Planeta fer-pleja - Dimitrije Jovanović

Planeta fer-pleja

Bio je to već treći zvezđani sistem u kome smo nailazili na istu pojavu. Naime, na planetama, baš pogodnim za čoveka — što se tiče temperatura — svuda smo sretali gorostasno bilje, intenzivno zelene boje, koje je neobično brzo raslo ispuštajući ogromne količine kiseonika.

Analize naših uređaja su pokazale da su atmosfere ovih planeta još pre stotinjak zemaljskih godina bile gotovo bez kiseonika a da su obilovale ugljendioksidom. U ovom zvezdanom sistemu smo naišli čak na dve ovakve planete — jedna je nešto toplija a druga nešto hladnija od Zemlje, no ipak dovoljno topla da bi mogla da iznedri život zemaljskog tipa. Ovde nam je sinulo da ona možda i nije namenjena evolucionom početku života već prihvatanju života koji je već daleko odmakao u svom evolucionom razvoju.

Na padini jedne ogromne planine ove hladnije planete opazili smo kamenu piramidu čija je belina odudarala od okolnog kamenja. Tačno ispod piramide zjapio je ulaz u pećinu i jednostavno nas izazivao da zavirimo unutra. Iako smo se u kosmosu već osećali kao kod kuće bili smo veoma oprezni. No neizvesnost ovaj put nije trajala dugo. Pećina se sastojala samo od jedne, ne tako velike, prostorije u čijoj se sredini nalazilo plitko kameno ležište i u njemu providna kugla koja je dosezala gotovo do tavanice. Bila je visoka približno koliko i mi. Odmah smo shvatili da predstavlja sfernu mapu ovog dela galaksije Mlečni put. Kratko osvetljena našim lampama njena »sunca« su nastavljala da svetle i kada bismo ugasili svoje svetiljke. Neka sunca imala su pored sebe veoma lepo vidljivu zelenu svetlu tačkicu, poneka čak dve. Veoma smo lako pronašli Sunčev sistem u kome smo se nalazili jer je njegovo sunce bilo označeno jarko crvenim svetlećim krugom — unutar kruga nalazile su se dve sićušne zelene tačkice, od kojih je jedna treptala kao da nas pozdravlja. Od našeg žutog sunca vodila je zlatnožuta svetleća nit do jednog drugog žutog sunca također uokvirenog jarkocrvenim svetlećim krugom. Unutar tog kruga treptala je jedna mala svetla zelena tačkica kao da nas poziva da posetimo zelenu planetu koju je predstavljala. Znajući dobro rastojanja koja smo prevalili od prethodna dva zvezdana sistema sa zelenim planetarna do ovog sunca, mogao sam grubo da procenim da nas od planete koja nas poziva deli četrdesetak svetlosnih godina.

Sada smo znali položaj svih zelenih planeta prikazanih u ovoj kugli. Nismo imali potrebe da ih sve obilazimo. Nas je interesovala planeta koja nam je, iz ko zna kojih razloga upućivala poziv da je posetimo.

Nismo mogli da savladamo silno uzbuđenje. Bili smo pijani od sreće, nas dva Zemljanina, filolog Cen Vai Ji i ja, Daniel Marković, psiholog naše kosmičke ekspedicije i, eto, ispalo je, i istoričar. Osećali smo da nas naša prenaseljena planeta nije poslala uzalud. Želeli smo da što pre podelimo radost s ostalim svojim drugovima koji su se nalazili van hibernatora — zato smo brzo snimili sve što je trebalo snimiti u vezi s kuglom i prhnuli svojom malom letilicom ka našem kosmičkom brodu »Novi Život« koji je mirno i dostojanstveno klizio svojom putanjom oko ove zelene planete.

Za tih desetak minuta vožnje malom letilicom mozak mi je radio kao nikada do tada. Znači konačno smo naišli na razum u kosmosu, razum koji planski priprema nebeska tela za život inteligentnih bića istog ili sličnog tipa kao što smo mi. Intuicija psihologa mi je ukazivala da smo verovatno naišli na delo plemenitih i širokogrudnih bića koja možda i ne čine sve ovo za sebe. Piramida uperena u nebo, uz mapu ovog dela galaksije, svakako je poziv, možda pružena ruka razumnih živih bića drugim razumnim bićima, možda želja da se podrži i zaštiti život od opasnosti koje mu prete.

Lako je zamisliti kakav je efekt izazvao naš izveštaj na kosmičkom brodu. Iako nije bilo mesta nikakvoj žurbi jer šta predstavlja neki minut u odnosu na 140-ak godina koliko će putovati naša poruka do Zemlje — grozničavo smo počeli slati dosad najznačajnije poruke rodnoj planeti koju smo napustili pre 166 godina, jasno po zemaljskom merenju vremena.

