Redžinald Bretnor: ČOVEK NA VRHU

Redžinald Bretnor: 

ČOVEK NA VRHU

Ko je bio prvi čovek koji se popeo na vrh Nanda Urbata? Svaki učenik može da vam kaže da je to - najopasnija planina na svetu, 26.318 stopa visoka, kao i da ju je na kraju osvojio Džefri Barbank.
Mene su zaboravili. Bio sam samo momak koji ga je pratio. Štampa je slavom ovenčala Barbanka. On je bio čovek na vrhu, čovek na vrhu sveta.
Ali on to u stvari nije bio. Znao je da je to laž. A to boli.
Planina je, znate, putovanje u potragu za pustolovinama, misterija, izazov duhu. Malori, koji je umro na Everestu, znao je to. Ali Barbank se uspeo na vrh Nanda Urbat jednostavno zbog toga da bi sprečio nekog drugog da bude prvi. Za njega nije bilo misterija i svakoga ko je posedovao osećanje za misteriju smatrao je budalom. Za Barbanka su svi ljudi bili budale - ili neprijatelji.
To sam otkrio onog dana kada sam se priključio ekspediciji u mestu Darjelingu. "Grad je poludeo zbog nekog ušljivog svetog čoveka", reče mi on posle ručka. "Hajde da pogledamo tog starog varalicu. Možda se malo zabavimo."
Tako smo nas dvojica izišli iz hotela i celim putem on se hvalisao svojim planovima. Još mogu da vidim njegovo lice, veliko, hladno, pravougaono dok je govorio o ljudima koji su nešto pokušali i nisu uspeli. Razume se, negde su zabrljali stvar. Ne može se čovek popeti na Nanda Urbat za male pare. On je to drugačije radio. Celokupna njegova oprema bila je bolja od najbolje koju su mnogi drugi imali. Zato što ju je on projektovao. Zato što je stajala pravo bogatstvo.
To me je razljutilo. Ali suviše sam veliki put prevalio da bih se sada vratio. Pustio sam ga da govori.
Uđosmo u ograđeni prostor jednog hrama. Tamo su se već nalazili poveća gomila ljudi, koji su sedeli skrštenih nogu u prašini, i mnogo majmuna. Uz jedan kameni zid, ispod ogromnog kišobrana, sedeo je sveti čovek na istkanoj prostirci. Njegova dugačka bela kosa uokviravala je najčudnije lice koje sam ikada video - kao mesec okruglo, bez bora, savršeno simetrično. Oči su mu bile zatvorene. Nasuprot blede, smeđe kože, njegove pune usne izvijale su se naviše poput rogova na nekom turskom luku. Bilo je to lice kipa koje se osmehivalo osmehom kipa, krajnje spokojno.
Ljudi kao da su nešto iščekivali. Dok smo prolazili kroz gomilu, niko nije govorio. Ali Barbank se nije na to obazirao. Zaustavili smo se na čelu gomile, a on nije prestajao da govori.
"I još nešto", govorio je, "nemam nameru da se gnjavim sa prljavim Šerpasima-nosačima u gornjim bivacima. Avioni će nam izbaciti stvari."
To me je stvarno ražestilo. "Šerpasi su hrabri ljudi", rekoh mu, "i dobri planinari."
"Vraga", odbrusi on. "Oni su tegleća marva." On upre prstom u svetog čoveka. "Evo ti jednog primerka. Pogledaj taj glupavi smešak. Zadovoljan je poput lakrdijaša svojim hokus-pokusom... prljavštinom, nagošću i svim ostalim. Nisu se makli u razvoju dalje od početka."
Sveti čovek je bio nag ili gotovo nag, ali bio je čist; tkanina koja mu je bila obmotana oko bedara bila je besprekorno bela. "Možda", odvratih ja, "teže nečem drugom."
A tada, lagano, sveti čovek podiže pogled. Obrati se Barbanku. "Tako je", reče on.
