Skip to main content

Ben Bova - BESTEŽINSKO STANJE


Ben Bova

BESTEŽINSKO STANJE


Džae Teni je izgledao kao srednji centarhalf pitsburških Čeličnih. Sedeći u hladovitim senkama bara Astro hotela, onako tamnoput, zdepaste građe i namrgođenog lica nad zadimljenom cigarom, ni po čemu nije odavao utisak jedne od najređih ptičica: dobrog inženjera koji je u isti mah bio i dobar vojni oficir.
"Dobar dan, majore."
Teni se obrnuo na svojoj stolici i ugledao starog Sai Kaldera, doajena među novinskim reporterima koji su 'pokrivali' bazu.
"Zdravo. 'Oćeš piće?"
"Na dužnosti sam", odgovori Kalder dostojanstveno. Ipak spustio je svoje nekad vitko telo na susednu stolicu.
"Dupli viski", doviknu Teni barmenu. "I ponovo napuni moju čašu."
"Oficir i džentlmen", promrmlja Kalder. Glas mu beše zagroban, što se slagalo sa njegovim licem.
Pošto im je barmen doturio piće, Teni reče: "'Teo bi da znaš ko je dobio naimenovanje."
"Rekao sam vam da sam na dužnosti."
Teni se iscerio. "Jezik za zube do sutra. Tada će Mardok izdati zvanično saopštenje na svojoj konferenciji za štampu."
"Ako biste me poštedeli te muke da moram da slušam dobrog pukovnika kako dva sata gnjavi da bi na kraju izustio jedno ime, spreman sam da platim sledeću turu, da vam glancam cipele mesec dana i udesim da povremeno izgubim pot na pokeru u vašu korist."
"Đavola ćeš dobiti!"
Kalder sleže ramenima. Teni poteže dobar cug iz svoje čaše. Kalder ga je pratio.
"Ajde dobro. Ionako ćeš saznati. Ali ne razmeći se tim do Mardokovog saopštenja. Posredi je Kinsmen."
Kalder je pažljivo spustio čašu na šank. "Čester A. Kinsmen, ponos i dika Vazdušnih snaga? Teško je poverovati u to."
"Mardok ga je odabrao."
"Znam da je ova misija strogo za javnost", reče Kalder, "ali Kinsmen? Tri dana u orbiti sa najzgodnijom ženskom iz magazina Lajf? Da li Mardok želi publicitet ili kupleraj?"
"Hajde. Čet nije tako loš..."
"Oh, ne? Po pričama koje sam čuo o onih nekoliko nedelja koje ste proboravili gore u NASA Ames centru, Kinsmen je podigao prašinu od Berkleja do Nord Biča."
Teni je uzvratio: "Mlad je i dobro izgleda. A devojke nisu imale baš mnogo prilika da se pozabave jednim astronautom. U poređenju sa mojim klincima, ekipa NASE je gomila starih dripaca. Čet je ponajbolji u toj rulji, bez svake šale."
Kalder nije delovao ubeđeno.
"Slušaj. Kada smo imali obuku u Edvardsu, znaš li šta je Kinsmen uradio? Načinio je dupli avion, savršenu repliku Spad lovca. Svojim rukama. On je ispravan građanin."
"Da, a onda je šest nedelja izigravao Crvenog barona. Zar se nije uvalio u nevolju zbog ometanja jednog komercijalnog aviona?"
Tenijev odgovor beše presečen provalom čavrljanja i smeha. Pola tuceta vitkih, mladih muškaraca u bluzama Vazdušnih snaga - svi do jednog kapetani - silazili su niz zastrte stepenike u bar.
"Evo ih", reče Teni. "Možeš i sam da porazgovaraš sa Četom o tome."
Kinsmen se nije razlikovao od ostalih astronauta Vazdušnih snaga. Bio je visok nešto preko 185 santimetara, mladalački vižljast sa tamnom kosom podšišanom kratko na vojnički način, sivo-plavim očima i dugačkim koščatim licem. Baš u tom času široko se osmehivao dok je zajedno sa ostalih pet astronauta zaposedao stolice u jednom uglu bara i naručivao usamljenom barmenu.
Kalder uze svoje piće i uputi se ka njegovom stolu. Major Teni krenu za njim.
"Polako", reče jedan od kapetana. "Evo ide štampa."
"Krajnji oprez."
"Zašto tako momci", Kalder se trudio da svojim hrapavim glasom pokaže kako je uvređen, "Zar mi ne verujete?"
Teni je gurnuo jednu stolicu prema novinaru a sam je uzeo drugu. Sedajući na nju, obratio se kapetanima: "Sve je u redu. Rekao sam mu."
"Koliko vas plaća, šefe?"
"To je moja i njegova stvar."
Pošto je barmen doneo poslužavnik sa pićima, Kalder reče: "Ovu turu, džentlmeni, plaća sedma sila. Hoću da iscedim neke podatke iz vas."
"To bi moglo da košta mnogo tura."
Kalder se obrati Kinsmenu. "Čestitke, mladiću. Mora da pukovnik Mardok ima visoko mišljenje o tebi."
Kinsmen prsnu u smeh. "Mardok? Trebalo je da mu vidite lice kada mi je rekao da ću to biti ja."
"Izgledao je kao da se nasisao limuna."
Teni je objasnio o čemu je reč: "Izbor čoveka za ovaj let uglavnom je obavio kompjuter. Mardok je želeo da postupi do kraja pravedno, te je uneo u kompjuter karakteristike svih kandidata, a ovaj mu je izbacio Kinsmenovo ime. Da se nije toliko busao u grudi zbog svoje nepristrasnosti, mogao je da interveniše na karticama i pokuša još jednom. Ali ja sam se zadesio tamo baš kada je mašina završavala posao te nije imao kud."
Kalder se iscerio. "U redu, onda kompjuter ima visoko mišljenje o tebi, Čet. Pretpostavljam da je i to neka vrsta počasti."
"Pre će biti izvesna prednost. Posmatrao sam tu žensku iz Lajfa tokom čitave njene obuke. Zrela je."
"Izgledaće još i bolje u orbiti."
"Još kada svuče odelo za zaštitu od pritiska... i tako dalje."
"Hej, pa znate da niko još nije izveo onu stvar u orbiti."
"Daa... slobodan pad, bestežinsko stanje."
Kinsmen je delovao zamišljeno. "To samo pridodaje novu dimenziju problemu, zar ne?"
"Trodimenzionalni problem." Teni izvadi patrljak cigare iz usta i grohotom se nasmeja.
Kalder je polako ustao sa stolice i ućutkao ostale. Gledajući blagonaklono na Kinsmena, rekao je:
"Dečko moj - davno 1915. u Londonu, postao sam član Majl Haj kluba. Na visini od tačno 5280 stopa dok sam kružio oko katedrale Sent Pol, uspešno sam povalio jednu armijsku bolničarku u otvorenoj kabinici... uprkos kovitlacima magle, teskobi komandnog prostora i gadnim udarima vetra."
"Od tada se vrlo malo uznapredovalo na tom planu. Ronioci su tvrdili da su proširili granice ali su zapravo nazadovali. I poslednji delfin može to da izvede u vodi."
"Ali tebe očekuje nešto novo: bestežinsko stanje. Lebdenje u slobodnom padu, hvatanje repa u tri dimenzije. To sputava maštu!"
"Kinsmene, predajem ti baklju. Tebi, budućem rodonačelniku Zero Gee kluba!"
Svi su kao jedan ustali i svečano nazdravili kapetanu Kinsmenu.
Kada su ponovo seli, major Teni je ispalio bombu. "Momci, potcenili ste Mardokovu pamet. Ne mislite, valjda, da će pustiti Četa samog gore sa onom ribom, a?"
Kinsmenovo lice se snuždilo, a ostalih ozarilo.
"Biće to misija sa tri člana posade!"
"Dva muškarca i ona ženska."
Teni ih je ukorio: "Nemojte sada da bulaznite. Mardok želi staratelja, a ne pomoćnog siledžiju."
Kinsmen je prvi shvatio. Pogurivši se u stolici i zagnjurivši bradu u grudi, promrmljao je: "Kurvin sin... šalje Džil sa nama."
Kolektivni vrisak.
"Mardok se predomislio pre jedan sat", reče Teni. "Bio si iznenađenje za njega, te mu je sinula ideja o starateljki. Osim toga, pripremio ti je par ozbiljnih zadataka kako bi te valjano zaposlio. Kao na primer spajanje energetske kapsule."
"Džil Mejers", oglasi, se jedan od kapetana sa osećanjem gađenja.
"Ona je kvalifikovana i rukovodila je obukom te cure iz Lajfa. Kladim se da zna više o misiji od bilo koga ovde."
"Ne sumnjamo."
"U stvari", reče Teni zlurado. "Mislim da je ona stariji kapetan od vas, satelitskih džokeja."
Kinsmen je imao samo jedan komentar: "Sranje."
