Skip to main content

PREPOZNAVANJE - Džejms Grem Balard


Džejms Grem Balard

PREPOZNAVANJE


Te večeri, uoči Ivandana, jedan mali cirkus navratio je u varoš na Zapadnoj strani u kojoj sam provodio odmor. Tri dana ranije je na gradskom trgu, u samom centru, zauzeo svoje uobičajeno mesto blistavi putujući vašar, opremljen velikim točkom, vrteškama, karuselima, desetinama zabavnih šatri i strelanama, tako da je taj drugi cirkus morao da se ulogori na utrini iza stovarišta poređanih duž reke.
Kada sam pošao u šetnju kroz varoš, spuštao se suton; vašarski točak se obrtao iznad raznobojnih svetiljki, ljudi su se vozili na vrteškama i ruku-podruku švrljali po popločanim stazama oko trga. Daleko od buke i gungule, ulice duž reke bile su gotovo puste, pa sam uživao u svojoj šetnji pod senkama natkriljenih izloga. Veče uoči Ivandana bilo je za mene vreme za razmišljanje, za svetkovanje, za budno osmatranje promena i pokreta u prirodi. Čim sam prešao preko reke, čija je tamna voda vijugala kroz varoš kao zlatna zmija i nestajala u šumi što se prostirala sa jedne strane puta, osetio sam, nepogrešivo, da se šuma priprema i da u njenome veštičjem kolu čak i korenje brzo klizi kroz zemlju i proverava svoje žile.
Vraćao sam se iz šetnje i prelazio preko mosta iznad reke kada sam na samom ulazu u varoš ugledao mali putujući cirkus. Povorka, koja se mostu približavala sporednim putem, sastojala se od svega petoro-šestoro zasvođenih kola; u svakom vagonu nalazio se visoki kavez sa rešetkama i svaki vagon vukla su dva iznurena, izmučena konja. Na čelu povorke jahala je na sivom ždrepcu mlada žena bledog lica i golih mišica. Stao sam nasred mosta, naslonio se na ogradu i pogledom pratio povorku koja je stigla do nasipa. Mlada žena je malo oklevala i, cimajući teški kožni oglav i uzde, povremeno, preko ramena, pogledavala u kola koja su se, poređana jedna iza drugih, polako pela uz most. Uspon je bio blag, ali su se konji, povodeći se na klecavim nogama, jedva popeli na vrh, tako da mi se pružila prilika da natenane razgledam taj neobičan karavan i ne sluteći koliko ću kasnije njime biti obuzet.
Mlada žena projaha pored mene na svom umornom ždrepcu; bila je mlada, ili se bar meni tako činilo, jer, tada još nisam znao koliko to zavisi od njenog i mog raspoloženja. Tada još nisam znao ni to, da ću je videti nekoliko puta i da će nekad izgledati kao dvanaestogodišnje dete neoblikovane brade i ukočenih očiju iznad koščatih obraza, a nekad kao sredovečna žena sede kose kroz koju se nazire šiljata lobanja.
U prvom trenutku, gledajući je sa mosta, procenio sam da ima oko dvadeset godina i da je po svoj prilici kći vlasnika bednog cirkusa. Ali, dok je kaskajući prolazila pored mene, držeći uzde jednom rukom, svetiljke sa dalekog vašarišta osvetliše namah njeno lice i otkriše kukast nos i tvrda usta koji nisu imali dvadeset godina. Ona nije bila lepa, ali je imala onu čudnu privlačnost koju sam često otkrivao kod žena što rade na vašarištima, čudnu privlačnost, i nedokučivu seksualnost i pored pohabane odeće koju su nosile i bedne sredine u kojoj su se kretale. Žena me, u prolazu pogleda i za trenutak zaustavi oči na nekoj nedodirnutoj tački moga lica.