Koliko je nade polagalo čovečanstvo u nas i u druge međuzvezdane brodove, koji su tada još bili u gradnji, te daleke 2057. godine kada je čovečanstvo proslavljalo stogodišnjicu istorijskog leta Jurija Gagarina kojim je počela kosmička era na našoj planeti! Što se tiče prenaseljenosti Zemlje, stanje je tada još uvek bilo daleko od kritičnog, no morali smo da mislimo na SUTRA, da ne bismo došli u situaciju da se međusobno uništavamo radi životnog prostora. Još tada je već uveliko vođena jedinstvena svetska ekonomija čije je delo naš kosmički brod »Novi život« i sve ono što je u njemu, uključujući nas koji smo još odmalena obrazovani i vaspitavani da poslužimo čitavom čovečanstvu.

Dakle, ako drugi naši međuzvezdani brodovi nisu imali više sreće, ova 2223. godina je trebalo da uđe u istoriju kao godina u kojoj je čovečanstvo prvi put došlo u kontakt sa tvorevinom neke vanzemaljske civilizacije.

Tako smo, ispunjeni ponosom, stupili u hibernator i gotovo neosetno utonuli u stanje obamrlosti. Iako su let međuzvezdanim prostorom mogli u potpunosti da kontrolišu kompjutorski uređaji, nekolicina učenjaka, a ovde su svi bili pored ostalog i učenjaci, nije mogla a da ne dovrši svoja istraživanja te je ostala u stanju svesti. Na brodu je inače bila dozvoljena prilična samouprava, čak i kad je u pitanju ekonomisanje dužinom sopstvenog života. Naročito je uporno odbijao da se hibernizuje naš gerontolog Simu Jonel koji je tvrdio da je na Zemlji već sigurno rešen problem besmrtnosti i bez hibernizacije i da vest o tome već juri za našim brodom. Nekima je poverio da je na putu da i sam reši ovaj problem. I za divno čudo naš Simulj, kako ga inače zovemo, kao da se uopšte nije promenio u toku našeg puta, na šta je bio veoma ponosan.

Ja sam pak često koristio hibernator jer sa ovim zanesenjacima za mene i nije bilo mnogo posla — Čen i ja smo očekivali da ćemo imati pravog posla tek kada dođemo u kontakt sa pripadnicima vanzemaljske civilizacije. Zli jezici su govorili da imam i pravo što često bežim u hibernator jer sam ja jedini član kolektiva kosmičkog broda koji je rođen u romantičnom dvadesetom veku — istinu da kažem, svega nekoliko dana pre njegovog svršetka, no to mi nije smetalo da se kočoperim i pričam kako sam imao prilike da razgovaram sa ljudima koji su učestvovali u II svetskom ratu.

Čim sam izašao iz hibernatora, prvo sam, po običaju proverio koji je datum bio tada na Zemlji — bio je 18. april 2264. godine, znači tačno kako sam planirao. Jedna zvezda, u smeru kljuna našeg broda, već je uveliko odskakala po sjaju od ostalih. To je bila zvezda kojoj smo hrlili u susret. Od Džeka — tako smo zvali kompjutor-informator — saznao sam da naš kosmički brod vrši deceleraciju već skoro godinu dana i da će za četiri dana ući u zvezdani sistem koji je već četiri decenije predstavljao cilj našeg puta.

Naredne novosti koje sam saznao jednostavno su me šokirale i učinile da sam sto puta zažalio što se nisam ranije dehibernizovao. U početku sam bio strahovito ljut na Čen što me nije ranije reanimirala — bili smo se dogovorili da prekine moju hibernaciju ako se dogodi što interesentno, naročito ako bude potrebno da se dešifruje neka poruka civilizacije kojoj hitamo u susret. No ubrzo sam prestao da se ljutim kad sam saznao kakav je podvig učinilo ovo lingvističko čudo čiji je otac Kinez iz Hong Konga a majka englesko-švedska kombinacija — tako da sam je čak zvao Doroti, kako je voljela da je zovemo, po evropski; ljutila se kada bih je zvao Čen jer je Čen prezime, i zar ću je posle dva veka (u uvakvim slučajevima smo uvek pominjali vreme proteklo na Zemlji) poznanstva zvati stalno po prezimenu, no meni se baš dopalo da je zovem Čen, možda i zato što je bila veoma simpatična kad se ljuti. Naime, Čen je već uveliko govorila zajednički jezik planete Ga, dok je nekolicina stručnjaka planete Ga već tečno govorila engleski. Već su i kritikovali engleski pravopis, no kako reče Čen, saznali su i za Vuka Karadžića, genija sa Balkana iz XIX veka koji je stvorio pismo kod koga svakom izgovorenom glasu odgovara uvek jedan te isti znak-slovo. Bilo mi je milo što je Čen znala da sam 25 posto Jugosloven i da je moj deda po ocu najviše koristio baš to pismo. Inače, njihov jezik je pravo jezičko savršenstvo jer je veštački stvoren da bi se njime služili pripadnici, ne dvaju naroda ili rasa, već dveju različitih bioloških vrsta.