Tutnjava od koje su se tresle kosti i vibracije lansiranja odjednom zamreše. Sedeći u svojoj contour stolici i nadzirući silesiju brojki i mernih instrumenata na nekoliko centimetara od njegovih očiju, Kinsmen je mogao da oseti kako pritisak i napetost jenjavaju. No nisu se vratili na normalu, već na nultu tačku. Nije više bio pritisnut na svoje sedište već ga je jedva doticao, bezmalo lebdeći nad njim, pričvršćen jedino kaiševima.
Ovo beše četvrti put kako je osetio bestežinsko stanje. Svejedno se opet razgaljeno osmehnuo unutar kabastog šlema.
Mahinalno je dotakao kontrolni panel na ručnom naslonu stolice. Manevarski raketni motor načas se upalio i masivna veličanstvena kugla Zemlje skliznu u vidokrug kroz vrata ispred Kinsmena. Lebdela je onako ogromna i prozračna, uglavnom plava ali tesno obmotana najčistijom sjaktavom belom bojom oblaka, prelepa, miroljubiva, blistava.
Kinsmen je bio u stanju da je posmatra doveka, ali je u slušalicama začuo zvuke pokreta. Dve devojke sedele su jedna do druge iza njega. Kabina za posadu imala je izgled podmorničke prostorije: tri sedišta bejahu ušuškana između gomile instrumenata i opreme.
Džil Mejers, koja je u astronautski program došla iz medicinskog odeljenja Svemirske službe, zvanično je bila drugi pilot i biomedicinski oficir. l starateljka, podseti se Kinsmen. Fotograf, Linda Simes bila je naprosto putnica.
Kinsmenove slušalice zakrčaše i krenu veza sa kontrolom na Zemlji. "AF-9, ovde zemaljska kontrola. Potvrđujemo da se nalazite u orbiti. Trajektorija normalna. Svi sistemi funkcionišu."
"Primio", reče Kinsmen u mikrofon u svom šlemu.
Glas koji je već počeo da se gubi, naglo se prebaci na običan konverzacijski govor. "Izgleda da si na pravom putu, Čet. Dobićemo orbitalne parametre od kompjutera i dostavićemo ti ih u vreme kada budeš prolazio Uspenje. Verovatno nećeš morati mnogo da manevrišeš da bi izveo randez-vous sa laboratorijom."
"Dobro. Ovde na palubi sve izgleda u redu."
"U redu. Zemaljska kontrola se isključuje." A onda potiše: "I... puno sreće, Rodonačelniče kluba."
Kinsmen se blago osmehnu na ovo poslednje. Podigao je plastični kalpak šlema, olabavio kaiševe i okrenuo se u sedištu. "U redu je, devojke, možete da skinete šlemove ako želite."
Džil Mejers je prva smakla kalpak šlema i počela da otkopčava kaiš na vratu.
"Najpre ja", reče ona, "a onda mogu da pomognem Lindi da učini isto."
"Jesi li sigurna da ti nije potrebna pomoć", reče Kinsmen predusretljivo.
Džil skide šlem. "Provela sam više vremena u orbiti nego ti. Biće bolje da posvetiš pažnju tim instrumentima."
Dakle tako će to izgledati, pomisli Kinsmen.
Džilino lice bilo je okruglo, čisto i sjajno poput novog penija. Zatupast nos, široka usta i kratka kosa neodređene smeđe boje. Kinsmen je znao da se ispod zaštitnog odela krije telo koje bi čovek uz najveću blagonaklonost mogao da opiše kao obično.
Linda Simes beše sasvim druga priča. Ona je, u međuvremenu, digla kalpak i sada ga je netremice posmatrala svojim krupnim plavim očima koje su sjedinjavale ženstvenu radoznalost i nagoveštaje bespomoćnosti. Bila je visoka gotovo koliko i Kinsmen, sa gustom kosom boje meda i telom koje je već zapamtio do poslednje obline.
Rekla je svojim slatkim, visokim glasom : "Mislim da će mi pozliti."
"Oh za..."
Džil se nagnula prema prostoru između dva sedišta. "Ja ću se pobrinuti za nju. Ti se drži kontrolnih uređaja." Otvorila je jednu belu plastičnu torbu i pritisnula ju je na Lindino lice.
Stresavši se pri pomisli šta se moglo dogoditi u bestežinskom stanju, Kinsmen se okrenuo prema kontrolnoj ploči. Spustio je kalpak i uključio kompresor vazduha u svom odelu, nastojeći da ne obraća pažnju na skaredne zvuke Lindine borbe.
"Za ime boga", viknuo je, "isključi njen radio. Hoćeš li da celo vreme slušam te muke?"
"AF-9, ovde Ascension."
Trudeći se da odagna pomisli na ono što se događalo iza njegovih leđa, Kinsmen je nervozno okrenuo prekidač na svom komunikacionom panelu. "Da čujem, Ascension."
Tokom narednog sata, Kinsmen je zahvaljivao bogovima što je imao pune ruke posla. Uskladio je orbitu njihovog tročlanog broda sa orbitom laboratorije Vazdušnih snaga, koja se tu nalazila već godinu dana i u kojoj je povremeno boravila posada od dva ili tri člana.
Laboratorija je bila cilindričnog oblika. Njena silueta se isticala naspram sjajne beline Zemlje obavijene oblacima. Kada je primakao letelicu, Kinsmen je ugledao antene, vazdušne komore i druge čudne delove opreme koji su bili nagomilani na njoj. Liči više na bodljikavo prase. Jezdeći iza nje, nepovezana na bilo koji način, videla se masivna kupa nove energetske kapsule.
Kinsmen je načinio jedan krug oko laboratorije koristeći odmerene potiske svojih manevarskih raketnih motora. Dotakao je dugme signala komande na šta se upalio radarski far randez-vous-a laboratorije najavljen sijalicom na njegovom kontrolnom panelu.
"Svi sistemi u redu", obrati se on zemaljskoj kontroli. "Sve izgleda u redu."
"Razumemo, devetko. Možeš da pristaneš."
To je već bilo malo škakljivije. Budi zahvalan ako Džil ume da čita kompjuter...
"Razdaljina, osamdeset osam metara", Džilin čvrst glas odjekivao je u njegovim slušalicama. "Ugao prilaženja..."
Kinsmen se instinktivno okrenuo, ali mu je šlem zatvarao vidno polje. "Hej, kako je tvoj pacijent?"
"Belo. Dala sam joj sedativ. Isključena je."
"U redu", reče Kinsmen. "Pristanimo."
Mic po mic, primakao je letelicu pristanišnoj ogrlici na jednom kraju laboratorije, zakačio je i video da su svetla na panelu potvrdila da je pristajanje bezbedno obavljeno.
"Biće bolje da raskopčaš uspavanu lepoticu", rekao je Džil pritiskajući dugmad koja su ispružila savitljivi pristupni tunel kroz otvor iznad njihovih glava prema glavnom otvoru laboratorije. Svetla boje ćilibara na ploči promeniše se u zelena kada su se priključci tunela spojili sa otvorom laboratorije.
Džil reče: "Trebalo bi da ja proverim tunel."
"Ostani tu gde si. To je moj posao." Zaptivši kalpak, Kinsmen se odvezao i bez ikakvog napora podigao sa sedišta udarivši blago šlemom o otvor iznad njihovih glava.
"Jeste li obe valjano pričvršćene?"
"Jesmo."
"Drži oko na meraču vazduha." Odškrinuo je otvor nekoliko milimetara.
"Pritisak je u redu. Nema crvenog svetla."
Klimajući glavom Kinsmen je širom otvorio ulaz. Lako se provukao kroz njega i ušao u tunel širine ramena, potiskujući svoje telo kroz njegov zavojiti oblik uz pomoć par zahvata prstiju o rebrasti zid.
Polako i lagano, podsetio je sebe. Bez velikih pokreta, bez iznenadnih kretnji.
Kada je stigao do otvora laboratorije, lagano se obrnuo oko sebe kao kad se plivač lenjo valjuška i u svetlosti lampe šlema pretražio svaki centimetar zaptivača otvora. Zadovoljan što je spoj besprekoran, otvorio je ulaz laboratorije i potisnuo se unutra. Pažljivo je dodirnuo pod svojim blago lepljivim čizmama i stao uspravno. Ruke su težile da lebde ali su samo doticale police sa opremom sa obe strane uskog središnjeg prolaza. Kinsmen je upalio unutrašnja svetla laboratorije, proverio zalihe vazduha, merače pritiska i temperature, a zatim se provukao natrag kroz otvor i ponovo se potisnuo kroz tunel.
Ušao je naglavačke u letelicu tako da je morao da se lagano obrne oko pilotskog sedišta da bi se vratio u 'normalan' položaj.
"Laboratorija je u redu", konačno je rekao.
"Kako ćemo sada, do đavola, da je proturimo kroz tunel?"
Džil je već otkopčala kaiš koji je pričvršćivao Lindina ramena. "Ti vuci, a ja ću da guram."
"Moraće da se pregiba na uglovima."
Tako je i bilo.
