Artur Klark: BUĐENJE

Artur Klark: 

BUĐENJE

Marlan se dosađivao; bila je to krajnja dosada koju može stvoriti jedino Utopija. Stajao je pred velikim prozorom i gledao dole prema uskovitlanim oblacima koje je pokretao vetar što se dizao u podnožju grada. Ponekad, kroz kakav procep u nabreklom, belom pokrovu, spazio bi načas prizor jezera i šuma, kao i krivudavu traku reke koja je tekla kroz pustu zemlju, gde je on sada tek sasvim retko zalazio. Na razdaljinu od dvadeset milja prema zapadu gornji vrhovi veštačke planine, koje je sunčeva svetlost optočila bojama duge, plovili su povrh oblaka; ta planina bio je Grad Devet, sneno ostrvo što je plutalo studenim pustošima stratosfere. Marlan se zapita koliko ga tamošnjih žitelja, podjednako nezadovoljnih svojim životom, sada posmatra odozgo.
Postojao je, razume se, jedan uzmak i mnogi su se opredelili za njega. Ali on je bio tako očigledan, a Marlan je više od svega drugog izbegavao očiglednosti. Osim toga, sve dok i dalje bude prilike da život još može da pruži neko novo iskustvo, on neće proći kroz vrata što su vodila u zaborav.
Iz magle što je ležala pod njim nešto sjajno i plamteće probi se kroz oblake i ubrzo stade da iščezava prema dubokoj plaveti zenita. Mutnim pogledom Marlan je pratio uspinjanje broda: nekada - kako je to samo bilo davno! - ovaj prizor ispunio bi mu radošću srce. Svojevremeno se i on otiskivao na ovakva putovanja, zapućujući se stazom koja je čoveku donela najveće pustolovine. Ali sada na dvanaest planeta i pedeset meseca nije postojalo ništa što se nije moglo naći na Zemlji. Da se samo moglo stići do zvezda, čovečanstvo bi možda izbeglo cul-de-sac u kome se sada našlo kao u stupici; tada bi još bilo beskrajnih prostranstava za istraživanje i otkrivanje. Ali duh čovečanstva ustuknuo je pred zastrašujućom ogromnošću međuzvezdanog prostora. Čovek je stigao do planeta dok je još bio mlad, ali zvezde su zauvek ostale izvan njegovog domašaja.
Pa ipak - Marlan se ukruti na tu pomisao i stade da klizi pogledom za izvijenim tragom pare koji je označavao putanju uzletelog broda - ako ga je Svemir porazio, i dalje je postojalo jedno osvajanje koje se moglo preduzeti. Dugo je ostao da stoji, zadubljen u misli, u tišini, dok je daleko dole krzava ivica oluje lagano otkrivala potpornje i bedeme grada, a ispod njih zaboravljena polja i šume koji su nekada predstavljali jedini Čovekov dom.
Zamisao je zagolicala Sandrakovu naučnu domišljatost; suočila ga je sa zanimljivim tehničkim problemima koji će ga držati zaokupljenog godinu i dve. To će pružiti Marlanu sasvim dovoljno vremena da sredi sve svoje poslove ili, ako je neophodno, da se predomisli.
Ako su Marlana i obuzele neke sumnje u poslednjem trenutku, on je bio odveć ponosan da bi ispoljio tako nešto dok se opraštao od prijatelja. Oni su proučili njegove planove uz morbidnu radoznalost, ubeđeni da preduzima neki neobično složeni oblik eutanazije. Kada su se vrata malog svemirskog broda zatvorila iza Marlana, oni su se lagano udaljili, vrativši se besciljnom ustrojstvu svojih života; Rovina je, doduše, plakala, ali ne odveć dugo.
Dok je Marlan vršio završne pripreme, brod se uspinjao automatskim kursom, dobijajući na brzini sve dok se Zemlja nije pretvorila u srebrni srp, a potom u slabašnu zvezdu izgubljenu u snažnijem sjaju Sunca. Izdižući se iznad ravni u kojoj su se kretale planete, brod je postojano hitao ka zvezdama sve dok se i samo Sunce nije pretvorilo u puku blistavu tačku svetlosti. A onda je Marlan premašio brzinu udaljavanja, upravivši brod na kružnu orbitu koja ga je učinila najspoljašnijim Sunčevim podanikom. Tu ga nikada ništa neće poremetiti; večno će kružiti oko Sunca, osim ako ga nekom nepojamnom igrom slučaja ne pogodi kakva zalutala kometa.
