ONO ŠTO KRIJU OD NAS - Vladimir Lazović

ONO ŠTO KRIJU OD NAS

Kao što reče neko, svet je zastao, a onda krenuo dalje.

Ponešto se promenilo.

Kratko vreme pitali smo se ko je kriv, ali život ne čeka i već sledećeg jutra morate kao i pre na posao, morate da vodite decu u školu i da spremite ručak. Ili da se oprostite od nekog koga ste voleli. Nije prošlo puno vremena a život je ponovo išao utabanim stazama.

Samo su neke staze postale krivudave.
U danima koji su usledili bežao sam od kuće koja je postala mučilište, u kojoj se svaki predmet koji bih makar okrznuo pogledom pretvarao u instrument za nanošenje bola. Spavao sam na sofi, da ne bih ulazio u spavaću sobu. Nisam gledao TV. Jeo sam možda jednom u toku dana, sa kartonskog podmetača, trudeći se da ne obraćam pažnju na tanjire oprane i složene nakon poslednjeg porodičnog okupljanja.

Nisam mogao dalje.

Od svih loših mogućnosti, bekstvo je bilo najlakše. Posle gorke kafe u praskozorje seo bih za volan i krenuo nasumice, dopuštajući ulicama da me vode. Sledio bih ritam saobraćaja, baveći se najjednostavnijim mislima: pođi, stani, ubrzaj. Brzo bih napustio prigradska naselja i vozio dalje tražeći uske puteve s retkim vozilima, po mogućnosti bez putokaza. Jedino o čemu sam brinuo – gotovo brinuo – bilo je da ne ostanem sasvim bez goriva. Ponekad bih se vraćao uveče, ponekad za dva dana. dok je odluka sazrevala. Bez straha: Dopuštao sam da mi stvari polako klize iz ruku, okretao jedan po jedan prekidač, ostavljajući sve uži krug svetlosti oko sebe. Svaki dan bliži trenutku kada ću reći: “Dosta.” Dati gas, probiti bankinu i izleteti iz krivine, iznad dovoljno visoke litice.

Ubrzo sam pronašao i mesto koje je sasvim odgovaralo.

Ostalo je još da obavim mala hodočašća. Tako sam u tiho poslepodne otišao do našeg parka i stajao pored naše klupe na ivici jezera, u senci breza. Iz uspomena me trže smeh: Nailazila je zgodna žena u crvenoj haljini, praćena grupom mladića koji su je glasno uveravali kako bi sve učinili za nju. Njena senka kliznula je po tlu, pored mojih nogu.

Beše to senka mnogorukog bića, što na glavi umesto kose ima pipke, ili zmije. U brojnim rukama držala je sečiva, ili stvari nalik odsečenim glavama.slobodnom rukom zamaha bestidno prema meni. Ne, nisam zainteresovan!

Ova bar ima puno sledbenika: Obećava smrtnicima najveće uživanje, pre nego ih konačno uzme. Uživanje je danas na ceni.

Jesenje kiše dobro se slažu s mojim raspoloženjem. Mlazevi vode preko vetrobrana, u kojima se prelamaju svetla drugih vozila, crvena ili sjajnožuta – prizor podseća na krv koja se meša sa kišom i komadićima stakla. I kad je kišu zamenio vlažan, pa onda suv i sitan novembarski sneg, odluka je pala.

Gotovo je. Večeras.

Napolju, čuli su se povici i smeh. Ko je to tako veseo? Skoro uvređeno, podigoh kraj zavese i pogledah kroz prozor. Tamo dole galamila su deca, oduševljena, pokušavajući da ulove tri uzlepršane, razigrane male vile. Njihova providna krila blistala su u sumraku.

Do sada sam viđao šumske vile koje su skoro ljudske visine, lepe ali nimalo dobrodušne: Onome ko pođe za njima zaveden, iz obesti mogu uzeti pamet.

Od kada su se pravila promenila. to možda nije loše.

