?"

Raspitao sam se u selu. Niko nije hteo da govori sa mnom o tome. Upravnik hotela me je obavestio da je odlucio da vise ne izdaje Van Dornovu sobu. Trebalo je da premestim Majersove stvari, odmah.

"Mogu li bar da zadrzim svoju sobu?"

"Ako zelite. Ne preporucujem vam, ali Francuska je jos slobodna zemlja."

Platio sam racun, otisao gore, premestio zapakovane kutije iz Van Dornove sobe u svoju, kada me iznenadi zvonjava telefona.

Zvala me je verenica.

Kada dolazim kuci?

Nisam znao sta da kazem.

Sta je sa nasim vencanjem zakazanim za sledeci vikend?

Morace da bude odlozeno.

Poskocio sam kada je tresnula slusalicu.

Seo sam na krevet, setivsi se i protiv volje kako je bilo kada sam poslednji put sedeo tu, sa Klarisom nadnesenom nad mene, pre nego sto smo vodili ljubav. Odbacivao sam zivot koji sam pokusavao da izgradim.

U jednom trenutku vec sam posao da pozovem verenicu, ali me je neki drugi poriv odvukao prema kutijama, Van Dornovom dnevniku. U belesci koju je Klarisa dopisala uz Majersovo pismo, stajalo je da je njegovo istrazivanj postalo toliko opsesivno da je cak pokusavao da rekonstruise Van Dornove dnevne navike. Ponovo mi je palo na pamet - zar nisu, na kraju, Majers i Van Dorn postali gotovo istovetni? Da li se tajna o onome sto se dogodilo Majersu krije u dnevniku, kao sto su se ona izmucena lica krila u Van Dornovim slikama? Dograbih jednu beleznicu. Prelecuci pogledom stranice, trazio sam opaske o Van Dornovim svakodnevnim navikama. I tako je pocelo.

Vec sam rekao da je izuzev telefonskih stubova i dalekovoda La Verz izgledao zarobljen u proslom veku. Ne samo da je jos postojao hotel, vec i Van Dornova omiljenja krcma, i pekara gde je kupovao svoj jutarnji kroasan. Mali restoran u koji je najcesce odlazio ostao je u poslu. Potok sa pastrmkama na kraju sela, gde je ponekad sedeo uz popodnevnu casu vina, jos je proticao svojim koritom, iako je zagadjenje odavno pobilo pastrmke. Obisao sam sva ta mesta, po redu i u vreme koje je opisao u dnevniku.

Nedelju dana kasnije - svakog dana dorucak u osam, rucak u dva, casa vina pored pastrmkinog potoka, setnja po okolini, zatim povratak u sobu - poznavao sam sadrzaj dnevnik tako dobro da vise nisam morao da ga citam. Jutra su bila Van Dornovo vreme za slikanje. Tada je svetlost najbolja, pisao je. Veceri su bile za skiciranje po secanju.

Uskoro mi je postalo jasno da ne bih tako tacno sledio raspored, da nisam slikao i skicirao u doba dana kada je to Van Dorn radio. Kupio sam blok za skiciranje, platno, boje, paletu, sve sto mi je bilo potrebno, i prvi put posle sticanja diplome, pokusao da stvaram. Birao sam lokalne prizore, iste koje i Van Dorn, i proizvodio radove kakve ste mogli i da ozekujete: nenadahnute verzije Van Dornovih slika. Bez onih otkrica, bez razumevanja onoga sto je na kraju Majersu oduzelo razum, doslo je razocaranje. Sredstva su mi bila pri kraju. Pripremao sam se da odustanem.

Ali...

Imao sam nespokojan osecaj da sam nesto propustio. Deo Van Dornovih navika koji nije opisan u dnevniku. Ili nesto u vezi terena sto nisam primetio, iako sam slikao u Van Dornovom duhu, ako ne sa njegovim darom.

Klarisa me je pronasla dok sam pijuckao vino na suncanoj obali potoka sada-bez-pastrmki. Osetio sam senku i okrenuo se, ugledavsi njenu siluetu na suncu.

Nisam je video dve nedelje, od naseg nelagodnog razgovora ispred klinike. Iako me je zaslepljivalo sunce, izgledala je lepse nego sto sam je se secao.

"Kada ste poslednji put promenili odecU?" upitala je.

Godinu dana ranije sam isto to pitanje postavio Majersu.

"Trebalo bi da se obrijete. Mnogo pijete. Uzasno izgledate."

Otpio sam malo vina i slegnuo ramenima. "Pa, znate sta je rekao pijanac za svoje zakrvavljene oci? Izgledaju vam lose? Trebalo bi da ih vidite sa moje strane."