Od Čen sam saznao da je kontakt uspostavljen još pre oko dva meseca kada je brzina našeg broda još iznosila oko 20 posto brzine svetlosti i kada je komunikacionim talasima bilo potrebno oko šest dana da prevale rastojanje između našeg broda i planete Ga. Prvi potez je povukla Čen i nashvatljivo je kako je brzo uspela da primaoce poruke nauči engleski i da im ispriča kratku istoriju naše planete, našeg broda i cilj našeg putovanja. Prvo je primenjivala metode koje je veliki broj ljudi, uz pomoć kompjutora, dugo razrađivao još na Zemlji tako da one gotovo nisu mogle da zataje. Tako smo prvo, objasnila mi je Čen — emisijom jednostavnih zakonitosti iz algebre skrenuli pažnju na sebe, a zatim, već razrađenim metodama postupno navodili mogućeg primaoca kako da pretvara naše impulse u slike i zvuke. Jasno da smo im dali podatke o tome koje talasne dužine elektromagnetnih radijacija naše oči mogu da vide, odnosno koje su frekvencije zvuka čujne za naše uši, da bi znali u šta ćemo da pretvaramo njihove impulse. Dalje nije bilo teško da ih uvedemo u način pisanja i izgovora naših reči. Tu je Cen dokazala svoju genijalnost.

Za ovu priliku se pripremala gotovo celog života, a otkad je na kosmičkom brodu skoro sve vreme što je bila u svesnom stanju utrošila je na ovaj problem, naročito od pronalaska piramide i kugle na onoj zelenoj planeti. Inače otkad smo na brodu, uprkos »skraćivanju vremena«, zbog ogromne brzine kojom smo putovali, ona mi se prilično približila po biološkoj starosti, jer je manje koristila hibernator, tako da sam s vremenom počeo da joj govorim da je »relativna balavica«, a ne jednostavno »balavica« kao nekada. Uvek veoma skromna, Čen je smatrala da je to što je uradila sasvim normalno jer niko dotada na Zemlji nije imao tako neposrednu stimulaciju za ovaj posao kao ona, i da bih ja, kao psiholog, trebalo dobro da znam šta znači neposredna stimulacija. Priznala mi je da je još kao učenica maštala kako će pripadnike strane civilizacije da uvodi u naš jezik i pismo — još otkad je pročitala čudesno divnu naučno-fantastičnu priču »Univerzalni jezik« od Beama Pipera, pisca ovog žanra iz XX veka. U toj priči je ključnu ulogu u dešifrovanju pisma jedne iščezle vanzemaljske civilizacije odigrao periodni sistem elemenata nađen među ostalim stvarima i knjigama koje su pripadale toj civilizaciji. Ta ju je priča toliko oduševila da je počela mnogo više da uči herniju, matematiku i druge predmete, koje do tada nije mnogo volela, da bi postala što bolji lingvista.

Dalje je teklo sve onako kako se i očekivalo. Neznatno pre izračunatog vremena za pojavljivanje odgovora, naš se kosmički brod pretvorio u uvo, a najvredniji deo kompjutorskog sistema bio je oslobođen svih dužnosti i pripremljen za munjevitu logičku analizu očekivanih impulsa.

I impulsi su se pojavili, veoma jasni i nedvosmisleni. Prvo su stizali impulsi koje smo mi poslali, a na kojima su izvršene proste algebarske operacije. Tako su nam se prvo vratili impulsi koji su predstavljali neparne brojeve: 1, 3, 5 i 7 (broj orbitala u elektronskim podslojevima: s, p, d i f tipa kod atoma), pa odmah zatim impulsi koji su predstavljali brojeve: 2, 6, 10 i 14 (maksimalni broj elektrona u tim elektronskim podslojevima). Zatim su nam se vratili impulsi koji su predstavljali određene karakteristike atoma izvesnih elemenata. Kod atoma nekih elemenata smo namerno ispustili po neku karakteristiku. Vraćeni impulsi sadržavali su i karakteristike koje smo preskočili, što je potvrđivalo da odgovor šalju razumna, ubedljivo razumna, bića. Ranije su bile razrađene metode kojima bismo već u prvom naletu ispipali na kojem su naučnom i tehničkom nivou naši sagovornici, a naših nekoliko fizičara i hemičara su lukavo razradili sistem po kome bi naveli sagovornike da nam daju odgovore na neka pitanja na koja naša nauka još uvek ne može da dade odgovor — jasno ako su ovi u stanju da to učine. Upali li to, čovečanstvo bi tako, na blef, izvuklo silne koristi. Međutim, posle otkrića one piramide i kugle, kada smo shvatili o kakvim je bićima, verovatno, reč, odlučili smo jednoglasno — za ovu priliku reanimirani su svi koji su se nalazili u hibernatoru — da ne testiramo svoje buduće domaćine već u prvom kontaktu, a još manje da pokušamo da na trik izvučemo neku tajnu iz oblasti fundamentalnih prirodnih nauka. Bili smo ponosni što smo tako postupili. Inače, dosta smo se prepirali oko toga da li da odmah otvorimo svoje srce i ispričamo sve o sebi ili da budemo obazrivi. Ja sam se mnogo zalagao za prvu varijantu, koju smo i usvojili; užasno bih se osećao da smo zbog toga stradali, a možda i naneli zlo čitavom čovečanstvu.