Laboratorija je po obliku i veličini podsećala na unutrašnjost omanjeg transportnog aviona. Na jednoj strani, gotovo čitavom dužinom nalazili su se police sa opremom, kontrolna oprema i kompjuter koji je jedva čujno šumeo iza lakog plastičnog panela. Preko uzanog središnjeg prolaza bila su mesta za posadu: kontrolni pult, biološki i astrofizičarski stolovi. Na drugom kraju, iza jedne diskretne zavese nalazilo se uzglavlje i jedan jedini viseći krevet.
Kinsmen je seo za kontrolni pult, sada već u svom radnom kombinezonu, zakačivši nogu za jedini potporni stub mrežaste stolice da bi sprečio lebdenje. Izvršio je zvaničnu proveru svih životnih sistema laboratorije: vazduha, vode, toplote, električne energije. Na glavnoj kontrolnoj ploči bile su upaljene sve same zelene lampice. Komunikacioni uređaj. Zeleno. Radarski ekran sa njegove leve strane pokazivao je jedan veliki bliski predmet energetsku kapsulu.
Podigao je pogled kada je Džil prošla kroz zavesu iz spavaonice. I dalje je imala na sebi zaštitno odelo, skinula je jedino šlem.
"Kako je ona?"
Džil odgovori sa izrazom umora na licu: "U redu je. Još spava. Mislim da će biti kako treba kada se probudi."
"Biće bolje za nju. Ne želim ovde da se bakćem s uvelim cvećkama. Prekinuću misiju."
"Pruži joj priliku, Čet. Naprosto se presekla kada je doživela udar slobodnog pada. Sva obuka sveta ne može da te pripremi za tih nekoliko prvih minuta."
Kinsmen se prisećao svog prvog orbitalnog leta. Divota. Padaš. Kao u skijanju ili padobranstvu. Samo lepše.
Džil pipavo krenu prema njemu, čvrsto se hvatajući za stolice ispred radnih pultova i drzača usađenih u police sa opremom.
Kinsmen ustade i potisnu se prema njoj. "Daj da ti pomognem da svučeš odelo."
"Mogu sama."
"Umukni."
Nakon nekoliko minuta Džil se oslobodila kabastog odela i sada je sedela u jednoj od mrežastih stolica u svom jednodelnom radnom kombinezonu. Lako se gegajući zbog zavojite tavanice, Kinsmen je skliznuo u kuhinjicu laboratorije. Bila je široka kao pola telefonske kabine, ali ne toliko duboka niti visoka.
"Kafu, čaj ili mleko?"
Džil mu se osmehnula. "Sok od pomorandže."
Posegao je rukom za torbom sa koncentratima. "Ti si devojka koju je teško zadovoljiti."
"Ne, nisam. Sa mnom je lako. Kao sa svakim drugim kolegom."
Osećajući izvesnu zbunjenost, Kinsmen joj dodade kontejner sa sokom, od pomorandže.
Tokom sledećih par sati podrobno su proverili laboratorijsku opremu. Kinsmen je ponovo sklapao kameru visoke osetljivosti pošto ju je prethodno očistio, tako da su sada njeni delovi lebdeli usred vazduha oko njega, sasvim zanetog poslom. Džil je za to vreme negovala jedan filadendron razbarušenog izgleda koji je bio prokrijumčaren ovamo i sada je hrlio sa biološkog pulta prema svetlosnim panelima tavanice. Linda je iz spavaćeg odeljka povukla zavesu i nesigurno koraknula u glavnu prostoriju.
Džil ju je prva opazila. "Zdravo, kako se osećaš?"
Kinsmen podiže pogled. Na sebi je imala tesno pripijen kombinezon. Poskočio je iz svoje mrežaste stolice prema njoj razbacujući delove kamere na sve strane.
"Jesi li dobro?" upitao ju je.
Smešeći se bezazleno, ona reče: "Mislim da jesam. Prilično sam zbunjena..." Glas joj je bio visok i mazan.
"Oh, to je u redu", reče Kinsmen predusretljivo. "To se, zapravo, svakom događa. I meni je pripala muka kada sam se prvi put našao u orbiti."
"To je", reče Džil, izbegavajući jedno sočivo koje se lagano obrtalo, odbivši se blago od tavanice, "čista mala laž, koja ima za cilj da se osetiš kao kod kuće."
Kinsmen se jedva suzdržao da se ne namrgodi. Zbog čega bi Džil želela da me omete?
Džil reče: "Čet, bolje ti je da sakupiš ove delove kamere pre no što se tako ne raštrkaju da uopšte nećeš moći da ih pronađeš."
Hteo je da joj odbrusi, ali se predomislio i naprosto odgovorio. "U redu."
Kada je završio posao sa kamerom, odmerio je Lindu od glave do pete. Lice joj je povratilo pređašnju boju. Onako bistrooka delovala je mirno, nimalo uplašeno ili uzrujano. Možda će posle svega biti u redu. Džil joj je pripremila šolju čaja koju je sada srkutala iz cevi na plastičnom poklopcu.
Kinsmen je otišao do kontrolnog pulta i proverio listu sa dnevnim redom misije.
"Hej, Džil, teče vreme predviđeno za tvoj počinak."
"Odista nisam naročito pospana", reče ona.
"Možda. Ali imala si zamoran dan, devojčice. A sutrašnji je još naporniji. Nego, iskoristi sada svoja četiri sata, a posle ću ja svoja. Moraš da budeš krepka kada dođe do sparivanja."
"Sparivanja?" upita Linda iz svog sedišta na drugom kraju prolaza, dobrih pet koraka od Kinsmena. A onda se setila: "Oh... misliš na povezivanje kapsule sa laboratorijom."
Potiskujući pola tuceta mogućih šala na ovu temu, Kinsmen klimnu glavom. "Izvanbrodska aktivnost."
Džil se nevoljno izvukla iz svog mrežastog sedišta. "U redu, odspavaću malko. Umorna sam ali se čini da ovde gore nikada nisam stvarno pospana."
Pitam se koliko joj je toga Mardok rekao. Ona se doista ponaša kao starateljka.
Džil se ušunjala u spavaći odeljak i skroz navukla zavesu. Posle nekoliko trenutaka ćutanja, Kinsmen se okrete prema Lindi.
"Konačno sami."
Uzvratila mu je osmeh.
"Uh, slučajno si sela na mesto gde treba da postavim kameru." Gurnuo je montirano telo aparata tako da je ono lako zaplovilo prema njoj.
Ustala je polagano, obazrivo i stala iza stolice, držeći se obema rukama za naslon kao da se plašila da ne padne. Kinsmen je skliznuo u mrežastu stolicu i jednom rukom okončao usporeni let kamere. Pričvršćujući je za odgovarajuću pregradu upitao je:
"Zaista se osećaš dobro?"
"Da, na časnu reč."
"Misliš li da ćeš sutra biti spremna za EVA?"
"Nadam se... želela bih da izađem napolje sa tobom."
Ja bih radije bio unutra s tobom. Kinsmen se šeretski osmehnuo, nastavivši posao.
Sat kasnije sedeli su bok uz bok ispred jednog od osmatračkih prozora i gledali ovalnu gromadu Zemlje, plavu i belu divotu Pacifika urešenog oblacima. Kinsmen je upravo poslao izveštaj zemaljskoj kontroli na Havajima. Plan leta misije počivao je na maloj tabli između njih dvoje. Nastojao je da ga prouči, upoređujući vreme koje je Džil trebalo da prespava, sa dugim razdobljima između zemaljskih stanica kada nije postojala nikakva mogućnost da bude uznemiravan.
"Je li ono kopno?" upita Linda, pokazujući na debelu traku oblaka koji su prekrivali horizont.
Podigavši pogled sa male table, Kinsmen reče:
"Južnoamerička obala. Čile."
"Tamo se nalazi još jedna kontrolna stanica."
"NASA stanica. Ona nije deo naše mreže. Mi koristimo samo stanice Vazdušnih snaga."
"Zbog čega je to tako?"
Osetio je kako mu se lice mršti. "Mardok se igra vojnika. Ovo bi trebalo da bude strogo vojna misija. Ne u smislu da treba da izvedemo bilo šta ratnički. Ali, dužnost nam je da letimo kao da nigde oko nas ne postoji nijedna civilna stanica koja bi nam pritekla u pomoć. Uobičajena koještarija."
Nasmejala se. "Ne slažeš se sa pukovnikom?"
"U poslednje vreme učinio je samo jednu stvar sa kojom sam se u potpunosti složio."
"A šta je to?"
"Poslao te je ovamo."
Osmeh se zadržao na njenom licu ali je odvratila pogled od njega. "Sada zvučiš kao vojnik."
"A ne kao oficir i džentlmen?"
Ponovo ga je pogledala pravo u oči. "Hajde da promenimo predmet razgovora."
Kinsmen je slegao ramenima. "Svakako. U redu. Ovde si da bi napravila priču. Mardok želi da Vazdušne snage dobiju onoliko publiciteta koliko dobija NASA. A Pentagon hoće da pokaže svetu da ne držimo nikakva oružja u orbiti. Mi smo vojska, dabome, ali fina vojska."