"Bar jos umete da se salite."

"Pocinjem da mislim da sam i sam necija sala."

"To sigurno niste." Sela je kraj mene. "Postajete kao vas prijatelj. Zasto ne odete?"

"U iskusenju sam."

"Odlicno." Dodirnula mi je misicu.

"Klarisa? Da li biste mi nesto odgovorili, jos samo ovaj put?"

Proucavala me je. "Zasto?"

"Zato sto bih, ako pronadjem prave odgovore, mozda i otisao."

Polako je klimnula glavom.

Kada smo se ponovo nasli u selu, u mojoj sobi, pokazao sam joj postere. Umalo da joj kazem za skrivena lica, ali me je zaustavilo njeno smrknuto lice. Mislila je da sam vec dovoljno poremecen.

"Odlazeci u popodnevne setnje, obisao sam mesta koja je Van Dorn odabrao da slika." Potrazio sam medju posterima. "Ovaj vocnjak. Ovu farmu. Ovaj ribnjak. Ovu stenu. I tako dalje."

"Da, prepoznajem mesta. Videla sam ih."

"Nadao sam se da cu, ako ih obidjem, shvatiti sta se dogodilo sa mojim prijateljem. Rekli ste mi da ih je i on obisao. Svako od njih je u krugu od pet milja oko sela. Mnoga su blizu jedno drugom. Nije bilo tesko pronaci ih. Sva osim jednog."

Nije postavila ocigledno pitanje. Umesto toga, nemirno je trljala misicu.

Kada sam uzeo kutije iz Van Dornove sobe, poneo sam i dva platna, Majersove slikarske pokusaje. Izvukoh ih ispod kreveta, gde sam ih sklonio.

"Moj prijatelj ih je naslikao. Vidi se da nije bio umetnik, ali iako su neveste, jasno je da obe prikazuju isto mesto."

Izvukoh jedan Van Dornov poster sa dna gomile.

"Ovo mesto", rekoh. "Gaj cempresa u uvali, okruzen stenama. Samo to mesto nisam uspeo da pronadjem. Pitao sam ljude. Kleli su se da ne znaju gde je to. Znate li vi, Klarisa? Mozete li mi pomoci? Mora da ima neko znacenje, ako je moj prijatelj bio toliko obuzet njim da pokusa dva puta da ga naslika."

Klarisa se pocesa po zglobu Sake. "Zao mi je."

"Sta?"

"Ne mogu da vam pomognem."

"Ne mozete, ili necete? Da li to znaci da ne znate gde je, ili znate ali ne zelite da mi kazete?"

"Rekla sam da ne mogu."

"Sta se desava sa ovim selom, Klarisa? Sta to svi pokusavate da sakrijete?"

"Ucinila sam sve sto sam mogla." Odmahnula je glavom, ustala i posla prema vratima. Tuzno se osvrnula. "Ponekad je bolje ne dirati u neke stvari. Ponekad postoje razlozi za cutanje."

Gledao sam za njom dok je odlazila niz hodnik. "Klarisa..."

Okrenula se i izgovorila samo jednu rec: "Sever." Plakala je. "Neka vam Bog pomogne", dodala je. "Molicu se za vasu dusu." Onda nestade niz stepenice.

Po prvi put osetih strah.

Pet minuta kasnije izasao sam iz hotela. tokom Setnji do mesta koja je Van Dorn slikao, uvek sam birao najlaksi put. Na istok, zapad i jug. Kad god bih pitao za daleke, sumovite bregove na severu, mestanis us odgovarali da tamo nema niceg zanimljivog, niceg sto bi bilo u vezi sa Van Dornom. Sta je sa cempresima u uvali, pitao sam. Govorili su da u brdima nema cempresa, da su tamo samo masline. Ali, sada sam znao bolje.

La Verz se nalazi na juznom kraju ovalne doline, stisnut izmedju litica na istoku i zapadu. Da bih stigao do severnih bregova, trebalo je da predjem bar dvadeset milja.

Iznajmio sam automobil. Ostavljajuci za sobom oblak prasine, pritiskao sam gas i posmatrao kako brda ubrzano rastu. drvece koje se iz sela videlo bilo je zaista maslinovo. Ali, stene olovne boje bile su iste kao one na Van Dornovim slikama. Jurio sam putem, krivudajuci izmedju brda. Pri vrhu sam pronasao usko mesto gde sam mogao da ostavim kola, i odmah otrcao dalje. Ali, u kom pravcu da podjem? Poslusavsi impuls, uputih se zurno na levo, izmedju stenja i drveca.