Samo nekoliko sati od primanja prvih impulsa, primili smo prvu reč na sopstvenom jeziku — »Dobro došli!« Zatim su sledili raznorazni podaci o planeti Ga i njenim stanovnicima — sve na našem jeziku — i onda obaveštenje da će, sledeći naš primer, početi da nam prikazuju istoriju svoje planete, a istovremeno će, u drugom talasnom području, da »nahrane« naš kompjutor rečnikom i gramatikom jezika svoje planete.

Kako su svi bili veoma zauzeti, bio sam prisiljen da sam izučavam istoriju naših budućih domaćina. To nije bilo nimalo teško jer je čas istorije bio na našem jeziku i bogato ilustrovan snimcima namenjenim našim očima i ušima.

Bio sam strahovito uzbuđen, a misli su mi strelovito letele sa događaja na događaj, od polaska sa Zemlje pa do tada. Zar je sve to moguće?! Sve kao da se zbilo za manje od godinu dana, a proteklo je zapravo čitavih 207 zemaljskih godina od našeg polaska na put. Susret sa piramidom i kuglom vanzemaljskih bića kao da je bio jučer, a od tada je proteklo četiri decenije zemaljskog vremena.

Otišao sam u svoju sobu, uključio ekran i zatražio od Džeka da mi projektuje ceo snimak »časa istorije planete Ga« — kako ga je Čen nazvala — koji smo primili već u prvoj emisiji namenjenoj nama, došljacima iz kosmosa.

I čas je počeo.

Prvo su se na ekranu pojavila dva bića — za naše pojmove životinjskog izgleda. Jedno je bilo snažnije građe tamnomrke boje kože i imalo nos u obliku kratke surle; drugo je bilo vižljasto, crnoputo, okrugle glave, gotovo bez nosa, velikih usta, praktično od uva do uva i dosezalo je prvome nešto iznad kolena. Inače, oba bića su uspravno stajala. Imala su udove slične čovekovim i krupne i pametne oči koje su zračile radošću i poverenjem. Prvo se oglasio manji član simpatičnog tandema, predstavljajući većeg kolegu.

— Ovo je Nao, predstavnik biološke vrste Haran. — Zatim je malo zastao i dodao — Sapiens, kako biste vi to rekli.

— A ovo je Vao, predstavnik biološke vrste Medan, takođe Sapiens — polako i razgovetno, tipično nastavnički, reče veći, pokazujući rukom prema manjem.

— Obojica smo učitelji istorije — ponovo se oglasi manji.

Ove scene ću se sećati čitavog života. Od prvog trenutka su me osvojili — i dobroćudni i pomalo tromi grdosija Nao i nestašni i temperamentni liliputanac Vao. Obojica su zračila ljubavlju i otvorenošću i prema nama i jedan prema drugom.

Bili su odeveni u jednostavna radna odela prijatne zelene boje. Odela su im se sastojala od pantalona i grube košulje s kratkim rukavima. Nisu imali na sebi nikakvog nakita.

Zatim su nam pričali istoriju svojih naroda. Naizmenično su se smenjivali — Nao je govorio o narodu Haran, a Vao o svom narodu Medan.

Bilo je u tom izlaganju toliko lepoga da je sve nalikovalo na bajku za decu, bar za nas Zemljane, naviknute da u svojoj istoriji nailazimo na ratove, prevare, lukavstva, klanje i uprezanje u jaram nama srodnih — i ne samo srodnih bića.

Na planeti Ga civilizacija se najprije javila na ostrvu, nešto većem od našeg Madagaskara, koje je nekada bilo odvojeno od glavnog toplog kontinenta moreuzom širokim stotinak kilometara. Ostrvo se čak polagano udaljavalo od glavnog kopna, no taj proces je bio veoma, veoma spor, kao i slični procesi na Zemlji. U to vreme se Velika Mutna Reka ulivala mnogo severnije, gradeći veliku deltu na istočnoj obali toplog kontinenta, no usled snažnih tektonskih poremećaja došlo je do velike selidbe njenog toka. Reka je probila novo korito i njene mutne vode počele su da se ulivaju u ne tako duboki moreuz koji je odvajao glavno kopno od ostrva gdje su se nalazili preci naših budućih domaćina. Ovaj naoko sasvim običan prirodni fenomen imao je dalekosežne posledice za razvoj razumnih bića na planeti Ga. Reka je zasipala plitki moreuz svojim muljem tako da joj je delta polako ali sigurno napredovala ka ostrvu gde je baš tada počela da rudi zora prve civilizacije na planeti Ga. Kada se kopno dovoljno približilo ostrvu, neki pripadnici faune iz močvarne delte uspevali su, prvo slučajno, a docnije i samoinicijativno, da se prebacuju na ostrvo koje je u to vreme predstavljalo raj za njihove nezasitne želuce.

