GORE OD SMRTI - Sid Dankan

GORE OD SMRTI

Camac se blago ljuljuskao na talasima. Struja ga je skoro neprimetno vukla pored obale, tako da se tek po klizanju nekih karakteristicnijih repera moglo primetiti da se krece. Letece ribe su povremeno iskakale iz vode, da bljesnu krilima i nestanu pod povrsinom. Jedan se delfin, nedaleko od camca, tik ispod povrsine, odmarao. Cinilo se kao da je spavao.

"Da li delfini spavaju?" upitala je Klara pogledavsi Klea.

On sleze ramenima. Kao i ona, ni on nije mnogo znao o zivotinjama mora.

"Ne znam" rece "Zasto pitas?"

Napucila je usne.

"Posmatram vec deset minuta onog tamo..." pokazala je na delfina. "Izgleda kao da spava. Zar za delfine nije opasno ako spavaju? Mislim, sta ako naleti ajkula? Da li bi ga napala?"

"Znas da u ovom moru nema ajkula." Kleo je posebno naglasio rec - 'ovom' "Niti icega opasnog..."

"Otkud ja to da znam, do djavola? Nisam se rodila u moru. Posebno ne u ovom moru."

Ti se nisi nigde rodila! ljutito pomisli Kleo, ali to ne rece. Rekao je nesto sasvim drugo:

"Hajde idi pod palubu i napravi mi jedan 'daikiri'."

"Ne mislis li da si ih od jutros popio previse?"

"Silazi dole i napravi mi ga!" prasnu on. "Tebe nije briga koliko sam koktela popio!"

Nesto je progundjala i nestala u potpalublju. Camac se i dalje ljuljuskao. Jedna leteca riba doskoci na palubu i Kleo ustade iz lezaljke, pridje joj i, odmahnuvsi glavom, sutnu je. Riba pade preko ograde i nestade pod vodom - imala je srece ovog puta, nije skapala na vazduhu.

Klara se vratila. Nosila je veliku casu sa 'daikiri' koktelom. Bio je to gromovit koktel, prepun jakog ruma, dobro ohladjen komadicima leda. Kleo je voleo taj ukus. Nekako ga je vracao u mladost, u vreme kada je citao knjige onog bradatog i otkacenog pisca, koji je ocajnicki citavog zivota trazio zabavu.

"Izvoli" pruzila mu je casu.

"Zasto i sebi nisi jedan smuckala?" upita iako je vec znao sta ce ona odgovoriti.

"Od jutros sam vec dva popila. Mislim da bi mi treci bio previse."

Pa da, pomisli Kleo, ona misli da je dovoljno popila. I to su ugradili...

Klara se spustila u lezaljku, namestila velike naocari za sunce i uzdahnula.

"Nista se danas nece zakaciti" rekla je "Uzalud smo sekli mamce i zabacivali."

"Sta vi volela da se zakaci? Osam metara duga sabljarka? Kit? Orka? Tuna?"

"Postajes zajedljiv, Kleo. Ne razumem te, stvarno te ne razumem. Umes da zagorcavas zivot ljudima. Nemas obzira prema tudjem zadovoljstvu."

Kleo uzdahnu - da je imao obzira, nikad ne bi dospeo tu gde se nalazio.

"Pusti neka se nesto zakaci!" dreknu, dizuci ruku ka nebu - kao da se Bogu obracao.

"Kome si to rekao?"

"Onom gore!"

"Bogu?"

O, blago tebi u tvom neznanju, devojko, pomislio je. Tamo gore nije bio Bog, nego neko mnogo prizemniji.

"Ne, nisam to rekao Bogu... rekao sam to tek tako, reda radi."

"'Daikiri' ti je udario u glavu" nasmejala se. "Ne bi trebalo vise da pijes. Mogao bi se napiti i pasti preko ograde i udaviti se."

"Ne mogu se udaviti, sve i da padnem."

"O? Ti znas da dises pod vodom?"

Kako bi je rado udario! Ali, to ne bi imalo efekta, jer ona ne bi znala da ju je udario.

"Da, ja umem da disem pod vodom" slaga. "I, uopsete, nista mi se ne moze lose dogoditi. Ne mogu se ozbiljnije povrediti, ne mogu umreti..."

"Sjajno!" Klara pljesnu dlanovima. "To zvuci kao nagrada!"

"Nagrada? - Rekla si 'nagrada'?"

"Da! Pomisli samo sta sve mozes uraditi, bez bojazni da ces stradati."

"To nije nikakva nagrada, glupaco! Niko nije nagradjen za dvostruko ubistvo! Niko!"

Razrogacila je oci. Kao da je video odraz straha. za trenutak. A onda je to nestalo.

"Ubio si nekoga?"

"Svoju zenu i svog najboljeg prijatelja."

"Nisam to znala o tebi."

"Ti nista o meni ne znas."

"Zasto si ih ubio?"

"Varali su me, a ja sam ih jednom prilikom zatekao u tome... Poludeo sam, zgrabio bacac zraka i razneo ih na komade."

"I?"

"Sad sam tu sa tobom, sa ovim prokletim delfinom, ovim morem i strujom koja nas nosi a nikud ne odnosi. Na ovom prokletom camcu, sa ovim prokletim pecaljkama i mamcima na koje nece ni jedna veca riba da se zaleti..."

"Sta ti fali, Kleo? Odmaras se, pecas, uzivas u suncu, ja sam tu..."

"Nista se ne dogadja, Klara! To me ubija! To nije nagrada, to je kazna! dosada, shvatas, dosada? Nema vece kazne od dosade. Danas, sutra, uvek cu biti na ovom camcu."

"Ne razumem te Kleo, stvarno te ne razumem..."

"Ucuti!"

Okrenuo joj je ledja. Nije mogao da podnosi njen naivni pogled. Uostalom, i ona je deo kazne! Namerno su je takvom kreirali! Da bude glupa, dosadna. I da nista ne zna o kaznenom programu, koji za ubice predvidja dozivotni boravak u viruelnom svetu kompjuterskog programa. Prokletnici! Umesto da su ga ubili, oni su ga osudili na dosadu. A to je gore od svake smrti. Sto puta gore!