Skip to main content

Frederik Pol: UBITAČNA MISIJA PINEASA SNODGRASA


Frederik Pol: 

UBITAČNA MISIJA PINEASA SNODGRASA


Ovo je priča o Pineasu Snodgrasu, izumitelju. On je napravio vremeplov.
Napravio je vremeplov u kome se vratio nekih dve hiljade godina natrag, negde u vreme Hristovog rođenja. Predstavio se caru Avgustovu, njegovoj gospi Liviji i ostalim bogatim i moćnim Rimljanima toga doba; kako je lako sklapao prijateljstva, obezbedio je sebi saradnike za brzi preobražaj životnih navika u prvoj godini. (Ideju je ukrao iz jednog naučnofantastičnog romana Luja Spraga de Kampa, pod naslovom 'Samo da ne padne tama'.)
Njegov vremeplov nije bio veoma veliki, ali mu je srce to bilo, tako da je Snodgras odabrao teret koji će tadašnjim ljudima pružiti najveću, trenutnu pomoć. Glavne osobine drevnog Rima bile su prljavština i bolest, bol i smrt. Snodgras je odlučio da svet Rimljana učini zdravim i da ljude toga vremena održava u životu pomoću medicine dvadesetog veka. Sve ostalo će se samo od sebe srediti, kada se jednom ljudska rasa oslobodi užasnih pošasti i preranog umiranja.
Snodgras ih je upoznao sa penicilinom, aeromicinom i bezbolnim popravljanjem zuba. Brusio je stakla za naočare i objasnio im operativnu tehniku za uklanjanje katarakta. Naučio ih da koriste anesteziju, objasnio im virusnu teoriju bolesti i pokazao im kako da prečišćavaju vodu za piće. Podigao je Klineks fabrike i naučio Rimljane da stave ruku preko usta kada kašlju. Tražio je i dobio prekrivke za otvorenu rimsku kanalizaciju, a započeo je i upražnjavanje uravnotežene ishrane.
Snodgras je doneo zdravlje u drevni svet, a održavao je i svoje vlastito. Poživeo je više od sto godina. Umro je, u stvari, stote godine nove ere, kao veoma zadovoljan čovek.
Kada je Snodgras stigao u veliku Avgustovu palatu na brdu Palatin, na svetu je živelo nekih dve stotine pedeset miliona ljudskih bića. Ubedio je principata da podeli svoj blagoslov sa celim svetom, da pomogne ne samo stotini miliona podanika Carstva, već još stotini miliona u Aziji i desetinama miliona u Africi, na zapadnoj polulopti i na svim pacifičkim ostrvima.
Svi su postali zdravi.
Smrtnost novorođenčadi odmah se smanjila, sa devedeset odsto na manje od dva. Dužina ljudskog veka smesta se udvostručila. Svi su bili zdravi i to svoje zdravlje pokazivali su tako što su stvarali više dece, koja su rasla u zdravlju do zrelog doba, a zatim rađala još dece.
Nemoćna je ona civilizacija koja nije u stanju da se udvostruči u svakom pokoljenju, ako to pokuša.
Ti Rimljani, Goti i Mongoli bili su žilavi. Svakih trideset godina stanovništvo sveta uvećavalo se za činilac dva. Tridesete godine nove ere svetsko stanovništvo brojalo je pola milijarde. Šezdesete godine nove ere dostiglo je celu milijardu. U vreme kada je Snodgras umro kao srećan čovek stanovnika je bilo koliko i danas.
Prava je šteta što Snodgras nije imao mesta u svom vremeplovu za nacrte teretnih brodova, knjige o metalurgiji koje bi potpomogle izradu delova za pravljenje žetelica kojim bi se ubirala letina sa polja - za parne turbine koje bi proizvodile struju za napajanje mašina što bi pokretale gradove - za svu tehnologiju koja se razvila za dve hiljade narednih godina.
Ali nije imao.
Dakle, u vreme njegove smrti uslovi više nisu bili baš savršeni. Velika većina nije imala pošten krov nad glavom.
Sve u svemu, Snodgras je bio zadovoljan, jer su te stvari mogle da se srede same od sebe. Kada je celokupno svetsko stanovništvo dobrog zdravlja, onda uvećanje njegovog broja treba da predstavlja pravi podsticaj za istraživanje. Beskrajna priroda sigurno će, kada se njome jednom ovlada, obezbeđivati sve što je potrebno za bilo koji broj ljudskih bića.