Sada da vidimo što se u to vreme dešavalo na samom ostrvu. Inače na pionirske poduhvate nekih životinjskih stanovnika delte uskoro ćemo se opet vratiti.

Na ostrvu Ga, po kome je docnije i čitava planeta dobila ime, vladala je harmonična ekološka ravnoteža. Nisam smeo da upotrebim reč »idilična« jer za svakog nije mogla biti idilična. Neka živa bića su ipak završavala u želucima, ili sličnim organima, drugih živih bića. No pripadnici obeju bioloških vrsta planete Ga, kod kojih se razum najviše razvio bili su oduvek i samo biljojedi, tako da nisu nikad imali potrebe da ubijaju, osim u nužnoj samoodbrani i to veoma retko i sve rede i ređe kako su postajali razumniji.

Prvi je prednjačio u razvoju narod Haran koji je ovladao vatrom, počeo da se bavi primitivnom zemljoradnjom i da gradi jednostavna skloništa od kiše. Vatra mu je u prvo vreme služila samo da bi se njome štitio od divljih zveri, a docnije i da bi kuvao veoma ukusno i hranjivo krtolasto korenje i pekao predmete od gline koji su mu služili kao ukras. U tom poslu su ubrzo postali veliki majstori jer nekog naročitog drugog posla i nisu imali; klima je bila na njihovom ostrvu ugodno topla i vlažna preko cele godine. Bili su veoma snažno građeni i koristili su se veoma organizovano grupnom odbranom. Praktično uvek su uspevali vikom i urlanjem da oteraju od sebe krvoločne napasnike. Veoma retko su stradali od okrutnih mesoždera. Živeli su uglavnom na rubovima šuma gde su takođe, ali na drveću, živeli mali, veseli i često veoma bučni pripadnici naroda Medan. Naročito su bili bučni kada bi, s visine, ugledali krvoločne zveri kako se prikradaju nekom izdvojenom pripadniku naroda Haran. To bi bio odličan signal za Haranca i pripadnike njegovog roda, tako da bi krvožedni uljez gotovo redovno ostajao praznih šapa. Motrenje odozgo na prikradanje opakih zveri je vremenom postala navika veselih Medanaca koji su inače imali izvanredan sluh. Nisu imali nikakvog posla, hrane je bilo u izobilju na drveću, te su bili željni igre i uvek veoma radoznali, spremni da se uključe u neki događaj. Primetili su kako Haranci obožavaju velike i veoma ukusne plodove tukavo drveta, slične po ukusu našem mangou. Međutim ovi plodovi su bili teško dostupni Harancima koji su bili prilično tromi i nespretni na drveću. Malim Medancima je s vremenom postalo pravo zadovoljstvo da ovim plodovima časte Harance. Strpljivo i uporno bi noktima turpijali žilavu vrežu tukavo ploda, dok bi Haranci željno iščekivali da ukusni plod padne sa drveta — ovo je izazivalo buru oduševljenja kod Medanaca.

No sreća malih Medanaca nije večito trajala. Iz delte preko puta, sada već veoma uskog moreuza, počele su da se prebacuju na ostrvo veoma krvoločne zveri — slične mačkama.

Gonjene instinktom lovaca sve češće su se prepuštale da ih ploveća ostrvca, terana rečnom strujom, odnose put obale velikog ostrva. Veliko ohrabrenje im je bilo to što su mogle da vide obalu ostrva, a nisu se skanjivale ni da zaplivaju kad je bilo potrebno jer su to često činile i u starom ambijentu — u delti. Ove zveri su se odlično snalazile na drveću, gotovo kao Medanci. Sve češće su mali veseli Medanci postajali žrtve nemilosrdnih mačaka. Sve češće se čulo cičanje malih Medanaca koji su padali u kandže ovih okrutnih došljaka. Ti samrtnički krici njihovih malih i simpatičnih prijatelja parali su srca Haranaca. Čim bi čuli cičanje Haranci bi jurnuli na drvo, odakle su dopirali krici malog Medanca, ali su obično bili nemoćni da se dokopaju drske i opake mačke. I tako su Medanci, nuždom naterani, sišli postepeno sa drveća. Među Harancima su se osećali sigurno. Zato su im postali duboko zahvalni. Nastojali su da budu što korisniji članovi haranskog društva. Još dok su bili na drveću, znali su priličan broj haranskih reči — inače su bili izvanredni imitatori i veoma muzikalni. Bili su duša zajednice. Stalno su težili da izmisle nove pesme i igre da bi razveselili svoje zaštitnike — opake mačke nisu predstavljale nikakvu opasnost za robusne i dobro organizovane Harance. S vremenom se razvila još veća simpatija između Medanaca i Haranaca. Medanci su izmislili pismo i čitav niz novotarija, podstakavši time i Harance da sve više upotrebljavaju svoj bistri i, inače, veoma staloženi duh.