"A ti?" upita Linda ovog puta ozbiljno. "Šta ti želiš? Kako jedan kapetan vazdušnih snaga postaje svemirski kadet?"
"Sve se događa na isti način - nađeš se na određenom mestu u određenom trenutku. Saopštili su mi da ću biti astronaut. Sve je to bio deo mog posla... do prvog orbitalnog leta. Sada je to način života."
"Stvarno? Kako to?"
Odgovorio joj je smešeći se: "Sačekaj dok ne izađemo napolje. Biće ti jasno."
Džil se pojavila u glavnoj kabini tačno po planu, i sada je, bio red na Kinsmena da ode da spava.
Retko je kad kuburio sa snom na Zemlji, a nikada u orbiti. Dok je kaiševima vezivao na ruke i noge manžetne za krvni pritisak, razmišljao je o Lindinoj reakciji kada se bude našla napolju. Lekari su zahtevali da se ove manžetne koriste jer su, navodno, pospešivale rad kardiovaskularnog sistema za vreme sna.
Prokleta glupa, dosadna stvar, gunđao je Kinsmen u sebi. Način da se proslavi neki lekarčić ukotvljen na Zemlji.
Napokon je povukao rajsferšlus, zatvarajući se u fini viseći krevet, nalik na čauru i sklopio oči. Mogao je da oseti kako se manžetne blago naduvavaju. Njegova poslednja svesna misao beše zatomljena ozbiljnom bojazni da će se Linda prepasti od EVA.
Kada se probudio i Linda otišla na počinak, porazgovarao je o tome sa Džil.
"Mislim da će s njom biti sve u redu, Čet. Nemoj joj uzimati za zlo onih nekoliko prvih minuta."
"Ne znam. Ovde gore postoje samo dve vrste ljudi: ili voliš to ili si uplašen do... ludila. I nema obmane. Ako se izbezumi napolju..."
"Neće", reče Džil čvrstim glasom. "U svakom slučaju, bićeš tamo da joj pritekneš upomoć. Rekla sam joj da nema izlaska sve dok ti ne završiš posao na sparivanju. Ona, u stvari, želi da te fotografiše na radu, ali će se, verujem, zadovoljiti i sa nekoliko poziranja."
Kinsmen klimnu glavom. No, briga je ostala. Pitam se da li se ona Kalderova vojna bolničarka plašila letenja?
Navlačio je čizme zaklinčivši slobodnu nogu za jednu policu sa opremom da bi sprečio lebdenje, kada se Linda vratila sa počinka.
"Jesi li spremna za šetnju po kraju?" upitao ju je.
Osmehnula se i potvrdno klimnula bez i najmanjeg kolebanja. "Jedva čekam. Mogu li da napravim nekoliko snimaka dok oblačiš to odelo?"
Možda će stvarno biti sve u redu.
Napokon je zaptio zaštitno odelo. Linda i Džil su posmatrale dok je Kinsmen uplovljavao u otvor vazdušne komore. Ona je bila smeštena u podu na kraju kabine gde je pristao njihov svemirski brod. Uz Džilinu pomoć lagano se spustio u vazdušnu komoru i zatvorio otvor. Sama komora bila je veličine mrtvačkog kovčega. Kinsmen je morao da se presavije do pola da bi se okrenuo u njoj. Proverio je odelo, a potom ispumpao vazduh iz komore. Tek tada bio je spreman da otvori spoljašnji izlaz.
On se nalazio ispod njegovih nogu, ali kada se klizeći otvorio, Kinsmenova bestežinska orijentacija se poremetila poput optičke iluzije i on odjednom oseti da dubi na glavi i gleda naviše.
"Izlazim napolje", reče on u mikrofon svog šlema.
"U redu", uzvrati Džilin glas.
Oprezno se provukao kroz raskriljen izlaz, držeći se jednom rukom u rukavici za njegovu ivicu. Kada se celim telom našao napolju, bio je sličan plivaču koji se pridržava za prečagu u trenucima pre prvog uranjanja u duboku vodu. Napolju. Lagano njišući telo okrenuo se i zaustavio naspram neizmerne lepote Zemlje, zaslepljujući sjajne čak i kroz njegov zatamnjeni vizir. Iza njenog zavojitog ruba širila se tmina beskonačnosti, sa blistavim zvezdama koje su ga promatrale netremice u svojoj uzvišenosti.
Sada je bio sam. Njegov vlastiti prisan, samosadržavajući univerzum, nezavisan od svega i svakoga. Mogao je da preseče životodavnu pupčanu vrpcu koja ga je povezivala sa laboratorijom i odlebdi zauvek. I da bude mrtav kroz dva minuta. Ej, ali u tom grmu leži zec.
Umesto toga, otkačio je sićušan gasni pištolj sa svog pojasa i potisnuo se prema energetskoj kapsuli. Ona je glatko jezdila iza laboratorije, ta zdepasta zarubljena kupa, kraća ali deblja od laboratorije, s tim, što joj je jedna strana bila blistavo osvetljena suncem, dok se ostatak kupao u mekšoj svetlosti, odraženoj od dnevne strane Zemlje.
Kinsmenov zadatak sastojao se u ispitivanju energetske kapsule, proveri opreme a potom u njenom sparivanju sa električnim sistemom laboratorije. Nije bilo potrebno fizički spojiti dva tela, već samo povezati njihove energetske linije. Sve što je bilo nužno za izvođenje ovog posla - oruđa, strujni vodovi, kontrolni instrumenti - bilo je ugrađeno u energetsku kapsulu, spremno da ga čovek upotrebi.
Na Zemlji bi to bilo lako izvodljivo. U bestežinskom stanju, složeno. I najmanja kretnja bilo kog dela vašeg tela izazivala je poletanje. Morali ste da se borite protiv usađenih navika kretanja iz dosadašnjeg života; morali ste neprestano da dejstvujete da biste ostali na željenom mestu. Ništa nije bilo lakše, no iznuriti se u bestežinskom stanju.
Kinsmen je sve ovo prihvatao bez mnogo svesnog napora. Radio je polako i metodično, koristeći što je manje moguće kretnji, dopuštajući da pomalo otplovi na jednu stranu sve dok manje-više prirodni pokreti tela ne bi stupili u dejstvo i vratili ga u suprotnom pravcu. Jahati talase lako i polako. U njegovom radu prepoznavao se ritam, prirodan sneni ritam bestežinskog stanja.
Slušalice su mu bile neme, a ni on ništa nije zborio. Sve što je čuo beše predenje vazdušnih naduvavača odela i svog postojanog disanja. Sve što je video bio je njegov posao.
Konačno se uputio ka laboraboriji tegleći par debelih kablova. Pronašao je konektore koji su bili pripremljeni za njih na bočnom zidu laboratorije i umetnuo kablovske utikače. Proglašavam da ste ti laboratorijo i ti izvoru energije venčani. Ispitao je kontrolna svetla uzduž konektora. Sva su bila zelena. Da bog da da proizvedeš mnogo kilovata.
Lelujajući od rukohvata do rukohvata celom dužinom laboratorije, konačno se uputio ka vazdušnoj komori.
"U redu je. Završeno je. Kako je Linda?"
"Kao napeta puška."
"Pošalji je napolje."
Izašla je polako; iz loptaste vazdušne komore najpre su se pomolile nesigurne drhtave noge. Kinsmena je to podsetilo na jedan film o porađanju kita.
"Dobrodošla u pravi svet", reče on kada joj se glava ukazala u otvoru komore.
Okrenula se da mu odgovori kada je začuo njeno disanje shvatio je da mu se sada silno dopada.
"To je... to je..."
"Zapanjujuće", predložio joj je. "A pogledaj sebe - bez ruku."
Lebdela je slobodno u zaštitnom odelu opterećenom opremom za kameru sa pupčanom vrpcom koja se labavo pružala iza nje. Kinsmen nije mogao da vidi njeno lice kroz zatamnjeni vizir, ali je mogao da prepozna ushićenje u njenom glasu, pa čak i u njenom disanju.
"Nikada nisam videla nešto tako potpuno neodoljivo..."
A onda se odjednom sva posvetila poslu, posegnuvši za kamerom, škljocajući mitraljeskom brzinom u pravcu Zemlje, zvezda i udaljenog Meseca. Učinila je nekoliko naglih pokreta i stala da se tumba.
Kinsmen joj je prišao i stabilizovao je, uhvativši je za ramena.
"Hej, polako. Neće ti pobeći. Imaš vremena koliko hoćeš."
"Htela bih da napravim nekoliko snimaka tebe i laboratorije. Možeš li da odeš do kapsule i odglumiš kako radiš na njoj?"
Kinsmen je pozirao za nju, odgovarao na njena pitanja, spasao kameru kada joj se izmigoljila iz ruku i odletela izvan njenog domašaja.
"Procenjivanje razdaljine ovde napolju škakljiva je stvarčica", reče on, dodajući joj kameru.
Džil ih je dva puta pozivala i naređivala da se vrate unutra. "Čet, već si prekardašio petnaest minuta!"
"Ima puno praznog prostora u dnevnom redu; možemo malo više da ostanemo napolju."