Za njom prođoše šestoro kola sa konjima koji su na krivini jedva vukli svoje teške kaveze. Između rešetaka ugledah načas ugaženu slamu i mali otvor u dnu kaveza ali ne i tragove životinja. Pretpostavljao sam da su neuhranjene i da zbog toga neprekidno spavaju. Kada je prošao i poslednji cirkuski vagon, videh i drugog, pored žene jedinog člana neobične trupe - kepeca u kožnoj jakni.
Pošao sam preko mosta polako za njima, pitajući se da nisu kojim slučajem zakasneli članovi velikog vašara koji je već radio punom parom. Međutim, po načinu na koji su, oklevajući, zastali u podnožju mosta i pa načinu na koji je mlada žena gledala levo-desno, a kepec sedeo zguren u senci kaveza, bilo mi je jasno da ti jadnici nemaju nikakve veze sa blistavim točkom i zabavom koja se odvija na gradskom trgu. Činilo se da su čak i konji, koji su nesigurno stajali pognutih glava da bi izbegli šarene svetiljke, bili svesni te izdvojenosti.
Posle kratkog zastoja, karavan krete dalje uskim putem koji je vodio uz samu obalu reke; kola su se ljuljala levo-desno, jer su drveni točkovi klizili po travnatoj ivici puta. Malo dalje prostiralo se parče pustoline, koje je stovarišta na keju odvajalo od stepenasto poređanih kućica ispod mosta. Jedna jedina ulična svetiljka na severnoj strani bacala je bledu svetlost na tu šljakom posutu čistinu, a suton, koji se sad već bio spustio na varaš, još je surovije izdvajao to sumorno parče zemlje koje ni kretanje reke više nije moglo da oživi.
Povorka se uputi pravo ka mračnom, ograđenom prostoru. Mlada jahačica skrete konja s puta i preko šljake povede karavan do visokog zida prvog stovarišta. Tu se karavan zaustavi, kola se poređaše jedna iza drugih a konji se radosno povukoše u senke tame. Kepec skoči sa visokog sedišta i otkaska do mesta na kome je žena sjahala sa sivog ždrepca.
Išao sam krupnim koracima putem uz obalu i prilazio im sa druge strane. Ta čudna mala trupa kopkala me je na izvestan način, premda je, ako se osvrnem unatrag, miran pogled koji je mlada žena bacila u prolazu na mene bio mnogo jači podstrek nego što mi se činilo u tom trenutku. U svakom slučaju, zbunjivao me je besmisao kojim je bilo obeleženo njihovo postojanje. Ništa ne deluje tako sumorno kao otrcan cirkus, a ovaj je cirkus bio toliko iscrpljen od puta, tako bezvoljan i obeshrabren, da njegovi vlasnici stvarno nisu imali nikakve izglede na zaradu. Ko su bili ti ljudi, ta bledokosa žena i njen kepec? Da li su uistinu očekivali da će neko dolutati do tog turobnog parčeta čistine pored stovarišta i pokazati interesovanje za njihove zagonetne, nevidljive životinje? A možda to i nije cirkus, možda oni samo prevoze bolesna, ostarela stvorenja do neke klanice specijalizovane za cirkuske životinje, pa su, eto, zastali da predahnu, prenoće i sutra odu dalje.
Ali ne, tačne su bile moje prve pretpostavke: mlada žena i kepec su već uveliko razmeštali kola po nepogrešivom cirkuskom uzoru. Ona je konje vukla za uzde a on se motao oko nje, udarajući konje po nogama svojim kožnim šeširom. Pokorne životinje izvukoše vagone sa kavezima, a vlasnici za svega pet minuta rasporediše kaveze u nepravilan krug, ispregoše konje i povedoše ih na reku gde ovi odmah počeše da pasu tamnu travu.
U kavezima nastade neko komešanje i jedna od dve blede prilike ugura u njih još malo slame. Kepec ustrča uz stepenice karavana i upali svetiljku iznad peći koja se nazirala kroz otvorena vrata; vrati se sa metalnim vedrom i krete od kaveza do kaveza, dolivajući u svaki sud po malo vode i gurajući ga metlom ka otvoru u dnu kaveza.