Moj izbor je uskoro izgledao manje nasumican. Nesto u padinama sa leve strane cinilo mi se dramaticnijim, estetski privlacnijim. Bilo je neceg divljeg u pejsazu. Izvestan osecaj dubine, supstance.

Nagon me je vukao napred. Moj sat je odjednom pokazivao sedam i deset. Sunce je blestalo, grimizno iznad urvina. Pustao sam da me vodi taj cudni krajolik. Hridi i provalije bile su kao lavirint, svaki sledeci zavoj precio je ili dopustao prolaz, kontrolisuci pravac kojim sam se kretao. Obisao sam greben, sjurio se niz trnovitu padinu, ignorisuci po- deranu kosulju i krvave ruke, i nasao se na rubu uvale. Ispunjavali su je cempresi, ne masline. Izmedju cempresa je strcalo stenje, obrazujuci grotlo.

Uvala je bila strma. Obilazio sam trnje, ne obracajuci paznju na bolne ubode. Stenje me je vodilo ka dnu. Prigusio sam zle slutnje, nestrpljiv da se konacno nadjem dole.

Ova uvala, ovaj basen cempresa i stenja, ovaj levak obrubljen trnjem, bio je vizija, ne samo sa Van Dornove slike, vec i sa onih Majersovih. Ali, zasto je ovo mesto tako delovalo na njih?

Odgovor je bio podjednako brz kao pitanje. Zacuh, jos pre nego sto sam ugledao, iako to nije bio najtacniji opis onoga sto sam osetio. Zvuk je bio prigusen i visok, bezmalo neuhvatljiv. Isprva sam pomislio na zujanje osinjaka. Slutio sam delikatno vibriranje u inace nepokretnom vazduhu uvale. Osecao sam slabo treperenje iza bubnih opni, koza mi je bridela. Zvuk je u stvari bio sklop mnostva zvukova, istovetnih, pretapajucih, poput zdruzenog zujanja roja insekata. Ali ovaj je bio piskav. Ne zujanje, vec pre kao hor vriskova i zavijanja.

Naprezuci pogled, zakoracio sam prema cempresima. Svrab na kozi se pojacao. Onaj u usima postao je razdrazujuci. Podigoh ruke, pokrivajuci glavu sa obe strane. Bio sam dovoljno blizu da razaznam prostor izmedju grana cempresa, i ono sto sam ugledao, tako zastrasujuce jasno, ispuni me uzasom. Uzmakoh, bez daha. Ali ne na vreme. Ono sto je dojurilo od stabala bilo je suvise sicusno da bih video sta je.

Zarilo mi se u desno oko. Bol je bio strasan, kao da mi je uzareni vrh igle proleteo kroz zenicu i ukopao se u mozak. Pokrih desnom rukom oko i vrisnuh.

Nastavih da uzmicem, spoticuci se, podbadan bolom i strahom. Ali se ostar, vreo bol samo pojacavao, besneo mi kroz lobanju. Izdadose me kolena. Pomuti mi se svest. Osetih da padam na nagib.

Ponoc je vec odavno prosla kada sam smogao snage da se odvezem do sela. Iako mi oko vise nije gorelo, bio sam sve vise uspanicen. Jos osamucen od nesvestice, pokusavao sam da odrzim kontrolu nad sobom kada sam usao na kliniku da pitam gde stanuje Klarisa. Pozvala me je da je posetim, slagao sam. Pospani bolnicar je bio sumnjicav, ali mi je dao adresu. Odvezao sam se u ocajanju do njene kucice, pet ulica dalje.

Kuca je bila osvetljena. Pokucao sam na vrata. Nije odgovorila. Udario sam jace, zurnije. Konacno ugledah senku. Cim su se otvorila vrata, upadoh unutra. Jedva sam primecivao spavacicu cije je krajeve Klarisa pokupila oko sebe, ili otvorena vrata sobe gde se neka zena iznenadjeno uspravila u postelji, pokrivajuci grudi carsavom, i brzo ustala da zatvori vrata.

"Sta vi to kog djavola umisljate?" vikala je Klarisa. "Nisam vas pozvala da udjete! Nisam..."

DjJedva sam sakupio snagu da odgovorim. "Nemam vremena da objasnjavam. Strasno se bojim. Treba mi vasa pomoc."

Jos grcevitije je prikupila spavacicu.