Oko šanka su se tiskali brbljivi ljudi i ćutljivi kentauri. Dok sam u uglu polako ispijao konjak, smiren kao neko ko je posvršavao sve poslove, sa grupom kamiondžija u kariranim jaknama ušao je i on: Čovek u pohabanoj kabanici, što mimo ostalih ni u toploj prostoriji nije skinuo kapuljaču. Slučajno sam podigao pogled: Otresao je sneg sa ramena stojeći kraj vrata, trupnuo par puta neodlučno nogama da očisti čizme, osvrnuo se oko sebe – i kroz žagor i duvanski dim uputio mom stolu.

Po čemu sam znao da je star? Po krutom hodu, po koščatim prstima što vire ispod rukava ili po proređenoj, kratkoj sedoj bradi ? A dok je koračao, primetio sam senku koja ga prati.

Taj što je prilazio beše starac s kapuljačom, ali istovremeno i tamna prilika što dugim veslom odbija od obale čamac, dok se iznad vode vuku pramenovi magle. Patuljci i vile, kentauri, grifoni i ostali, svi imaju senku koja odgovara pojavi. Samo kada viša bića uzimaju ljudski oblik, prate ih senke – inkarnacije.

Ranije, kada se sve promenilo – to podeljeno viđenje je zastrašivalo. Kao različite slike koje se preklapaju pred očima. Ali. navikli smo se.

Prišao je i seo ne pitajući. Onda je jednostavno rekao, škripavim glasom malo jačim od šapata: “Ne radi to. Nemoj večeras.” Ispod navučene kapuljače nisam mu video oči.

“Da li je toliko očigledno?”, upitah.

“Ona je mrtva. Svi umiru. Zar ne možeš da se setiš ničeg vrednog, da ispuniš dane koji su ti preostali?”

Ćutanje. Dugim prstom dotakao je moju čašu: Čaša se zamaglila, prekrivena skramom leda. Ali trebaće mu nešto jače da mene impresionira.

“Znaš li šta znači voleti, starče ? Ili si zaboravio?”

Dubok uzdah umesto odgovora.

“Znaš li koje su joj bile poslednje reči? Volela bih da stanem na noge. Da igram uz muziku, da se valjam po travi, da osetim kako mi se lice žari od uzbuđenja. Tako bih volela da udahnem vazduh duboko, bez bolova.To je šaputala, dok mi se gasila na rukama. Nije bilo pomoći.”

Klimao je glavom. “A ti, kad si je sahranio, sahranio si i svoje srce? Više nema radosti, ne možeš da se smeješ bez nje ? Sve se završilo ?”

“Baš tako”, rekoh. “Kao u bajci. živeli su dugo, u sreći i ljubavi. Samo ni jedna bajka ne kaže šta bude posle.”

“Postoji način”, reče starac. “Postoji. još jedna prilika”.

Kao da se sve zaustavilo – žagor, vreme, moje srce. Nova prilika.

Stegnutog grla ne mogu da progovorim, ukočen kao da je mene dotakao prstom. Otkad se svet promenio. Dešavalo se i to, retko. Priča se.

“Ovih dana nema puno ljudi koji bi toliko patili. Tvoj bol je nesumnjiv. Tamo odakle dolazim, poštuju to. i poslali su mene”.

“Kako.” Usne ne slušaju, ne znam da li može da čuje, jer ni ja ne čujem sebe. “Hoćeš moju dušu?”

“Nisam taj. Prosto, vratićemo je.” Bol u grudima podseća me, najzad, da nisam disao možda čitav minut. Usuđujem se da udahnem, malo. On nastavlja: “Postoji noć. jedna noć u novembru kada se zidovi između svetova istanje, kada tkanje vremena postane providno a kroz kulise možeš da vidiš šta je iza pozornice. Trenutak u kome magija deluje. Ova noć!”

Drhtim. Počinjem da mucam bez smisla, da se smešim i plačem, sve u isto vreme. On nastavlja: “Dobićeš je kad je toliko želiš. Samo moram da te upozorim: Možda očekuješ previše. Vratiti nekog u svet živih. nije uvek najsrećnije rešenje.”

Zgromio me je. “Šta sad to znači?!”

“Postoje stvari koje znaju samo mrtvi. Ono što dobiješ. moglo bi da ti se ne dopadne. Mrtvi se menjaju, više ili manje. Ja tu ništa ne mogu.”

Pokušavam ovo da svarim. “U tvojoj ponudi postoji prevara?”

