Skip to main content

NESTAJANJE - Nepoznati autor


NESTAJANJE


Moj zivot ne bi bio ono sto jeste da nemam onvoliko prijatelja koliko ih imam. Svaki moj prijatelj je barem malo zasluzan za to kakav sam ja. Ja razumem njih,i oni shvataju mene. I tako je bilo sve do trenutka kada sam upoznao nju. Ona se razlikovala od svih osoba koje sam do tada poznavao, bila je nekako cudna, takoreci misticna, ali bez obzira na sve - gde bi se god pojavila ljudi bi je prihvatali, a iza njenih ledja nikada nije izgovoreno ni jedno slovce koje bi se moglo protumaciti kao nesto lose o njoj. Pre nego sto sam je upoznao moj dobar prijatelj me je uopozorio da je ona veoma speificna osoba. Naglasio mi je da narucito obratim paznju na vreme jer "kada si sa njom ne osetis koliko brzo prolazi". Mislio sam da preteruje, ali mu to nisam rekao...

Subota uvece. Sedim u sobi u kojoj je desetak ljudi, svira neutralna muzika, svetla su blago zamracena i pijuckaju se pica. Iako bi ovaka atmosvera u mnogim slucajevima bila sasvim dovoljna da se ljudi dobro zabavljaju to nije bilo tako. U sobi je bio oblak dosade koji je izazvao da svaki razgovor potpuno zamre. Vreme se otezalo poput dzinovske zmije iz neke bajke. Pogledao sam na sat. Uzasnuo sam se kada sam shvatio da sam kod njega tek pola sata. Zaculo se zvono koje je prekinulo moje razmisljanje. On je ustao i izasao iz sobe. Kroz par trenutaka usao je prateci devojku prosecne visine, smedje kose, zelenih ociju, obucenu u crnu suknju i crnu rolku a u ruci je nosla dzins jaknu. Po spoljnom izgledu rekao bih da je to jedna od (dopustite da kazem) standardnih devojaka koje svako od nas zna. Ona se pozdravila sa svima, prisla meni i rekla: "Cini mi se da se ranije nismo sreli. Ja sam Sonja.". Pridigao sam se i predstavio,i posle par standardih recenica ponovo smo seli. Razgovor je tekao normalno. Pricali smo o krajnje obicnim stvarima, vremenu, filmovima, muzici, izlascima, skoli... Ona izmaglica koja se nalazila u sobi pre njenog dolaska je polako nestala. U kratkoj pauzi bacio sam pogled na sat i doziveo iznenadjenje koje nisam uspeo da sakrijem. Od proslog pogleda na casovnik do tog momenta prosloje citavih tri sata i petnaest minuta!!! Rekao sam joj kako sa njom vreme verovatno brzo prolazi na sta se ona samo osmehnua i zagonetno rekla "Znam".

Na putu ka kuci sam puno razmisljao o Sonji. Posle te sedeljke vidjali smo se sve cesce, ali svaki put kada sam izlazio sa njom obavezno sam podesavao alarm na satu jer je vreme neverovatno brzo prolazilo kada je ona bila tu. Postali smo super prijatelji, ali bez obzira na to ja nisam znao gotovo nista o mojoj novoj prijateljici. Kako je vreme odmicalo cinilo mi se da se sa njom dogadja nesto cudno. Ona se prosto menjala i povremeno u njoj nisam uspeo da naidjem onu Sonju koju sam upoznao. Ne samo da se i njen spoljasnji izgled izmenio (oci joj nisu vise bile svetle, pune zivota) vec je i vreme pocelo sasvim drukcije da se ponasa kada sam bio sa njom. Trudio sam se da joj nicime ne dam na znanje da se ona promenila...

Posle jedne od standardnih setnji pozvao sam nekoliko nasih zajednickih prijatelja i pitao ih da li su i oni primentili da se sa Sonjom nesto neobicno desava. Medjutim, svi oni su mi rekli da preterujem, i da se po obicaju trudim da vidim i ono sto ne postoji. Dugo sam razmisljao, a iz glave mi nikako nisu izlazile dve slike: njena slika u crnoj suknji, crnoj rolci sa teksas jaknom u ruci i njena slika od pre par sati. I na jednoj i na drugoj predstavi bila je ona, ali sam bio siguran da ono u njoj nije bilo isto...