"Nesto me je ubolo. Mislim da sam zarazen. Pomozite mi da zaustavim to sto je u meni, sta god da je. Dajte antibiotike. Neki protivotrov. Sve sto vam padne na pamet. Mozda je neki virus, ili gljivica. Mozda se ponasa kao bakterija."

"Sta se dogodilo?"

"Rekoh vam, nema vremena. Potrazio bih pomoc na klinici, ali tamo ne bi shvatili. Mislili bi da sam imao slom, kao Majers. Morate da me odvedete tamo. I da se postarate da mi ubrizgaju dovoljno od svakog leka koji bi mogao da ubije tu stvar.

"Odmah cu se obuci."

Dok smo zurili na kliniku, opisao sam joj sta se dogodilo. Telefonirala je doktoru cim smo stigli. Ocekujuci da on stigle, dezinfikovala mi je oko i dala nesto protiv sve jace glavobolje. Pojavio se doktor i pospano lice mu se odmah razbudilo kada je video kako uznemireno izgledam. Kao sto sam predskazao, ponasao se kao da sam nervno poremecen. Razdrao sam se na njega da me poslusa i da me nakljuka antibioticima. Klarisa se postarala da dobijem jos nesto osim sedativa. Upotrebio je svaku mogucu kombinaciju. Da sam verovao da bi to pomoglo, progutao bih i kiselinu za ciscenje sanitarija.

Ono sto sam video u cempresima bila su sicusna, razjapljena usta i zgrcena tela, podjednako sitna i prikrivena kao na Van Dornovim platnima. Sada znam da Van Dorn nije nametao stvarnosti svoju izopacenu viziju. On uopste nije bio impresionist. Bar ne sto se tice Cempresa u uvali. Siguran sam da je to bilo njegovo prvo platno posto mu je mozak zarazen. Prikazivao je, verno, ono sto je video tokom jedne od svojih setnji. Kasnije, kada je infekcija napredovala, video je ona usta i tela u svemu i svuda gde bi pogledao. Stoga, dakle, nije bio impresionist. Za njega su razjapljena usta i zgrcena tela postojala u svakom potonjem prizoru. Dokle god mu je zarazeni mozak dopustao, slikao je ono sto je za njega bila stvarnost. Njegova umetnost bila je opisna.

Ja to znam, verujte mi. Lekovi nisu delovali. Moj mozak je oboleo, kao i Van Dornov... ili Majersov. Trudio sam se da shvatim zasto i oni nisu panicili posle uboda, zasto nisu odjurili u bolnicu da objasne lekaru sta im se dogodilo. Zakljucio sam da je Van Dorn u toj meri zudeo za vizijom koja bi ozivela njegove slike da je radosno podneo patnju. A Majers, on je tako ocajnicki zeleo da shvati Van Dorna, da je, zarazen, svojevoljno preuzeo rizik samo da bi se jos vise poistovetio sa subjektom svog istrazivanja, sve dok, prekasno, nije shvatio gresku.

Narandzasta je za patnju, plava za ludilo. Kako je to tacno. Ono sto mi je zarazilo mozak, uticalo je i na moje poimanje boja. Sve vise i vise su narandzasta i plava nadjacavale druge boje koje znam da postoje. Moje slike su preplavljene narandzastom i plavom.

Moje slike. Tako je. Zato Sto sam resio jos jednu misteriju. Uvek sam se pitao zasto je Van Dorna najednom obuzela takva stvaralacka energija da je naslikao trideset osam remekdela za godinu dana. Sada znam odgovor. Ono sto nosim u glavi, razjapljena usta i zgrcena tela, narandzasta boja patnje i plava ludila, izaziva takav pritisak i glavobolju da sam u ocajanju pokusao sve ne bih li ih umirio, oslobodio ih se. Poceo sam sa kodeinom, presao na demerol i na kraju na morfijum. Svaki od ovih lekova privremeno je pomogao, ali nedovoljno. Tako sam saznao sta je Van Dorn shvatio, a Majers pokusao. Slikanje bolesti nekako vas oslobadja nje. Za neko vreme. Tada pocnete da slikate cesce, brze. Sve samo da bol umine. Ali, Majers nije bio umetnik. Bolest nije imala oduske i dostigla je zavrsni stadijum za nekoliko nedelja umesto za godinu dana, kao kod Van Dorna.