Žena je išla za njim, isto toliko ravnodušna prema njemu kao što je on bio ravnodušan prema životinjama u kavezu. A kada je spustio na tle prazno vedro, ona mu pridrža lestvice i on se pope na krov prvog vagona odakle siđe sa svežnjem tablica sa oznakama povezanim platnenom trakom. Pošto je razvezao svežanj, kepec odnese oznake do kaveza, ponovo se pope na lestvice i stade da učvršćuje tablice na gornje rešetke.
Pri bledoj svetlosti ulične svetiljke mogao sam da razaznam samo izbledele šare koje je pre mnogo godina neko naslikao u tradicionalnom stilu velikih šatora vašarišta, cvetne mustre i ukrase sa gotovo nevidljivim natpisima. Bio sam na ivici čistine kada se mlada žena okrenula i opazila me. Kepec je učvršćivao poslednju oznaku, a ona je stajala pored lestvica, držeći se jednom rukom za prečagu, i gledala me ukočenim, nepokretnim očima. Izgledala je mnogo starija nego onda, kada se sa svojom menažerijom prvi put pojavila na ulazu u varoš. Sada joj je pri nejasnoj svetlosti kosa bila gotovo sasvim seda, a gole ruke bile su, kako se bar činilo, izborane i izrađene. Kad sam se približio i prošao pored prvog kaveza, okrenula se i otpratila me pogledom kao da svim silama pokušava da se zainteresuje za moj ulazak na scenu.
Na vrhu lestvica začu se šum užurbanih pokreta. Skliznuvši kepecu kroz prste, jedna tablica sa oznakom pade sa krova ženi pred noge. Kepec se zabacaka kratkim nogama i kratkim rukama, skoči sa merdevina, podiže se sam sa zemlje i, vrteći se kao čigra, jedva uspostavi ravnotežu. Strese prašinu sa šešira, stavi šešir ponovo na glavu i uspentra se uz lestvice.
Pridržavajući ih i dalje jednom rukom, žena privuče lestvice uz kavez, pokušavajući da prečage uskladi sa rešetkama.
Zakoračih i priđoh joj, iz pukog sažaljenja, čini mi se.
"Mogu li da pomognem?" upitah. "Možda bih ja lakše dohvatio krov. Ako mi dodate oznaku..."
Kepec je oklevao, gledajući me svojim tužnim očima. Bio je spreman da prihvati moju pomoć, ali je i dalje stajao sa šeširom u ruci kao da ne može da mi se obrati, kao da ga u tome sprečava čitav niz okolnosti, neka životna podela koja je isto toliko određena i nepremostiva kao i podela u najokrutnijim kastama.
Žena mi, međutim, jednim pokretom ruke dade znak da priđem ali, čim sam lestvice prislonio uz rešetke, okrete glavu na drugu stranu: ukočeno je posmatrala konje koji su pasli na obali reke.
Popeh se uz lestvice i uzeh oznaku koju mi je pružio kepec. Prikačih je za gornju ivicu kaveza i osigurah dvema prepolovljenim opekama koje su, očigledno, tome i služile. Usput sam uspeo da pročitam legende ispisane na iskrivljenoj pločici. Tek što sam odgonetnuo reči 'čudo' i 'spektakularno' (oznake, očigledno, nisu imale nikakve veze sa životinjama u kavezima i bile su ukradene sa nekog vašara ili sa nekog smetlišta), a u kavezu ispod mene začu se neočekivani pokret. Nešto je rilo po slami i neko se maleno stvorenje blede kože povlačilo u svoju rupu.
To muvanje po slami - ne bih znao da kažem da li je životinja izletela iz straha, ili je možda pokušala da me upozori i otera - ostavilo je za sobom jak vonj koji mi je odnekud bio poznat. Širio se oko mene i kad sam sišao sa lestvica i bio nešto slabiji ali još napadan. Potražih očima otvor i životinju, ali je ona već navukla slamu i više se nije videla.