Pomalo zanesen svojim mislima podigao sam slusalicu i po navici okrenuo njen broj. Javilo mi se zenski glas koji sam tada prvi put cuo u zivotu. Predstavio sam se i upitao da li je Sonja tu. Ljubazni glas je odgovorio da nije i da je neko vreme nece biti, a zatim se zaculo samo jedno klik, i tupo pistanje iz zvucnika slusalice koja je veci deo svog veka provela naslonjena na moje lice nego na telefon. Bio sam, moram vam priznati, veoma iznenadjen. Nisam mogao da verujem da je otisla a da mi to nije rekla...

I moj zivot se nastavio kao i po obicaju. Skola, ucenje, prijatelji, posao... "Proslo je mozda oko mesec dana od kada sam je poslednji put video", bila je misao koja se obrela u mojoj glavi jeden veceri. Tada je zazvonio beli aparatic na mom radnom stolu koga sam uzasno voleo. Javio se moj prijatelj kod koga sam prvi put sreo Sonju. Pozvao me je da u subotu dodjem na jednu casicu razgovora. I tako se i desilo. Usao sam u njgovu "gajbu" bez kucanja (to nam je bila navika - i on je tako kod mene ulazio) i produzio do sobe u kojoj me je sacekala ista ona polumracna izmaglica sumornog raspolozenja par ljudi koji su se tu obreli kao i one sudbonosne veceri. Vreme je islo uzasno sporo. Zaculo se zvono na ulaznim vratima. Digao sam se posto je u tom trenutku nas domacin bio zauzet spravljenjem koktela. On je jedan od onih koji misle da to divno rade, a, moram vam priznati, mene je neodoljivo podsecao na decu koja kuvaju pesak i vodu na plasticnim sporeticima ludo se zabavljajuci. Da zalost bude veca ni njegovi kokteli nisu izgledali bolje od buckurisa koje su sa velik uzivanjem pravili malisani. Stigao sam do ulaznih vrata i otvorio ih. Ugledao sam Sonju koja se ljubazno smeskala i usla unutra. Kada sam zatvorio vrata krenuo sam ka sobi. Iako je se sada podigao tezak oblak magle koji je pritiskao raspolozenje svih gostiju ona je i dalje bila prisutna. Seo sam u ugao i otpoceo detaljno posmatranje pridoslice. Ucinilo mi se da se smanjila...

Zora je. Usled nocne more probudio sam se obliven hladnim znojem. Zazvonio je telefon. Bunovan dizem slusalicu. Ona je. Poziva me da se nadjemo u topcideru. Prihvatam.

Nasli smo se i bilo nam je jako prijatno. Bojao sam se da je upitam gde je bila tih mesec dana. Vreme je islo zaista veoma brzo, ali je ipak prolazilo sporij enego ranije kada sam bio sa njom. Sada sam definitivno bio siguran da se smanjila. Nakon par prijatnih casova razisli smo se.

I tako smo se svakih par dana vidjali i provodili prijatne trenutke zajedno. Ali onda iznenada, jednog dana ona se nije pojavila na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme. Kada sam se vratio kuci pozvao sam je, ali se ponovo javio onaj prijatni zenski glas koji je nakon izgovorenih par reci (sadrzina je bila ista kao i prosli put) zalupio slusalicu. Moram priznati da se se veoma uvredio kako Sonjinim postupkom tako i ponasanjem te zene.

I opet je proslo skoro mesec dana do trenutka kada sam je ponovo sreo, ali kada sam je video bio sam sokiran: njene oci vise nisu bile zelene, postale su nekako nedefinisano sumorne i tamne, a ona se jos vise smanjila. Izasli smo, ali sada je vreme islo svojom standardnom brzinom. Po povratku kuci pozvao sam mog ortakai upitao ga da li je primetio neke promene na Sonji. Odgovor je bio ne, a ja nisam hteo da insistiram na tome...

Posle izvesnog vremena ona je opet nestala, i opet se vratila kroz mesec dana, ali ovoga puta njena visina je meni izgledala kao visina neke sedmo-godisnje devojcice, a izlazenje sa njom mi je postalo neverovatno dosadno.

Ubrzo je ona ponovo nestala, ali mi to nije smetalo. Moj zivot se vratio na drum kojim se do tada kretao, i nastavio da ide svojom putnom brzinom. Prosloje skoro godinu dana od kada sam prvi put video Sonju, devojku ciji je izgled bio smesten negde duboko u meni. Ponovo smo sedeli u onoj istoj sobi, kod onog istog coveka u onom istom dosadnom ambijentu kada se zaculo zvono. On se digao i kroz par trenutaka vratio ponasajuci se kao da je neko ispred njega, ali tog nekog ja nisam video. Svi ljudi iz prostorije su se pozdravljali sa masom vazduha koja se nalazila i u prvom trenutku sam pomislio da je to neka sala. Ali tada mi je prisao ortak i upitao me je da li sam je to nesto ljut na Sonju kada necu ni da je pozdravim. Bio sam sokiran. Znam da se on nikada ne bi nataj nacin salio sa mnom. Rekao sam da mi je lose i otisao.