“To je najbolja ponuda. Rizik je tvoj. Reći ću ovako: Večnost je zamorna. Dozvoli i bogovima da se klade ponekad!”

Svet se zavrte pred mojim očima. Ali. da li bi iko, ikad odbio?

“Šta da uradim?”

“Idi kući, naćićeš je tamo”, reče on. A kada je podigao svoje mršave šake, na stolu je ostavio nešto. Trebalo je nekoliko trenutaka da shvatim: Dva novčića.

Dva obična novčića, kojima ništa nećete kupiti. Oni što veruju koriste takve novčiće, da pokriju oči.

Da pokriju oči mrtvih, pre nego što spuste poklopac.
“Lijepa ti si, draga moja,

Lijepa ti si.”

Šapućem Pesmu nad pesmama, dok se poigravam mekim uvojcima. Usne su joj izazivački napućene kao da je upravo okusila rane trešnje. Spuštam lice do njenih usana, i znam: Ona je jedina.

Ali starac je u pravu: Postoji znanje koje mrtvi kriju od nas. Ako ga saopšte, neće nam se dopasti. Skoro sigurno.

Da je slučajno ona ovako zagrlila biblijskog Lazara, ustao bi sam.

“Hvala”, rekla je meko, jednostavno. “Znam. Ti si me vratio.”

Poljubih je, uzvratila je. Zbog takvog poljupca Paris je ukrao Jelenu i otpočeo rat. U njenim očima izgubili bi se slikari, loveći plavu boju koja se stalno menja. Osmeh njen je.

“Ali mili. ja nisam tražila”.

Ovo nisam očekivao.

“Kao što bi uradila ti, da sam ja u pitanju”, rekoh privijajući je uz sebe. Odmakla se u mojim rukama, malo.

“Slušaj: Bio si najbolji čovek na svetu dok sam bolovala. Kada sam dospela tamo. to mesto zovu zemlja bez sunca. Nije strašno, ali tamo nema ničeg stvarno lepog. I sa tim hladnim senkama oko sebe, vidiš koliko je život divan. I kratak. Prisetiš se svih dana koje si uludo potrošio, svih prilika koje si imao a propustio, svakog prokletog trenutka. Vreme je dugo. U stvari, vreme je jedino što tamo imaš: I brzo, brzo počneš da mrziš sebe što nisi živeo brže, pametnije, što nisi živeo punije.Od dugog vremena sastavljaš spisak: Šta bi sve promenio, uradio drukčije, uživao više, samo da ti daju jedan pravi, zeleni prolećni dan. Jedan prokleti dan. Ali gotovo je, imaš samo svoje kajanje, i drugi pakao uopšte ti ne treba.

Odjednom, neko me toliko voleo da je bacio u zabunu sve te bogove, demone, nemam pojma koga, oni se sažale i kažu mi: Vrati se! I evo me, mili, beskrajno sam zahvalna, samo. ja to nisam tražila. Sad kad sam tu, i imam drugu priliku, toliko sam.” Zagrcnula se. Oči su joj bile pune suza.

Crna slutnja dotače me vrhom krila. Zadrhtah. Čekao sam.

“.ne znam. Ali ne mogu prosto da nastavim tamo gde smo stali!” Izgovorila je to.

Učinilo mi se da čujem udaljeni smeh. negde daleko, hor glasova se smejao. Ponekad se klade.

“Mili, ne mogu da ponovim sve, samo iz zahvalnosti. Tamo odakle dolazim, najskuplje znanje je – koliko vrede stvari koje nismo uradili. A sada znam šta sve mogu da uradim drukčije!”
Spuštam najnežniji poljubac na njeno lice.

I nadam se da sam u pravu. Ne kajem se.

Pažljivo nameštam meke uvojke na jastuku: šaka koju izvlačim nosi trag krvi. Rasejano je otirem o pantalone. Nije važno.

Želim da verujem da ćemo se ponovo sresti pored tamne vode, preko koje klize pramenovi magle. Tu negde biće i starac s kapuljačom, što dugim veslom otiskuje plitki čamac prema drugoj obali. Ali ona i ja bićemo zajedno. Podelićemo to sumorno znanje.

Znanje koje mrtvi kriju od nas.

Cev na mojim usnama hladna je, pomalo gorka.