Marlan poslednji put izvrši proveru instrumenata koje je Sandrak sazdao. Potom je otišao do središnje komore i zaptio teška metalna vrata. Kada ih ponovo bude otvorio, biće u prilici da dokuči tajnu sudbine ljudskog roda.
Um mu je bio ispražnjen od svih osećanja dok je legao na mekani kauč i čekao da mašine obave svoju dužnost. Uopšte nije čuo prve šapate gasa kroz ispusne otvore; ali svest mu je ipak iščilela poput oseke što se povlači.
Konačno, i vazduh je šišteći izišao iz male komore, koja je, takođe, ispustila u krajnju studen svemira svoju zalihu toplote. Promena i raspadanje nikada tu neće moći da stupe; Marlan je ležao u grobu koji će nadtrajati sve što je čovek ikada sazdao na Zemlji, pa će možda nadživeti i samu Zemlju. No, bio je to i više nego grob, jer mašine koje je sadržao merile su vreme; svakih stotinu godina jedno kolo bi se otvorilo, pa zatvorilo, odbrojavajući stoleća.
Marlan je tako zaspao u studenom sumraku iza Plutona. Nije ništa znao o životu koji je bujao i povlačio se na Zemlji i njenim planetama-sestrama, dok su se stoleća produžavala u milenijume, a milenijumi u eone.
Na svetu koji je nekada bio Marlanov dom planine su se izmrvile u prah i bile razmetene u moru; led se puzavo spustio sa polova, kao što je činio mnogo puta ranije i kao što će učiniti još mnogo puta u budućnosti.
Na okeanskom dnu planine iz potonjih vremena sazdavale su se sloj po sloj od nanosa što je tamo dospevao, da bi se konačno obrele na svetlosti dana; no, ubrzo su i one krenule za zaboravljenim Alpima i Himalajima u svoje grobove...
Sunce se promenilo sasvim malo, kada se sve uzme u obzir, u času kada su se strpljivi mehanizmi Marlanovog broda probudili iz svog dugog sna. Vazduh je uz šištanje ponovo pokuljao u komoru, temperatura je lagano stala da se uspinje sa ruba apsolutne nule do nivoa na kome je život ponovo mogao da počne. Lagano, operativne mašine otpočele su sa tananim nizom zadataka koji je trebalo da im ožive gospodara.
No, on se nije pomerio. Tokom dugih razdoblja proteklih od kako je Marlan utonuo u san nešto je zakazalo među vodovima koji je trebalo da ga probude. Štaviše, pravo je čudo što je sve ostalo do toga časa funkcionisalo ispravno; Marlan je, doduše, i dalje izmicao Smrti, ali ga njegove sluge nikada više neće otrgnuti iz dubokog sna.
Tog časa čudesni brod prisetio se zapovesti koje su mu date pre toliko vremena. Zakratko, kako su se njegovi mnogobrojni mehanizmi lagano, zagrevanjem, vraćali u život, on je inertno plutao, dok mu se slabašna Sunčeva svetlost odražavala po zidovima. A onda, dobijajući na ubrzanju, počeo je da se vraća putanjom koju je prevalio u suprotnom smeru dok je svet još bio mlad.
Nije menjao brzinu sve dok se ponovo nije obreo među unutrašnjim planetama, a metalni trup počeo da se greje pod zracima drevnog, neiscrpnog Sunca. Tu je stao da vrši istraživanja, u temperaturnoj zoni gde je Zemlja nekada kružila; i konačno pronašao je jednu planetu koju nije prepoznao.