Haranci su umeli to da cene. Odnosili su se krajnje viteški prema malim Medancima, utrkivali su se u tome ko će biti bolji prema njima. Prisustvo veselih i srdačnih Medanaca uticalo je i na međusobne odnose Haranaca. Svi su želeli da budu dobri i da se svide divnim Medancima. Haranci su i sami bili veoma osećajan narod. Veza između roditelja i dece je bila veoma jaka. Haranci su u nečemu bili slični kengurima na planeti Zemlji — naime, njihovi su mladunci, neko vreme po rođenju, imali pribežište u torbi koja je bila deo majčina tela.

Medanci su naročito voleli da se igraju sa decom Haranaca jer su im ona izvesno vreme bila slična po veličini, što je olakšavalo fizički kontakt — a deca su, kao deca, uvek orna za igru. Taj se prisni fizički kontakt iz detinjstva, naravno, ne zaboravlja lako.

I baš u to, još devičansko vreme, što se tiče razvoja civilizovanog života na planeti Ga, stigli su prvi došljaci iz svemira — Ljudi Tužna Lika ili Severni Ljudi — kako su ih nazvali starosedioci planete Ga. Mi ćemo ih zvati Mahtavanci jer su došli sa daleke planete koju su zvali Mahtava. Došlo ih je nekoliko hiljada u nekoliko džinovskih međuzvezdanih brodova koji su ostali u orbitama oko planete Ga.

Nisu došli kao bogovi, već kao ljudi, ljudi koji su ostali bez svoga doma, njihova planeta Mahtava je stradala u međusobnom obračunu njenih stanovnika — katastrofu su preživeli samo oni koji su se tada našli van planete, u kosmičkim brodovima i stanicama na nenastanjenim nebesnim telima toga zvezdanog sistema. Dugo im je bilo potrebno da jave jedni drugima o katastrofi i da se sakupe. Tehničkih problema nisu imali — imali su moćno znanje i tehnologiju — no osetili su se usamljeni u hladnom i beživotnom beskraju; već su bili saznali koliko je razuman život redak u kosmosu. Zeleli su da posmatraju život, da budu blizu razumnih živih bića, koja umeju da vole, da se raduju, da maštaju... i sve ono što su oni nekada činili dok im je na licima još bilo osmeha.

U svom lutanju beživotnim crnilom svemira naišli su na zvezdani sistem planete Ga. Najpre su naišli na samo dva zvezdana sistema gdje je postojao razuman život, ali na niskom stupnju razvoja. Izučili su ove svetove i ostavili automatske uređaje, koji će izdaleka da prate njihov razvoj, i nastavili put.

Međutim planeta Ga ih je zadržala. Njeni stanovnici nisu u tehničkom pogledu bili ništa razvijeniji od prethodna dva sveta sa misaonim bićima, no bilo je na njoj nečega što se, verovatno, ne sreće tako često na tom stupnju razvoja — bilo je tu onoga čega nije bilo ni na njihovoj, tehnički neizmerno superiornoj Mahtavi. Ganula ih je sloga i saradnja dveju različitih bioloških vrsta, toplina njihovih odnosa. Na Mahtavi nisu mogli da se slože ni pripadnici istog naroda, dok je potcenjivanja drugih rasa, koje su imale manje srećnu istoriju, bilo napretek.

Prvo su izdaleka, iz putanja svojih brodova, posmatrali ovaj svet i uživali u njemu. Zatim su vema pažljivo uspostavili kontakt sa stanovnicima planete Ga, otvorili svoje srce i objasnili sve o sebi, svojoj prošlosti i veoma, veoma pažljivo o svojim željama. Zamolili su stanovnike planete Ga da im dozvole da se nastane na polarnom kontinentu ove planete koji je bio izolovan od glavnom, toplog kontinenta, širokim okeanom. Međutim narod planete Ga im je ponudio svoju najbolju zemlju i sve što je u stanju da im pruži. Zar da nesrećni ljudi, koji su ostali bez svojih najbližih i bez svoga doma, odu da žive u Hladnoj Zemlji? (tako je ovde nazivan polarni kontinent).

Mahtavanci su ipak otišli u Hladnu Zemlju, objasnivši da njima ona više prija nego topla i vlažna klima, no da će biti česti gosti Harancima i Medancima.

Nisu želeli da naglo uđu u svet ovih divnih stanovnika planete Ga. Nisu želeli da ih izbace iz ravnoteže i pokvare im sreću.

