Lorens Blok: SAVRŠENI ZATVOR

Lorens Blok: 

SAVRŠENI ZATVOR

Prvi Alteanac reče: "Dakle, kula je gotova."
Drugi Alteanac se osmehnu: "Izvrsno. Onda je sve spremno za zatvorenika?"
"Jeste."
"Jesi li siguran da će mu biti potpuno udobno? Neće polako da kopni, a onda i da ugine u takvim okolnostima?"
"Neće", uzvrati prvi Alteanac. "Biće sve u redu. Podizanje kule trajalo je dugo, a i ja sam imao prilike da proučavam stvorenje. Napravili smo mu habitat baš po meri."
"Nadam se." Drugi Alteanac blago zadrhta. "Ne znam", reče on. "Pretpostavljam da je u pitanju samo projekcija sa moje strane, ali već i sama pomisao na zatvor..." On zaćuta i ponovo zadrhta.
"Znam", uzvrati drugi sa razumevanjem. "Tako nešto za sve je nas ranije bilo nepojmljivo. Cela ta zamisao o utamničenju nekog bližnjeg sasvim je odvratna, priznajem. Ali, ipak, pomisli samo na stvorenje!"
"Ne bi valjalo da je na slobodi."
"Ne bi! Oh, ne, nipošto! Pa ono ubija. Smaklo je trojicu naših pre no što smo uspeli da ga sputamo."
Drugi Alteanac snažnije zadrhta nego ranije i za trenutak je izgledalo da će mu pripasti muka. "Ali zašto? Kakvo je on to biće, za ime Boga? Odakle potiče? Šta radi ovde?"
"Ah", reče prvi, "mnogo pitaš. Nema načina, znaš, da dokučimo nijedan od odgovora na ta pitanja. Jednog jutra otkrila ga je jedna desetina. Pokušali su da mu se obrate i šta misliš kako je on na to uzvratio?"
"Nasrnuo je na njih, kako sam čuo."
"Tačno! Potpuno bezrazložni nasrtaj koji je za posledicu imao pogibiju trojice. Prvi zabeležen slučaj ubistva za poslednjih trideset pokoljenja. Neverovatno!"
"A posle..."
"Držan je kao zatvorenik. Nije bilo komunikacije, nikakvih otkrića, ničega. Jede sve što mu dajemo, spava kada padne noć, a budi se u svitanje. Ništa nismo doznali o njemu, ali ti ipak nešto mogu reći zasigurno: opasan je!"
"Jeste", reče drugi Alteanac.
"Veoma opasan. Moramo ga držati pod ključem. Razume se, ne želimo da mu naudimo: stoga smo njegov zatvor napravili ne samo potpuno bezbedan, nego i potpuno udoban. Usuđujem se da kažem da smo obavili valjan posao."
"Slušaj", reče drugi, "možda sam sitničav. Ne znam. Ali jesi li siguran da nikako ne može da pobegne?"
"Sasvim."
"Otkud si toliko siguran?"
Prvi Alteanac uzdahnu. "Kula je visaka sto trideset stopa. Pad sa te visine nesumnjivo je poguban. Slažeš se?"
"Slažem."
"Zatvorenikove prostorije nalaze se na vrhu kule, a vrh je širi od osnove, što znači da su zidovi zakošeni ka unutra. Uz to, oni su veoma, veoma glatki, tako da spuštanje niz njih nikako ne dolazi u obzir."
"Da li se možda može spustiti dole istim putem kojim će se i popeti? Mogućnost izgleda razložna."
"I to je isključeno. Biće dovezen u svoje prostorije posredstvom jedne pneumatične cevi, koju ćemo takođe koristiti da mu dostavljamo hranu. Cela kula je tako projektovana da se u nju može ući preko cevi, ali se iz nje može izići samo skokom sa vrha. Hranu koju ne pojede, kao i sve ostalo što bude odbacivao moći će naprosto da baci odozgo."
Drugi Alteanac zavrte glavom. "Izgleda bezbedno..."
"I treba da izgleda. Zato što jeste bezbedno."
"Nadam se. Nadam se da je bezbedno i nadam se da nije okrutno, ali ipak... No, dobro, kada će dovesti zatvorenika u kulu? Je li sve spremno za njegov smeštaj?"
"Jeste, spremno je. Staviše, upravo treba da ga odvedemo tamo. Da li bi voleo da i ti pođeš? Moglo bi da bude zanimljivo."
"Pa, hajdemo onda."
Obojica se u tišini uputiše ka kolima prvog Alteanca i bez reči se odvezoše do kule. Kula je uistinu predstavljala upečatljivo zdanje, kako u pogledu veličine, tako i izgleda. Oni iziđoše iz kola i stadoše da čekaju; uskoro se pojavi jedan kamion koji se zaustavi kraj osnove kule. Iz kamiona iziđoše tri alteanska stražara koji izvedoše zatvorenika. Na udovima su mu stajali okovi.
"Shvataš?" upita prvi Alteanac. "Ovakvog ćemo ga staviti u cev, a kad bude došao do vrha tamo će pronaći ključ za okove."
"Mudro."
"Sve smo isplanirali", objasni prvi. "Ne želim da to zvuči hvalisavo, ali stvar smo ispitali iz svih uglova."
Zatvorenik je stavljen u cev, čiji se otvor nalazio kod same osnove kule. Potom je cev brižljivo zatvorena i zaptivena. Trojica alteanskih stražara sačekali su nekoliko trenutaka sve dok se kod osnove nije upalilo crveno svetlo, što je značilo da je zatvorenik ušao u svoje prostorije. Potom se vratiše do kamiona i odvezaše se putem.
"Mogli bismo sada da pođemo", reče prvi. "Pa ipak, sačekao bih još malo da vidim da li će baciti dole okove. Ako nemaš ništa protiv?"
"Baš naprotiv. I mene to zanima. Tako nešto se, dozvolićeš, ne viđa svaki dan."
Stali su da čekaju. Posle nekoliko minuta jedan par okova stade da leti kroz vazduh i pade na tle dvadesetak jardi od dvojice Alteanaca.
"Ah", reče prvi. "Našao je ključ."
Nekoliko trenutaka kasnije, za prvim parom dolete i drugi, a za ovim usledi i ključ. A onda zatvorenik priđe rubu kule i naže se preko ograde, pogledavši ih odozgo.
"Grozno", reče drugi Alteanac. "Drago mi je što nikako ne može da pobegne."
Zatvorenik ih je zamišljeno posmatrao nekoliko trenutaka. Zatim se pope na ogradu, zamaha krilima i vinu se put neba.