Veličina je odgovarala, ali ništa se više nije slagalo. Gde su se dela mora koja su nekada predstavljala najveću Zemljinu diku? Nisu preostala čak ni njihova prazna korita; prašina iščezlih kontinenata odavno ih je ispunila. A šta je, nadasve, bilo sa Mesecom? Negde u zaboravljenoj prošlosti on je skrenuo ka Zemlji i suočio se sa svojim usudom; budući da je planeta sada bila opasana, kao što je nekada bio slučaj jedino sa Saturnom, širokim, tankim oreolom prašine što je kružila oko nje.
Robotske kontrole neko vreme su prebirale po svojim elektronskim memorijama dok je brod razmatrao situaciju. A onda je doneo odluku; da je mašina kadra da slegne ramenima, onda bi ovaj brod to zacelo učinio. Izabravši nasumce mesto za sletanje, stao je da se lagano spušta kroz razređen vazduh i konačno se prizemio na jednoj zaravni od peščanog kamena. Vratio je Marlana kući; to je bilo najviše što je mogao da učini.
Ako i dalje ima života na Zemlji, on će ga pre ili kasnije pronaći.

I odista, oni koji su sada bili gospodari Zemlje konačno su stigli do Marlanovog broda. Pamćenja su im bila duga, tako da im rđom najedeni metalni ovoid, koji je počivao na peščanom kamenu, nije bio potpuno stran. Stali su da raspravljaju o tome među sobom, uz onoliko uzbuđenja koliko im je to njihova priroda dozvoljavala, a onda su, koristeći vlastita, neobična oruđa, počeli da se probijaju kroz tvrdoglave zidove sve dok nisu stigli do komore u kojoj je Marlan spavao.
Na svoj način oni su bili veoma mudri, budući da su mogli da shvate svrhu Marlanovih mašina i da su mogli odgonetnuti gde su zakazale u vršenju svojih dužnosti. Nedugo potom naučnici su izvršili neophodne popravke, premda nisu polagali mnogo nade u uspeh. Najviše što su mogli da očekuju bilo je da dovedu Marlanov um, makar i sasvim nakratko, na rub svesti pre no što vreme ne preduzme svoju dugo odlaganu osvetu.
Svetlost se puzavo vratila u Marlanov mozak uz sporost osobenu za zimsku zoru. Eonima je ležao na granicama samosvesti, znajući da postoji, ali ne znajući ko je, niti odakle je došao. Delići sećanja se vratiše i uklopiše se jedan za drugim u složeni mozaik ličnosti, sve dok najzad Marlan nije postao svestan da je - Marlan.
Uprkos telesnoj slabosti, saznanje o uspehu ispunilo ga je dubokim i razbuktalim osećanjem zadovoljstva. Radoznalost koja ga je uputila u pustolovinu niz eone, kada su njegovi bližnji radije odabrali blaženi san eutanazije, uskoro će biti nagrađena: doznaće, naime, kakav je soj ljudi nasledio planetu Zemlju.
Snaga mu se vratila. Otvorio je oči. Svetlost je bila blaga i nije ga zaslepela, ali za trenutak je ipak sve bilo zamućeno i zamagljeno. Onda je uspeo da razabere figure kako se zatamnjeno uzdižu nad njim i ispunilo ga je osećanje snenog čuđenja jer se prisetio da bi trebalo da bude sam pri povratku u život, samo u društvu mašina.
A onda je okolni prizor brzo ušao u žižu i on je razabrao kako ga netremice posmatraju, ne ispoljavajući ni neprijateljstvo ni prijateljstvo, ni uzbuđenje ni ravnodušnost, nedokučive oči Gleča. Majušne, groteskno artikulisane prilike stajale su oko njega u zbijenom krugu, zureći preko provalije koju ni njegov um ni njihovi umovi nikada neće moći da premoste.
Druge ljude bi tog časa ispunio užas, ali Marlan se samo osmehnuo, pomalo tužno, u času kada je zauvek zaklopio oči. Njegov radoznali duh ostvario je svoj cilj; više nije imao pitanja koja bi postavio Vremenu.
Jer, u poslednjem trenutku života, kada je video one koji su čekali oko njega, postalo mu je jasno u magnovenju da je drevni rat između čoveka i insekata već odavno okončan i da čovek nije bio pobednik...