"Iznurićeš je."
"Odista se odlično osećam", reče Linda lirskim glasom.
"Koliko još imaš filma?" upitao ju je Kinsmen.
Bacila je pogled na kameru. "Još šest snimaka."
"U redu, Džil, unutra smo kada ispuca film."
"Naći ćete se u tami kroz pet minuta!"
Okrećući se ka Lindi koja je lebdela naglavce dok je oblacima opervažena Zemlja počivala iza nje, on reče: "Sačuvaj film za zalazak sunca, a onda ispucaj sve na brzinu."
"Zalazak sunca? Na šta da se usredsredim?"
"Znaćeš kada se dogodi. Samo posmatraj."
To se ubrzo zbilo ali Linda je bila spremna. Kada je laboratorija skliznula svojom orbitom prema Zemljinoj tamnoj strani, Sunce je zamaklo za horizont odražavajući nekoliko trenutaka najčistije crvene, narandžaste i najposle srceparajuće plave boje svetlosti. Kinsmen je ćutke posmatrao, osluškujući kako se Lindino disanje sve više ubrzava dok je baratala kamerom.
Kada su se konačno našli u tami, Kinsmen je upalio svetiljku na šlemu. Linda je lebdela kao paralizovana sa kamerom u ruci.
"To je... nemoguće opisati." Glas joj je zvučao prazno i suvo. "Da nisam videla ovo... da to nisam snimila, mislim da ne bih bila u stanju da ubedim sebe da sve nisam sanjala."
Džilin glas se razlegao slušalicama: "Čet, marš unutra! Ovo što ti radiš je protiv svih pravila bezbednosti. Kako se usuđuješ da ostaješ napolju po mraku."
Prešao je pogledom po laboratoriji. Svetla su bila vidljiva duž njene mase, a ulazi osvetljeni iznutra. Da nije bilo toga, teško da bi je razaznao, bez obzira na to što se nalazila na svega nekoliko metara udaljenosti.
"U redu, u redu. Uključi svetlo vazdušne komore kako bismo mogli da vidimo otvor."
Puno je vremena proteklo pošto su svukli svoja zaštitna odela i navalili na sendviče i slatkiše, a Linda je i dalje pripovedala o onim prizorima napolju.
"Jesi li ikada bila napolju?" Linda je zapitala Džil.
Nalakćena na biološki sto, pokraj mišje kolonije, Džil odsečno klimnu glavom. "Dvaput."
"Zar nije veličanstveno? Nadam se da će slike biti dobre. Pojedini položaji kamere..."
"Sve će biti u redu", reče Džil. "A čak i ako ne budu, raspolažemo zalihama fotografija koje možeš da upotrebiš."
"Ali, na njima neće biti snimaka Četovog rada na energetskoj kapsuli."
Džil sleže ramenima. "Mislila sam da nameravaš da napraviš još niz snimaka ovde? Ako želiš fotografije pravih svemirskih veterana treba da slikaš ove miševe. Oni su ovde gore već mesecima: dobro žive i podižu porodicu. Pri tom ne dižu nikakvu halabuku oko toga."
"Pa, neki od nas rade uzbudljive stvari", reče Kinsmen, "a neki među nama su skloni miševima."
Džil ga ošinu pogledom.
Osmotrivši ručni časovnik, Kinsmen reče: "Devojke, vreme je za moj počinak. Imao sam naporan dan: bio sam mehaničar, turistički vodič i momak za naslovnu stranu Lajfa. Rad, rad i samo rad."
S osmehom je skliznuo pokraj Linde, zadržavši ga dok se mimoilazio sa Džil. Ona ga je i dalje streljala pogledom.
Kada se ponovo probudio i vratio u glavnu kabinu, Džil je ugodno ćaskala sa Lindom, stojeći pored mikroskopa i police sa primercima biološkog stola.
Linda ga je prva zapazila. "Oh, zdravo. Džil mi je pokazivala spore koje proučava. Pored toga, fotografisala sam miševe. Možda će oni izaći na naslovnoj starani umesto tebe."
Kinsmen se kiselo osmehnuo. "Trovala ti je mozak protiv mene." No u sebi se pitao: Šta joj je Džil, do đavola, pričala o meni?
Džil je obletela kontrolni pult, dohvatila malu tablu sa programom misije i blago je hitnula prema Kinsmenu.
"Zemaljska kontrola poručuje da energetska kapsula funkcioniše kako valja", reče ona. "Dobro si obavio posao."
"Hvala." Uhvatio je tablu. "Ko je na redu za spavanje?"
"Ja", odgovori Džil.
"U redu. Da li se nešto posebno zakuvalo?"
"Ne. Sve ide po planu. Dostavljanje sledećih podataka zakazano je kroz dvadeset minuta. Stanica Kodiak."
Kismen klimnu. "Spavaj čvrsto."
Kada je Džil konačno povukla zavesu, Kinsmen je odneo tablu sa planom misije do kontrolnog pulta i tamo seo. Linda je stajala pokraj biološkog stola, na oko tri koraka odatle.
Brzim pogledom je proverio ploču sa instrumentima, a zatim se okrenuo prema Lindi. "Pa, da li sada znaš šta sam hteo da kažem kada sam rekao da je to način života?"
"Mislim da znam. To je tako različito..."
"To je prava stvar. Potpuna sloboda. Hrabri novi svet. Posle deset minuta EVA sve ostalo je pasta za zube."
"Nema sumnje, bilo je uzbudljivo."
"Više od toga. To je pravi život. Biti na tlu je tegoba. Posle ovoga, čak je i letenje avionom dosadno. Ovde je uživanje... ovde u orbiti i na Mesecu. Bliže nebesima no što je iko do sada uspeo."
"Stvarno to ozbiljno misliš?"
"Prokleto ozbiljno. Već dugo razmišljam da zatražim od Mardoka da me prebaci u NASU. Misije vazdušnih snaga ne uključuju Mesec, a ja bih hteo da se prošetam po novom svetu, da vidim prizore."
Uputila mu je osmeh: "Bojim se da nisam toliko zagrižena."
"Pa, porazmisli malo o tome. Ovde gore, slobodna si. Stvarno slobodna prvi put u svom životu. Svi zakoni, pravila i predrasude koje su ti usađivali čitav život... sve je to ostalo dole. Ovde je nov početak. Možeš da budeš ono što jesi i da radiš šta ti je volja... i niko ti ništa ne može reći."
"Sve dok ti neko obezbeđuje vazduh, hranu i vodu i..."
"To je, dakako, fizički vid stanja. Mi živimo u mikrokozmu, zahvaljujući vazduhoplovnoj industriji i AFSC. Ali nismo ni na kakvim koncima. Starešine ne mogu da nas nagnaju da sledimo njihova pravila. Sami ispisujemo pravilnike... po prvi put od 1776. ispisujemo nova pravila."
Linda je sada izgledala zamišljeno. Kinsmen nije znao da li je bila pod utiskom njegove priče ili je predosetila na šta ju je navodio. Okrenuo se prema kontrolnom pultu i još jednom proverio plan leta misije.
Brižljivo je razmotrio sve raspoložive mogućnosti i sveo ih na dve. Obe sutra, iznad Indijskog okeana. Četrdeset pet minuta između zemaljskih stanica, a Džil oba puta u dubokom snu.
"AF-9, ovde Kodiak."
Posegnuo je za prekidačem radija. "Kodiak, ovde AF-9. Da, čujem."
"Glasno i jasno primamo vaš automatski prenos podataka."
"Razumem, Kodiak. Ovde je sve normalno; plan misije nepromenjen."
"U redu, devetka. Nemamo ništa novo za tebe. Oh, čekaj... Čet, ovde je Lju Regneson koji kaže da se kladi da ćeš odbraniti čast Vazdušnih snaga. Drži ih u nadi."
Trudeći se da ni za mig ne izmeni izraz lica, Kinsmen odgovori: "Razumem Kodiak. Plan misije nepromenjen."
"Srećno!"
Lindin zamišljen izraz se produbio. "O čemu je bila reč?"
Pogledao je pravo u te hladne plave oči i odgovorio: "Đavo bi ga znao. Regneson je jedan iz astronautskog tima; dodeljen je Kodiaku za poslednjih nekoliko nedelja. Mora da mu je pripala muka od silne sreće. Mislio sam da je najbolje da mu povlađujem."
"Oh, razumem." No nije izgledala uverena.
"Jesi li proverila filmove u procesoru?"
Zavrtevši glavom, Linda reče: "Ne, ne želim da ih izlažem riziku u automatskoj opremi. Razviću ih sama kada se vratimo."
"To je prokleto dobra oprema", reče Kinsmen.
"Nemam poverenja."
Slegnuo je ramenima i prešao preko toga.
"Čet?"
"Šta je?"
"Ona energetska kapsula... čemu služi? Pukovnik Mardok je ustuknuo kada sam ga pitala za nju."