Sutradan sam u skoli slusao price o Sonji koja je dosla izdaleka, prolepsana i osvezena i nije mi bilo nista jasno. Po povratku kuci resio sam da okrenem njen broj i da razotkrijem tu "misteriju", ali sam uzalud sedeo pored mog telefona pokusavajuci da se setim njenog broja koji nikada nisam zapisao jer je bio toliko lak za pamcenje. Ujutro u skoli sam pitao ortaka za njen broj koji opet nisam zapisao jer mi se cinilo da sam ga zapamtio, ali kada je trebalo daga upotrebim on nije bio u mojoj glavi. Slusao sam jos mnogo prica o njoj, ali kako su moji prijatelji shvatali (oni su mislili da shvataju) da mi iz njima "dobro znanog" razloga ne prija prica o njoj polako su prestali da je pominju. Tako je Sonja zauvek nestala iz kruga ljudi koji su se nalazili oko mene.

I posle toliko godina ja i dalje ne znam sta je sa Sonjom, i sta se zapravo desilo samnom i mojim pamcenjem svega sto je bilo u vezi sa njom (broj telefona, njene obicaje, sta je volela a sta nije, sta je nosila sem njene crne suknje, rolke i teksas jakne preko ruke).

Ako ste i vi poznavali neku Sonju koja je tako iznenada nestajala, i vracala se sve manaja i manja javite mi se - mozda cemo zajedno uspeti da je nadjemo.

Comments

Popular posts from this blog

INVAZIJA S ALDEBARANA - Inwazja z Aldebarana - Stanislaw Lem

Daleki Kentaur - Far Centaurus - A. E. van Vogt

Daleki Kentaur





Prenuvši se, probudio sam se i pomislio: kako li Renfrew podnosi ovo?
Mora da sam se pokrenuo, jer vec iduci tren tama nazubljena bolom ponovo se sklopi nada mnom. Nisam znao koliko sam dugo ležao u toj razdirucoj nesvjestici. Kad sam se osvijestio, prvo sam osjetio rad pogonskih motora našeg svemirskog broda.
Ovaj put sam se polagano osvješcivao. Ležao sam potpuno nepokretan osjecajuci svu težinu prospavanih godina. Odlucio sam da postupam upravo onako kako je propisao Pelham, prije tako mnogo godina.
Nisam želio ponovo izgubiti svijest.
Ležao sam tako i razmišljao: smiješno je, i malo glupo, što se toliko brinem o Jimu Renfrewu. Ta on ce iz svog stanja uspavanosti izici tek za pedeset godina!
Poceh promatrati osvijetljeni brojcanik sata na stropu. Malo prije pokazivao je 23.12; sada je bilo 23.22. Deset minuta izmedu nepokretnosti i kretanja upravo je prošlo.
Polako, ruka mi kliznu prema rubu ležaja. Klik! Prstom sam pritisnuo prekidac i zaculo se tiho zujanje. Automatski ma…

BAJKA O KOMPJUTORU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM - Bajka o maszynie cyfrowej, co ze smokiem walczyla - Stanislaw Lem

BAJKA O KOMPJUTERU KOJI SE BORIO SA ZMAJEM






Kralj Poleander Partobon, vladar Kibere, bijaše velik ratnik, a kao pobornik metoda suvremene strategije više od svih ratnih znanosti cijenio je kibernetiku. U njegovom kraljevstvu sve je vrvilo od elektronickih racunala, manjih ili vecih »elektronskih mozgova«. Poleander ih je postavio gdje god je mogao — nipošto ne samo u astronomskim opservatorijima ili u školama nego doslovce posvuda: cak je u rubna kamene na ulicama dao ugraditi »elektronske mozgove« koji su glasno upozoravali pješake neka pripaze da se ne spotaknu, a bilo ih je i na stupovima, na zidovima i drvecu, tako da ih je svatko u bilo koje vrijeme mogao zamoliti da mu pokažu put. Objesio ih je i ispod oblaka da odozgo jave kad pocne padati kiša, razmjestio ih je po planinama i dolinama. Ukratko, na Kiberi se nije mogao naciniti nijedan korak a da se ne naide na »elektronske mozgove«.
Lijepo bijaše na planetu Kibera, jer je kralj propisao ne samo da se sve što je do tada postojalo …