Žena i kepec klimnuše glavom kada se ja okretoh prema njima. U njihovom stavu nije bilo neprijateljstva, on je čak pokušavao da mi zahvali na usluzi kriveći usta u nemom grču, ali, činilo se da oni iz nekog razloga naprosto nisu kadri da uspostave vezu sa mnom. Žena je stajala leđima okrenuta uličnoj svetiljci a njeno je lice, čije je oštre crte ublažavala tama, sada izgledalo malo i još neoblikovano, poput lica nekog neočešljanog deteta.
"Eto, sve je spremno", rekoh polušaljivo i dodadoh, sa izvesnim naporom: "Izgleda vrlo lepo."
A kako su oni i dalje ćutali, bacih pogled na kavez. Dve-tri životinje sedele su u dnu svojih kućica i njihovi bledi obrisi jedva su se nazirali pri nejasnoj svetlosti. "Kada otvarate? Sutra?" upitah.
"Već smo otvoreni", reče kepec.
"Otvoreni, već?" Nisam znao da li se šali i zato sam rukom pokazao na kaveze, ali izjava je bez sumnje bila krajnje ozbiljna.
"Shvatam... već ste otvorili... večeras." Trudeći se da kažem bilo šta - jer oni su izgleda bili spremni da stoje tako i ćute u beskonačnost nastavih: "A kada odlazite?"
"Sutra", saopšti mi žena tihim glasom. "Moramo da krenemo već sutra ujutro."
I kao da se upravljaju prema tome, oboje počeše da čiste malu arenu, gomilajući na jednu stranu novinske i druge otpatke. U času kada sam odlazio duboko zbunjen, pitajući se kakav smisao i kakav cilj ima ta bedna menažerija, oni su već bili završili posao i stojeći ispred kaveza očekivali prve posetioce. Zaustavio sam se na obali pored konja koji su i dalje pasli i koji su, onako mirni i slabi, delovali isto toliko nematerijalno kao kepec i njihova gospodarica. Koja ih je to čudna logika dovela u ovu varoš u kojoj je drugi, mnogo veseliji i mnogo veći vašar već bio u punom zamahu?
Setih se životinja i neobičnog vonja koji se širio iz kaveza; taj neodređeno neprijatan vonj podsećao me je na neki meni dobro poznat miris, bio sam ubeđen u to, kao što sam, iz nepoznatog razloga, bio ubeđen i u to da je on ključ za odgonetanje tajne toga čudnog cirkusa... Konji pored mene prijatno su mirisali na mekinje i na znoj. Činilo mi se da njihove snuždene glave, duboko pognute nad travom na samoj ivici vode, kriju u sjajnim očima neku tajnu od mene.
Vraćao sam se ka centru varoši i odahnuo pred blistavo osvetljenim velikim točkom koji se okretao iznad gradskih krovova. Vrteške, šatori, strelane i tunel ljubavi bili su deo poznatog sveta, a veštice i vampiri naslikani na kući užasa samo nagoveštaj poznate noćne more. Njima nasuprot, mlada žena da li mlada? - i njen kepec bili su putnici iz neke nepoznate zemlje, iz nekoga praznog carstva u kome je sve lišeno smisla. Ono što me je kod njih obespokojavalo, bilo je odsustvo razumljivog motiva.
Dok sam se u velikom šatoru probijao kroz gomilu sveta, palo mi je odjednom na pamet da se provozam na vašarskom točku. A dok sam sa grupom mladića i devojaka čekao na red, električne gondole letele su u večernje nebo tako visoko da su, činilo se, svu muziku i svu svetlost vašara crple iz toga neba posutog zvezdama.
Popeh se u svoju gondolu, u koju posle mene uđoše jedna mlada žena i njena ćerka, i posle nekoliko minuta vinusmo se u blistave visine, a vašarište ostade pod nama. Prva dva-tri minuta vožnje proveo sam dovikujući se sa mladom ženom i njenim detetom i pokazujući im poznata obeležja male varoši. Ali kada smo, sedeći u gondoli, zastali načas na vrhu točka da bi se dole ukrcali novi putnici, opazih most preko koga sam te večeri prešao. Prateći pogledom tok reke, ugledah jednu jedinu, usamljenu uličnu svetiljku koja je osvetljavala čistinu pored stovarišta gde su bledolika žena i njen kepec otvorili svoj suparnički cirkus. A kada je naša gondola počela da se spušta, uočih između krovova nejasne obrise cirkuskih kola.