"To niko ne bi trebalo da zna dok Vašington ne objavi... po svoj prilici kada se mi vratimo. Ne mogu da ti kažem zvaničan podatak", osmehnuo se, "ali uobičajeni pouzdani izvori veruju da je posredi pogon za radarski uređaj koji će biti lansiran u orbitu sledećeg meseca. Taj radar će biti deo našeg ABP alarmnog sistema."
"Za Anti-balističke projektile?"
Kinsmen je potvrdio klimanjem glave. "Iz orbite si u stanju da uočiš lansiranje projektila na većim razdaljinama, što Sjedinjenim Američkim Državama obezbeđuje duže vreme za pripremu odbrane."
"Taj tvoj novi hrabri svet je, dakle, uključen u rat."
"Na neki način", snuždio se Kinsmen. "Radari naravno nikog neće ubiti. Oni mogu da spasu živote."
"Ljudi su gubili život..."
"Ne u orbiti. Na povratku. U udesima na tlu i u vazduhu. Ovde niko nije poginuo. Niti je iko vodio ljubav."
Kinsmenu se učinilo da se osmehnula preko volje. "Da li je bilo prilika za to?"
"Pa, Rusi su slali žene kosmonaute. Džil je bila prva Amerikanka u orbiti. Ti si druga."
Par trenutaka je razmišljala o tome. "Ovo baš i ne liči na apartman za nevestu u Valdorfu... u stvari videla sam bolje motelske sobe duž Džersi Trnpajka."
"Pioniri moraju da krče puteve."
"Ja sam fotograf, Čet, a ne pionir."
Kinsmen je povio ramena i bespomoćno raširio ruke - pokret od koga je blago poskočio na sedištu. "Udarac tri, izbačen sam."
"Više sreće sledeći put."
"Hvala." Obratio je ponovo pažnju na plan leta misije. Sledeći pokušaj sledi za tačno šesnaest sati, ribice.
Kada se Džil pomolila iz spavaćeg odeljka, došao je red na Lindu. Kinsmen je sedeo za kontrolnim pultom sišući kontejner sa mlakom kafom. Sva svetla na ploči bejahu zelena. Džil je uzimala primerak krvi jednog od belih miševa.
"Kako guraju?"
Odgovorila je ne dižući pogled. "Dobro. Sjajno su se prilagodili bestežinskom stanju. Nivo kalcijuma je došao na normalu, mišićni tonus je dobar..."
"Onda ima nade za nas dvonožne tipove?"
Džil je vratila miša u njegovu koloniju i spustila poklopac. On je otrčao, pridružujući se svojoj grupi u providnom plastičnom lavirintu tunela.
"Ne mogu da vidim bilo koji fizički razlog zbog koga ljudi ne bi mogli da žive u orbiti na neodređeno vreme", odgovorila je.
Kinsmen je zapazio tanan ali izvestan naglasak na reči 'fizički'. "Misliš li da bi moglo doći do emocionalnih problema tokom dugog leta?"
"Čet, mogu da primetim emocionalne probleme i na trodnevnoj misiji." Džil je ubrizgavala uzorak u zapušenu test tubu.
"Šta si time htela da kažeš?"
"Hajde, de", reče ona s izrazom lica koji je bio mešavina razočarenja i nenaklonosti. "Očito je šta pokušavaš da uradiš. Mašeš repom kao štene kad god je ona na vidiku."
"Nisi se baš naspavala, je l' tako?"
"Nisam prisluškivala ako si na to pomislio. Naprosto sam posmatrala tebe kako posmatraš nju. A i neke poruke sa Zemlje... kao da celo osoblje Vazdušnih snaga učestvuje u tome? Koliko je love uloženo u opkladu?"
"Nisam umešan u bilo kakvu opkladu. Naprosto sam..."
"Naprosto preuzimaš rizik da upropastiš ovu misiju i možda ugroziš živote nas troje, samo da bi dokazao da si ti Tarzan, a ona Džejn."
"Do đavola, Džil, sada govoriš kao Mardok."
Kiseo izraz njenog lica se produbio. "U redu. Ti si odrastao dečak. Ako želiš da izigravaš Tarzana dok si na dužnosti, to je tvoj problem. Neću ti stajati na putu. Uzeću pilulu za spavanje i ostati u vreći."
"Hoćeš li?"
"Baš tako. Možeš da imaš svoju plavu Barbiku i neka ti je sa srećom. Ali reći ću ti ovo... ona je varalica. Dovoljno sam dugo razgovarala s njom da mogu to da tvrdim. Ti pokušavaš da iskoristiš nju ali nisi svestan da i ona koristi nas. Ispitivala me je o energetskoj kapsuli dok si ti spavao. Ona je ovde iz vlastitih razloga, Čet, i ako očijuka s tobom, to uopšte nije zbog romanse i avanture."
Svemoćni bože. Džil je ljubomorna!
Kada se Linda vratila iz odeljka za odmor u glavnoj kabini vladala je napeta tišina. Svako je radio svoj posao. Džil se majala oko kolonije algi na polici iznad biološkog stola; Kinsmen je metodično vadio film iz osmatračkih kamera i ponovo ih punio pripremajući ih za povratak na Zemlju; Linda je profesionalno škljocala u njihovom pravcu.
Javila se zemaljska kontrola da upita kako se stvari razvijaju. I Džil i Linda uputiše oštre poglede Kinsmenu. On je jednostavno odgovorio:
"Sledite plan misije. Svi sistemi u redu."
Zajedno su obedovali makarone istisnute iz tube i dalje uglavnom ćutali, a onda je došao red na Kinsmena da ode na spavanje. Ali, ne pre no što je proverio plan leta misije. Posle mene na redu je Džil što znači da ćemo imati četiri sata nasamo, uključujući razdoblje iznad Indijskog okeana.
Kada se Džil povukla, Kinsmen je smesta pozvao Lindu do kontrolnog pulta pod izgovorom da joj pokaže radarsku sliku jednog ruskog satelita.
"Sada se približavamo." Zbili su se rame o rame pokraj pulta da bi promatrali narandžasto sjajni radarski ekran. Stajali su dovoljno blizu da je Kinsmen mogao da onjuši miris jednog izuzetno ženstvenog parfema. "Svega hiljadu kilometara razdaljine."
"Zbog čega im ne uputiš svetlosni signal?"
"Tamo nema ljudske posade."
"Oh."
"Sve ovo pomalo podseća na Prvi svetski rat", glasno je razmišljao Kinsmen protežući se. "Ovde je mnogo važnije naprosto se naći nego kojoj naciji pripadaš."
"Da li i Rusi imaju takav stav?"
Kinsmen klimnu. "Verujem da je tako."
Stajala je ispred njega toliko blizu da su se gotovo dodirivali.
"Znaš", reče Kinsmen, "kada sam te prvi put video pomislio sam da si foto model... a ne fotograf."
Odmakavši se malo od njega, odgovorila je: "Počela sam kao model...", glas joj je zamro.
"Ne prekidaj. Šta si htela da kažeš?"
Kinsmen je shvatio da se nešto kod nje promenilo. I dalje se ponašala prijateljski, ali je sada postala oprezna, zabrinuta i... tužna?
Rekla je sležući ramenima: "Posao modela je ćorsokak. Konačno sam dokonala da ima više budućnosti s druge strane kamere."
"Imaš suviše pameti za jednog modela."
"Ne laskaj mi."
"Zašto bih ti, tako mi Zemlje, laskao."
"Nismo na Zemlji."
"Tuš."
Otplovila je prema kuhinjici. Kinsmen ju je sledio.
"Koliko si dugo s druge strane kamere?" upitao ju je.
Rekla je okrenuvši se prema njemu: "Ja sam ta koja treba da čuje tvoju životnu priču, a ne vice versa."
"U redu... priupitaj me nešto."
"Koliko ljudi zna da bi trebalo da me povališ ovde gore?"
Kinsmen je osetio kako mu se lice preobražava u osmeh - posve mahinalan gest. Šta je ovo do đavola, pomislio je. Glasno joj je odgovorio. "Ne znam. To je počelo kao mala šala nekolicine momaka... očito da se glas raširio."
"A koliko novaca si stavio na dobitak, odnosno gubitak?" Nije se osmehivala.
"Novaca?" Kinsmen beše iskreno iznenađen. "Novac nema nikakve veze s tim."
"Oh, ne?"
"Ne bar što se mene tiče", odlučno je poricao.
Učinilo mu se da je napetost njenog tela donekle popustila. "Pa onda zbog čega... hoću da kažem... šta je posredi?"
Kinsmen se ponovo osmehnuo i spustio se na najbližu stolicu. "A zašto da ne? Ti si prokleto zgodna, nijedno od nas nema nikakvih zadrški, niko to nije pokušao u bestežinskom stanju... Do đavola, zašto da ne?"
"Ali zbog čega bi trebalo da se upustim u to?"
"To je veliko pitanje. To je ono što čitavu ovu situaciju čini avanturističkom."
Pogledala ga je zamišljeno, naginjući svoje visoko telo preko kuhinjske ploče. "Tek tako. Avantura. Ništa više od toga?"
"Zavisi", odgovori Kinsmen. "Teško je reći unapred."
"Živiš u veoma jednostavnom svetu, Čet."
