Skip to main content

PET RUPA - D.A. Nedel




PET RUPA

D.A. Nedel


I nocu, naravno; i nocu ja moram osetiti taj miris, pomisli Edvard Kaminski, gledajuci u vedro zvezdano nebo. Nije li dosta samo danju, po ceo dan.

Bio je to, naravno, miris frizerskih hemikalija, iz prizemlja. Pomesani, od baste jaci, ujedinjeni miris sampona, dezinfekcionih sredstava, sapuna, sprejova, lakova, sapuna. Frizerska radionica u kojoj uglavnom sedi, sam - a ponekad i radi, kad naidje neka gradjanka Kenon Sitija resena da sredi svoju frizuru bas kod njega. Uvece zatvori radnju, I samo se popne na sprat, u svoj usamljenicki stan, kroz koji su prosle, i otisle, jos pre mnogo godina, dve zene; dva propala braka. A u vedrim letnjim nocima ponekad se popne i vise, u potkrovlje, kao sad.

Pedeset godina gledam ovo nebo iznad Kenon Sitija, pomisli Edvard Kaminski, a jos nisam naucio sazvezdja. Ili, bar ne, valjano. Sazvezdje Skorpiona, u redu, to zna svako. I veliki medved, koji je za indijance bio "Velika kutlaca" a za Evropljane "Velika kola"; ali valjda nema coveka koji ne prepoznaje te konstelacije. Ali, gde bese Vega? Ne znam bas. Je li ono Arkturus? A ono drugo, tamo, mislim da je Sagitarius... nisam siguran.

Stajao je obucen u debeli topli kozuh od ovcje koze sa krznom iznutra, kao da je zima; nalakcen na otvoren prozor. Noci su u avgustu hladne u Kenon Sitiju, jednom od najvisih gradova u planinskom Koloradu, na nadmorskoj visini od blizu dve hiljade metara. Edvardova kuca bila je jedna od najvisih, na obroncima na severnom rubu grada; musterijama ne bas usput, zbog cega mu je posao oduvek slabo isao.

"Sta je ono?" rece Edvard Kaminski poluglasno. U ovoj noci bez meseca i bez oblaka, crni nebeski svod iskrio se nebrojenim hiljadama dijamanata postojanog sjaja; ali cetiri zvezdane tackice kao da su se pokrenule.

Trenutno je zaboravio na miris frizerskih materijala iz prizemlja kuce. Njegove misli usmerise se ka fotoaparatu koji je, prazan (jer ga vec mesecima nije napunio filmom) lezao u ormanu, na prvom spratu. Nedohvatno daleko... a rolnu novog kolor-filma, mozda ima, negde u stanu; ali gde? Trebalo bi nekoliko minuta jurnjave i petljanja da bi nasao film, ubacio ga ispravno u aparat, popeo se opet gore, u potkrovlje...

"Bolje da ja gledam" rece Edvard. Sa pedeset godina u nogama, u kostima, nije mu vise bilo do jurnjave po stepenistu.

Cetiri svetle tackice bile su rasporedjene kao kvadrat, i sve cetiri iste, bele boje; Edvard Kaminski je hiljadama puta gledao avione kako lete iz Meksika prema severu, ka velikom aerodromu Denver udaljenom 170 kilometara od Kenon Sitija, i znao je vrlo dobro kako izgledaju njihova poziciona svetla i kojih su boja. Ovo nije bilo to.

Nije ni putanja bila uobicajena; cetiri svetle tacke kao da su se spustale prema Kenon Sitiju vrlo strmo, maltene iz nocnog zenita, iz ogromnog tela galaksije Mlecni put koje se opruzilo, kao teska dijamantska reka, preko neba. Vidim li ja to NLO, upita se Kaminski. Bio bi red da i ja u zivotu nesto vredno vidim. Posle pedeset propalih godina i dva propala braka bez dece. Kad bi bar dosli po mene; kamo lepe srece. Ceka li mene nesto dobro, ovde? Koliko jos frizura, iz godine u godinu sve losijih, do penzije i starosti? Koliko godina i meseci i dana ovog siromasnog zivotarenja? Dodjite, dodjite po mene, molim vas; zaista me nista ne veze za ovo mesto. Hocu da idem odavde, rece on sebi, zamisljajuci da to govori onim tackicama na nebu.

Njihov kvadrat se naglo rasiri, i zacu se pucketanje. Edvard se trze unazad, zapanjen; te cetiri tacke svetlosti bile su mnogo blize nego sto je zamisljao. Njegova prva procena bila je takva, da se pitao, negde u prostoru svesti iz koga je tek trebalo da formulise jasne recenice, da li su deset, ili mnogo vise kilometara daleko; a sad vide da su udaljene samo nekoliko desetina metara. I da se spustaju ka njemu.

Edvard uzdize desnu ruku neodlucno, a zatim, ne tako visoko, i levu. Bile su to cetiri kugle ne vece od pomorandze. Po njima su se njihali plamicci bele i plavicaste elektricne vatre. Kuglaste munje, rece Edvard sebi; nema tu vanzemaljaca. Ovo je jedna retka prirodna pojava koja ce sad udariti u moju kucu, i verovatno me ubiti.

Uzmace dublje u jedinu prostoriju potkrovlja i hitro dograbi levo i desno krilo potkrovlja, i zatvori ga cvrsto. Odskoci jos dva tri koraka unazad, u sada ne tako gusti mrak; a kugle prodjose, dve kroz staklo levog krila, a dve kroz staklo desnog krila prozora, ostavljajuci cetiri savrsene istopljene rupe.

Sta me gledate? pomisli Edvard Kaminski. Osetio je da se nesto krece kroz njegovu svest; nesto kao san u trenutcima kad se covek vec probudio i vec zaboravlja sta je sanjao, ali je san jos tu negde, prisutan ispod povrsine, i klizi nekud ustranu ili tone u podsvest. Telepatija? pomisli Edvard. Cetiri vatrene "pomorandze" zaustavile su se u vazduhu, cineci jos uvek tacan kvadrat; lebdele su ispred njega.

Da su kuglaste munje, vec bi udarile u nesto, ili bi se nesto zapalilo; a ne bi se mogle ovako tacno ni rasporediti, pomisli Edvard, bacajuci pogled iza njih, ka cetiri rupe na staklu.

Kugle krenuse polako ka njemu, jos blize; sada ni metar daleko od njegovog lica.

Da, slao je mislima ka njima. Da, da, ja hocu. Da.

* * *

Kada je debeli serif Ilaja Dandi, tek sedam dana kasnije, obio bravu i usao da potrazi frizera za koga se pocelo pricati da je nestao, ili da mu se nesto desilo, naso je cetiri rupe na staklu jednog prozora u potkrovlju, i kapljice stakla slivenog ka unutra, u prostoriji. A na drugom, suprotnom prozoru potkrovlja, pet rupa, istih takvih, i ohladjene kapljice stakla slivene i rasprsnute prema spolja, ka basti. I nista vise.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…