Tako je i bilo. Mašine na paru prema Njukomenovom nacrtu podizale su vodu za navodnjavanje polja potrebnih za proizvodnju hrane mnogo pre njegove smrti. Podignuta je brana na Nilu kod Asuana pedeset pete godine. Ulična kola na električni pogon zamenila su volujska kola u Rimu i Aleksandriji pre sedamdesete godine nove ere, a nekoliko godina kasnije robove sa galija oslobodili su ogromni, nezgrapni, dizelski, vanbrodski motori koji su pokretali lađe sa hranom preko Sredozemlja.
Dvestote godine nove ere na svetu je bilo nešto više od dvadeset milijardi duša, a tehnologija je u stopu pratila to širenje. Plugovi na nuklearni pogon raščistili su Teutoburšku šumu, gde su Varusove kosti još trunule, a đubrivo dobijeno vađenjem minerala iz mora razmenom jona davalo je fantastične prinose hibridnih žitarica. Tristote godine nove ere broj stanovnika na svetu popeo se na četvrt biliona. Vodoničnom fuzijom dobijane su fantastične količine energije iz mora; atomskom transmutacijom svaka stvar pretvarana je u hranu. To je bilo neophodno jer više nije bilo mesta za farme. Zemlja je postajala prenaseljena. Do sredine šestog veka šezdeset miliona kvadratnih milja površine kopna Zemlje bilo je tako potpuno prekriveno da nijedno ljudsko biće koje je stajalo bilo gde na suvom tlu nije moglo da raširi ruke u bilo kom pravcu, a da ne dodirne drugo ljudsko biće koje stoji pored njega.
Ali svako je bio zdrav, a nauka je napredovala. Mora su bila isušena, što je smesta utrostručilo raspoloživu površinu tla. (Za pedeset godina i morska dna bila su popunjena.) Energija koja se pribavljala fuzijom morskog vodonika sada se dobijala hvatanjem celokupnog energetskog odliva sa Sunca, preko džinovskih ogledala sastavljenih od čiste sile. Ostale planete su se, razume se, zaledile, ali to više nije bilo važno, jer su u desetlećima koja su usledila bile dezintegrisane zbog energije iz njihovih jezgara. To se dogodilo i Suncu.
Održavanje života na Zemlji na takvim veštačkim standardima zahtevalo je veliku potrošnju energije; vremenom je svaka zvezda u Galaksiji počela da odašilje svoju celokupnu energiju na Zemlju i već se radilo na planovima da se pripoji i Andromeda koja bi obezbedila sva potrebna širenja u narednih trideset godina.
Tog trenutka napravljen je proračun.
Procenivši da je prosečan čovek težak otprilike sto trideset funti - ili, zaokruženo, 6X104 grama - i uzevši da će se broj stanovnika udvostručiti svakih trideset godina (mada više nije postojala 'godina' od kada je Sunce dezintegrisano; sada je usamljena Zemlja besciljno lebdela prema Vegi), otkriveno je da će do 1970. godine ukupna masa ljudskog mesa, kostiju i krvi dostići 6X1027 grama.
To je najavilo problem. Celokupna masa same Zemlje bila je svega 5,98x1027 grama. Čovečanstvo je već živelo u jazbinama bušeći kamen i bazalt i dubeći zamrznuto jezgro od nikla i gvožđa; do 1970. i samo jezgro bilo bi pretvoreno u žive muškarce i žene, a njihovi podzemni hodnici morali bi da se buše kroz masu njihovih vlastitih tela; bila bi to jedna uvijajuća, sklupčana lopta živih telesa nošena kroz svemir.
Štaviše, jednostavna aritmetika pokazala je da to nije bio kraj. U konačnom vremenu masa ljudskih bića izjednačila bi se sa celokupnom masom Galaksije; a u nekom daljem vremenu izjednačila bi se i prekoračila bi celokupnu masu svih galaksija bilo gde da se one nalaze.
Takvo stanje stvari nije se dalje moglo prenebregavati, i bio je započet jedan projekat.
Uz izvesne teškoće resursi su tako raspoređeni da dozvole konstrukciju jednog malog, ali važnog uređaja. Vremeplova. Sa jednim dobrovoljcem (izabranim između devet stotina biliona prijavljenih) vratio se u prvu godinu. Teret mu se sastojao od samo jedne puške i jedne patrone i sa tom patronom dobrovoljac je ubio Snodgrasa dok se ovaj peo uz Palatin.
Na veliku (iako samo potencijalnu) radost nekoliko kvadriliona osoba koje nikada neće biti rođene, spustila se blagoslovena Tama.


Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…