Sretoh njegov pogled... i iznenada taj kip ožive. Kao da sam video samo oklop njegovog spokoja; sada sam mu ugledao i izvor. Osećao sam da je on nastajao ne iz odbijanja sveta, već iz poznavanja svih ljudskih agonija i radosti.
"Da, težimo", nastavi sveti čovek. Glas mu je bio divan, sa čudnim naglaskom, i u njemu je bilo primesa humora i ironije. "Ali da li nečem drugom? Ne mislim da je tako. Mi samo pokušavamo na različite načine, mi sa istoka i vi sa zapada... a ponekada jedni ne možemo uspeti bez drugih." Zastavši, on osmotri Barbanka tim svojim očima. "Zato vam ja mogu pomoći, ako me samo zamolite."
Barbankove usne se skupiše. "Čuo je neka govorkanja tamo dole u bazaru", reče on meni. "No, od mene neće dobiti ni prebijene pare."
Osmeh zaigra. "Moram li objašnjavati? Planina nije samo stena i led, ona je mnogo više od toga. Nijedan čovek ne može savladati najopasniju planinu na svetu. On može savladati jedino samoga sebe."
Stresoh se. To je i Malori rekao.
"Ti prokleti prevarantu!" Barbank pršte u smeh. "Pokušavaš li ti to da mi kažeš kako si ti u stanju da mi pomogneš da stignem do vrha?"
"Ja bih to drugačije rekao", odvrati sveti čovek. "Da ne bi bilo zabune moram da kažem sledeće. Nikada nećete ostvariti želju svoga srca bez moje pomoći. Način na koji vi postavljate stvari nije baš najbolji."
Barbanku se zacrvene vrat. "Oh, ma nemoj?" frknu on. "Pa, kreni s nama i posmatraj! Pretpostavljam da mogu iskoristiti još jednog šugavog nosača."
Sveti čovek podiže svoje krhke ruke. "Hvala... ali ne bih", reče on blago.
Barbank pljunu u prašinu. Zatim se okrenu i pođe, grubo se gurajući kroz gomilu koja je mrmljala.
Tada sam odlučio da on ne sme postati čovek na vrhu.

Dug je put iz Darjelinga kroz Nepal do užasne planine koju Tibetanci zovu Ocem snegova. Putovanje je potrajalo nekoliko nedelja. Bilo nas je jedanaestorica belaca, ali ubrzo smo otkrili da ne predstavljamo ekspediciju u uobičajenom smislu te reči. Bili smo Barbankovi plaćenici koje je držao na distanci njegov prezir.
Ostali su ga uglavnom ostavljali samog. Ja to nisam mogao. Predskazanje svetog čoveka postalo mi je opsesija. Svakom prilikom razgovarao sam sa Barbankom o tajnama tog vrha - užasnim snežnim ljudima za koje su se svi Tibetanci kleli da postoje i o istim tamnim, pulsirajućim letećim stvarima koje je Simti video visoko dok je obilazio Everest.
Rekao sam mu da su, vrlo verovatno, Medsen, Džejms i Laverhoum prvi stigli na vrh... i da se može desiti da on bude čovek na vrhu koji će samo otkriti tragove koje su oni ostavili.
Do vremena kada smo stigli u blizinu našeg bivaka na Velikom istočnom ledniku postao sam njegov neprijatelj koga treba postideti. Postojao je samo jedan način da se to postigne. Mada su Keningšou i Lejn bili bolji ljudi, izabrao je mene kao metu napada. Ja sam morao biti tamo, kako bih video čoveka na vrhu sopstvenim očima. To je bilo u redu. Zato što sam mogao osujetiti Barbanka da ne bude prvi na vrhu samo tako što bih ja bio prvi.
Krenuli smo tradicionalnim pristupom uz Veliki istočni lednik i Zapadni zid Južnog kola do bivaka broj pet na visini od gotovo pet milja iznad mora.
Planina nas je celim putem ismejavala. Poslala je protiv nas svoju okrutnu laku konjicu, vetar, maglu i sneg... stalno nas napadajući, ne dozvoljavajući nam da smetnemo s uma ubitačne sile koje je držala u rezervi.
