COVEK - Igor Boric

COVEK

Poslednji je lezao i osecao kako umire. Smrt je nailazila u talasima poput plime. Znao je da nakon sledeceg talasa vise nicega nece biti.

Dize galavu i usmeri pogled prema zvezdama toliko drugacijim od onih sto ih je gledao dok je bio mlad.

"Jos samo malo, nocas, da pokusam. Ne smem ostati poslednji, ne sme sve umreti sa mnom"

Glava mu klonu i on osta mirno lezati cekajuci.

* * *


Najstariji su hitali sa svih strana, zureci u Kucu. Dolazili su uciti. Znali su gotovo sve sto se moze znati. Ipak su ucili. Poceli su davno pre nego sto se Poslednji rodio. Nisu ucili razmisljati ni raditi: to su znali predobro - ucili su osecati.

* * *


Okupili su se u tisini oko Poslednjeg, dajuci mu poklone koji mu nisu trebali jer je imao sve, osim vremena. Poklone koji nisu ni njima trebali jer su imali sve, pa i vreme. To je bilo nesto od onog sto su naucili, osecali su da moraju na neki nacin iskazati postovanje prema Poslednjem; jer, voleli su ga.

Cutali su i slusali ga.

- Covek, covek je kao reka ponornica. Neuhvatljiv je i nedokucljiv. Vuce snagu iz svoje dubine, iz cele zemlje, a zatim ruseci planine izlazi, siri se i polako tece noseci zivot. To nije slabost, to je dobrota, to je snaga, to je Covek.

Dugo je pricao, celu noc. O coveku, ljubavi, sreci.

Pred sam kraj noci najstariji od Najstarijih kleknu pred njega i upita:

- Poslednji, da li si ti covek?

- Nisam - odgovori on. - Ja sam samo Poslednji, ti si covek, vi svi ste ljudi i zauvek to morate ostati.

Starac se sa naporom uspravi, obuhvati pogledom dvoranu punu sjajnih metalnih telesa.

"Ne", pomisli, "nisam ni poslednji."

I umre smeseci se ljudima.