"Nastojim. Ti ne?"
Zavrtela je glavom. "Ne, moj svet je veoma složen."
"Ali uključuje seks."
Sada se i ona osmehnula, ali tu ne beše zadovoljstva. "Da li?"
"Hoćeš da kažeš nikad?" Kinsmenov glas je odavao nevericu, čak i njemu samom.
Nije odgovorila.
"Baš nikad? Ne mogu da verujem, da..."
"Ne", reče ona, "ne baš nikad. Ali nikad zarad... zarad jedne avanture. Za sigurnost na poslu, da. Za dobijanje dobrog radnog mesta; za podučavanje kako se koristi kamera, ponajpre. Ali nikad zbog zabave... barem, ne na duže vreme, ukoliko je namenjeno zabavi."
Kinsmen se zagledao - u te ledene, plave oči i primetio da su potpuno suve, usmerene pravo u njega. Imao je neki čudan osećaj. Ispružio je ruku prema njoj, no ona nije ni trepnula.
"To je... to je prokleto samotni način života", reče on.
"Da, tako je." Glas joj je i dalje bio kao čelična oštrica noža, bez i najmanjeg traga samosažaljenja u njemu.
Naslonila je glavu na kuhinjske ploče a oči joj odlutaše negde daleko, u prošlost. "Imala sam bebu. On je nije želeo. Morala sam da je dam na usvajanje. Ili to ili da abortiram. Sada taj dečak ima oko pet godina... ne znam gde se nalazi." Uspravila se i uputila pogled Kinsmenu. "No, zaključila sam da je seks ili za pravljenje beba ili karijere; ne za zabavu."
Kinsmen je naprosto stajao tu gde se zatekao, osećajući se kao da je upravo primio nizak udarac. Jedini zvuk u kabini beše šum električne mašinerije, šapat vazdušnih ventilatora.
Linda se prva prenula, osmehnuvši se: "Kada bi mogao da vidiš svoje lice... Tarzan, čovek-majmun pokušava da shvati nuklearni reaktor."
"Jedina nevolja sa bestežinskim stanjem", promumlao je, "u tome je što ne možeš da se obesiš."
Kinsmenu se učinilo da je Džil osetila da nešto nije u redu. Od trenutka kada se izvukla iz vreće, njuškala je unaokolo, šaljući ljubopitljive poglede.
Konačno, kada se Linda povukla na svoj poslednji počinak pre povratka, Džil ga upita:
"Kako se vas dvoje slažete?"
"Dobro."
"Zaista?"
"Zaista. Nameravamo da otvorimo Plejboj klub ovde. Hoćeš li da budeš zečica?"
Namrštila se. "Imaš ti dovoljno takvih."
Više od jednog sata radili su svoje zasebne poslove u potpunoj tišini. Kinsmen se usredsredio na rekalibraciju radarskog kartografa kada mu je Džil dodala kontejner sa toplom kafom.
Okrenuo se u stolici. Stajala je pored, ne mnogo viša od njega, koji je bio u sedećem položaju.
"Hvala."
Lice joj je delovalo vrlo ozbiljno. "Nešto te brine, Čet. Šta ti je učinila?"
"Ništa."
"Zaista?"
"Za ime boga, ne počinji opet! Ništa, apsolutno ništa se nije dogodilo. Možda je to ono što me brine."
Zavrtevši glavom, rekla je: "Ne. Zabrinut si zbog nečega, ali ne zbog sebe."
"Ne budi tako prokleto dramatična, Džil."
Položila je ruku na njegovo rame. "Čet... znam da je sve ovo za tebe igra, ali ta vrsta igre može da povredi neke ljude i... pa... ništa u životu nije tako dobro kao što očekujemo da bude."
Podižući pogled prema njenim napetim smeđim očima, Kinsmen je osetio kako mu razdraženost čili. "U redu, devojčice. Hvala ti za filozofiju. Ja sam ipak odrastao dečak i znam o čemu je reč..."
"Samo misliš da znaš."
Sležući ramenima odgovorio je: "U redu, mislim da znam. Možda ništa nije dobro kao što bi trebalo da bude, ali čovek je nevin dok se ne dokaže da je kriv i sve što je novo dobro je kao zlato sve dok ne otkriješ da je potamnelo. To je moja sadašnja filozofija!"
"U redu, udaraču", osmehnula se Džil žalostivo. "Budi čovek-majmun. Probij sam led. Naprosto ne želim da vidim da te je povredila."
"Neću biti povređen."
Džil reče: "Nadaš se. U redu, ako ima nešto što ja mogu da učinim..."
"Daaa, ima nešto."
"Šta?"
"Kada ponovo kreneš na počinak, sredi da Linda vidi kako uzimaš pilulu za spavanje. Hoćeš li to da mi učiniš?"
Džilino lice postade bezizražajno. "Svakako", odgovorila je ravnim glasom. "Sve za drugara, oficira."
Nekoliko sati docnije izvela je svoju veliku predstavu javnog ispijanja pilule pod izgovorom da želi dobro da se odmori pre povratka. Kinsmenu se učinilo da je Džil to hotimično izvela odviše nametljivo.
"Da li uvek uzimate pilule za spavanje pre poslednjeg kruga?" upitala je Linda kada se Džil povukla u spavaonicu.
"Moraš da budeš potpuno spreman i odmoran", odgovorio je Kinsmen, "za povratak. To je najosetljiviji deo čitave operacije."
"Oh, shvatam."
"Ipak nema nikakvog razloga za brigu", dodao je Kinsmen.
Otišao je do kontrolnog pulta i posvetio se zadacima koje je nalagao program misije. Linda je ovlaš sedela u obližnjoj stolici nadohvat ruke.
Kinsmen je po planu nakratko porazgovarao sa stanicom Kodiak i načinio zabelešku u dnevniku laboratorije.
Još tri zemaljske stanice i naći ćemo se iznad Indijskog okeana uz sve vreme ovog sveta.
No, nije dizao pogled sa kontrolnog pulta; proverio je sve sisteme laboratorije: prsti su mu skakali po kontrolnim dugmetima, oči su bile usredsređene na crvena, žuta i zelena svetla koja su mu kazivala kako mehanička i električna mašinerija laboratorije funkcioniše.
"Čet?"
"Da."
"Jesi li... ljut na mene?"
I dalje ne gledajući u nju rekao je: "Ne, zauzet sam. Zašto bih bio ljut na tebe?"
"Pa, možda ne baš ljut, ali..."
"Zbunjen?"
"Zbunjen, uvređen, nešto tako."
Istipkao je ulaz na tastaturi kompjutera bočno od njega a zatim se okrenuo licem u lice prema njoj.
"Linda, odista nisam imao dovoljno vremena da shvatim šta osećam. Ti si složena devojka; možda suviše složena za mene. Život se poigrao sa nama."
Usne su joj se malko opustile u razočaranju.
"S druge strane", dodao je, "mi WAPS treba da se držimo zajedno. Nije nas puno ostalo."
Ove reči su izazvale diskretan osmeh. "Ja nisam WAPS. Moje pravo ime je Šizmanski... promenila sam ga kada sam postala model."
"Oh. Još jedna komplikacija."
Taman se spremala da mu odgovori kada je zakrčao mikrofon radija. "AF-9, ovde Čejen. Čejen zove AF-9."
Kinsmen se povio nad kontrolnim pultom i okrenuo prekidač predajnika. "AF-9 poručuje Čejenu. Čujem vas nešto slabije ali razgovetno."
"Razumemo, devetko. Primamo tvoju telemetriju. Odavde svi sistemi izgledaju u redu."
"Ručna kontrola sistema takođe je u redu", reče Kinsmen. "Program misije se odvija prema očekivanju; bez ikakvih odstupanja. Svi zadaci su 90 odsto izvršeni."
"Razumemo. Zemaljska kontrola predlaže da počneš da pripremaš svoj svemirski brod za prelazak u sledeću orbitu. Povratak je zakazan kroz deset časova."
"Dobro. Biće izvršeno."
"U redu, Čet. Odavde sve izgleda kako treba. Imaš li još šta da javiš svom starom ocu rodonačelniku."
"Gledaj svoja posla." Isključio je predajnik.
Linda mu se osmehivala.
"Šta je tako smešno?"
"Ti. Postaješ veoma osetljiv u pogledu svega ovog."
"To će još dugo ostati veoma osetljiva stvar. Oni me godinama neće ostavljati na miru zbog ovoga."
"Možeš uvek da ih slažeš."
"U vezi sa tobom? Ne, mislim da to ne bih mogao da učinim. Druga bi stvar bila da je reč o nekoj anonimnoj devojci. Ali svi te oni znaju, šta i gde radiš..."
"Baš si ti neki velikodušan oficir. Pretpostavljam da bi takva vrsta glasina doprla do Njujorka."
Kinsmen se nasmešio. "Još bi mogla da se nađeš na naslovnoj strani Nešenl Inkvajera."
Ovo ju je nasmejalo. "Kladim se da bi izvukli iz naftalina neke od mojih snimaka u bikiniju."