Docnije su sve češće posećivali starosedioce planete Ga i tako ih postepeno navikivali na sebe. Prilikom svake posete bi ih naučili nečem korisnom. Nisu izvodili čuda i nisu nastojali da im se divi narod planete Ga. Obično bi navodili svoje domaćine da sami isprobaju i uvere se u prednost onoga što bi im pokazivali. Bili su beskrajno strpljivi pedagozi; narod planete Ga je umeo to da ceni. I Haranci i Medanci su bili svesni da Ljudi Tužna Lika uživaju u njima. Zato su se trudili da dobro uče i tako izazovu osmeh na licima svojih učitelja.

I uspeli su. Mahtavanci su prestali da budu Ljudi Tužna lika kao i Severni Ljudi — preselili su se potpuno na topli kontinent i ostrvo Ga, gde su sada već živeli visokoobrazovani ljudi, ali isto tako topli i srdačni kao nekada, no sada još više spremni da budu od pomoći drugima. Bili su svesni da im je mnogo toga praktično »palo s neba« i da sigurno ima svetova u kosmosu koji nisu bili te sreće. Sve češće su upirali pogled u zvezdano nebo iznad svoje čarobno lepe planete.

Ubrzo po preseljenju Mahtavanaca stvoren je zajednički jezip »gao«. Reči ovog jezika uzete su pretežno iz haranskog jezika, no, delom i iz medanskog — to su bile reči koje su znali praktično svi Haranci. Ovo je učinjeno zato što su Medanci bili neuporedivo naklonjeniji jezicima i što su svi veoma dobro govorili haranski. Gramatika je znatno uprošćena a pri tom se vodilo računa da jezik bude lep i melodičan. U kreiranju jezika su učestvovali uglavnom Medanci koji su dali najveći broj jezičkih stručnjaka. Stvarajući nov jezik oni nisu želeli da stvaraju probleme Harancima u vezi sa izgovorom nekih medanskih glasova koje su Haranci veoma teško izgovarali.

Mahtavanci su ostali na planeti Ga više od 1200 zemaljskih godina, za koje vreme su preneli veliki deo svojih znanja na stanovnike ove planete. Smatrali su da ovde više nisu potrebni te su, pre nešto više od 240 zemaljskih godina, svojim moćnim međuzvezdanim brodovima — u međuvremenu su izgradili još nekoliko novih — napustili zvezdani sistem planete Ga.

Zov kosmosa je bio jači. Preživeli sa Mahtave su svi bili ljudi koje je kosmos jako privlačio još dok su bili na rodnoj planeti, njemu su posvetili ceo svoj život. Nisu to morali mnogo da objašnjavaju narodu planete Ga — ovaj narod je sve brzo shvatao.

Mahtavanci su dosada poslali mnogo poruka iz kosmosa na planetu Ga. Tako su naši budući domaćini saznali za one zelene planete koje su Mahtavanci pripremili za kolonizaciju inteligentnih živih bića. Njih su namenili dvama svetovima koji imaju problema sa prenaseljenošću. Naša Zemlja je, verovatno, jedan od tih dvaju svetova.

Na kraju emisije Nao nas je obavestio da će odsada, nezavisno od razmenjivanja poruka, redovito stizati njihov program namenjen specijalno nama, njihovim gostima.

I tako smo do kraja putovanja redovno, po nekoliko sati na dan, primali njihov program. Za nas u hibernatoru pravljeni su svakodnevno sažeti izvodi iz tog programa, a posle svakih nekoliko dana izvodi iz tih izvoda. Tako sam odmah posle tog »časa istorije« imao prilike da saznam mnogo stvari u vezi sa sadašnjicom planete Ga. Svaki izvod je bio numerisan, tako da sam mogao da tražim od Džeka i širi deo ili pak i celu originalnu emisiju, ako bi me nešto naročito interesovalo. Tu mogućnost sam obilato koristio ne znajući koliko ću dugo imati prilike da dobro upoznam ovaj svet i koliko će on postati deo mene.



* * *

Na planeti Ga ostali smo čitave 22 zemaljske godine! Kroz šest dana polazimo na put kući — ka Zemlji.