Ali ja jesam umetnik - ili sam se nadao da jesam. Posedovao sam umece, bez vizije. Sada, Bog neka mi pomogne, imam viziju. Isprva sam slikao cemprese i njihovu tajnu. Postigao sam ono sto se moglo ocekivati. Imitaciju Van Dornovih originala. Ali sam tada odlucio da ne patim uludo. Krajolici Srednjeg Zapada iz vremena skolovanja bili su mi jos zivi u secanju. Krajolici plodnih polja crnice u Ajovi. Pokusaji da se posmatracu docara plodnost te zemlje. Nekada su ovi pokusaji zavrsili u surogatima Vajeta. Sada vise ne. Dvadeset slika koje sam do sada dovrsio nisu vise ni kopije Van Dorna. Vec moja dela. Jedinstvena. Kombinacija bolesti i iskustva. Potpomognut snaznim secanjem, slikam reku koja protice kroz Ajova Siti. Plavom bojom. Slikam polja kukuruza prostrta ispod beskrajnog neba svuda oko grada. Narandzastom. Slikam svoju nevinost. svoju mladost/ Sa onim poslednjim otkricem skrivenim unutar svega toga. Ruznoca vreba iza lepote. Uzas obitava u mom mozgu.

Klarisa mi je konacno rekla sve o lokalnoj legendi. Kada je osnovan La Verz, pricala je, meteor je pao s neba. Osvetlio je noc. Pao je u brda na severu. Podigao se stub ognja. Gorelo je drvece. Bio je pozni cas. Videlo ga je tek nekoliko mestana. Mesto udara nalazilo se predaleko da bi malobrojni ocevici odjurili tamo da vide krater. Ujutro se dim razisao. Vatra se ugasila. Iako su svedoci pokusali da pronadju krater, nedostatak puteva omeo je njihovo traganje kroz lavirint brda, tako da su uglavnom odustali. Tek je nekolicina od nekolicine malobrojnih ostala uporna. Od ovih, samo par ljudi uspelo je u potrazi, da bi se jedva nekako dovukli do seal, bulazneci o glavoboljama i sicusnim, razjapljenim ustima. Skrabali su stapovima po zemlji uznemirujuce crteze i, na kraju, izboli sebi oci. Kako su prolazili vekovi, legenda kaze, slicna samopovredjivanja dogadjala su se kad god bi se neko vratio iz potrage za kraterom. U to vreme je nepoznato imalo veliku moc. Brda su zadobila negativnu silu zabranjenog. Nijedan stanovnik kraja vise nije smeo, ni tada ni posle, da zabasa na to mesto, kako su ga zvali, gde je Bozja palica dotakla zemlju. Poetican opis pada meteora. La Verz.

Nema potrebe da izvodim ocigledan zakljucak - da je meteor nosio spore koje su se mnozile u krateru, kasnije preobrazenom u uvalu obraslu cempresima. Ne - za mene, meteor je bio samo uzrok, ne i posledica. Ono sto sam ja video bila je jama medju cempresima, iz koje su navirala tela sa razjapljenim ustima, slicna insektima - kako su samo zavijala! Visila su po liscu cempresa, uvijala se u patnji, rusila se nazad, da bi ih odmah zamenile druge, sve brojnije duse u mukama.

Da, duse. Jer je meteor, tvrdim vam, bio samo uzrok. Posledica je bilo otvaranje pakla. sicusna, vristeca usta pripadaju prokletima. Kao sto sam ja proklet. U grcevitoj borbi da opstane, da izbegne vecnoj tamnici onoga sto nazivamo pakao, gresnik je poleteo, u ocajanju. Pogodio me je u oko i zakopao mi se u mozak, kapiju duse. Moje duse. Gde sada truli. A ja, opet, slikam da izbacim gnoj.

I govorim. To pomaze, nekako. Klarisa zapisuje, dok mi njena ljubavnica masira ramena.

Moje slike su izuzetne. Bicu priznat, sto sam oduvek sanjao.

Kao genije, naravno.

Po kakvu cenu.

Glavobolje se pogorsavaju. Narandzasta je sve jarkija. Plava sve vise uznemirujuca.

Dajem sve od sebe. Hrabrim se da budem jaci od Majersa, koji je trpeo samo nekoliko nedelja. Van Dorn je izdrzao godinu dana. Mozda je genijalnost snaga.

Mozak mi otice. Kako samo preti da mi rascepi lobanju. razjapljena usta se mnoze.

Glavobolje! Govorim sebi da budem hrabar. Jos jedan dan. Jos jedna trka da dovrsim novo platno.

Ostri kraj kicice priziva. Bilo sta sto ce probosti moje sazizuce dusevno vrenje, izbosti oci, donoseci ekstazu olaksanja. Ali, moram da izdrzim.

Na stolu, kraj leve ruke, cekaju makaze.

Ali ne danas. Ni sutra.

Nadzivecu Van Dorna.