Čarls E. Frič: KOLAČ KOJI DONOSI NESREĆU

Čarls E. Frič: 

KOLAČ KOJI DONOSI NESREĆU 

Sa lakoćom proisteklom iz duge prakse, Hari Folger prepolovi kineski kolačić za sreću i izvuče iz njega parče papira. Šakom ga poravna na stolu i pročita ispisanu poruku:
SREŠĆETE JEDNOG STAROG PRIJATELJA!
Hari se nasmeja u sebi. Bilo je neminovno da sretne nekog starog prijatelja. Sretao ih je svakog dana - dok je išao na posao, u kancelariji, u zgradi gde je stanovao - čak i u raznim kineskim restoranima koje je posećivao.
Zagrizao je kolačić, izmrvio ostatke među zubima i sprao ih jednim gutljajem sada već mlakog čaja. Uživao je u kolačiću koji donosi sreću isto onoliko koliko je uživao u sreći samoj. Ali on je uživao u svim kineskim jelima koja su predstavljala njegovu jedinu hranu i nikada mu nisu dosadila. Hari Folger je raj poistovećivao sa obedovanjem u nekom kineskom restoranu.
Ali dok je odlazio, sreo je jednog starog prijatelja.
Zvala se Sintija Piters, to jest tako se prezivala dok se nije udala. Ona, međutim, nije bala stara u bukvalnom smislu te reči, već mlada žena koja još nije navršila tridesetu. Hari se rado sećao burne ljubavne veze koju je proživeo s dotičnom damom kada su oboje bili mlađi i često su mu snovi bili ispunjeni tim ugodnim uspomenama.
"Sintija!" reče on, iznenađen, ali zadovoljan.
"Hari!" uzviknu ona, dok su joj suze radosnice navirale u kestenjasto-zelene oči.
Hari je istog časa shvatio da će se, uprkos činjenici da su oboje u braku, upustiti u ljubavnu vezu s njom.
Kada je konačno stigao da porazmisli o tome, začudio se slučajnosti susreta sa starom prijateljicom Sintijom neposredno pošto mu je kolačić za sreću predskazao jedan takav događaj. Bila je to, razume se, slučajnost, jer ništa drugo i nije moglo da bude. Hari je uživao u čitanju poruka koje je, uvek je pretpostavljao, ispisao neki kuli zaposlen u Hong Kongu - ali nije verovao da sadrže pravu istinu.
Nije poverovao čak ni posle ovog događaja.
Nepotrebno je reći da su se on i Sintija sastajali po kineskim restoranima. Rekla mu je da je njen muž životinja koja joj je upropastila život. On je nju obavestio da je njegova žena jedna kučka s kojom je bio jako nesrećan. Jednom takvom prilikom, posle izvrsnog obroka koji se sastojao od slatkih i kiselih svinjskih rebara, Hari prepolovi svoj kolačić za sreću i pronađe ovakvu poruku:
OPREZ! NEKO VAS PRATI!
On podiže pogled i ugleda Sintijinog pobesnelog muža kako ulazi u restoran. Jedva je imao vremena da je izgura kroz pomoćni izlaz. Da kineski kolačić za sreću nije upozorio Harija na neposrednu opasnost ne bi imali ni toliko vremena.
Ponovo slučajnost - zaključi Hari - i ostao je u tom uverenju dok nije primio sličnu poruku trenutak pre no što je njegova žena (koja je mrzela kinesku hranu) ušla u restoran u kome su obedovali on i Sintija; ponovo su umakli u poslednjem trenutku.
Kao posledicu toga, Hari je počeo ozbiljnije da shvata poruke. Nadao se da će saznati neki neprocenjivi nagoveštaj vezan za berzu ili ime nekog pobedničkog konja u subotnjoj trci, ali ništa od toga. Poruke su uglavnom predstavljale, sem u slučajevima opasnosti, puko mudroslovlje, a retko savete.
Sa jednim upadljivim izuzetkom.
To se zbilo kada su on i Sintija (koja je, kao i on, volela kinesku hranu) završavali preostale komadiće mandarinske patke i dok mu je ona pričala kako je njen muž postao sumnjičav i kako je sigurna da i Harijeva žena mora da podozreva tajne sastanke. Upravo u tom trenutku, Hari prepolovi jedan hrskavi kolačić za sreću, izvuče parče papira i pročita poruku:
UMREĆEŠ!
Hari proguta knedlu i gotovo se uguši parčetom kolača u ustima. To je bilo glupo, razume se. On zatim iznenada promeni stav i postade besan. Kako se, do đavola, tamo neki bedno plaćeni kuli iz Hong Konga usudio da stavi jednu takvu poruku u kolačić za sreću? Pomisli da se žali upravniku, ali se predomisli. Umesto toga, odluči da kaže kako se ne oseća dobro. Zatim otprati Sintiju do kuće u kojoj je stanovala.
Upravo kada se spremao da krene dalje, on začu neku buku na naspramnom prozoru. Podiže pogled i vide Sintijinog muža kako nišani pištoljem u njega. On zinu u čudu, otvori širom vrata od kola i iskobelja se napolje, naletevši pravo na svoju ženu koja je takođe držala pištolj u ruci.
Hari potrča. Neodređeno je bio svestan da su oba pištolja opalila u isto vreme, ali on ne oseti nikakav bol i nije imao nameru da se zaustavi. Trčao je, ne zastavši ni da predahne dok se nije udaljio dobra četiri bloka. Zatim se oslonio o jedan zid, puneći pluća vazduhom, i stao da se opipava. Nije primetio nijednu rupu u sebi, niti je igde bilo tragova krvi.
Hvala bogu, pomisli on, što su besni supružnici bili loši strelci.
Iako se sve dobro završilo, on se još nekontrolisano tresao. Morao je nekuda da pođe i opusti se. Možda ga još jure i biće sigurniji na nekom mestu punom ljudi. On pogleda zgradu kako bi zaključio gde se nalazi.
Stajao je ispred jednog kineskog restorana.
U ovom još nikada nije bio i odmah postade znatiželjan. Otvorio mu se apetit iako je pre samo jednog sata jeo kinesku hranu. Pored toga, na takvom jednom mestu uvek se osećao siguran.
Hari Folger uđe unutra i sede za jedan sto. Na njegovo iznenađenje bio je jedini gost. Kada se kelner pojavio, on naruči ručak broj dva. Pojede ga uživajući u svakom zalogaju, zaboravivši na neprijatnu epizodu na ulici. Zatim prepolovi svoj kolačić za sreću i pročita poruku koja je bila stavljena unutra.
Prvo nije shvatao njen smisao. Onda mu konačno postade jasan, on podiže pogled sav uspaničen i ugleda kelnera sa skeletnim licem kako se podrugljivo ceri. Hari se divlje okretao unaokolo tražeći izlaz, ali nije bilo nikakvih vrata ni prozora u restoranu, nikakvog načina da iziđe, ni sada ni ikada.
On poče da vrišti.
Kada se umorio od toga, ponovo je osetio glad. Naručio je još jedan obrok i pojeo ga. Poruka u kolaču za sreću ovoga puta bila je istovetna sa prethodnom.
Posle tog obroka naručio je još jedan, pa još jedan i još jedan... i svaki put poruka u kolačiću za sreću bila je ista. Pisalo je:
MRTAV SI!