Kada je pola sata kasnije bučni vašar počeo da se zatvara, vratio sam se na reku. Grupice ljudi muvale su se, ruku-pod-ruku, po ulicama, ali kada su se na vidiku ukazala skladišta, obreo sam se na gotovo pustim popločanim stazama koje su vijugale između stepenasto poređanih kućica. Onda se pojavila ulična svetiljka i krug vagona oko nje.
Na moje veliko iznenađenje, menažerija je imala i nekoliko posetilaca. Stajao sam ispod ulične svetiljke i gledao kako dva para i jedan čovek šetkaju oko kaveza i kako uzaludno pokušavaju da identifikuju nevidljive životinje. Kačili su se o rešetke i piljili kroz njih, a kada je jedna od devojaka naglo odskočila i, tobože prepadnuta, pokušala da pobegne, razlegao se grohotan smeh. Muškarac iz njenog društva držao je u ruci nekoliko slamčica i gađao njima otvor u dnu kaveza, ali je životinja uporno odbijala da se pojavi. Prvi posetioci nastaviše da kruže oko kaveza i razroko pilje u bledu svetlost.
Za sve to vreme, kepec i žena stajali su ćutke, svako na svojoj strani. Ona pored stepenica karavana, zureći ravnodušno u malobrojnu publiku kao da joj je potpuno svejedno da li u njenom cirkusu nekoga ima ili nema. Kepec, kome je kabasti šešir skrivao lice, preko puta nje. U ruci nije držao ni torbu a ni svežanj ulaznica, pa se po svemu činilo, iako to baš nije bilo razumno, da se ulaz u cirkus ne naplaćuje.
Ta čudna atmosfera, a možda i neuspeli pokušaji da izmame životinje iz njihovih skrovišta, uznemirili su malobrojne posetioce cirkusa. Pošto je bezuspešno pokušao da pročita natpise, jedan od mladića zavukao je štap među rešetke na kavezu posle čega su, svi odjednom, naglo izgubili svako interesovanje za menažeriju i napustili je, ne obraćajući pažnju na ženu i kepeca. Dok je prolazio pored mene, čovek sa štapom se izbekeljio i rukom mahnuo sebi ispred nosa kao da čisti vazduh.
Sačekao sam da odu i tek onda prišao kavezima. Učinilo mi se da me je kepec prepoznao ali se, naravno, nije ni pomerio nego me je samo gledao očima pomirenim sa sudbinom. Ona je sedela na stepenicama karavana i zurila u šljaku sa izrazom umornog, lakomislenog deteta.
Bacih pogled na dva-tri kaveza. U njima nije bilo ni traga od životinja, ali je vonj koji je oterao posetioce bio mnogo jači. Kada mi je taj oštar, poznat miris zagolicao nozdrve, priđoh mladoj ženi.
"Došli su vam prvi posetioci."
"Svega nekoliko", odvrati ona tiho.
Taman zaustih da kažem kako brojniju publiku i ne može da očekuje kada se u kavezima životinje uopšte ne pojavljuju, ali me zaustavi njen prepodobni pogled. Otvor na haljini otkrivao je male detinje grudi, pa mi je izgledalo potpuno nemoguće da je ta bleda mlada žena jedina odgovorna za taj, na propast osuđen poduhvat. U želji da je utešim, rekoh: "Već je kasno, a tu je i onaj drugi vašar..." Pa rukom pokazah kaveze: "Smeta i ovaj vonj. Vi ste na njega možda i navikli, ali on može da vam rastera publiku." Na silu sam se osmehnuo. "Izvinite, nisam hteo..."
"Razumem", reče ona trezveno. "Zbog toga i odlazimo tako brzo. " Klimnu glavom kepecu i dodade: "Čistimo ih svakog dana."
