TELEFON - Vladimir Stojnić

TELEFON

Nema bolnijeg načina da se prekine tišina od zvuka telefonskog zvona. U ovom slučaju reč prekida možda i nije najadekvatnija. Pre bi bilo da tišina puca, slama se kao staklena čaša čija srča najvećom brzinom uleće u uši. Što je tišina duže trajala, bol je veći. Ponekad ona toliko traje da možete dobiti neke nejasne ideje o njenom poreklu. Možete gledati u predmete po sobi i videti tišinu kako održava njihovu unutrašnju građu. 

 

Možete videti i to kako bi se bez nje isti ovi predmeti urušili nemajući temeljnijeg oslonca. To odsustvo zvuka i pokreta, jer pokret stvara zvuk, može vas vratiti u najdublju prošlost. Jer znate, tišina je eonima ista, menjaju se zvuci. 

 

Piše da je Bog prvo stvorio nebo, ali ja sam mišljenja da je pre neba morao stvoriti tišinu. Osim ako ona nije starija, osim ako ona nije stvorila njega. I kada vas sled razmišljanja navede na pomisao da ste i sami tišina, da ste postali deo beskrajnog okeana nezvuka, dešava se on. Pakleni zvuk koji sa sobom ne nosi ništa dobro. Zazvoni telefon. Ova neprijatnost vas primorava da se u svega par delića sekunde iz početka vremena stvorite u sadašnjem trenutku. Pod pretpostavkom da ste posle ovog vremenskog putovanja ostali čitavi, nevoljno ćete se podići sa kreveta i uputiti ka slušalici. Razmišljaćete o razgovoru koji ćete voditi, neophodnosti otvaranja usta, izgovaranja reči, i to onih koje će sagovornik razumeti, o njegovim rečima, načinu na koji ćete ih tumačiti i bog zna još kojim poteškoćama koje se mogu javiti. Na kraju ćete dići slušalicu i reći: Halo. Ali šta ćete uraditi kada začujete svoj glas sa druge strane. Ja sam , nesiguran u ono što čujem samo ponovio: Halo. Kada sam dobio identičan odgovor spustio sam slučalicu. 

 

Ubeđujući sebe da sam pogrešno protumačio sličnost glasova, udaljio sam se u drugi kraj sobe. Na najudaljenije mesto od telefona koje pruža ova prostorija. Relativizaciju sam pravdao činjenicom da nikada pre nisam čuo svoj glas preko telefona. Logično. Kada se telefon ponovo oglasio učinilo mi se da sam izgubio svu krv koja se izlila negde daleko, izvan mene. Pomislio sam kako bih nekome sa strane izgledao sablasno bled. Ispostaviće se kasnije- poslednja pomisao na nešto sa strane. Dogegao sam se, digao slušalicu i čuo nešto što je potvrdilo moje strahove: razgovarao sam sa sobom. Ovoga puta sam, nešto spremniji, razaznao i to šta mi je moj glas govorio. Iz mrtve tišine uspostavljene veze čulo se samo: „Da li znaš ko sam ja ?” Opet sam prekinuo vezu. Nakon toga sam postao dobar materijal za pravljenje kataloga psiho-somatskih reakcija. Hladan znoj, klecanje kolena, ubrzan puls, ubrzano i pojačano lupanje srca, ohlađeni dlanovi, ohlađena stopala, drhtavica, vrtoglavica i šta sve ne. Panika me je u celini obuzela. Na treći zvuk zvona u poslednjih minut-dva umalo ne zaplakah. Sa ono malo snage što mi je ostalo došao sam do telefona, podigao slušalicu i jasno čuo svoj glas: „Zašto me ne pozoveš na mobilni?” Ovoga puta vezu je prekinuo on. Trebao mi je trenutak da shvatim da on možda misli, što bi bilo i logično, na moj mobilni telefon. Njega sam zaboravio u letnjoj kuhinji koja se nalazila odmah pored moje kuće, u istom dvorištu, ali sa odvojenim ulazom.Već potpuno mahnit, nesvestan konkretnih poteza mojih prstiju po tipkama, okrenuo sam broj svog mobilnog telefona. Javio se opet isti glas, njegov glas, moj glas. Rečenica je bila kratka i jasna: „Ja sam tu, a ti ?” Zalupio sam slušalicu i bez razmišljanja se dao u bekstvo. Beg kroz vrata moje kuće nije bio moguć jer bih se u tom slučaju našao pored letnje kuhinje, pa bih tek odatle mogao istrčati na ulicu. Podigao sam roletnu sa otvorenog prozora i jednim skokom se našao na ulici. Bio sam izbezumljen od straha, ali i nekako mirniji nego malopre. Akcija koju sam preduzeo je moju koncentraciju ponovo usmerila na fizičke radnje koje sam sprovodio uspešno u cilju privremenog spasa. 

 

Trčao sam. Bio sam slobodan. Osećao sam se pomalo glupo tako bežeći kroz prozor iz sopstvene kuće. Udaljavajući se od nje čuo sam sve tiše i tiše zvuke zvona mog telefona. Nisam znao kuda ću sada, ali sam duboko u sebi znao da stvari više neće biti iste. Kažem vam, nema bolnijeg načina da se prekine tišina od zvuka telefonskog zvona.