"Budi obazriva", reče Kinsmen podižući ruku u znak upozorenja. "Ne raspiruj mi više maštu. Nimalo mi nije lako da u ovom trenutku budem velikodušan."
Ostali su razdvojeni, ćuteći. Kinsmen je sedeo za kontrolnim pultom; a Linda je odlebdela do kuhinje gde je sada gotovo dodirivala zavesu koja je odvajala spavaonicu.
Nazvao je zemaljska kontrola. Kinsmen je podneo štur izveštaj. Kada je ponovo pogledao Lindu, video je da sedi ispred osmatračkog prozora preko puta kuhinje. Opazio je da joj je lice sada odavalo uznemirenost, njene oči... nije bio siguran šta je počivalo u njenim očima. Izgledale su drugačije: ne više ledeno hladne, niti proračunate; iz njih je zračila svest, zabrinutost, bezmalo strah.
Kinsmen je i dalje ćutao. Proveravao je i iznova proveravao kontrolnu tablu, u potpunosti osiguravao da svaki ventil i tranzistor laboratorije savršeno dejstvuje. Bacio je pogled na ručni časovnik: Još pet minuta pre poziva Uspenja. Još jednom je proverio sva svetla.
Uspenje se javilo tačno na vreme. Osećajući unutrašnju napetost, Kinsmen je podneo uobičajen izveštaj na hotimično miran i mehanički način. Uspenje se odjavilo.
Posle dugog poslednjeg pogleda na kontrolne uređaje; Kinsmen se izvukao iz sedišta i zaplovio duž prolaza prema Lindi ovlaš dodirujući rukohvate.
"Bila si strašno tiha", reče on, stojeći iznad nje.
"Razmišljala sam o onome što si malopre rekao."
Šta je to bilo u njenim očima? Predviđanje? Strah? "To... to je prokleto samotan život, Čet."
Uzeo joj je ruku, podigao je blago iz stolice i poljubio je.
"Ali..."
"Sve je u redu", prošaputao je. "Niko nas neće gnjaviti. Niko neće znati."
Zavrtela je glavom. "Nije to tako lako, Čet. Nije to tako prosto."
"Zašto nije? Ovde smo zajedno... šta je to tako složeno?"
"Ali... zar tebe ništa ne brine? Lebdiš unaokolo u snu. Okružen si ratnim mašinama, svakog minuta živiš u opasnosti. Ako neka pumpa otkaže, ako neki meteor pogodi..."
"Misliš li da je dole bezbednije?"
"Ali život je složen, Čet. A ljubav... pa, ona je nešto više od zabave."
"Dabome da jeste. Ali ona podrazumeva i zadovoljstvo. Šta je loše u tome da iskoristiš priliku ukoliko ti se pruži? Šta je tako prokleto složeno ili važno? Mi se nalazimo iznad svih briga i tegoba Zemlje. Možda je to samo za nekoliko sati, ali to je ovde i sada, to smo mi. Oni nas ne mogu dotaći, ne mogu nas naterati da učinimo bilo šta ili nas sprečiti da uradimo ono što želimo. Potpuno smo samostalni. Shvataš li? Potpuno samostalni."
Klimnula je glavom; oči su joj bile raširene s izrazom uplašene životinjice. Ali njene ruke ga obujmiše i njih dvoje zajedno zaploviše prema kontrolnom pultu. Kinsmen je pogasio sva tavanična svetla tako da je sve što su videli bio sjaj kontrolne table i titranje kompjutera koji je mrmljao nešto za svoju dušu.
Sada su bili u svom vlastitom svetu, svom privatnom kosmosu lebdeći slobodno i meko u tami. Dodirujući se, stremeći, sparujući se, ispitujući nova mora i kontinente, istražili su svoj svet.

Džil je ostala u visećem krevetu sve dok Linda nije tiho ušla u spavaonicu da vidi da li se probudila. Kinsmen je sedeo za kontrolnim pultom preživljavajući minulo iskustvo. Nije bio umoran već nekako čudno prazan.
Ostatak leta bio je čisto rutinska stvar. Džil i Kinsmen su radili svoje poslove, razgovarajući između sebe samo kada je to bilo nužno. Linda je malko dremnula, a potom se vratila da napravi još par poslednjih snimaka. Konačno su se odšunjali u svemirski brod, odvojili ga od laboratorije i započeli dugačak zavojit let natrag ka Zemlji.
Kinsmen je pogledao poslednji put veličanstvenu loptu planete, onako dostojanstvene i neuporedive među zvezdama, pre no što je pritisnuo dugme koje je navuklo toplotni štit preko njegovog prozora. Odmah zatim osetili su silan energetski talas od potiska uključenih motora, uronili u atmosferu, znajući da ih čvrstim zagrljajem okružuje strahotno zagrejan vazduh koji je njihov sićušan brod pretvarao u ognjenu zvezdu padalicu. Pritisnut uz sedište usled ubrzanja Kinsmen je prepustio automatskim komandama da izvrše operaciju povratka, kroz vrelinu i skokovitu uzburkanost, sve do visina na kojima je njihov perajasti svemirski brod mogao da leti kao avion na raketni pogon.
Preuzeo je komandu i usmerio letelicu ka bazi Patrik, Vazdušnih snaga, natrag u svet ljudi, godišnjih doba, gradova, hijerarhija i službenih pravila. Sve je izveo ćutke, sam; nije mu bila potrebna Džilina niti bilo čija pomoć. Upravljao je letelicom iz svog tesnog zaštitnog odela opremljenog dugmadima, pogledajući sa neodobravanjem signale na komandnoj ploči kroz kalpak svog šlema.
Mahinalno je pozvao zemaljsku kontrolu i dobio dozvolu da ukloni toplotni štit. Pilotski prozor mu je otkrio masu gustih oblaka koji su se sa mora širili preko plaže i dobrano zalazili iznad kopna. Sada su njegove slušalice bile ispunjene glasovima drugih ljudi: uslovi vetra, provere visine, proračuni brzine. Znao je, iako nije mogao da ih vidi da dva mlazna aviona prate brod snimajući ceo tok povratka. Da bi se obezbedili dokazi ukoliko se srušim.
Zaronili su u oblake naletevši na kovitlavi talas sive izmaglice koja je prekrila pilotski prozor. Kinsmenove oči preletale su preko radarskog ekrana smeštenog s njegove desne strane. Brod je načas uzdrhtao; a onda je probio oblake i on ugleda dugačku crnu traku poletno-sletne staze kako se pomalja ispred njih. Blago je povukao komande radeći instinktivno rukama i nogama, suknuo iznad neke kržljave vegetacije i sjurio letelicu na pistu. Drljače za ateriranje jednom su dodirnule tle, od čega su za trenutak poskočili, a onda se ponovo spojili sa podlogom uz škripav zvuk trenja. Suljali su se više od milje pre no što su se zaustavili.
Ispravio se u sedištu i osetio da mu je telo u goloj vodi.
"Valjano prizemljenje", reče Džil.
"Hvala.." Isključio je sisteme letelice, mahinalno pokrećući ruke što je bila posledica dugog treninga. Potom je podigao kalpak, posegao rukom iznad glave i otvorio ulaz.
"Kraj putovanja", rekao je umorno. "Svi napolje."
Provukao se kroz otvor, doživljavajući vlastitu telesnu težinu kao balast, a zatim pomogao Lindi i konačno Džil da se izvuku iz letelice. Doskočili su na crnu površinu piste. Dva kombija, jedna ambulantna kola i dva vatrogasna vozila krenuli su prema njima iz svog parkirališta na kraju piste, udaljenog pola milje.
Kinsmen je polako skinuo šlem. Vrućina i vlažnost Floride sada su mu zasmetali. Džil je koračala par koraka dalje od njega u pravcu kolone vozila.
Pristupio je Lindi. Skinula je šlem i nosila je torbu prepunu filmova.
"Razmišljao sam,", reče joj. "Ona priča o samotnom životu... Znaš, nisi ti jedina u takvom položaju. A ne mora tako da bude. Mogu da dođem u Njujork kad god..."
"Ko to sada stvari uzima ozbiljno?" Lice joj je ponovo bilo mirno i hladno uprkos nepodnošljivoj vrućini.
"Ali mislio sam..."
"Slušaj, Čet. Oboje smo imali pune pogotke. Sada ti možeš da ispričaš svojim prijateljima o tome, a ja ću svojim. Oboje smo izvukli puno koristi iz ovoga. To će pomoći našim karijerama."
"Nikada nisam imao nameru da... Nisam..."
No ona se već okrenula od njega odmičući prema ljudima koji su im jurili u susret iz pravca kamiona. Jedan od njih u civilnom odelu držao je kameru u rukama. Kleknuo je i napravio snimak Linde kako podiže film i široko se osmehuje.
Kinsmen je stajao kao ukopan, posmatrajući scenu otvorenih usta.
Džil mu je prišla. "Pa? Jesi li dobio ono što si želeo?"
"Ne", rekao je usporeno. "Pretpostavljam da nisam."
Pružila mu je ruku. "Nikada ne dobijamo, je l' tako?"



Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…