Taman sam hteo da upitam koje se životinje kriju u tim kavezima - činilo mi se da vonj podseća na vonj šimpanza u zoološkom vrtu - kada se sa obale začu neka graja. Na gornjoj stazi pojavi se grupa mornara sa nekoliko devojaka. UgledavšI menažeriju, oni je pozdraviše gromoglasnim klicanjem. Držeći se pod ruku i klateći se pijano čas na jednu a čas na drugu stranu, skretoše sa obale i preko šljake zaputiše se ka kavezima. Kepec im se ukloni s puta i sa šeširom u ruci nastavi da ih posmatra iz prikrajka.
Mornari se dogegaše do jednog kaveza i priljubiše lica uz rešetke: gurkali su se i zviždali, nastojeći da životinju izmame iz skrovišta, pa se onda baciše na sledeći kavez.
Jedan od njih viknu ženi koja je sedela na stepenicama karavana: "U čemu je stvar, jeste li vi otvoreni ili zatvoreni? Dripac neće da izađe iz rupe."
Svi prsnuše u smeh. Drugi mornar zazvecka ženskom torbicom, pa zavuče ruku u džep.
"Lovu na sunce, momci. Ko je kupio ulaznice?"
Ugleda kepeca i dobaci mu novčić. U sledećem trenutku, sruči se na kepečevu glavu kiša novčića. On zamahnu šeširom levo-desno i ne pokušavajućI da ih pokupi.
Mornari priđoše trećem kavezu. I posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da privuku tajanstvene životinje, zaljuljaše kola. Dobro raspoloženje brzo ih je napuštalo. Prošao sam pored kaveza u trenutku kada su se mornari uzverali uz rešetke.
U tom trenutku, u kavezu se naglo otvoriše neka vratanca, udariše o rešetke, ali zvuk odmah iščeze. Kasni posetioci ustuknuše kao da, tobože, očekuju skok prugastog tigra. Onda dva mornara ponovo priđoše kavezu i, bajagi oprezno, pružiše ruke da zatvore vrata. Jedan od njih zaviri u kavez, uskoči u njega a ne obazirući se na grdnju svoga druga, razmahnu nogom slamu ispred otvora.
"Ta krvava rupa je potpuno prazna!"
Njegov prostakluk izazva urnebesnu ciku; on tresnu vrata koja se zatvoriše i poče da se propinje u kavezu, frfljajući kroz rešetke kao pavijan. Pomislih, ne znam zašto, da greši što to radi i pogledah mladu ženu i kepeca. Oboje su bezizraznih lica posmatrali mornara u kavezu i ničim nisu pokazivali da mu od životinje preti neka opasnost. Odmah je, naravno, u kavez uleteo i drugi mornar i kućicu dovukao do rešetaka, tako da sam i ja mogao da vidim da u njoj nema nikoga.
Shvatio sam, da i ne hoteći piljim u mladu ženu. Da li je, na kraju krajeva, svrha ove čudne menažerije baš u tome što ona nema životinja, ili ih bar nema u većini kaveza, što se u ovom cirkusu izlaže ništa, što prazni kavezi predstavljaju samo suštastva tamnovanja sa svim njegovim dvosmislenostima? Da nije ovo apstraktni zoološki vrt, neka vrsta bizarnog tumačenja smisla života? Ali kako ni kepec ni mlada žena nisu delovali toliko istančano, postojalo je po svoj prilici neko jednostavnije i manje nategnuto objašnjenje. Možda je u tim kavezima nekada i bilo životinja, ali su one vremenom uginule, a devojka i njen pratilac zaključili da će ljudi i pored toga nastaviti da dolaze u cirkus i nastaviti da pilje u prazne kaveze sa onom istom očaranošću sa kojom obilaze groblja i pilje u prazne grobove. I tako su, posle izvesnog vremena, prestali da naplaćuju ulaznice i prepustili se besciljnom lutanju iz varoši u varoš...