Pa ipak, dok smo stajali u bivaku broj pet i posmatrali avion iz Indije koji je pokušavao da spusti opremu za poslednji bivak na većoj visini no što je ijedan čovek ikada ranije kampovao, nebo je bilo vedro. Posmatrali smo pilota kako pokušava, kako kruži i izbacuje osam zasebnih tereta. Deveti se zadržao; remenje se zakačilo.
"Kupio sam dva tuceta istovetnih", reče Barbank. "Rekoh vam da ne postoji ništa što ovi domoroci mogu, a da mi ne možemo bolje."
On i ja stigosmo do bivaka broj šest, na visini od preko dvadeset šest hiljada stopa, kasno sledećeg poslepodneva. Podigli smo šator i otežali ga cilindrima kiseonika. Večerali smo hranu iz samozagrevne konzerve, a onda se zavukli u vreće za spavanje.
Ustali smo pre svitanja i utvrdili da lepo vreme još traje. Barbank se zagledao u prostranu, tamnu planinu, u široku žutu traku ispod piramidinog vrha, u stenovite dubine i glečere leda ispod nas.
"I tako ja neću uspeti?" rugao mi se. "Ti prokleta budalo."
Krenusmo naviše. Popesmo se do ivice i zagledasmo se u groznu provaliju Južnog pročelja. Nastavismo pripreme za drugu fazu uspona, gde su Džejms i Leverhoum poslednji put bili viđeni.
Male, oštre lancete vetra probijale su se kroz našu odeću sve do krvi koja nam je kolala u žilama. Vrh je bio skriven iza svog pramena oblaka.
Napredovali smo ka tom pramenu. Čak i sa kiseonikom predstavljalo je to pravu agoniju. Tamo gore, vazduh je bio redak. To čovek oseća u telu, kostima, mozgu. Pokreneš se, zaustaviš i sva pažnja ti je upravljena na sledeći pokret.
Na jednoj takvoj planini, fizički se ne postavlja pitanje ko će voditi, ali moralno može da se postavi. Sećam se kako sam štedeo snagu, pomažući Barbanku što sam manje mogao. Sećam se Barbanka kako gubi snagu prepustivši mi vođstvo visoko na ogolelom vrhu. Sećam se pogleda Barbankovih očiju.
Časovi su se vukli. Kretao sam se. Osećao sam bolove. Terao sam sebe da se ponovo pokrenem. I tako bez kraja.
A onda, bez upozorenja, obavi nas pramen oblaka. Vrh sveta bio je udaljen pedeset stopa. Znao sam da mogu biti čovek na vrhu, da sam postavio Barbanka tamo gde sam želeo da ga vidim. Stao sam. Ne znam zašto. Nasmejao sam se i mahnuo mu da priđe. Prošao je pored mene, mrzeći me.
Stigao je do ivice vrha. Okrenuo je glavu. Nisam mogao da mu vidim usne, ali mogao sam da osetim kako se izvijaju u trijumfu i zadovoljstvu. Ponovo se okrenuo. I dok se okretao jedan jedini nalet vetra zavijajući promače pored nas i ogoli vrh. Video sam golu stenu. Video sam široko ulegnuće puno snega.
Ali u središtu nije uopšte bilo snega, jer se on istopio. Na svojoj prostirci, nag i spokojan, čekao je sveti čovek. Osmehivao nam se svojim osmehom kipa.
U tom tonu zadovoljnog iznenađenja kojim se pozdravlja neočekivani gost, on reče Barbanku. "Kako si dospeo ovamo?"
Čudan zvuk dopre kroz Barbankovu kožnu masku. Automatski on pokaza... oštar vrh, ivicu, padine, milje stena, leda i snega.
Sveti čovek podiže obe ruke. Njegov gest bio je izvanredan, učtiv, sumnjičav.
"Hoćeš da kažeš", reče on, "da si se peo?"