Sada nas ima monogo više. Sa nama putuju, verovatno, prvi Zemljani rođeni izvan Sunčevog sistema. Kažem »verovatno« jer još nemamo podataka o drugim zemaljskim brodovima čiji je zadatak bio sličan našem. Morali smo da preuredimo svoj kosmički brod da bi bilo mesta i za nove članove kolektiva. Srećom to nije bilo teško. Mogli smo potpuno da izbacimo sve uređaje za klasičnu hibernizaciju živih organizama — dubokim hlađenjem. Oni nam više nisu bili potrebni. Ko od nas bude poželeo da se podvrgne hibernizaciji moći će to da postigne mnogo boljom metodom kojom smo ovladali na planeti Ga, međutim nećemo imati ni potrebe za hibernizacijom jer su nas naši domaćini uputili u tajne sprečavanja starenja ćelija našeg organizma. Toliko toga ćemo imati da uradimo na povratku, a vreme će u »Novom životu« tako strelovito da proleti. Sada silno želimo da budemo zajedno — međusobno i sa svojom decom koja su se rodila na planeti gde su emocije najvažnija stvar u životu. Na planeti Ga se rascvetala ljubav između članova našeg brodskog kolektiva, jer tamo nije bilo programa, i odlaska u hibernator, kao ni »sažimanja vremena« zbog ogromne brzine kosmičkog broda. A bilo je uticaja divnih i punih ljubavi stanovnika planete Ga, slobodnog neba, bujnog zelenila i obilja kristalnočiste, čas smaragdnozelene, čas azurnoplave vode. Vazduh je bio čist i sadržavao nešto više kiseonika nego zemaljski vazduh. Zar je u takvim uslovima bilo moguće odoleti ljubavi? Zar smo mogli odmah da napustimo ovaj svet, svet o kome smo kao deca sanjali, gledajući u zvezdano nebo koje je mamilo i raspaljivalo dečju maštu?

Smatrali smo da smo ispunili svoj zadatak, Lovina je, kako su nekada govorili lovci i ribari, bila više nego bogata — toliko nenastanjenih zelenih planeta i, što je najvažnije, VEST da nas u kosmosu nisu dočekali isukanim mačevima, VEST da u kosmosu ima fer-pleja, VEST da se razumna živa bića jednog zvezdanog sistema brinu i strepe za život drugih razumnih živih bića — jer tako je krvav i težak put do pojave razuma bilo gde u svemiru.

Tako smo neko vreme odlagali povratak, a kada su se pojavili prvi mali Zemljani na planeti Ga, odlučili smo da ostanemo dok naša deca ne odrastu, ovde, među malim Medancima i Harancima — želeli smo da upiju u sebe sve što je lepo na ovoj planeti. I verujemo da nismo pogrešili. Teško da bi bilo gde na Zemlji naša deca upila u sebe toliko ljubavi. A srećna deca će biti srećni ljudi — sigurno neće biti pakosni i sebični ili pak cinici jer iako je ljudska psiha veoma složena, i ovde, uglavnom, vredi zakon sličan zakonu zračenja crnog tela iz fizike.

Toliko toga bi moglo da se napiše o planeti Ga, da čovek jednostavno ne zna od čega da počne. Kako sam se sada prilično zagrejao za pisanje, mislim da na putovanju ka Zemlji napišem više priča ili čak i roman o događajima na planeti Ga u toku protekle 22 godine.

Ovu priču sam napisao za svoju decu, koja jako vole priče, naročito nekog Zemljanina. Kad smo polazili na put nismo mnogo razmišljali o tim stvarima, nakljukali smo kompjutorske uređaje samo najkorisnijim podacima — vodilo se računa da u njihovoj memoriji na što manjem prostoru stane što više korisnih podataka. Na ovo mi se nedavno požalila moja Čen — i kao rezultat toga napisao sam ovu priču i to onako kako bi je napisao »pravi Zemljanin«. Već na početku pisanja mi je sinula ideja da bi ova priča mogla biti interesantna i mnogim Zemljanima te sam o tome odmah počeo da vodim računa.

Želeo sam da priča bude i jezički što bolja, no tu sam imao problema — naime, meni je materinji jezik ruski, a moja deca govore najbolje gao, dok kao materinji jezik »zvanično« smatraju engleski jer Čen i ja uvek govorimo tim jezikom, kad ne govorimo gao, a i tako je najbolje jer se svi naši drugovi iz kosmičkog broda dobro služe tim jezikom — zato je on bio najpogodniji da ga usvojimo kao »zvaninčni brodski jezik«.

Iako će im biti težak rastanak sa svojim drugovima Medancima i Haračima, sa kojima su odrasli, naša djeca, Čao i Lil, nestrpljivo očekuju susret sa planetom svojih predaka, »čao« inače znači »prijatelj« na jeziku gao. Mnogo sam bio zapeo za to ime jer podseća na kineski, a Čao je pomalo i Kinez, jasno sa planete Ga, dok na divnom italijanskom jeziku ima značenje ovog divnog pozdrava Zemljana — »Zdravo!«

»Lil« znači »radost življenja« kao žensko ime — na jeziku planete Ga.

No da se odmorim malo od pisanja i utonem u bujno zelenilo vrta naše ovdašnje kuće — ovde inače nema gradova — a i, evo, jedan mali Medanac se interesuje gde je Čao. Pokazah mu veliko tukavo drvo u čijoj krošnji se nalazio Čao i pozvah svoga sina. Dok sam izgovarao reč »Čao« i gledao put neba, osećao sam da sam istovremeno rekao »čao« i svojoj rodnoj planeti. Dugo me već nije bilo na Zemlji — što je mnogo, mnogo je!