Nisam uspeo da sledim dalji tok misli jer se iza mojih leđa začuo oštar uzvik. Jedan mornar protrča pored mene i okrznu mi rame. Čim su otkrili da je kavez prazan, posetioci su izgubili svako osećanje mere i krenuli u hajku na kepeca. Na taj prvi nagoveštaj nasilja, žena ustade sa stepenika i nestade u karavanu, ostavivši sirotog kepeca da se brani kako ume i zna. Jedan mornar ga saplete nogom i strgnu mu šešir sa glave; čovečuljak se prući u prašinu sa nogama u vazduhu.
Mornar ispred mene zgrabi šešir, spreman da ga zafrljači na krov vagona. Zakoračih i čvrsto ga uhvatih za ruku, ali mi se on otrže. Kepec se izgubi iz vida, a mornari se baciše na jedna cirkuska kola, prevrnuše ih i stadoše da ih guraju ka reci. Dva mladića podigoše svoje devojke i staviše ih konjima na leđa. Sivi ždrebac, koji je predvodio povorku preko mosta, naglo se ote i odjuri niz nasip. Potrčah u tom opštem metežu za njim i, u trenutku kada se konj neočekivano okrenuo i ustremio na mene, začuh uzvik upozorenja, tup zvuk kopita po vlažnoj utrini i jedan ženski krik. Osetih udarac u glavu i u rame i sruših se na tle.

Od tog trenutka do trenutka kada sam se probudio ležeći na klupi nasipa proteklo je sigurno bar dva sata. Varoš pod noćnim nebom bila je potpuno tiha, čuli su se samo plašljivi šumovi vodenog pacova koji se šunjao pored reke i daleki talasi koji su zapljuskivali most. Seo sam i obrisao rosu sa čela. Na mračnoj čistini stajali su cirkuski vagoni, a pored same vode ocrtavali su se nejasni obrisi nepomičnih konja.
Čim sam se malo pribrao, zaključio sam da su me mornari, kada me je konj oborio na tle, preneli na klupu i tu ostavili da dođem k sebi. Pipajući čas glavu a čas rame, osvrtao sam se na sve četiri strane tražeći pogledom kasne cirkuske posetioce, ali na nasipu nije bilo nikoga. Ustadoh i polako pođoh prema cirkusu, sa zračkom nade da će mi kepec pomoći da se vratim kući.
Na razdaljini od dvadeset jardi, videh kako se u jednom od kaveza nešto kreće i kako ispred rešetaka promiče neka bleda prilika. Od kepeca i mlade žene nije bilo ni traga ni glasa, jedino su oborena kola bila vraćena na mesto.
Stajao sam u središtu kruga i piljio u kaveze, svestan toga da su se njihovi stanari konačno pomolili iz skrovišta. Šiljata siva tela nisu se mogla raspoznati u mraku, ali su meni bila isto tako dobro poznata kao i oštar vonj koji se širio iz kaveza.
Iza leđa začuh uzvik, jednu opscenu reč. Okretoh se da bih otkrio izvor iz kojeg potiče i sretoh se sa hladnim pogledom stanara kaveza. I dok sam ja zurio u njega, on podiže ruku i njome napravi jedan prostački pokret.
Začu se i drugi glas, a za njim se zaori čitav hor pogrdnih uzvika i protestnih zvižduka.
Razbistrio sam mozak uz ogroman napor i polako prišao kavezima. I dok sam ih obilazio sa svih strana, ispunila mi se želja koja me je tako dugo mučila: prepoznao sam njihove stanare. Osim kaveza na kraju kruga, koji je bio prazan, svi ostali kavezi bili su zauzeti. Sićušne prilike stajale su ispred rešetaka ne krijući se, a njihova bleda lica sijala su na bledoj svetlosti. Na kraju sam prepoznao i vonj koji se širio iz kaveza.
Pođoh kući praćen njihovim podrugljivim glasovima, a mlada žena ustade sa kreveta i sa stepenica karavana mirno me otprati ukočenim pogledom.




Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …