BEZ POVRATKA - Konstantin Tezeus

BEZ POVRATKA

Ivan jos jednom zamahnu neumornom desnom rukom i baci kratko koplje, kakvo bi se u jednom drugom vremenu i prostoru, zvalo "dzilit". Koplje fijuknu kroz vlazni, tamni vazduh noci i zabode se u sred prsa plavoga oklopnika koji je, jasuci na oktopod-konju, jurisao na njega. Oklopnik se prevrte unatraske i pade na travnatu ledinu utonulu u mrak; i dok stize do nje, od njega ostade samo prazan, supalj oklop bez i trunke organske materije unutra.

Konj sa osam ljigavih nogu-pipaka se okrete i odgalopira panicno u mrak. Ivan je znao da ga sad ne moze pogoditi, niti sustici, ali je takodje znao da to nije bitno.

Pitanje je da li ta nakazna zver vise uopste ne postoji.

Glavni cilj herojskog tragalackog putovanja se ostvarivao. Sa ovom pobedom, ko-zna kojom po redu, Ivan je uvecao svoje bogatstvo na 605.000 zlatnika, koji ce ga cekati kod kuce, U dvorcu iznad litica visoke, ciste, planine Rimanije.

Ivan podje dugim, ali i brzim koracima dalje; maltene trkom. Tezinu svoga oklopa nije gotovo ni osecao. Iz iskustva je znao sta ga ceka: uzbrdica i onda jedan travnati i kameniti predeo na kojem je groblje. Ako prodje pored pet sarkofaga i ne nastrada, moci ce se odmoriti u jednoj bezbednoj kamenoj kuci ukopanoj do pola u tlo, ili samo proci pored nje i krenuti dalje.

I zaista, nastupi uzbrdica; ali, sasvim neocekivano, van svakog njegovog iskustva, i promena na nebu. Umesto tihog komesanja tmastih oblaka u nocnom nedogledu, pocese munje, daleke, kao da se oblaci izmedju sebe dobacuju.

"O, Perune!" progundja Ivan, vise "reda radi" nego iz nekog stvarnog straha za svoju sudbinu. Ipak, dobar obicaj se zna: kad nesto podje po nerazumu ili neshvatu, kad zaprete sile od kojih se ne mozes odbraniti stitom, macem i kopljem, valja pomenuti svoje bogove, stare, slovenske.

Prvi sarkofag je vec bio pred njim: pravougaoni kameni blok, mozda dva metra sirok i visok visok i tri dugacak, poklopljen plocom od istog materijala, zarastao u travu, korov i trnje. Kamen je bio siv, ispucao i strosen od kise i sunca i snega tokom mnogih vekova; natpis uklesan u jednu stranu bio je vec necitak, ali su divovske proporcije sarkofaga govorile svoju pricu o junastvu i staroj slavi.

Ivan zakoraci pored sarkofaga, dizuci ruku sa novim, drugim kopljem za bacanje. Slutio je zlo; nocno nebo se nemoguce crvenelo i kao da su neki znaci po oblacima iskrsavali, mnogo kilometara ispred i iza Ivana. I zaista, iza sarkofaga iskoci beli duh i zavijori se kao pramen vetra ka njemu; duh od one vrste koja ti isisa zivot a telo ostane celo, nepovredjeno, istog izgleda - samo bez zivota. Ivan zamahnu zesce nego ikad i probode duha kroz sredinu. Duh se rasprsnu i rasplinu i nestade kao da ga je sad neki drugi vetar, suprotan, oduvao.

Ivan podize ruku sa novim, trecim kopljem i pohita pored drugog i treceg sarkofaga, ali stade kao ukopan: na nebu su se, crvenim i narandzastim zarenjem, pojavile reci: "U kucu" a ispod toga, pokidano i jedva vidljivo: "Ivane". On se okrete i odmah se stusti u kucu. Sa naredjenjem Neba nije se saliti. Cidje niz desetak stepenica i nadje se u velikoj, kamenoj suterenskoj prostoriji sa mnogo skrinja i ormana i oruzjem po zidovima. Na drugom kraju sobe sedeo je i cekao ga jedan stari covek.

"Sedi, Ivane" rece stari. Debela, zuta sveca na stolu obasjavala je starcevu sedu kosu i mudro, smireno lice. Ivan ostade, nepoverljiv, na nogama. Poce se setkati levo-desno, ni jednog trenutka ne okrecuci ledja starcu: nikad se ne zna. Pogleda kroz prozorcic:napolju su promicali novi napadaci, dvojica plavih oklopnika na oktopod-konjima. Ali ovde mu ne mogu nista.

"Kazi, stari."

"Ivane, imam neke veoma lose vesti, nazalost" rece stari i priteze ogrtac oko sebe. "One se odnose na onaj drugi svet, iz koga si dosao ovamo.

Ivan se grdno namrsti. Poce se prisecati, nejasno i bunovno. Da... onaj svet. Ali to bi znacilo da je "kvest" prekinut. A to se ne bi smelo desiti.

"Dok si ti igrao, jedan narkoman je, u nastupu ludila, pucao na sve ispred sebe. U prolazu pored tvoje kabine, ispalio je metak. Policija je vec njega ubila, ali..."

"Ispalio metak?" rece Ivan. "Na... mene?"

"Nazalost, da" rece starac i rasiri ruke. "On je ubio tvoje telo tamo, Ivane. To je izuzetno redak dogadjaj, vec godinama se nije desilo nigde u svetu. Ali, tebi se, eto, desilo. Postupak za takve slucajeve se zna..."

Ivan je cutao.

"Taj kompjuter se nece iskljucivati" nastavi starac. "Ucitan si kao program od hiljadu dvesta gigabajta: nije malo. Svi osnovni elementi tvoje licnosti sacuvani su. Ziveces vecno, u ovoj igrici, samo neces moci da se iskljucis iz nje. Imas pravo da trazis da se ona poboljsa i prosiri ili promeni."

"Ne znam o cemu to bajes, stari" rece Ivan. "Moram sad krenuti, cekaju me velike bitke. Ako se nesto moze poboljsati... trazio bih da ne budem sam, nego da imam i neku vojsku sa sobom. I... duze periode bezbednosti u mome dvorcu. I vise zena. Vise zena."

"Bice ucinjeno, Ivane, junace."

Ivan se okrete i podje napolje.

"Zbogom mi ostaj" dobaci starcu preko ramena, iskoraci na travnato polje, i odmah baci koplje i probode jednog plavog oklopnika. Zatim podize sledece, novo koplje, i podje dalje.